Psi          Mačke

IGRICE

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MAČKE

 

Uvod

 

Odgajanje mačke

Pre kupovine mačke, Od mačeta do mačke, Bolesti, Nega,  Ishrana,   Zanimljivosti sa mačkama

 

Pasmine rodovničkih mačaka (priznate od FIFe)

Persijska (PER),  Egzota (EXO),   Maine Coon (MCO)Norveška šumska (NFO)Ragdoll (RAG),   Sveta birmanska (SBI),   Turska Angora (TUA),    Turska VAN (TUV),   Sibirska (SIB),   Abesinska (ABY),   Bengalska (BEN),   Burmila (BML) Britanska (BRI),  Burmanska (BUR),   Kartuzijska (CHA)Cornish Rex (CRX),   Devon Rex (DRX),    German Rex (GRX),   Evropska (EUR),    Japanski Bobtail (JBT),   Korat (KOR),   Manx (MAN) i Cymric (CYM),  Egipatski Mau (MAU),  Ocicat (OCI),   Ruska modra (RUS),    Sokoke (SOK),    Somali (SOM),   Sphynx (SPH),   American Curl Longhair (ACL),   Sijamska (SIA),   Balineska (BAL),    American Curl Shorthair (ACS),   Kurilean Bobtail Longhair (KBL),    Kurilean Bobtail Shorthair (KBS), Snowshoe (SNO),    Oriental Longhair (OLH),    Oriental Shorthair (OSH),     Seychellois Longhair (SYL),   Seychellois Shorthair (SYS) Don Sphynx (DSP),    Peterbald (PEB)

Napomena: u zagradama su date početne oznaka FIFe (EMS). Opširnije objašnjenje u uvodu

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Uvod

Kada kažemo međunarodno priznate vrste rodovskih mačaka mislimo na vrste koje su priznate od FIF-e (Federation Internationale Feline), medjunarodne federacije unutar koje su udruženi svi felinološki savezi. Izložbene mačke su raspoređene prema sličnosti u izgledu i tipu u četiri kategorije u kojima se sude. Tako razlikujemo sledeće kategorije mačaka:
I kategorija - dugodlake mačke gde spadaju: Persian PER (Persijska), Exotic EXO (Egzota)
II kategorija - poludugodlake mačke: Maine Coon MCO, Norwegian Forest Cat NFO (Norveška šumska mačka), Ragdoll RAG, Socred Birman SBI (Sveta Birmanska), Turkish Angora TUA (Turska Angora), Turkish Van TUV (Turska Van), Siberian Cat SIB (Sibirska), American Curl Longhair ACL, American Curl Shorthair ACS
III kategorija - kratkodlake mačke: Abyssinian ABY (Abesinska), Bengal BEN (Bengalska), Burmilla BML (Burmila), British BRI (Britanska), Burmese BUR (Burmanska), Chartreux CHA (Kartuzijska), Cornish Rex CRX, Devon Rex DRX, German Rex GRX, European EUR (Evropska), Japanese Bobtail JBT (Japanski Bobtail), Korat KOR, Manx MAN, Cymric CYM, Egyptian Mau MAU (Egipatski Mau), Ocicat OCI, Russian Blue RUS (Ruska modra ili Ruska plava), Sokoke SOK, Somali SOM, Sphynx SPH, Kurilean Bobtail Longhair KBL, Kurilean Bobtail Shorthair KBS, Snowshoe SNO.
IV kategorija - sijamske i orjentalne mačke: Siamese SIA (Sijamska), Balinese BAL (Balineska), Oriental Longhair OLH, Oriantel Shorthair OSH, Seychellois Longhair SYL, Seychellois Shorthair SYS.

Pasmine koje se pripremaju za priznavanje - Don Sphynx DSP, Peterbald PEB
Easy Mind System (EMS) je kod kojim se označavaju vrste i varijeteti mačaka. Kao što vidimo postoje 40 priznate rase plus dve u pripremi i sve one daju oko 5000 varijanti boja, kombinacije sa belim i uzorkom. Taj se broj neprekidno menja priznavanjem novih boja i kombinacija. Na većini međunarodnih izložbi organizatori i sudije ne pišu varijantu boje rečima opisno već koriste međunarodno priznate skraćenice koje se zovu EMS kodovi. EMS kod za svaku mačku se odredjuje na osnovu vrste mačke, boja dlake, uzorak ili vrsta dlake, boja očiju i na osnovu dužine repa. OZNAKE ZA BOJU DLAKE: n-crna, a-plava, b-čokoladna, c-lila, d-crvena, e-krem, f-crna kornjačevina, g-plava kornjačevina, j-lila kornjačevina. m-karamel, o-Sorel boje cimeta, p-fawn (boje srne), q-ciamon kornjačevina, r-fawn kornjačevina, s-srebrna, w-bela, y-zlatna, x-nepriznate boje, h-čokoladna kornjačevina. OZNAKE ZA UZORKE U DLACI: Kombinacije sa belim: 01-Van, 02-Harlekin (1/4 - 1/2 tijela obojena, ostalo bijelo), 03-Dvobojna (3/4 tijela obojeno, ostalo belo), 04-mitted (nespecifična bela), 09-sve boje sa belom, 11-osenčana 1/3, 12-osenčana 1/8. Tigrasti uzorak: 21-nespecifični aguti (premalo vidljiv uzorak da bi se točno odredio koji je uzorak), 22-klasično prugasta, 23-tigrasto prugasta, 24-tačkasto prugasta, 25-Ticket prugasta (ABY, SOM), 31-Burmanski uzorak, 32-Tonkaneški uzorak, 33-sa maskom (Himalajske i SIA). OZNAKE ZA BOJU OČI: 61-plave, 62-naranđaste, 63-raznobojne (naranđasto i plavo), 64-zelene, 65-zlatno žute (Burmanska), 66-Tonkineška (aquamarin), 67-SIA (duboko plave sa himalaja faktorom). OZNAKE ZA DUŽINU REPA: 51-Rumpy (bez repa), 52-Rumpy riser (dužina repa od 3 do 5 cm), 53-Stumpy (iznad 3 cm), 54-Longy (rep normalnih veličina). PRIMERI: Ako imate crnu persijsku mačku = PER n, za crno belu persijsku mačku (zavisno o količini belog) = PER n 03, srebrno osenčana PER ns 11, crveno tigrasta prugasta = PER d 23, bela sa naranđastim očima = PER w 62, plava kornjačevina sa klasičnim prugama = PER g 22, bela sijamska = SIA w 67, itd.

Pored FIF-e postoje medjunarodnih savezi koji takodje održavaju izložbe i takmičenja a to su: WCF, GCCF, WACC, RVDE. Postoje i nacionalni savezi u okviru država. Pored gore navedenih vrsta ili ti pasmina mačaka koje su priznate od FIF-e postoji još priličan broj pasmina koje su priznate u navedenim savezima. Ukupno postoji 96 pasmina mačaka.  Znači postoje neke pasmine koje su priznate od nekih saveza a od nekih nisu. Pasmine koje su priznate od svih saveza su sledeće: BEN, BRI, BUR, BML, SIA, MAU, EXO, OSH, KOR, OCI, RUS, SIA, BAL, SBI, MCO, NFO, RAG, SIB, SOM, TUA, TUV, PER.

Povratak na početak

 

 

 

 

Pre kupovine mačke

Pre nego što se bilo ko odluči za kupovinu bilo kog kućnog ljubimca mora da preuzme odgovornost i obavezu da će se ispravno starati i humano postupati prema toj životinji sve do njene biološke smrti. Obaveze se sastoje u ishrani, lečenju, higijeni i obezbedjivanju adekvatne životne sredine i uslova života koje iziskuje ta vrsta kućnog ljubimca za koga smo se odlučili. Naravno potrebna je, i to najviše od svega, ljubav prema tom kućnom ljubimcu, ali to ja ne smatram obavezom već zadovoljstvom jer ako i nemamo ljubavi onda verovatno i ne bi smo imali potrebu da i pomislimo o kupovini tog kućnog ljubimca. Obaveza ishrana podrazumeva svakodnevni unos hrane u količinama koje su adekvatne za tu vrstu životinje. Takodje pored količine moramo se obavezati da životinji dajemo i adekvatnu hranu. Adekvatna hrana se razlikuje naravno od vrste do vrste, pa tako ona neće biti ista ako imamo kornjaču ili psa kao kućnog ljubimca. Pored ishrane i sve ostale obaveze koje sam naveo gore moraju se ispunjavati na propisan način. Da bi smo sve obaveze izvršavali ispravno neophodna je edukacije (učenje) o obavezama pre kupovine. Drugim rečima pre kupovine kućnog ljubimca za koga smo se odlučili trebamo pročitati stručnu literaturu (na primer učlanjenjem u gradsku biblioteku, ili putem interneta i slično) koja detaljno objašnjava sve vezano za njegovo gajenje. I tek nakon edukacije ukoliko smo kadri da ispunimo sve obaveze u uzgoju možemo se odlučiti na čin kupovine tog kućnog ljubimca. I još nešto, i pored togašto posle edukacije imamo volje da sve potrebne obaveze ispunimo, moramo videti da li i realno sve to možemo da zadovoljimo. Naime hrana, vakcinacije, redovni veterinarski pregledi, rekviziti kako za igru životinje tako i za higijenu, sve to košta. Dakle moramo sve to staviti na papir i videti da li to naš kućni buđet omogućava. Takodje pre kupovine svi članovi porodice moraju da žele tog kućnog ljubimca i neophodno je odabrati jednog ko će odlučivati o njegovom staranju najviše. E sad pošto smo u delu MAČKE pokušaću da ukratko opišem (u ovom delu "pre kupovine mačke", kao i u celom delu "odgajanje mačke") pravila vezna za njihov odgoj. Normalno ipak ovaj moj tekst nije stručan pa svako ko se odluči za uzgoj mačke moraće da pronađe adekvatnu stručnu literaturu. Osnovni cilj ovih internet stranica je ipak samo popularizacija kućnih ljubimaca a medju njima i mačaka. 

Povratak na početak

 

 

 

 

Od mačeta do mačke

Mače, neposredno posle rođenja, teži oko 100 grama i postaje teže svaki dan za nekih 15 grama. Sa 10 nedelja starosti ima oko 1 kilogram. Do desete nedelje ženke i mužjaci rastu isto, ali zato posle ovog vremena mužjaci počinju da prednjače u rastu. Oba pola rapidno rastu do 6.-7. meseca starosti, pa sledi usporavanje rasta, gde sa 9 meseci starosti ženkica prestaje da raste, dok mužjak rast nastavlja do nekih 11 meseci starosti. Jedna mačka oko 12 meseci starosti prosečne veličine, normalno teži oko 4-4.5 kg.
Režim ishrane
Neposredno posle rođenja mačići počinju da sisaju majčino mleko - kolostrum. Prvih par sati su vrlo bitni za opstanak. Moraju mačići posisati kolostrum jer samo tada mogu iskoristiti materije iz nje i tako obezbediti sebi prvu fazu imuniteta. Bitan je podatak da je mačje mleko "jače" od kravljeg mleka. Mačići sisaju do nekih 10 nedelja starosti, mada već sa 3-4 nedelja počinju da se interesuju i probaju "konkretnu hranu". U ovo vreme sa nekoliko mlečnih zuba oni lako jedu mekanu hranu baziranu na mesu, npr. konzerviranu mačeću hranu.
Šta posle sisanja?
Posle 10 nedelja, kad se završi period sisanja, bitno je mačićima pružiti kompletno izbalansiranu hranu, koja sadrži u sebi dovoljno energije, proteine, vitamine i minerale, naravno adekvatnoj proporciji. Najbolje je koristiti hranu spremljenu za mačiće, jer ona obezbeđuje adekvatan rast mačeta. Mače ima posebne potrebe za kalcijumom, fosforom, u adekvatnom odnosu, potrebe za cinkom, vitaminom A i D, tiaminom, esencialnim masnim kiselinama, i posebno za taurinom. Na primer odlična hrana koja ne sadrži samo jedan element u dovoljnoj količini npr. zink, može izazvati usporen rast, dermatitis u različitom stepenu, čak i neke deformitete.
Mmmm, al' je ukusno
Mačići bi trebali jesti što raznovrsniju hranu. Palatabilnost [tj. jestivost ili primamljivost] je zasnovana na aromi, teksturi i ukusu. Što više ukusa proba mače, time će biti manje izbirljivo kao odrasla mačka. Uz suvu hranu treba ponuditi i konzerviranu hranu. Hranjenje mora imati svoju postojanost, ne da bude neujednačena, isprekidana jer nepostojanost može izazvati digestivne probleme koje mogu završiti sa prolivom. Za mačiće je bitno da čin jedenja bude lak, tj. da komadići budu mali, ako treba suvu hranu potopite u vodu. Mačićima nipošto ne treba davati hranu koja je deklarisana samo za odrasle mačke, jer ta vrsta hrane ne sadrži dovoljno gradivne materije za rast mladog organizma. Specijalno formulisana hrana za mačiće sadrži viši nivo proteina i energije od ostale vrste hrane.
Da li je mače prehranjeno?
U ranom dobu rasta, do 3-4 meseca starosti, je nemoguće prehraniti mače. Sa 10 nedelja starosti mače treba 250 kilokalorija po kilogramu telesne težine dnevno, što se može naći u oko 100 g suve hrane ili u 250-300 g konzervirane hrane. Između 4 i 6 meseci starosti mačeta, njegov organizam zahteva 100-130 kcal/kg tel. tež./dan. Između 8 i 12 meseci starosti ova potreba pada na 70-80 kcal/kg tel. tež./dan i tada već mače poprima izgled i veličinu odrasle zrele mačke.
Gubitak apetita
Zdravo mače spava, jede i igra se, pa ponovo spava, jede, igra se... Sve što odstupa je moguć problem. Tada konsultujte svog veterinara. Sve je u redu dok je mače nestašno. Ako mače nije jelo 48 sati, neophodan je veterinar. Ako mače povraća, ima proliv ili povišenu temperaturu i pri tome izostaje apetit, odmah idite kod veterinara. U ovim slučajevima dehidracija [ gubitak vode iz organizma ] može da bude kritičan.
Potrebe u ishrani
Upoređujući sa ostalim životinjama, posebno sa drugim mesojedima, mačke imaju jedinstvenu potrebu u ishrani. Ne smeju nikad biti vegetarijanci! Imaju visoke potrebe u proteinima. Ne mogu konvertovati karotin u vitamin A [ izvor je iznutrica plena ]. Organizam mačke ne može metabolizirati niacin iz triptofana, može koristiti samo esencijalne masne kiseline iz životinjskog izvora i ima potrebe unosa taurina za izgradnju mišićne mase.

Povratak na početak

 

 

 

 

Bolesti

POLICISTIČNO OBOLJENJE BUBREGA - PKD je autosomalno dominantno nasledno oboljenje bubrega. Nalazimo ga kod svih sisavaca. Karakter[e ga prisustvo jedne ili više cista u jednom ili oba bubrega. Ciste su prisutne još od embrionalnog doba. Vrlo često se iz toga razloga rađaju i mrtvi mačići, što je pogotovo karakteristično za homozigote. Inače su ciste već prisutne od samog rođenja. Veliki pomor mačića zbog cista je u prvim mesecima života. Ali oni koji prežive to kritično razdoblje mogu čak i dugo poživeti. Rastom mačića pa time i bubrega rastu i ciste. Kada će zaista početi patološki rast, teško je predvideti, kao i uzrok zbog čega ciste počinju naglo rasti. Ima slučajeva da se usprkos pozitivnoj dijagnostici, cista miruje čitava života. Prema statistici ciste u većini slučajeva naglo počinju rasti oko 7 godine života mace.
Svojim rastom one uništavaju bubrežno tkivo, a time i funkciju bubrega. Konačan ishod je potpuno uništenje bubrežnog tkiva i prestanak rada bubrega, što dovodi do smrti maca. Još uvijek se ne zna, zašto se kod nekih maca bolest razvija sporo a kod nekih vrlo brzo. Na žalost ne postoji nikakva specifična terapija. U humanoj medicini u takvim se slučajevima radi transplantacija bubrega i sprovodi dijaliza. Danas transplantaciju bubrega kod maca rade jedino u SAD, sa prosečnim preživljavanjem oko 2,5 god. Do nedavno jedina moguća dijagnostička metoda bila je putem ultrazvuka. Pouzdanost te analize je oko 95- 99 %, a yavisi takođe o rezoluciji sonde za UZV. Najbolje ga je obaviti nakon 6 meseci života pa nadalje. Kontrolu treba obavljati uzastopno nekoliko godina, da bi se sa sigurnošću moglo reći da je maca PKD negativna. Razvojem dijagnostike danas postoji 100 posto pouzdana metoda DNK analizom. Tom genetskom analizom dokazuju se mutacije koje su odgovorne za to oboljenje bubrega. Testiranje se vrši iz uzorka sline, u nekim laboratorijima i iz krvi, a određuje se genetska sklonost za PKD. Uzimanje uzoraka sline je vrlo jednostavno, pa to može bez problema obaviti svaki uzgajivač sam. Ukoliko je test negativan, maca je također PKD negativna, tj. ona i njeno potomstvo biće negativno, uz pretpostavku da je i partner negativan. Svaku PKD pozitivnu macu treba isključiti iz uzgoja, te na taj način uzgajati zdrave mace. Ali često neke PKD pozitivne mace nose neke druge odlične osobine za pasminu. U tom slučaju treba pažljivo vršiti selekciju, tako da se pari PKD pozitivna maca sa kvalitetnim osobinama, sa PKD negativnim partnerom. Rođeni mačići mogu otprilike biti pola pozitivni i pola negativni, pogotovo kad se radi o parenju normalnog /wild tip/ i heterozigotnog partnera. Homozigot s PKD bolesti /oba roditeljska gena imaju mutaciju/ ne nalazi se kod PKD genskog testa što ukazuje da je ta kombinacija embrionalno letalna. Svima rođenim mačićima iz pozitivno – negativne kombinacije vrši se PKD test, i za uzgoj se ostave negativni mačići a pozitivni /heterozigoti/ se dalje isključe iz uzgoja. Na taj način možemo dobiti zdravi genski pool sa sačuvanim kvalitetnim osobinama. Isključenje iz uzgoja vrši se kastracijom ili sterilizacijom pozitivnih maca. Potpuno negativan nalaz je označen sa N/N. Pozitivan nalaz je N/P što ukazuje na to da je maca PKD pozitivna, odnosno da će razviti PKD. To vredi za heterozigote, a isto znači, da takva maca parena sa N/N aproksimativno daje potomstva koje je pola pozitivno, a pola negativno kao što je već spomenuto. PKD ciste ne nalazimo samo u bubrezima, već ih možemo naći u jetri i gušterači, ali to je ređe. Takođe i svaka cista ne mora značiti PKD, zbog toga jedino gensko testiranje daje potpuno jasne rezultate. Donedavna se smatralo da je PKD specifičan i najviše rasprostranjen kod persijskih maca i egzota. Na žalost zbog toga su genski testovi ciljano razvijeni za persijke i egzote, i u novije vreme za britanske mace. Međutim PKD nalazimo gotovo kod svih pasmina, možda u nešto manjem opsegu. Nalazimo ga i kod domaćih maca. Kod ovih maca još uvek je jedina metoda za otkrivanje PKD ultrazvuk. Inače se u svetu intenzivno radi na razvoju genskih testova i za ostale pasmine, i to ne samo za PKD nego i za ostala oboljenja, koja se nasleđuju.

OTROVNO SOBNO BILJE I MAČKE Gotovo da nema osobe koja ne voli ukrasiti svoj stan cvećem. Ali ako imamo kućne ljubimce ili malu decu potreban nam je izuzetan oprez u odabiru cveća jer su gotovo sve najatraktivnije biljke vrlo otrovne. One pri dodiru, odnosno prelomu, izlučuju otrovne supstance. Mace su zbog toga vrlo ugrožene. One veliki deo dana posvećuju svojoj higijeni ližući svoje krzno, pri čemu unose veliki deo neprobavljive dlake u probavni trakt što može dovesti do zatvora. One pasu travu ili bilo kakvo zelenilo da pomoću toga lakše izbace dlake. Nadalje, mace su vrlo znatiželjne te svaku novu biljku moraju omirisati ili probati. Zbog toga biljke koje nabavljamo moramo dobro istuširati jer mogu biti pošpricane zaštitnim sredstvima koja su po pravilu otrovna. Naročito su ugroženi mačići jer se igraju i grickaju biljke. Otrovnost biljaka varira od vrste do vrste pa stupanj trovanja zavisi i od količine unesenog otrova u organizam. Trovanje može nastupiti u tri oblika: 1. otrov deluje odmah i daje spontanu reakciju; 2. deluje kao alergen i reakcija je vidljiva kasnije; 3. deluje traumatski –izaziva trajna oštećenja jetre i bubrega. Probavni trakt je gotovo uvek najčešće oštećen, onda sledi srce, krvni sistem i na kraju centralni nervni sistem. Trovanje se uočuje pojačanim slinavljenjem, povraćanjem, grčevima sa prolivima, svrabežom, poremećenom ravnotežom, slabljenjem rada srca, širokim zenicama, drhtanjem, padom temperature , kolapsom krvnog sistema i na kraju smrću u mukama. Mace nisu imune na otrove. Ukoliko primetimo ili posumnjamo da je maca konzumirala otrovne biljke hitno treba potražiti pomoć veterinara i ako je to učinjeno na vreme, možda uspemo spasiti macu. Ako postoji sumnja da je maca pojela otrovnu biljku potrebno je po mogućnosti poneti deo biljke sa mačkom veterinaru da bi se ustanovilo o kojoj se vrsti otrova radi. Veterinar će pravilno tretirati macu zavisno o stadijumu trovanja. Daće joj sredstva za povraćanje i čišćenje kao i terapiju za ublažavanje uzroka. Prva pomoć u slučaju sumnje na trovanje je utopljavanje mace. Treba je staviti na mirno mesto da se ne može dodatno povrediti, dati joj tečnost kuhinjske soli da se izazove povraćanje, maslinova ulja da se zaštiti sluznica i što hitnje je prebaciti do veterinara.
Mjere predostrožnosti:
Najbolje je izabrati i nabaviti neotrovne biljke a sve otrovne maknuti iz stana. Zamoliti prijatelje da o tome vode brigu i ne donose vam otrovne bilje u rezanom cvetnom aranžmanu ili saksijama. Takođe treba voditi računa da maca ne pije vodu iz vaze ili iz podloška saksije jer je po pravilu ta voda takođe otrovna (biljni sokovi i gnojiva). Maci koja živi u stanu treba osigurati veće količine trave kako bi mogla pasti. Najbolje je posejati pšenicu ili zob u posudice, kao pred Božić, i nekoliko tih posudica razmestiti po stanu u nekim manje upadljivim uglovima. Tu travu treba naravno obnavljati svaka dve nedelje i to tako dok jednu pase da postoji druga koja raste. Uz tu mogućnost maca verojatno neće imati potrebu pasti drugo bilje. (U prodaji ima semenje trave za mace)

BESNOĆA je akutna, kontagiozna zarazna bolest, od koje mogu oboleti sve toplokrvne životinje i čovek. Ptice obolevaju retko. Jednom kada se jave simptomi, bolest je bez izuzetka, fatalna. Rezervoari bolesti mogu biti i domaće i divlje životinje a glavnim rezervoarom besnoće u Evropi smatra se lisica dok je za ljude glavni vektor bolesti - pas. Virus besnoće napada centralni nervni sistem i izaziva diseminirani negnojni polioencefalomijelitis. Postoji i profesionalna sklonost pa se besnoćom češće zaražavaju ljudi koji su u bliskom kontaktu sa životinjama. Najčešći izvor zaraze za ljude su psi, mačke, lisice, glodari, šišmiši, a ređe konji, krave ili druge vrste sisavaca.
UZROČNIK
Rabies virus pripada redu Mononegavirales, virusima sa nesegmentiranim RNA genomom, virus je vrlo pleomorfan. Unutar ove grupe, virusi sa izgledom poput "metka" klasifikovani su u porodicu Rhabdoviridae, koja uključuje najmanje tri vrste životinjskih virusa, Lyssavirus, Ephemerovirus i Vesiculovirus. Rod Lyssavirus uključuje Rabies virus, Lagos virus šišmiša, Mokola virus, Duvenhage virus, Evropski virus šišmiša 1 i 2, i Australijski virus šišmiša. Genetskim istraživanjem može se zaključiti da je virus originalno potekao iz Evrope pa se proširio na Ameriku, Aziju i Afriku. Ljudi i životinje zaraze se najčešće slinom bolesne životinje, ugrizom, ali opisan je i inhalacioni put, pa zaražavanje preko sluznica nosa, oka, usta... Virus je izrazito neurotropan, te nakon ulaska u domaćina i razmnažanja u okolnom tkivu, virus najverovatnije pasivno ulazi u živce, te aksonima ili ekstraneuralnim tkivnim prostorima "putuje" do mozga. Jednom ugnježđen u intervertebralnim spinalnim ganglijima, infekcija centralnog nervnog sistema ne može se prevenirati niti amputacijom zahvaćenog uda. Kičmena moždina inficira se preko dorzalnih nervnih korenova. Širenje virusa u drugim organima odvija se aktivnim umnažanjem virusa u Schwanovim stanicama i aksonima perifernih nerava. Organi bliži centralnom nervnom sistemu budu brže i jače zahvaćeni. Ekstraneuralno virus se umnaža u epitelnom tkivu žlezda slinovnica i u kornei. Vezivanje virusa na žlezde slinovnice i agresivno ponašanje praćeno griženjem, koje je izazvano virusnim delovanjem na životinju - domaćina, maksimalno povećavaju šanse virusa da se prenese na novog domaćina.
ZNAKOVI BOLESTI U PASA I MAČAKA
Bolest se može javiti nakon perioda inkubacije od 9 dana pa čak i do godinu dana. Zadnji zabeleženi slučaj u Velikoj Britaniji javio se nakon 6 meseci inkubacije, nakon što je životinja prošla 6-mesečnu karantinu. Inkubacijski period zavisi od mestu ulaska uzročnika u nerve. Što je mesto udaljenije od mozga, duži je put koji virus mora proći do mozga, pa je i period inkubacije duži. Uobičajeno trajanje inkubacije je 2-8 nedelja. Klinički znakovi javljaju se u trećem stadijumu bolesti : prodormalni, ekscitacijski i paralitički, te u dva oblika, agresivni i tihi, a mogući su i drugi atipični oblici. Bolest traje 1-7 dana a simptomi bolesti slični su u pasa i mačaka.
1. PRODORMALNI STADIJUM
Na mestu ugriza, odnosno ulaska virusa obično se javlja iritacija i svarbež, koji se može pojačati i do samomutilacije. Javlja se blago povećanje temperature i blaži poremećaji svesti, temperamenta i ponašanja. Životinje postaju neobično plašljive, nemirne i neposlušne, skrivaju se, grizu neobične predmete ili grizu na prazno. Već se sada može opaziti pojačano slinjenje i otežano gutanje. Pupile postaju dilatirane, te se usporavaju i očni refleksi. Može doći i do promene glasa životinje. Ovaj stadijum traje 1 -3 dana.
2. EKSCITACIJSKI STADIJUM
Počinje se javljati agresija, prestrašenost, skrivanje, inkordinacija, dezorjentacija, hiperestezija, hipersalivacija i fotofobija. Životinje često odlutaju od gazde i besciljno lutaju, često napadaju druge životinje i ljude. Javlja se pareza pojedinih živaca, glas je promukao, gutanje je jako otežano i pojačano slinjenje. Ovaj stadijum traje 1-2 dana.
3. PARALITIČKI STADIJUM
Javljaju se paralize brojnih živaca, životinja je mirna, puno leži, javlja se paraliza larinksa koja otežava gutanje (nije toliko česta u mačaka), paraliza mišića donje vilice, jezika i očiju. Ubrzo nakon toga, javlja se nepokretnost trupa i udova, pa se životinja više ne može micati. Dolazi do prestanka disanja i kome. Smrt se javlja nakon 3-4 dana.
TIHA BESNOĆA
Vrlo je važno spomenuti tzv. "tihi" oblik besnoće, kod kojeg izostaju prva dva stadijuma, prodormalni i agresivni. U početku bolesti je telesna temperatura bolesne životinje jako povećana a kasnije je snižena. Životinja ima preplašen pogled i jako slini. Smrt nastupa za 2-4 dana. Simptomi nisu više tako karakteristični, te mogu otežati dijagnosticiranje.
ATIPIČNI OBLICI
Mogu se javiti kao gastroeneteritis, odnosno upala želuca i creva a tek se pred smrt javlja paraliza. Mogući su i drugi atipični slučajevi.
DIJAGNOSTIKA SIMPTOMATSKI
Klinička slika i anamneza su patognomonične. Problem mogu predstavljati tihi i atipični oblici bolesti pa se tačna dijagnoza postavlja post mortem.
DIJAGNOSTIKA PATOANATOMSKI
U razudbenom nalazu nalazimo neprirodan sadržaj želuca, zubi su skrhani, a sluznica usta erodirana. Sluznica želuca i creva upaljena je i prožeta erozijama, mehur je zbog paralize jako pun. Limfni čvorovi su jako povećani. Mozak je edematozan, punokrvan, a moždane vijuge slabo izražene. Žlezde slinovnice vlažne su i natečene.
DIJAGNOSTIKA HISTOLOŠKI
U ganglijskim stanicama nalazimo acidofilna, okrugla ili ovalna, oštro ograničena telašca, koje su uvek smeštene intracelularno. To su inkluzijska, tzv. Negrijeva telešca. Smatra se da su ta telešca odbrambeni mehanizmi stanica na navalu virusa. Nalazimo ih u delu mozga nazvanim Amonov rog, koji se nalazi u kaudalnoj trećini mozga. Nalaz Negrijevih telešaca je 100% potvrda dijagnoze, ali ta telešca ne nalazimo uvek, odnosno ne nalazimo ih u 25% biljojeda i 10-15% mesojeda.
LABORATORIJSKI TESTOVI
Standardni laboratorijski test za besnoću je direktna imunoflorescencija. Ovo je test koji je vrlo pouzdan i brz, pa se sprovodi dugi niz godina. Test se zasniva na činjenici da se u tkivima životinja (mozak) zaraženih besnoćom nalaze antigeni virusa. Najvažniji deo testa su florescentno označena anti-rabies antitela. Kada se ta označena antitela inkubiraju sa moždanim tkivom životinje kod koje se sumnja na besnoću, ona će se vezati na antigen, što se vidi kao fluorescencija pod posebnim mikroskopom. Ako antigena nema, antitela se ne vežu na ništa, te se postupkom ispiranja isperu, pa fluorescencija izostaje. Drugi testovi kojima se služimo u dokazivanju besnoće su RVK (reakcija vezivanja komplementa), elektronska mikroskopija, imunohistohemijski testovi (IHC), PCR (polimerase chain reaction) i drugi.
TERAPIJA
Liječenje se NE SPROVODI kod životinja.
PREVENCIJA
Preventivne metode zaštite su jedine metode u suzbijanju besnoće. U svim razvijenim zemljama sveta besnoća se suzbija po zakonu, pa je i vakcinacija obavezna. Kod nas je obavezno prvi put vakcinisati štenad u dobi od 3 meseca starosti, a zatim svake godine u zakonski propisanom roku, koji traje od 1. Januara do 31. Marta. Svi vlasnici pasa koji svoje ljubimce ne vakcinišu do tog roka prekršajno odgovaraju. Vakcinisanje mačaka još nije zakonski obavezno ali preporuka je gotovo svih veterinara i zdravstvenih službi da se mačke koje izlaze iz kuće obavezno vakcinišu. Osim vakcinisanja, druge metode prevencije su karantin, edukovanje gradjanstva, higijena životinjskih namirnica i sl.

FeLV - FELINE LEUKEMIA VIRUS FeLV spada u porodicu retrovirusa i jedan je od najvažnijih uzročnika zaraznih bolesti mačaka. U istu porodicu spada i virus mačje imunodeficijencije - FIV. FeLV je kontagiozan, ali izuzetno osetljiv na spoljnje uticaje (temperatura, sušenje), pa je za prenos bolesti potreban dugotrajan bliski kontakt. Izlučuje se slinom i suzama a verovatno i urinom i fekalijama. Najčešći način prenosa je preko sline i to lizanjem, grizenjem, zajedničkim posuđem. FeLV se prenosi i transfuzijom krvi pa je neophodno da se svi davaoci testiraju na FeLV. Uobičajena sredstva za čišćenje virus ubijaju vrlo brzo.
KLINIČKI ZNAKOVI
FeLV izaziva veći broj kliničkih simptoma degenerativnih ili zaraznih bolesti, kao što su anemija, bolesti jetre, bolesti creva, bolesti reproduktivnog sistema, te može izazvati maligne promene na pr. limfosarkom i leukemiju. Mnoge mačke pate od imunodeficijencije, a posledično tome i drugih bolesti, čija klinička slika zavisi o zahvaćenom organu ili organskom sistemu, što u praksi znači da svaka dugotrajna hronična bolest izaziva sumnju na FeLV. Te su životinje imunokompromitirane, te su osetljive i na veći broj drugih infektivnih bolesti, pa često boluju od hroničnih respiratornih infekcija, hroničnog stomatitisa i gingivitisa, zaraznog peritonitisa i raznih drugih poremećaja. Četri su moguća ishoda nakon kontakta sa virusom: 1) oko 30% mačaka razvije imunitet i bolest se povlači. Ove mačke postaju prirodno imune neodređeni period vremena. 2) u oko 40% mačaka virus bude uspešan i razvije kliničku bolest, a mačke postaju permanentno inficirane, te izlučuju virus. 3) u oko 30% slučajeva virus se "sakrije" u koštanu srž do otprilike 30 meseci. Ove životinje takođe ne razvija imunitet, ali ne budu odmah perzistentno inficirane. Sa vremenom ove životinje ili prebole bolest ili postanu stalno inficirane. 4) u nekih mačaka, u otprilike 5-10%, može se razviti latentna infekcija, kod kojih se virus verovatno "skriva" u koštanoj srži, no one retko postaju zarazne i velika je verojatnost da neće razviti bolest. Mačke pozitivne na FeLV mogu živeti nekoliko godina do nekoliko meseci. U puno slučajeva eutanazija nije jedino rešenje, jer se uz dobru saradnju veterinara i vlasnika može životinji omogućiti kvalitetan život. Važno je da se takva mačka drži izolovano, i to ne samo jer predstavlja izvor zaraze za druge mačke, već da se onemogući prenos drugih zaraznih bolesti na FeLV pozitivnu mačku obzirom da je imunološki sistem poremećen. Mlade životinje, posebno one do 4 meseci starosti, vrlo su osetljive na FeLV, jer nemaju u potpunosti razvijen imunološki sistem.
DIJAGNOSTIKA
Za dokazivanje FeL virusa, danas postoje dva najčešća tipa testova : ELISA (enzyme-linked immunosorbent assay), koji predstavlja screening test (može se nabaviti u obliku kitova, te je tako pogodan za brzo testiranje na terenu) i IFA (immunofluorescence assay, tzv. Hardy-test) koji predstavlja "potvrdni" test i obavlja se u referentnim laboratorijima. Oba testa detektiraju proteinsku komponentu samog virusa, ili slobodnog u serumu i telesnim izlučevinama (ELISA) ili vezanog u belim krvnim stanicama (IFA). IFA pozitivne životinje ostaju pozitivne do kraja života, jer pozitivan IFA test znači da je virus zahvatio koštanu srž, dok ELISA pozitivne mačke ne moraju postati infektivne, jer taj test obuhvata viruse i u primarnoj viremiji, dok virus još nije ušao u koštanu srž, kada imunološki sistem još ima mogućnost eliminisati virus iz organizma. Negativni FeLV testovi ne znače da životinja nije nikad bila u kontaktu sa virusom, odnosno da nije razvila imunitet, s obzirom da se ovim testovima dokazuje prisutnost samog antigena, a ne antitela. Preporuka je da se na FeLV testiraju sve mačke, jer ovaj virus izaziva bolesti i smrti u mačaka više nego bilo koja druga bolest ili stanje. Testiranje valja sprovoditi bez obzira ne vakcinaciju. Testiranje treba izvrštiti IFA metodom, ali obavezno dva puta u razmaku od 3 meseca obzirom da je moguće da u ranim stadijumima bolesti životinja bude IFA negativna. Isto tako, preporučuje se da se u kući ne uvodi mačka bez tromesečnog perioda čekanja, u kojem ta životinja mora biti dva puta IFA negativna.
TERAPIJA
Osnova lečenja je izolacija mačke od drugih životinja, odnosno drugih zaraznih bolesti. Od velike važnosti je i kvalitetna prehrana, redukcija stresa, redovna dehelmintizacija i vakcinacija protiv drugih zaraznih bolesti i promptno lečenje bilo kakvih simptoma čim se oni jave.
Od lekova se mogu primenjivati antivirusni lekovi (kao na pr. AZT), no oni izazivaju niz ozbiljnih nus-pojava, pa je tako njihova primena sumnjiva, ali preporučuje se primena imunostimulansa, kao što je na pr. interferon. Postoje eksperimentalni protokoli koji kombinuju AZT sa imunostimulansima (Interferon, Propionbacterium acnes). Moguća je i primena kortizona (Prednisolon), jer oni smanjuju broj abnormalnih limfocita u cirkulaciji, osim toga Prednisolon direktno deluje na stanice nekih tumora (na pr. limfosarkoma). Kod primene kortizona od izuzetne je važnosti znati da oni deluju supresivno na imunološki sistem, te da su takve životinje izuzetno osetljive na druge infekcije.
Specifični karcinomi vezani uz FeLV imaju svoj protokol lečenja, no u slučajevima takvih karcinoma preživljavanje je vrlo slabo.
PREVENCIJA
Danas postoji veći broj vakcina za FeLV. Proizvode se kao monovalentne ili polivalentne vakcine (kombinacija FeLV sa drugim zaraznim bolestima). U vakcini se koristi inaktivirani ("mrtav") celi virus ili virusni protein odgovoran za stvaranje imunološkog odgovora.
U proseku, vakcina štiti u 80-90% slučajeva. Za sve vakcine preporučeno je dvokratno davanje u razmaku od 2-4 nedelje. Vakcinom počinjemo u dobi od 8-9 nedelje starosti. Preporučuje se i godišnja revakcinacija, tzv. "booster" vakcinacija.

FELINE IMMUNODEFICIENCY VIRUS (FIV) FIV spada u Retroviruse, porodicu lentivirusa (ili tzv. "sporih virusa"), u istu porodicu u koju spadaju virusi koji izazivaju progresivnu pneumoniju ovaca, infekcioznu anemiju konja, artritis-encefalitis u koza, te AIDS u ljudi. Iako je virus po građi sličan virusu HIV-a (Human immunodeficiency virus), on je visoko specifičan na vrstu i zaraza ljudi FIV-om nije moguća.
Izvan živog organizma virus je vrlo nestabilan i ne preživljava duže od nekoliko sati u većini slučaja pa tako ne postoji strah da bi se nova životinja mogla zaraziti preko nameštaja, posuda za hranjenje, ležajeva, igračaka i sl. Mačke zaražene FIV-om mogu se naći širom naše planete, ali učestalost je različita od zemlje do zemlje i zavisi od broja testiranih mačaka. U SAD-u ima približno 1.5 - 3% zdravih mačaka zaraženih FIV-om i do 15% onih koji pokazuju kliničke znakove bolesti. Najčešće su zaražene mačke lutalice, posebno one agresivne, dok one životinje koje se drže isključivo u kući imaju malo šanse da budu zaražene. Primarni način prenosa su rane. Uobičajen, neagresivni kontakt između mačaka, čini se, nije efikasan način prenosa virusa. Vrlo retko, virus se može preneti sa mačke na mačiće tokom omacivanja u porodu ili putem mleka. Seksualni kontakt, čini se, nije primarni način prenosa FIV-a.
RAZVOJ BOLESTI
Nakon početne infekcije, virus se prenosi do područnih limfnih čvorova, gdje se može umnožiti u bielim krvnim zrncima, T-limfocitima. Virus se tada prenosi do svih limfnih čvorova u telu, uzrokujući njihovo generalno povećanje. Ako limfni čvorovi nisu preterano povećani, ovo stanje obično prolazi nezapaženo od strane vlasnika. Kroz neko vreme, verojatno nedelja ili meseci, životinja može razviti povišenu telesnu temperaturu i pad belih krvnih urnaca. Može se razviti i anemija, naročito u kasnijim fazama bolesti. Stalno zaražene mačke mogu se činiti zdravima kroz niz godina. Na kraju, počinju se javljati simptomi imnodeficijencije, kako se smanjuje sposobnost organizma da se brani od infekcija. Tada, oni uzročnici (bakterije, gljivice, drugi virusi…) koji u zdravih mačaka ne izazivaju nikakve simptome, mogu u životinja sa oslabljenim imunološkim sistemom izazvati vrlo teška oboljenja. Ove sekundarne infekcije odgovorne su za većinu kliničkih znakova povezanih sa FIV-om i glavni su uzrok smrti FIV pozitivnih mačaka.
SIMPTOMI
Česti simptomi koji se javljaju kao posledica sindroma imunodeficijencije su slab kvalitet krzna, stalna povišena telesna temperatura i gubitak apetita. U oko 50% mačaka zaraženih FIV-om javlja se gingivitis (upala zubnog mesa) i stomatitis (upala usne šupljine), a često su prisutne hronične ili rekurentne infekcije kože, mokraćnog mehura, gornjih disajnih puteva, hronični proljivi, upale oka, te polagan ali progresivan gubitak telesne težine. Javlja se i povećan rizik od razvoja određenih tipova raka, pobačaji, neurološki poremećaji. Kod nekih FIV pozitivnih mačaka mogu se smjenjivati periodi bolesti sa periodima relativnog zdravlja.
DIJAGNOZA
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, kliničkih znakova i rezultata testa na FIV kod kojeg dokazujemo antitela u krvnom serumu. "Pozitivan" test, odnosno prisutnost antitela na FIV ukazuje na to da je mačka zaražena FIV-om, verovatno za celi život, te tako može preneti virus na druge mačke. Kod testa sa neodređenim rezultatom, preporučuje se test ponoviti kroz 8 do 12 nedelja, jer se tek u tom vremenskom razdoblju, a nekad i duže, stvara dovoljan broj antitela koji se mogu dokazati testiranjem. Mačići do 12 odnosno 16 nedelja starosti, mogu rezultirati pozitivno na FIV zbog pasivnog imuniteta dobivenog od majke. U retkim situacijama neki od ovih mačića postanu zaraženi, te se iz tog razloga preporučuje ponovno testiranje u dobi od 6-8 meseci da bi se odredio njihov tačan infektivni status. Vlasnici FIV pozitivnih mačaka posebnu pažnju trebali bi posvetiti zaštiti od infektivnih agenata koji mogu izazvati tešku bolest i smrt u imunokompromitiranih životinja. Zaražene mačke trebalo bi držati striktno u kući i podalje od drugih mačaka, ne samo da bi zaštitili svoju mačku, već da se spreči dalje širenje FIV-a.
TERAPIJA
Za kontrolu bakterijskih i gljivičnih infekcija koristimo antimikrobnu terapiju, koja je dugotrajna te se mora ponavljati svaki put kad se pojave znakovi bolesti. Često je potrebna potporna terapija koja uključuje infuziju, transfuziju, te visoko kalorične dodatke hrani. U nekim slučajevima indicirana je upotreba kortikosteroida i drugih anti-upalnih lekova da bi se kontrolisao gingivitis i stomatitis. Anabolični steroidi mogu pomoći u borbi protiv gubitka težine ali sve su ove mere samo pomoćne i ne koriste u borbi protiv virusa. Postoje lekovi koji modifikuju imunološki sistem i tako pomažu u borbi protiv samog virusa ali ni ti lekovi ne uništavaju virus u potpunosti, već ga samo potiskuju.
PREVENTIVNA ZAŠTITA
Prema najnovijim podacima, vakcina za FIV postoji, iako pretpostavljam da kod nas još nije dostupna. Zato, najbolja zaštita mačke od FIV-a, je sprečavanje kontakata između bolesne i zdrave životinje, naročito kontakata sa agresivnijim mačkama lutalicama.
PROGNOZA
Jednom kada je FIV pozitivna mačka izolovana, teško je odrediti očekivanu dužinu života. Ako se još nisu pojavili znakovi bolesti kao posledica infekcije FIV-om , kao što je stalna povišena telesna temperatura ili stalan gubitak telesne težine, može se očekivati da će takva mačka poživeti mesece, pa čak i godine u dobrom zdravlju. Kao jedan od glavnih pokazatelja imunološkog statusa uzima se odnos CD4+ prema CD8+ limfocita. Što je odnos niži, prognoza je lošija.

PROLIV U PASA I MAČAKA Prema definiciji proliv je pojava učestale defekacije, praćena povećanim volumenom i vlažnosti fekalija. Redovito se klinički javlja u bolesti probavnog sistema, naročito tankog i debelog creva, ali i kod bolesti drugih organa poput gušterače, jetre, bubrega, kao i kod nekih metaboličkih poremećaja kao što je na primjer, poremećena funkcija štite žlezde.
PODELA
A ) Prema mehanizmu nastanka: 1) Osmotski proliv - javlja se kada u crevima zaostanu veće količine nesvarene hrane koje zadržavaju vodu, a to se dešava kod nedostatka nekih probavnih enzima, bolesti gušterače, oštećenja sluznice tankog creva usled upale, tumora, te kod preopterećenja tankog creva hranom. 2) Sekretorni proliv - nastaje kao posljedica aktivnog nadražaja na stanice creva, zbog čega se pojačano luče elektroliti i tečnost u lumen creva, dok je sa druge strane sprečena apsorpcija hranjivih materija iz creva. Materije koje izazivaju pojačano lučenje mogu biti bakterijski toksini, bakterije, virusi ili paraziti, koji oštećuju sluznicu creva. 3) Povećana propusnost stjenke crijeva - javlja se kod bolesti kod kojih dolazi do promena na sluznici creva u vidu čireva ili nakupina abnormalnih stanica, čime je omogućen izlazak iona i tečnosti u crevo. Kod jačih oštećenja može doći i do krvarenja. 4) Poremećena pokretljivost creva - posledica je ubrzane ili usporene peristaltike.
B ) Prema trajanju: 1) Akutni proliv - javlja se naglo i traje kratko (do tri nedelje ili kraće). Fekalije su vodenaste ili vodenasto-sluzave. Prate ga opšti simptomi kao što su gubitak apetita, potištenost i povraćanje, a ako se javlja povišena telesna temperatura, dehidracija ili bolnost, u pitanju je teže obolenje probavnog sistema. Većina akutnih proliva je blagog toka i prolazi sama od sebe. 2) Hronični proliv - karakteriše ga što duže traje (tri nedelje i duže) ili periodičnom pojavnošću. Obavezno moramo ustanoviti uzrok, te ga lečiti prema specifičnoj dijagnozi, nikako samo simptomatski. Uzroci su različite upale, crevni paraziti, bakterijske i gljivične infekcije, bolesti gušterače i drugo.
C ) Prema mestu nastanka: 1) Tanko crevo: volumen je značajno povećan, sluz je retko prisutna, fekalija može biti različite boje (krem-smeđa, ciglasto-crvena, zelenkasta…) uz prisustvo neprobavljene hrane. Hitnost i učestalost nisu prisutne, osim kod vrlo teške ili akutne bolesti, a moguće je i povraćanje kod težih upalnih promena. Kod poremećene apsorpcije ili digestije moguća je nadutost i gubitak težine.
2) Debelo crevo: volumen je normalan ili nešto povećan, sluz je često prisutna, nema nesvarene hrane. Varijacije boje su retke, osim mogućeg prisustva sveže krvi. Prisutne su hitnost, grčevi, znatno povećana učestalost defekalisanja. Gubitak težine se retko javlja kao i povraćanje. Nadutost se ne javlja.
DIJAGNOSTIKA
1 ) Služimo se anamnestičkim podacima, koji uključuju pitanja o trajanju, prehrani, apetitu, povraćanju, izgledu stolice, učestalosti defekalisanja, količini i izgledu fekalija i slično, dok klinički pregled uključuje opšti izgled životinje, telesnu težinu, izgled dlake, opšte ponašanje i druge spoljne osobine. 2 ) Hematološki i biohemijski pregled krvi jedna je od osnovnih metoda dijagnostike, a njome se služimo da bi odredili metabolički status životinje i stanje pojedinih unutrašnjih organa. 3 ) Prgled stolice jedan je od važnijih pregleda, a uključuje makroskopsku, parazitološku, mikroskopsku, bakteriološku i mikološku pretragu, specijalna bojenja, tripsin-test i elektronsku
mikroskopiju. 4 ) Ultrazvučni pregled obavljamo u tri faze: prvo pretražujemo želudac zajedno sa dvanaestnikom, zatim pretražujemo zavoje tankog creva, a potom debelo crevo i rektum. Rengenološki pregled obavljamo nakon UZV pregleda. Koristimo se nativnim snimcima , te kontrasnim pregledom, jer su promene u tankom crevu uglavnom mikroskopske ili funkcionalne. 5 ) Serološke testove (pregled krvnog seruma) vršimo kod određivanja materije u krvi koje se resorbuju iz creva u krv (vitamini B12, folna kiselina, masti), zatim kod određivanja hormona čiji poremećaj može dovesti do proliva (hormon štitnjače T4, hormon nadbubrežne žlezde - kortizol), te kod dokazivanja antitijela/antigena (virusa, bakterija, parazita…) koji mogu izazvati proljev. 6 ) Od ostalih dijagnostičkih metoda možemo spomenuti endoskopiju i biopsiju creva.
TERAPIJA
A ) Simptomatska 1. Dijeta: sa prethodnim postom u trajanju od 24 sata. Za akutni proliv treba davati hranu bogatu proteinima (na primer, piletina bez kosti i kožice) sa lako probavljivim ugljikohidratima (kuvan pirinač) bez masti, dok je za hronični proliv potrebna detaljnija obrada pacijenta da bi se utvrdio tačan razlog proliva i tako odredila tačna dijeta. 2. Nadoknada tečnosti: nužna je, posebno kod akutnog proliva i kod mladih životinja. Tečnost kod blažih oblika proliva nadoknađujemo preko usta, dok je kod težih oblika potrebna infuzija.
3. Lekovi: uključuju preparate za zaustavljanje proliva, preparate sa zaštitnim učinkom na creva, protiv upalne lekove, lekove protiv grčeva i slično. Osim toga, mogu se davati antibiotici i to kod dokazane infekcije creva sa bakterijama i rikecijama kao uzročnicima proliva, odnosno kod težih oštećenja sluznice gde postoji mogućnost trovanja ili sepse. B ) Etiološka - odnosno uzročna terapija, je tačna terapija određenog uzroka bolesti, kao što je operacija vađenja stranog tela, davanje, na primer, preparata gušterače koji manjkaju ili primena ciljanog antibiotika nakon postavljanja antibiograma.

KOKCIDIOZA je infekcija jedinke sa jednoćelijskim organizmom koji se naziva kokcidija. Kokcidija je parazit mikroskopske veličine i živi u ćelijama sluzokože creva. Svrstana je u grupu protozooa. Ona jeste parazit ali nije glista, kako mi popularno zovemo crevne parazite. Pošto živi u crevnom traktu životinje ponekad je uzrok prolivu ali najčešće je uzrok kombinovan: gliste i kokcidije zajedno. Oocista, jedan od razvojnih oblika kokcidije sa stolicom izlazi napolje u spoljnu sredinu iz životinje. Ostaje u spoljnoj sredini sa mogućnošćo da sporulira to jest produži sebi vreme infektivnosti. Mačka unosi u sebe ovaj razvojni oblik jedući inficiranu hranu ( na primer lovinu kao što je miš ili slično ) ili ližući se ako se kontaminirala dlaka sa zaraženim materijalom. Infekcija sa kokcidijom je česta pojava u velikim grupama životinja ( na primer uzgajivačnica, veliko leglo ) i kod mladih jedinki. Proces od infekcije do simptoma može biti kratak čak i nekoliko sati ali najčešće je potrebno 7-10 dana do pojave simptoma. Kada mačka unese u sebe oocistu razvoj parazita se završava u domaćinu (u ovom slučaju u mački). Većina inficiranih mačaka sa kokcidijom nema proliv ili neke druge kliničke simptome. Kada jaja (oocist ) se nađu u stolici prilikom koprološkog pregleda, a životinja nema proliv, njihov nalaz je nebitan jer su prolaznog karaktera. Ali kod jedinki koje imaju izražene simptome (česti vodeni prolivi sa bolovima u stomaku, povraćanjem i dehidracijom) nalaz kokcidija je itekako važan. Dijagnoza se postavlja koprološkim pregledom iz uzorka stolice. Oociste su manje veličine od jaja raznih crevnih parazita zato pregled mora biti izrazito pažljiv. Neke kokcidijalne infekcije mogu se dokazati i analizom krvi. Tretman infekcije sa kokcidijama traje 10-14 dana sa antibioticima. Najčešće se koristi antibiotik tipa sulfapreparata. Tretman neće svaku jedinku da izleči ali će proliv prestati što je i najbitnije u održavanju životno bitnih funkcija. Ako sulfapreparati ne daju efekat na raspolaganju su i lekovi drugog tipa. Kod bolesnih jedinki potporna terapija u vidu rehidracije i vitaminizacije je neophodno a čak ponekad i dijetirana ishrana. Reinfekcija mačaka je česta, posebno ako je moguć kontakt sa inficiranom materijom (npr. ako mačka izlazi napolje). U toku tretmana obavezno uradite dezinfekciju mačjeg toaleta. Većina kokcidija koja se nađu kod mačaka nema efekata na ljude. Ali neke vrste kokcidija mogu biti potencijalno infektivni i za ljude. Kriptosporum kao jedna vrsta kokcidija nađena kod pasa i mačaka može biti preneta i naljude. Ovaj parazit može biti i u vodi za piće, posebno u većim gradovima. Druga vrsta kokcidija, više poznata među nama je toksoplazma. Ponekad mogu i mačke biti prenosioci ove protozooe, ali češće se nalazi na neopranom povrću i u nekim vrstama mesa. Ove dve vrste protozoa zdravstveni rizik su za ljude koji imaju problem sa imunitetom (oboleli od AIDS-a, korisnici imunosupresivnih lekova, pacijenti sa tumorom, stariji pacijenti). Adekvatno održavanje higijene smanjuje rizik od infekcije. Praznite redovno mačji toalet, ponekad uradite dezinfekciju istog, menjajte redovno posip, perite ruke redovno.

LETNJA OPSANOST - SUNČANICA Vlasnici kućnih ljubimaca moraju imati na umu da krznate životinje bez mogućnosti znojenja preko cele površine tela [nasuprot ljudima] podnose neuporedivo teže visoke temperature. Često možemo videti vlasnike pasa ili mačaka kako se na plaži igraju sa njima. Pas (mačka) najčešće toliko uživa u društvu i igri sa svojim gazdom da i ne pomišlja na opasnost koja vreba od pregrevanja. Do izvesne mere će hlađenje preko usta i jezika funkcionisati baš kako treba. Na žalost, kao i kod čoveka, prelazak te tanane granice sunčanice nastupa naglo. Životinja koja dobije toplotni udar vrlo lako može uginuti ukoliko ne dođe do brze i odgovarajuće reakcije. Veterinarska pomoć je neophodna a u međuvremenu ljubimca treba sasvim pokvasiti i umotati mokrom tkaninom. Vozite kolima svoju mačku ili psa isključivo po umerenom vremenu ili ako već morate po vrelom vremenu onda neka budu svi prozori otvoreni, i pre nego uvedete životinju u auto dobro izluftirajte i ohladite unutrašnjost auta otvaranjem svih vrata desetak minuta ukoliko je auto stajao na vrelom suncu. Ostavljanje kućnih ljubimaca `na kratko` u automobilu na suncu vrlo lako može biti uzrok toplotnog udara. I pored otvorenih prozora automobila temperatura u unutrašnjosti može porasti preko 10 stepeni celzijusa za manje od 5 minuta. Ovakve temperaturne promene predstavljaju pravi šok za termoregulacioni sistem i čoveka a još više za krznate životinje. Opasnost predstavljaju čak i uobičajne rekreacione ture, šetnje, trčanje, vožnja bicikla i sl. Bez obzira na termine koje inače koristite za ove aktivnosti pomerite ih u rane jutarnje i kasne večernje časove ili se jednostavno rekreirajte bez svog krznatog prijatelja. Osetljivije životinje mogu čak dobiti i opekotine od hodanja po vrelom asvaltu. Ako dođe do opekotina njih mora sanirati veterinar pre svega zbog pravilne dijagnoze stepena tj. ozbiljnosti oštećenja tkiva. Pse i mačke koji imaju svetlu pigmentaciju vrha njuške [crvene boje] i svetle uši pre izlaganja suncu treba zaštititi losionom za sunčanje sa visokim zaštitnim faktorom. Imajte na umu da su psima mnogi instinkti oslabili usled lagodnog života pored čoveka. To nama ljudima samo povećava odgovornost za njihovo zdravlje. Mačke, koje daleko više brinu o sebi nego psi, ređe imaju ovakvih zdravstvenih problema. Ipak, ni one nisu imune na boravak u zatvorenom automobilu parkiranom na suncu. Nihova mala tela čak su i osetljivija na sunce nego što je to slučaj kod pasa [kraće mogu idržati ekstremne uslove]. Kada nisu zatvorene mačke će vrlo dobro znati da pravilno regulišu telesnu temperaturu i dužinu izlaganja sunčevim zracima. Ukoliko vaša mačka previše voli da se `sunča` nije loše da joj taj užitak ograničite vremenski i da joj jasno pokažete činiju sa svežom vodom kako `opijena suncem` ne bi slučajno zaboravila da je mora piti. Opasnost od sunčanice možete smanjiti tako što ćete se pridržavati nekih opštih pravila: Nikada ne ostavljajte kućne ljubimce u automobilu po toplom vremenu. Uvek im obezbedite neograničene količine sveže vode za piće. Kada se sunčate, svog ljubimca obavezno sklonite u hladovinu [čak iako on želi da bude pored vas].
Posebnu pažnju obratite na kućne ljubimce koji imaju disajnih problema. Oni po vrelim danima ne treba uopšte da budu na suncu. U naročito rizičnu grupu spadaju i štenci. Ako primetite da životinja ima problema sa disanjem, povećajte cirkulaciju vazduha u prostoru u kome se nalazi, pokvasite joj dlaku velikom količinom vode [napromer poprskajte je baštinskim crevom sa malim lazom]. Proverite boju desni. Ukoliko je plavičasta vreme je za uzbunu. Plave desni su znak nedostatka kiseonika. Odmah pozovite pomoć ili krenite kod veterinara. Transport se ne sme obavljati u lošim uslovima [visoka temperatura u vozilu, nedostatak vazduha/vode]. Ako je životinja u besvesnom stanju postavite je na mesto sa jakom cirkulacijom vazduha i izvadite joj jezik kako bi se povećao protok ka plućima. Ako se životinja opire nemojte je prisiljavati jer će dodatni stres samo pogoršati stanje. Budite umereni kada je u pitanju i vaše lično izlaganje sunčevim zracima. Budite bar podjednako obazrivi kada su u pitanju vaši krzneni kućni prijatelji.

Povratak na početak

 

 

 

 

Nega i priprema mačke za izložbu

Svi vlasnici rasnih i domaćih mačaka koji svoje mačke vode na izložbe treba da znaju kako se mačka priprema za izložbu. To je jako važno jer od pripreme puno zavisi kako će mačka proći na izložbi. Stvar nije jednostavna pa se od početka treba "naoružati" teorijskim znanjem. Pošto je ovaj proces istovremeno i sastavni deo lične higijene mačke, vremenom svi vlasnici stiču praksu. Mačke počinju da se izlažu prvi put u uzrastu mačeta od 3-6 meseci u razredu mladih. Ako imate top [vrhunsko] mače i ako želite da ga izlažete treba ga početi pripremati za izložbu od rođenja. Mače treba navikavati na kupanje, čišćenje ušne školjke, podsecanje vrhova kandži, držanje u izložbenoj pozi. Izložbene poze su različite za različite rase. Mačka od malena treba da se navikava na boravak u transporteru i kavezu, zatim na putovanja, pošto je nekada potrebno preći i više stotina kilometara do mesta održavanja izložbe. Mačka polako stiče iskustvo i mnogo lakše podnosi sve što je vezano za izložbu. Mačke koja se često izlaže, putuju, borave u kavezu, izložbe ne doživljavaju kao stres. Pošto izložbe traju po ceo dan dobro je ako imate svoj sopstveni kavez, kod kuće, kako bi je puštali da povremeno uđe u kavez ili da u njemu boravi dnevno po 2 sata kako bi lakše podnela duži boravak u kavezu za vreme izložbe.
Zdravlje i toaleta Poznato je stvar da je mačka veoma uredna i da veliki deo dana provodi u održavanju lične higijene. Redovno se umiva i čisti krzno. To je za vlasnika jedan od znakova da je maca zdrava. Kad maca ima zdravstvenih problema prestaje da se umiva i to treba da bude jedan znak da nešto sa njom nije u redu. Kada bolesna maca počinje da se umiva to je jedan od prvih znakova oporavka. Dobra ishrana je preduslov za dobro zdravlje. Prema tome priprema za izložbu počinje od rođenja a ne par dana pred izložbu.
Vakcinacija Mačka mora biti redovno vakcinisana polivalentnom vakcinom i mrtvom vakcinom protiv besnila. Mačići do 5 meseci se vakcinišu samo polivalentnom vakcinom protiv mačjih bolesti. Kad steknu uzrast za vakcinu protiv besnila primaju sve vakcine kao odrasle mačke. Ako se sa svojom ljubimicom putuje u zemlje EU mačka mora imati urađen test posle vakcine za besnilo.
Čipovanje Sve mačke koje prelaze granicu EU [radi izložbe ili idete turistički sve jedno] moraju biti čipovane.
Kupanje Kratkodlake mačke kupaju se 3-4 dana pre izložbe. Posle kupanja potrebno je svaki dan četkati krzno u smeru rasta dlake. Četka treba da bude gumena ili od prirodne čekinje. U toku dana nekoliko puta dnevno treba dlaku glancati svilenom krpom kako bi dlaka legla uz telo i da bi imala lep svilenkast sjaj. Kod dugodlakih i poludugodlakih mačaka potrebno je prvo metalnom četkom dobro rasčešljati krzno i odstraniti mrtvu dlaku i čvoriče ućebanog krzna a zatim gušćom četkom ili češljem odstraniti svu mrtvu dlaku. Ponekad je potrebno pojedinačno "očupati" dlake koje se pojavljuju u drugoj boji. Dugodlake mačke se kupaju dva puta pred izložbu i to prvi put 10 dana, a drugi put dva dana pred izložbu. Postoje specijalni šamponi za mace, čak i za pojedine boje krzna. Postoji i šampon protiv buva. Ako maca ima buve prvo se okupa u šamponu protiv buva - tzv "davljenje" mačke. Kada se očisti od buva sledi normalno kupanje. Važno je da posle kupanja kratkodlaku mačku dobro osušite frotirom, a posle je uvite u suv i topao frotir. Dugodlaku mačku dobro osušite frotirom a zatim sušite i četkajte istovremeno u suprotnom smeru od rasta dleke. Dlaka mora dobro da se rasčešlje u svim pravcima da bi bila lepršava i podignuta.
Neki odgajivači koriste kozmetičke preparate međutim neke sudije kažnjavaju preteranu upotrebu kozmetike.
Nega očiju Oči moraju biti čiste odnosno bez sekreta. Kod mačaka koje imaju beline na licu, a imaju česte upale i sekret, te beline postaju riđe boje i ne mogu se očistiti kupanjem. Ovo je za sudiju prvi znak da ta mačka ima problem sa očima. Ovaj problem nikad ne treba "rešavati" na svoju ruku. Mnogi odgajivači na izložbama svojim macama sipaju kojekakve kapi da bi smanjili lučenje suza dok traje ocenjivanje a bolje bi bilo da problem reše pre dolaska na izložbu pravilnim tretmanom u zavisnosti od njegovog uzroka.
Nega ušiju Štapićem za uši natopljenim vodom, acidi borici, fiziološkim rastvorom ili maslinovim uljem očistiti sve vidljive delove ušne školjke. Ne ulaziti u ušnu školjku da ne bi naneli povredu. Ukoliko u unutrašnjosti uha vidite da ima prilično mnogo sekreta onda je najbolje da se obratite veterinaru. Kad god ste u prilici pitajte veterinara kako se pravilno čisti unutrašnjost uha kod mačaka.
Higijena zuba Kod mačaka bolesti zuba ili pravilnije rečeno periodontalne bolesti su jedni od najčešćih bolesti naših mačjih drugara. Ali ono šta je najbolje ova bolest se najlakše prevenira. Možemo vrlo jednostavno da redukujemo ili da preveniramo bolesti zuba sa posebnom dijetiranom hranom (u zadnje vreme dostupno je sve i na našem tržištu i ima bogat izbor) i/ili sa pranjem zuba. Obratite pažnju na sledećih nekoliko koraka i Vaša maca može imati zdrava usta i zdrave zube. Najlakše je početi održavanje usne duplje kod mladih jedinki jer tada je sve zdravo i nema već nataloženog zubnog kamenca. Naravno, u to doba je i najlakše naučiti životinju da se moraju prati zubi. Za ovu akciju vam treba mekana dečja četkica za zube ili četkica za zube za mačke i veterinarska zubna pasta. Ovo poslednje je vrlo bitno jer ljudske paste sadrže pretežno dosta sodabikarbone i moraju se isprati a veterinarske su spremljene za vašeg mezimca i ne moraju se ispirati, pri tom su sa zavodljivim ukusom piletine, ribe i sl. što mačka voli. Morate znati i to gde, kada i kako oprati zube mački. Periodontalna bolest najčešće "napada" gornje zadnje zube. Plak se svakodnevno stvara na površini zuba, posebno na granici desni i zuba. Za 36 sati plak se mineralizuje i posle se pranjem ne može ukloniti. Zbog ovog se preporučuje pranje zuba svakodnevno i posebno obratiti pažnju na granicu desni i zuba.
Napravite rutinu od pranja zuba, radite svakodnevno po mogućnosti u isto vreme. Uvek nagradite strpljivost Vaše mačke posle pranja zuba bogatom mesnom poslasticom. Većina mačaka traži puno strpljenja kako bi se navikla na redovno pranje zuba. Počnite tako što ćete prvo dati mački da proba pastu za zube - neka je lizne. Za koji dan ponovite ovaj postupak pa stavite pastu na prst i namažite nežno na desni mačke. Za koji dan ponovite ovo ali sa četkicom za zube. Za koji dan ponovite ovo ali onda probajte da napravite cirkularne pokrete u ustima Vašeg ljubimca. Ovo bi trebalo da traje oko 30 sekundi. Unutrašnju stranu zuba pokušajte oprati tek kad kompletno prihvati mačka pranje zuba. I pored redovnog pranja zuba neke mačke ipak trebaju profesionalno čišćenje, kao i ljudi, jer je stvaranje zubnog kamenca individualno. Zavisi od vrste hrane, pH vrednosti pljuvačke i od još nekih faktora. Kada mački treba profesionalno skidanje kamenca nosite Vašeg ljubimca kod veterinara. Kvalitetno skidanje kamenca se radi u totalnoj anesteziji jer se tako završi za manje vremena a i kvalitetnije se uradi. Posle skidanje kamenca obavezno je poliranje zuba. Kvalitetno skidanje zubnog kamenca radi se sa ultrazvučnim aparatima za skidanje kamenca, nipošto manuelno grebanje sa nekim grebalicama jer se tako oštećije gleđ zuba. Posle ovog tretmana pokušajte ponovo pranje zuba i/ili dentalne dijete, jer će i Vama i Vašoj mački tako biti bolje.
Nokti Od 1996 godine obavezno je podsecanje vrhova kandži. Najlakše se to postiže grickalicom. Postoje i razne vrste makazica specijalno namenjenih za podsecanje mačjih kandži. Sudija može da diskvalifikuje mačku kojoj nisu podsečene kandže.

Ako maci redovno posvećujete dovoljno pažnje u održavanju higijene (a sve do sada navedeno u tekstu je sastavni deo toga) onda priprema mačke za izložbu ne predstavlj veliki problem. Veliki potencijalni problem imaju oni vlasnici koji imaju puno maca pa teško stignu da svaki dan posvete dovoljno pažnje svakoj maci.
Priprema kaveza Osim priprama mačke, za izložbu je potrebno spremiti i kavez u kome će mačka boraviti za vreme izložbe. Potrebne su zavesice, prostirač, posudica za vodu i hranu kao i posuda za toalet. Zavesice treba da budu usklađene sa bojom krzna ili bojom očiju. To je već stvar ličnog ukusa. Na svetskoj izložbi sam lično videla mnogo kičeraja. U kavezu ne treba držati suvišne stvari da bi mačka imala dovoljno mesta za odmor...

Razlozi diskvalifikacije - isključenja s izložbe:
1. Agresivne mačke - ako dva stjuarda nisu u stanju uzeti mačku iz izložbenog kaveza ona se mora isključiti iz takmičenja. Ako mačka pokazuje agresivnost na tri izložbe mora je klub ili savez kojem pripada isključiti iz daljih takmičenja.
2. Mačak sa anomalijom testisa. Mužjaci do 10 meseci ne podležu tom pravilu. U slučaju nesporazuma odlučuje dežurni veterinar. Sudija mora tu anomaliju navesti u sudskom listiću. Atest o normalnim testisima mora se predočiti nakon 10 meseci starosti.
3. Drogirane mačke (sredstva za umirenje, za povećanje pupile oka , sedativi). U slučaju nesporazuma odlučuje veterinar.
4. Mačke podvrgnute kozmetičkim zahvatima. Bojene mačke.
5. Mačke sa amputiranim noktima.
6. Mačke koje upadljivo pokazuju loše zdravlje. Zadnju reč ima veterinar.
7. Prljave mačke, naprimer prljave uši i prisutnost parazita.
8. Poli ili olygodaktylne mačke (manjak ili višak prstiju).
9. Mačke koje nisu smele proći veterinarsku kontrolu ili su za vreme izložbe pokazale znakove bolesti .U tom slučaju treba takve mačke odmah smestiti u karantin.
10. Mačke malenog rasta – patuljaste mačke.
11. Gluve mačke
12. Slepe mačke
13. Mršave mačke
14. Bela mrlja koju ne dozvoljava standard
15. Mačke starije od 10 meseci sa bruhom
16. Trudne mačke i mačke koje doje
17. Svaka deformacija kostiju, grudnog koša, plitk grudni koš i svaka očigledna deformacija
kostiju.
18. Svaka očigledna slabost koja utjiče na pokretnost mačke
19. Svaka deformacija glave koja uzrokuje asimetrično lice ili glavu
20. Abnormalni oblik i veličina očiju (Ectropium/Entropium)

Greške koje isključuju certifikat:
1. Svako jače odstupanje grudne kosti (ne vredi za kastrate i mačke mlađe od
10 meseci)
2. Svako nenormalno udubljenje, izbočenje i rascepljenje čeone kosti (ne vredi za kastrate i mačke mlađe od 10 meseci)
3. Preuski nosni otvori, teško disanje
4. Stalno isplaženi jezik i / ili izbočeni zubi
5. Preduboko smeštene oči ili izbočene oči
6. Tendencija ka mršavljenju
7. Povreda oka
8. Krivi zubi
9. Predgriz i podgriz više od 2 mm
10. Podrezani zubi (ne može dobiti odličan ili više)
11. Svaka deformacija repa npr. lom na repu ili čvor na repu isključuje certifikat i svaku drugu kvalifikaciju višu od odličan (88 - 92 boda). Ne važi za kastrate i pasmine sa kratkim repom ili bez repa
12. Loša kondicija
13. Pothranjene ili predebele mačke
14. Prenašminkane mačke

Povratak na početak

 

 

 

 

Ishrana

Tek unazad nekoliko godina detaljno su ispitane potrebe mačaka za pojedinim sastojcima u hrani. Ustanovljeno je da posebna važnost pripada belančevinama i aminokiselinama. Najranija ispitivanja odnosila su se na potrebe mačića u rastu dok se vrlo malo znalo o potrebama odraslih mačaka. Najnovija ispitivanja ukazuju da su potrebe odraslih mačaka za belančevinama manja nego kod mačića. Ali i te su vrednosti više nego kod ostalih sisara uključujući i pse. Uz belančevine ispitane su potrebe za esencijalnim (životno važnim) aminokiselinama. Rezultati upućuju da su potrebe za metioninom i lizinom kod odraslih mačaka 40% u odnosu od potreba mačića u rastu. Za razliku od ostalih životinja mačke ne mogu regulisati smanjenu aktivnost stvaranja belančevina i zato se ne mogu adaptirati na smanjeni unos belančevina. Zato treba posebno voditi računa o količini belančevina u hrani pogotovo za gravidne mačke i one u laktaciji. Ispitivanja su pokazala da u trudnoći mačke trebaju dobiti 200 g belančevina po kilogramu telesne težine a za vreme laktacije čak 300 g/kg. Uz još jedan uslov da hrana sadrži 25o g masti u jednom kilogramu hrane. Uloga aminokiselina u prehrani mačaka sve je značajnija. Mačke imaju jedinstvene potrebe za stvaranjem aminokiseline taurin. Jer one jedine za razliku od svih ostalih životinja ne mogu stvoriti u organizmu dovoljnu količinu taurina, nego ga trebaju dobiti u hrani. Iako mačke (kao i svi ostali sisari) imaju velike fiziološke potrebe za ovim prehrambenim sastojkom one ne mogu kao ostale životinje namenski koristiti druge aminokiseline kao na primer glicin. Taurin se nalazi u svim namirnicama životinjskog porekla. Važnost taurina uočena je 1970 godine kad je manjak taurina doveden u vezu sa promenama na očima. Nastavljena su ispitivanja i uočeno je da taurin ima važnu ulogu u normalnom radu velikog broja organskih sistema kod sisara. Kod mačaka je tako ustanovljeno da smanjena količina taurina u hrani može uzrokovati: - dilatativnu kardiomiopatiju, - reproduktivne poremećaje, - slabo vitalne mačiće,
- usporen rast, - nepravilnosti u razvoju mačića, - smanjenu imunološku funkciju. Taurin kod ostalih životinja sintetiše se u jetri iz aminokiselina metionina i cistina ali u mačke je sinteza taurina ograničena jer je aktivnost ključnih enzima redukovan. Ranija su ispitivanja pokazala da se taurin kod mačaka sintetiše iz cistina u minimalnoj količini. Preporučuje se davati mačkama 400 mg/kg telesne težine, a gravidnim mačkama 500 mg/kg. Poznati nutricionisti su točno ispitali potrebnu količinu taurina u gotovoj hrani. Preporučuje se doza od 2000 mg/kg konzervirane hrane ili 1000 mg/kg dehidrirane hrane. Slična ispitivanja u mačića su pokazala da količina taurina u njihovoj hrani mora biti veća nego za odrasle mačke. Alternativno veći unos hrane u vreme brzog rasta, u dobu između 12 i 18 nedelja, može povećati korišćenje taurina. Koncentracija taurina može se izmeriti u različitim tkivima kao npr. u srcu, mrežnici oka i telesnim mišićima. Ispitivanja u poznatim nutricionističkim institutima pokazala su da količina taurina u krvi zavisii od pola i dobi životinje. Najvažnije je zapamtiti da se taurin nalazi u životinjskim tkivima pa mačke u svojoj ishrani MORAJU dobijati tkiva životinjskog porekla.

Povratak na početak

 

 

 

 

Zanimljivosti sa mačkama

Raspoloženje mačke ima skoro podjednak uticaj na veličinu njenih zenica kao i količina svetla. Uznemirena ili uplašena mačka imaće širom otvorene zenice dok će recimo ljuta mačka imati sužene zenice. Slušni "aparat" mačke je toliko razvijen da ona može razlikovati dva identična zvučna izvora razmaknuta pola metra na udaljenosti od čak 20 metara! Uho mačke sastoji se od čak 30 mišića (ljudi imaju 6) koji kontrolišu pokrete spoljnjeg uha i koji ga mogu rotirati za 180 stepeni. Mačka tako može čuti zvuk iz svih pravaca bez pomeranja glave. Neobični zvuci i škljocanje vilice mačke koja kroz prozor gleda u pticu ili insekta samo predstavljaju instinktivno ponašanje lovca mesoždera koji plen ubija jakim ugrizima. Brkovi mačkama služe najvise kako bi ocenile da li se mogu provući kroz određeni otvor. Kako nemaju većih (od lobanje) pojedinačnih kostiju u svom telu otvor kroz koji mački prolazi glava je dovoljan i da kroz njega prođe celo njeno telo. Mačke nemaju znojnih žlezda što objašnjava znatno slabiji miris njihovih tela (u poređenju sa na primer psima). Ova činjenica ih, međutim, čini relativno osetljivim na visoke temperature. Mački je u lošim svetlosnim uslovima potrebno 6 puta manje svetla u odnosu na čoveka kako bi jasno videla. Tome doprinosi i posebna membrana Tapetum Lucidum koja se nalazi na obodu rožnjače i koja ima reflektivnu površinu. Ona još jednom odbija primljenu svetlost ka zenici i na taj način povećava upijenu količinu svetlosti. Odbljesak zelenkaste boje koji se može videti na fotografijama mačaka i pasa koje su snimljene uz korišćenje blica predstavlja refleksiju ove opne. Ovaj neželjeni efekat se na fotografijama može izbeći samo korišćenjem difuznog filtera postavljenog između blica i mačke ili izmeštanjem blica što dalje od samog fotoaparata.

Povratak na početak

 

 

 

 

Persijska (PER)

 

Najpopularnija i najpoznatija vrsta je nesumnjivo persijska mačka. Uzgaja se gotovo u svim bojama i uzorcima. Poznato je da je persijska mačka uvezena u Evropu 1500 godine. Uvezao ju je Italijanski naučnik Pietro della Valle u Italiju iz Persije. Gotovo ceo vek kasnije Francuz Nicolas de Pereisc uvezao je nove primerke iz Turske.U prvoj polovini 19 veka neki primerci uzgojeni u Italiji tajno su izvezeni u Francusku i Englesku gde su iz ukrštanja Turske angore i persijske mačke dobiveni preci današnjih modernih persijskih mačaka. Uzgajivači su naročitu pažnju posvećivali kvalitetu krzna kao i raznolikosti boja i uzoraka. Ukrštanjem sa turskom angora mačkom poboljšan je kvalitet krzna kod persijske mačke. Tokom svih godina pa sve do današnjih dana uzgajivači su menjali izgled te vrste mačaka. Kad bi pogledali persijsku mačku 70-tih godina i današnju videli bi veliku razliku u obliku glave, nosa i građe tela. Uzgoj persijske mačke sa izložbenim kvalitetom i danas nije lak zadatak jer se od uzgajivača zahteva popriličan trud i znanje. Persijske mačke se tokom godina zbog svojih izrazitih osobina građe tela i kvaliteta krzna, kao i raznolikosti boja koriste u poboljšanju nekih drugih vrsta mačaka. Persijska mačka je vrlo inteligentna, privržena, blage ćudi i često puta deluje zatvoreno i nezainteresovano ali to je zbog toga što pažljivo proučava svoju okolinu pa se tek onda prepusti maženju i druženju. Voli se maziti i igrati. Dobro se slaže sa drugim vrstama mačaka i psima. Zbog njenog dugog i prekrasnog krzna mački treba posvetiti dosta pažnje i njege. Treba je svakodnevno rasčešljavati kako se dlaka ne bi spetljala u čvoriće. Preporučuje se jednom u tri meseca mačku okupati sa šamponom za mačke. Oči persijske mačke često suze i njih treba redovno čistiti i održavati higijenu kako na krznu lica ne bi ostali ružni tragovi.
Izvod iz standarda
TELO - srednje veliko do veliko, zbijeno, na niskim jakim nogama, širokih mišićavih prsa i ramena, ravnih leđa, kratkog i snažnog vrata.
GLAVA - okrugla, masivna, dobro proporcionalna sa širokom glavom, zaobljenog čela, punih obraza i otvorenog izraza.
NOS - kratak, širok sa jasnim stopom, širokih otvorenih nosnica. Stop je pregib na prelazu nosa u čelo i mora biti smešten između očiju, ne sme biti iznad gornjeg ruba kapka i ispod donjeg ruba kapka.
BRADA - široka i snažna. Snažni zubi.
UŠI - malene, zaobljenih špiceva sa bogatim čupercima, razmaknute i nisko smeštene na glavi.
OČI - velike, okrugle, otvorene , dobro razmaknute, sjajne i izražajne.
NOGE - kratke, debele, mišićave, snažne, okrugle šape i poželjni su čuperci između prstiju.
REP - kratak u proporciji sa dužinom tela, kitnjast na kraju lagano zaobljen.
DLAKA - duga sa gustom podlakom, fine svilene strukture i oko vrata ima bogati okovratnik.
BOJA - nailazimo je u svim mogućim bojama, kombinacijama uzorka i kombinacijama sa belim. To su primerice: bela, crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem, sve moguće vrste kornjačevina, zadimljene, srebrne i zlatne. Od uzoraka imamo mramorasti,
tigrasti i tačkasti. Od kombinacija sa belim imamo Van, Harlekin i bikolor.
Van je bela mačka sa dva obojena dela krzna na glavi i repu. Toleriše se po koja obojena tačka na šapama i telu. Harlekin sme imati obojenog od 1 do 1 tela. Bikolor sme imati od 1 do 3 obojenog dela krzna.
Takođe nalazimo mačke sa maskama takozvanim "pointed" mačke. Njima su maska, uši, šape i rep tamnije boje od tela.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Egzota (EXO)

 

Egzota je kratkodlaka persijka. Nalaze se u svim bojama kao i persijske mačke. To je novija pasmina nastala 1960 godine ukrštanjem persijske i američke kratkodlake mačke sa namerom da se poboljša tip američke kratkodlake mačke. Iz te kombinacije nastala je mačka sa okruglom glavom i svilenkastim krznom. Najupadljivije su bile mačke iz tih ukrštanja kod kojih se pojavila srebrna boja. Znači gen je bio preuzet od persijske mačke. Mačke su naprosto bile prelepe. Nakon toga se počelo intenzivno raditi na uzgoju sada već nove rase i 1966 godine do 1968 gospođa Jane Martinke iz CFA postavlja program i standard za kratkodlaku persijsku mačku. 1968 je ta pasmina priznata u CFA kao "egzotic shorthair" odnosno kratkodlaka egzotična mačka. U tim ukrštanjima znale su se koristiti i burmanske mačke ali one nisu donele srećne kombinacije. 1979 je egzota uvežena u Evropu od Norberta i Elke Deutschman. Godine 1983 i 1984 te su se mačke sudile u kategoriji kratkodlakih mačaka. Sa strane FIFe egzota je prvi puta nagrađena sa CAC statusom 1984 i od tada kreće intenzivniji uzgoj egzota u Evropi. Godine 1991 priznata je od FIFe u kategoriji dugodlakih mačaka i od tada se sudi u I kategoriji. Dozvoljeno je parenje egzota i persijskih mačaka. Iz te kombinacije često puta izlazi više dugodlakih nego kratkodlakih mačića. U zadnje vreme se sve više praktikuje parenje egzota međusobno. Kako razlikovati novorođene bebe? Koje su persijke a koje egzote? Najbolje je proceniti odmah kad se novorođenče osuši jer se tada egzotu prepoznajemo po gusto opuštenom krznu, kratkom i grubom na dodir. Persijka će imati svilenkasto krzno, sjajno i tesno prilegnuto uz telo. Ali i to uvek nije tako jednostavno . Prava razlika se vidi tek nakon 12 nedelja života. Po karakteru su to vrlo drage, intelegentne, privržene i nenematljive mace. Vole udobnost, kuću i igru. Kad nekog prvi puta ugledaju primaju ga s velikom rezervom dok ne procene da li mogu imati poverena prema toj osobi. Vremenom se sve više vežu za vlasnika. Standard im je isti kao i kod persijkskih mačaka i jedina je razlika u krznu.
KRZNO: vrlo gusto, samtasto i mekano, odstoji od tela. Nešto je duže nego u britanaca i ne sme biti prilegnuto. Dolaze u svim mogućim kombinacijama boja i uzoraka.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Maine Coon (MCO)

 

Maine Coon mačke su jedna od najpopularnijih američkih pasmina mačaka i novija pasmina kod nas. One spadaju u II kategoriju mačaka - mačke srednje duge dlake zajedno sa Turskim angorama, Norveškim šumskim, Svetim birmama i Ragdoll mačkama. Njihove glavne karakteristike su: Srednje duga dlaka. Posebno kod nje je da je otporna na vodu i ne zahteva previše pažnje jer mačka je sama uređuje. Dovoljno je da se počešlja jednom nedeljno. Ima čuperke u ušima i između prstiju (daju mački divlji izgled kao kod risa). Vrlo dugačak rep sa padajućim krznom (koji podsjeća na rep rakuna). To su najveće pitome mačke i odrasli mužjaci mogu imati preko 10 kilograma. Kod ove pasmine najvažnije je sačuvati izvorni tip Maine Coon mačke. Znači nisu bitne boje nego ovih 4 glavnih karakteristika (srednje duga dlaka, dlaka otporna na vodu, čuperci izmdju prstiju i na ušima i dugačak rep sa padajućim krznom. Mogu doći u bilo kojoj "prirodnoj" boji. Maine Coon mačka potiče iz države Maine u Severnoj Americi po kojoj je i dobila prvi deo imena. "Coon" je američka skraćenica od rakuna (racoon) a odnosi se na mačkin padajući rep sa prstenovima koji podsećaju na rakunov rep. Pre se smatralo da je Maine Coon nastao ukrštanjem mačke i rakuna ali naravno to je nemoguće. Pretpostavlja se da su Maine Coon-i nastali parenjem kratkodlakih mačaka i Turskih Angora ili Norveških šumskih mačaka. Najverojatnije su pretke Maine Coon-a donijeli moreplovci. Bilo je uobičajeno da se na duga putovanja morem vode mačke da bi broj miševa i pacova na brodu bio podnošljiv. Mačke poludugog krzna mogli su u Severnu Ameriku doneti moreplovci iz Engleske (Angore su preci Persijske dugodlake mačke) ili iz Skandinavije (Norveške šumske mačke). Danas Maine Coon uživa popularnost među izlagačima, uzgajivačima i među običnim ljudima. Posebni su zbog svoje veličine, divljeg izgleda i tako mirnog karaktera. Nije retkost da Maine Coon na izložbama osvoji titulu najbolje mačke. Maine Coon-i su umiljate i mirne mačke. Jako vole pažnju ljudi što znači da će vam često hodati uz nogu i pratiti po kući u stopu, umiljavati se oko noge i spavati u krilu. Kao mali jako su razaigrani i znatiželjni, zavlače se gde mogu, vole se penjati i rastrčavati i moraju sve ponjušiti. Kad odrastu ostaju i dalje znatiželjni, povremeno se vole i poigrati ali postaje vrlo tiha, čak i lenja mačka koja voli veče provesti sklupčana u vašem krilu. Većina uživa kad ih se gladi i mazi a svakonedeljno češljanje smatra će ugodnim predahom od svakodnevnice. Maine Coon-i retko kada mnjauču ali ako žele privući Vašu pažnju upotrijebi će svoj glas. Ove mačke ne zahtijevaju neku posebu brigu. Jednom nedeljno se može očešljati (Maine Coon-i vole češljanje, pogotovo ženke) da se smanji ispadanje mrtvih dlaka koje je kod ovih mačaka slabo obzirom da nemaju podlaku. Isto tako da se spreči gutanje dlaka dok se ona sama uređuje. Mački se može olakšati izbacivanje dlake posebnim pastama koje se mogu kupiti u trgovinama za kućne ljubimce ili dati joj da pojede malo trave. Svaka životinja u kući mora imati svoj kutak u kojemu će imati svoj mir. Oni kao i ljudi nisu uvijek raspoloženi za društvo. Sa drugim životinjama se jako dobro slažu ali je najbolje ako su se sa njima susreli u najranijoj dobi. Zanimljivo je što su to jako prilagodljive mačke. Jednako dobro će se osećati u prirodi i u gradu. Možete ih držati i u kući ali im treba osigurati prostor za igru, pogotovo dok su još mali i razigrani. A ako imate jednu životinju u kući poigrajte se malo sa njom i kada odraste jer i životinjama je ponekad dosadno.

IZVOD IZ STANDARDA MAINE COON
Uopšteno to je velika, snažna, mišićava mačka i po spoljnjem izgledu pravougaonog oblika.
TELO veliko, snažne koštane strukture, snažnih mišića, dubokog grudnog koša, snažnog vrata i ramena. Sve te karakteristike daje mački kršan izgled.
GLAVA srednje velika, srednje dužine nosa, proporcionalna telu, pravougaonog izgleda, snažno razvijenih jagodičnih kostiju, blago zaobljena čela. U profilu nos je blago konkavno zakrivljen. Brada je snažna i gradi vertikalnu liniju sa nosom i gornjom usnom.
OČI velike, dobro razmaknute, blago ovalne ali kada su potpuno otvorene izgledaju okrugle. Ne smeju biti oblika mandule. Položene su malo koso prema spoljnjoj bazi uha.
UŠI velike široke u bazi i sužavaju se prema vrhu. Smeštene su visoko na glavi, dobro razmaknute, obraštene sa tipčnim čupercima na vrhu uha (kao u risa).
NOGE snažne mišičave srednje dužine, prema telu grade pravougaonik, šape velike i okrugle sa čupercima između prstiju.
KRZNO poludugo, otporno na vlagu, gusto , kraće na glavi, ramenima i nogama duže na leđima, bokovima i trbuhu. Na stražnjim nogama dlake obrazuju "pantalone". Svilenkastog je kvalitete kryno i glatko padajuće. Podlaka je mekana i nežna prekrivena sa grubom glatkom pokrovnom dlakom otpornom na vlagu. Dozvoljene su sve boje, kombinacije sa belim i uzorci, osim: lila, čokoladne, boje cimeta, fawn i pointed (sijamske oznake).
REP Dugačak, mora dosezati barem do ramena. Širok na bazi i sužava se prema vrhu sa gustom padajučom dlakom.
Maine Coon svoj potpuni razvoj dosiže tek oko dve godine starosti i tek tada pokazuje svu svoju lepotu. Ženke su uvek nežnije od mužjaka.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Norveška šumska (NFO)

 

Norveška šumska mačka je bez sumnje mačka vrlo starog porekla. U svojoj zemlji poznata je pod nazivom Nors Skoggkatt. Spominje se u mitologiji i o njoj su ispričane basne još u prvoj polovini 18 veka. Prema usmenom predanju to je mačka "čarobnica" koja živi u prostranim šumama severa pa se na momente pojavljuje i nestaje između drveće. Rep te mačke je kitnjast i bogato obrastao. Međutim poznato je da poreklo te mačke treba tražiti u južnjoj Rusiji, Turskoj i Iranu. Pretpostavlja se da su je od tamo doneli vikinški morepolovci još u devetom veku da lovi miševe. Mačka se izvrsno prilagodila na oštru severnu klimu i život u prirodi. Kao čistokrvna pojavljuje se još 1912 god. Uzgajivači su radili na vrlo opsežnom uzgojnom planu pa se službeno pojavljuje na izložbi u Oslu pred II svjetski rat. Sam uzgojni program nije baš tekao prema planu i rasa je priznata tek 1972 godine. Od FIFe je priznata 1977 godine. Od tada je porastao interes za tu prirodnu i lepu mačku pa ja danas susrećemo na svim izložbama u svetu. Ona i danas živi slobodna u prostranim šumama severa. Lako se prilagodi i na život u stanu ali ipak neobično ceni slobodu. Po prirodi je vrlo znatiželjna, izvrstan je lovac, razaigrana je i druželjubiva a i vrlo inteligentna. Sa velikom pažnjom proučava svoju teritoriju i izvrsno poznaje svoju lovinu i njene navike. Kad nije u lovu uživa u udobnosti kućnog života i društvu čoveka. Prema vlasniku pokazuje veliku privrženost, voli se maziti i voli da joj se tepaju lepe reči. Ima vrlo snažno razvijen osećaj vlasnštva za svoju teritoriju pa ga teško sa nekim deli, pogotovo ako su pitanju dva mužjaka. Ali ako je prostor dovoljno veliki nema nekih većih problema. Prirodna selekcija kroz niz godina učinila je njen organizam vrlo otpornim, pogotovo na hladnoću. Njezino krzno je posebno  sa bogatom gustom i mekanom podlakom, koju prekriva sjajna mekana dlaka posebno otporna na vlagu i vodu. Vrat joj krasi bogati okovratnik, na prsima ima vrlo gustu dlaku a na zadnjim nogama "kratke pantalone". Uši su joj obrasle. Rep joj je takođe bogato obrastao i kitnjast .Telo joj je snažno a zadnje noge nešto su veće od prednjih. Između prstiju na šapama ima nešto više kože nego ostale vrste mačaka. Razlog tome je da se mačka lakše kreće po ledu i snegu . Mačka se kreće tiho i oprezno bez utroška suvišne energije ali kada joj zatreba upotrijebi će sve svoje snage. Zbog guste dlake treba joj svakodnevna nega i češljanje pogotovo u periodu linjanja. Kupanje se ne preporučuje.

IZVOD IZ STANDARDA
Uopšteno je to velika mačka.
GLAVA ima oblik jednakostraničnog trougla. Lagano je zaobljenog čela, profil joj je potpuno ravan sa potpuno ravnim nosem. Snažne je brade.
OČI su velike, ovalne, dobro otvorene, lagano položene koso, budnog pogleda. Sve boje očiju su dozvoljene.
UŠI su velike, široke na bazi, sužavaju se prema vrhu, bogato obrasle dlakom sa velikim čupercima na vrhu. Visoko su nasađene.
TELO je snažno i snažne građe kostiju.
NOGE Snažne, visoke, zadnje su veće od prednjih. Šape okrugle i velike u proporciji sa nogama.
KRZNO je poludugodlako, vunenaste mekane guste podlake, prekriveno sa vodootpornom pokrovnom dlakom grube i sjajne strukture. Mačka ima bogato krzno na prsima, kao i bogat okovratnik i pantalone do kolena. Dozvoljene su sve boje i kombinacije sa belim, izuzev pointed oznaka, čokoladna, lila i fawn.
REP je dug, preklopljen i doseže barem do ramena ili šije. Bogato je obrastao.
Za razvoj Norveškoj šumskoj mački treba duže vremena. Mužjaci su snažniji od ženki sa nešto širom glavom.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Ragdoll (RAG)

 

Ragdoll na našem jeziku znači krpena lutka. Svoje ime dobila je po tome što se potpuno opušta poput krpene lutke kada je u rukama.
Ova vrsta je uzgojena šezdesetih godina prošlog veka u uzgajivačnici Pennels u SAD-u iz kombinacije nečistokrvne bele persijske mačke, svete birme i burmanske mačke. Priznata je prvi put 1965 godine u SAD-u gdje je postala vrlo omiljena. Godine 1969 je uvezena u Veliku Britaniju iz uzgajivačnice Baker. Godine 1974 je gospodin Baker osnovao međunarodno Ragdoll udruženje a 1985 nalazimo je već u Njemačkoj i Francuskoj. Od tada sve više raste interes za tu interesantnu rasu a 1992 je priznata od FIFe. Ragdoll je od persijske mačke nasledila snažnu građu tela, miran karkakter kao i izvrsnu prilagodjenost na život u stanu. Od svete birme nasledila je pointed oznake na glavi, nogama i repu. Postoje mnoge priče o ovoj rasi. Rado se prepričava da je majku ragdolla u visokoj skotnosti pregazio auto. Mačka je preživela ali je promenila karater. Postala je veoma mile ćudi a njeno bi se telo opustilo poput krpene lutke kad bi je neko uzeo u ruke. Mačići koje je okotila nasledili su taj karakter. Naravno to je samo bajka. Ragdoll mačke krasi nežnost, mirnoća i neizmerno poverenje u vlasnika. Smatra se da te mačke poseduju visok prag osećaja boli zbog njihovog načina opuštanja. Naravno to nije točno i može biti kobno za mačku. One su itekako osetljive na bol samo su po naravi mirnije, poslušnije i otpornije na stres. Razlog njihove potpune opuštenosti u rukama vlasnika leži u njihovom velikom poverenju u vlasnika a ne u genetskom poremećaju. Ta nežna i elegantna maca voli duštvo i uživa u maženju i češljanju. Znatiželjna je i zanima je sve što se događa oko nje. Priznata je u tri varijante: bikolor, pointed i mitted.
RAGDOLL BIKOLOR
To je dvobojna "pointed" (sijamske oznake) mačka, bele brade, grudi, trbuha, nogu i šapa. Pointed oznake nalazimo na glavi (maska na licu) ušima i repu. Moraju biti dobro ograničene. Preko maske na licu (tačno preko nosa ) mora biti dobro naznačena bela boja u obliku obrnutog slova V. Boja tela je svetlija od boje oznaka sa belim šarama kao kod svake dvobojne mačke.
RAGDOLL POINTED
Boja oznaka mora biti u dobrom kontrastu sa bojom tela koja je nešto svetlija od boje oznaka. Oznake nalazimo na glavi (maska na licu), ušima nogama i repu. Ne sme imati ništa beloga.
RAGDOLL MITTED
Vrlo je interesantna po rasporedu bele boje. Boja tela joj je kao i kod pointed mačke jednobojno telo svetlije od boje oznaka. Ali ta mačka mora imati potpuno belu bradu, prsa, trbuh i donji deo repa. Takođe, mora na nogama imati bele rukavica a na zadnjim nogama mora imati bele čizmice. Poželjno je još da preko nosa ima belu prugu.
IZVOD IZ STANDARDA
Uopšteno to je velika mačka snažne građe, srednje jake koštane stukture i mišićavog tela.
GLAVA je srednje veličine klinastog oblika sa plitkim delom čela između ušiju. Nos joj u profilu pokazuje lagano zaobljenje u gornjoj trećini. Dobro razvijenih obraza, srednje duge njuške i snažne brade.
OČI su velike i ovalne, intenzivne plave boje. Što je boja intenzivnija to je bolje. Ne sme biti ni jedne druge boje.
UŠI su srednje velike, široke na bazi, sa zaobljenim vrhovima i široko razmaknute.
TELO je dugo, srednje koštane strukture, mišičavo, jakog kratkog vrata, dubokih prsiju. Odrasla mačka jednako je široka u ramenom pojasu i na zadnjem delu tela.
NOGE su srednje dužine i čvrste. Zadnje noge su nešto veće od prednjih. Šape su velike, okrugle i kompaktne sa čupercima između prstiju.
REP je dugačak i širi na bazi a sužava se prema vrhu. Mora uvek biti u proprciji sa telom i bogato obrastao dlakom.
KRZNO je poludugodlako, gusto, mekano, svileno i prilegnuto uz telo. Na vratu je nešto duže tako da uramljuje lice. A na licu je takođe nešto kraće. Na telu, leđima i bokovima je duže. Na trbuhu i nogama srednje dužine. Priznate boje su crna (seal), plava, čokoladna i lila.
Ženke su uvek nežnije od mužjaka. Ragdoll mački treba nešto više vremena za svoj potpuni razvitak.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Sveta birmanska (SBI)

 

Jedna od najlepših legendi ispričana o poreklu neke od mačaka je sasvim sigurno o svetoj birmi. U brdima Indokine, tačnije u Burmi, živeli su monasi sa svojim prekrasnim belim mačkama žutih očiju kao čuvari hrama boginje Lao Tsun. Kip boginje imao je zlaćanu haljinu a oči su joj bile prekrasne tamno plave boje. Jednog dana za vreme molitve hram je napadnut i ubijen je vrhovni sveštenik. Njegova duša se preselila u telo njegove verne mačke Shin koja je bila neprestano bila uz njega. Mačka je stavila svoje šape na telo monaha i okrenula se prema boginji. Tada joj je boginja sa smeškom podarila zlaćanu boju njene haljine pa je njeno krzno dobilo žlaćanu boju a oči su poprimile plavu boju kao  boginja. Lice, noge i rep dobile su boju zemlje. Jedino šape na mestima gde su doticale telo monaha ostale se bele kao simbol čistoće. Svi su ostali zaprepašćeni čudom koje se desilo i pogledom mačke Shin koji je izazvao strah i jezu među prisutnima. Monasi su tako lako naterali neprijatelja u beg. Posle nedelju dana Shin je uginula od tuge a sve ostale mačke okupljale su se oko nje i poprimale njen izgled. Legenda kaže: "Jao onome ko ubije takvu mačku jer taj će trpeti najokrutnije muke dok ne umre". Prvi puta su mačke iz hrama Lao Tsun-a donešene početkom dvadesetog veka  u Evropu i to u Francusku a kasnije i u SAD. Najviše zasluga za uzgoj te prekrasne mačke imaju francuzi. Ona je eksperiment francuskih uzgajivača iz okoline Nice. Nastala je ukrštanjem persijske i sijamske mačke i tako je kroz nekoliko generacija dobila svoj današnji izgled. Prvi put je prikazana 1920 godine. A na izložbi 1930 godine u Parizu mužjak seal (crni) oznaka, po imenu Dien d' Arkan bio je zvezda izložbe. Rasa je gotovo nestala za vreme drugog svetskog rata. Posle rata je u uzgoj dodata još persijska mačka Colour point oznaka (sijamskih). Rasa je 1950 godine nazvana Sveta birma (Chat Sacre de Birmanie). Službeno je priznata 1965 i od tada je postala jako popularna. Sveta birma je veoma privlačna mačka. Čudesne je lepote i kretnji, prekrasnog krzna i fascinirajuče boje očiju. Od svojih persijskih predaka nasledila je mirnoću i plahost a od sijamki društvenost. Jako se veže uz svoga gospodara i neizmerno je nesrećna ako ostane duže vreme sama. Prijateljski je raspoložena prema dugim mačkama i psima. Ne trpi usamljenost i indiferentnost. Njen glas je vrlo nežan. Birme su inače takođe vrlo razigrane i živahne mačke kao i dobri lovci. Što se tiče hrane znaju biti vrlo izbirljive ali za to je gotovo uvek kriv vlasnik koji je razmazi. Njihovo krzno je mekano, svilenkasto, gusto, poludugo, kraće na glav a duže prema repu. Na šapama ima potpuno bele rukavice a na tabanima zadnjih nogu bele mamuze u obliku obrnutog slova V. Češljati je treba barem jednom nedeljno ali za vreme linjanja češće.

IZVOD IZ STANDARDA
Uopšteno to je mačka srednje veličine.
GLAVA je srednje velika snažne stukture kostiju, lagano zaobljenog čela, punih zaobljenih obraza, srednje dugog nosa koji u profilu izgleda lagano udubljen, snažne brade.
UŠI su poprilično malene sa zaobljenim vrhovima i dosta razmaknute.
OČI blago ovalne tamno plave boje i nije dozvoljena drugu boja.
TELO srednje veliko i nešto duže. Mužjaci su snažnji od ženki.
NOGE su kratke i snažne a šape zaobljene. Na šapama ima karakteristične potpuno bele simetrične rukavice a na tabanima zadnjih nogu bele mamuze u obliku obrnutog slova V. One takođe moraju biti simetrične.
REP je srednje dug i obrastao dužom dlakom tako da izgleda poput perjanice.
KRZNO je dugo do srednjedugo, kraće na licu a na obrazima nešto duže sa bogatim okovratnikom. Prema repu na leđima i bokovima poludugo. Mekano, svilene strukture sa vrlo malo poddlake. Karakteristična je njena boja krzna. Naime ona je colour point mačka ali sa belim rukavicama. Oznake koje nalazimo na maski lica, ušima, nogama i repu moraju biti jedne boje i u dobrom kontrastu sa bojom tela. Boja tela i stomaka je svijetla kao boja ljuske jajeta. A na leđima je kod svih varieteta boja zlatna, takozvana "begie". Priznate su sve solidne boje sa i bez tabi uzorka.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Turska Angora (TUA)

 

Prvi pisani zapis o postojanju dugodlakih mačaka u Evropi nađen je 1520 godine. Bila je to bela poludugodlaka mačka uvezena iz Turske i to iz Ankare. Staro ime za Ankaru je bilo Angora pa je ta mačka i dobila svoje ima po tom gradu. To je jedna od najstarijih vrsta mačaka a možda i najstarija vrsta poludugodlakog krzna. Verovatno su posebni klimatski uslovi u toj regiji pridoneli selekciji te životinje gdje ju je to krzno štitilo od hladnoće. Prve primerke iz Turske u Evropu doneli su moreplovci početkom sedmnaestog stoljeća. To je vrlo elegantna mačka, svilenog poludugodlakog krzna bele boje. Bila je izuzetno cenjena u Evropi među plemstvo, pogotvo na francuskom dvoru. Krajem 19 veka započela su ukrštanja te vrste sa drugim vrstama pa su tako nastale još elegantije životinje. Tako ukrštene mačke su predhodnice današnje persijske mačke i gotovo su izgurali tursku angoru sa mesta koje je zauzimala. Praktično je skoro došlo do izumiranja te vrste. Svega nekoliko čistokrvnih primeraka nađeno je 1920 godine u zoološkom vrtu u Ankari. Turci su voleli tu svoju belu mačku pa su uzgajivači načinili program u saradnji sa zoološkim vrtom o obnavljanju te vrste. Zabranjen je izvoz te vrste ali stranci su ipak uspeli izvesti nelegalnim putem po neku mačku. Američki uzgajivači su uspeli 1950 uvesti nekoliko mačaka koje su postale precima mačaka koje se danas uzgajaju u Americi i Evropi. Prvi uvezeni primerci su bili bele boje dok ih danas nalazimo gotova u svim bojama. U Americi je prizata od CFA 1973 godine a 1988 godine priznata je od FIFe. Po naravi su vrlo aktivne , znatiželjne i druželjubive mačke. Kad nešto zamisle to i ostvare. Vrlo su društvene i razigrane pa pružaju puno ljubavi svome vlasniku. Jako se vežu za vlasnika i teško ga dele sa nekom drugom životinjom. Krzno mačke se lako održava i nije sklono zapetljavanju. Ipak je treba redovno negovati pogotovo u vreme linjanja. Ako je želite izlagati treba je okupati barem nedelju dana pred izložbu.

IZVOD IZ STANDARDA
Proporcionalne je građe , prelepog izgleda i gipka.
GLAVA je srednje velika do mala, klinasta oblika, široka čela koje se sužava prema njušci. Nos srednje dug i u profilu lagano konkavan, bez "stopa", brada nježno zaobljena, vrh njuške gradi strmu liniju sa vrhon nosa a vilica je špičasta.
UŠI su široke, uspravne, u bazi prema vrhu zašiljene, dobro obrasle sa čupercima smeštene visoko na glavi.
OČI velike, bademaste i lagano ukošene prema ušima. Dozvoljene su sve boje.
TELO srednje dužine, nežne građe, vrat elegantan i prsa nisu jako izražena.
NOGE duge, Zadnje noge nešto duže od prednjh, šape malene i okrugle sa čupercima između prstiju.
REP dugačak, na bazi širi a sužava se prema vrhu. Vrh šiljast i bogato obrastao dlakom.
KRZNO poludugodlako, svilenkasto, fine strukture, sjajno, na trbuhu malo valovito, bogatog okovratnika bez podlake. Dozvoljene su sve boja i kombinacije sa belim, osim čokoladna, lila, boja cimta, fawn (svetla boja srne) i mačke sa pointed oznakama (sijamske oznake).

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Turska VAN (TUV)

 

Turska Van mačka je prelepog izgleda. To je bele mačka sa crveno smedjom flekom na glavi. Rep joj je iste boje kao i fleka. Ona ne potiče iz same Turske. Van je jezero u istočnoj Turskoj i izgovara se Varn. Nekada davno preci Turske Van mačke su živeli oko tog jezera i nisu poznavali moderne granice koje njihovu pradomovinu dele na Tursku, Armeniju, Iran i Irak. Postoje dve različite legende, zavisno o veroispovjesti. Jedna kaže kako je, nakon što se Nojeva arka prizemljila i životinje još nisu počele izlaziti, jedna mačka crvenkasto smeđeg repa viđena kako pliva dalje od arke. Druga kaže da je te mačke blagoslovio Alah a mesta gde je nju dotakao obojena su u crveno. Istorija nam govori o dubokim korenima ove polu dugodlake bele mačke. Drevni narod Hititi urezivali su lik te mačke na svoj nakit a kasnije na pečate i ornamente. Taj lako prepoznatljiv lik već je bio prilično uobičajen i urezan u običaje toga kraja kad su ga stari Rimljani osvojili. Rimljani su otišli i korak dalje pa su likom mačke ukrašavali svoje štitove. Taj ukras je bio i odraz određenog položaja u vojsci i društvu. Jedan takav štit nalazi se u Parizu, u poznatom muzeju. Štit datira iz I do IV veka pre nove ere. Van mačka je danas u Turskoj pravo nacionalno blago. 1955 godinu možemo smatrati početkom novog doba za Turske Van mačke. Te godine su dve Engleskinje uspele da prošvercuju iz Turske dve male mace u Englesku. Jedna se od njih ubrzo vratila u tursku za još dve mačkice. Zaslugom Lydia Russell Tursku Van mačka bila je priznata GCCF 1969 godine. Do tada gospođa Russell je veštim i intelegentnim pristupom, mačjim genima i saradnjom sa drugim uzgajivačima ne samo  poboljšala genetiku, već i popularizovala tu, tada novu i neobičnu pasminu. Turska VAN mačka voli vodu i rado se kup kad je u blizini vode. Nema podlaku. Ujedno, takvo je krzno retko u mačaka te dužine dlaka te je specifično glatko, meko na dodir, kao kašmir, kao da dodirujete zeca. Mačići od četri meseca prolaze kroz fazu čvrstog krzna ali tokom osmog meseca dobiju pravo krzno koje će imati na dalje. Ali ipak treba napomenuti da je za svu lepotu izgleda mački potrebno petogodišnje stasanje. Turska Van mačka je jako zdrava, otporna, snažna, izdržljiva i snalažljiva. Ona ima prema ljudima vrlo privržen karakter. One se lako prilagode vrlo vrućim letima i vrlo hladnim i snežnim zimama. Na početku proleća dve nedelje se Turska Van mačka mora svakodnevno češljati. To je period linjanja kada se ona prirodno počinje prilagodjavati toplijem vremenu (kao u ostalom i sve ostale mačke). I zimi možete je češljati ali samo zato jer to Van mačke vole a ne iz stvarne potrebe. Te mačke se teško prljaju, kovrđaju, lepe dlake i slično što je sve neobično za dlake takve dužine. Bitna stvar je da rep Turske Van mačke nikad ne češljate. Održavanje repa je samo njeno pravo i dlaka nikad neće biti zakrivljena. Svoj respektabilni izgled Van duguje i karakteristično dlakavom okovratniku koji izgleda kao da je stavila krzno polarne lisice oko vrata. Crveno smedja fleka na glavi i isto te boje rep, može biti i crne boje, plave (nijansa sive), krem (što je retkost) i svakakve kombinacije po dve od navedenih. Postoji još jedna podvrsta, koja je izuzetno retka, a to je čisto bela Turska Van. Na žalost ta podvrsta je ne priznata na izložbama. Danas potpuno belu Tursku Van nazivaju Turska Van Kedi mačka. Izvan Turske ih živi samo nekoliko. Oči svih Vana su obično svetlo smeđe (smeđežute preciznije), a mogu biti i plave ili jedno oko jedne boje a drugo druge boje. Turska Van mačka je veoma inteligentna, aktivna, tvrdoglava, nezavisna, razigrana, ali i jako privržena i jako društvena. Turska Van mačka se odlično slaže sa drugim životinjama.

IZVOD IZ STANDARDA
GLAVA kratka, oblika tupog trougla, nos srednje dug i ravan, brada snažna.
UŠI velike i dobro obrasle, široke u osnovi i lagano zaobljenih vrhova. Spoljnja boja dlake ušiju mora biti bele boje a sa unutrašnje strane ružičaste boje. Uši su smeštene vrlo blizu jedno drugom i visoko su postavljene na glavi. One su uspravne. OČI velike, ovalne, lagano iskošene. Boja može biti plava, boje ambre ali može biti jedno oko plave boje a drugo boje ambre. Očni kapci su uokvirene ružičastom bojom.
TELO je dugo, vrlo snažno, mišićavo, srednje teško i snažnog vrata.
NOGE srednje dužine, šape okrugle i nežne sa čupercima dlaka medju prstima.
REP srednjedugačak i bogato obrastao dlakom. Na trtici ima mrlju u istoj boji koja pokriva i ceo rep. Takodje rep može biti i blago prugast.
KRZNO poludugo, nežno, svilenkasto i bez poddlaka. Boja krzna je vapneno belo bez tragova žućkaste boje. Na licu ima dve mrlje u boji razdvojene belom prugom. Nosno ogledalo i jastučići na šapama su ružičaste boje. Priznate su crna, plava, crvena krem, kornjačevina i iste sa tigrastim uzorkom.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

  Sibirska (SIB)

 

     

Vrlo malo se zna o poreklu te rase. To je velika mačka koja živi u divljinama Rusije. Predpostavlja se da je nastala ukrštanjem sibirske domaće mačke i divlje ukrajinske mačke. Sibirska mačka je velika mišićava mačka, vrlo inteligentna i verna svome vlasniku. Odaziva se na poziv i sledi vlasnika kao lutkica. Prvi par SIB uvezen je iz Petersburga u Berlin1987 godine. Uzgajivači H. i B. Schulz uzgojili su tada prve SIB u svojoj uzgajivačnici Newski cattari. U Evropi je 1990 godine bilo samo petnaest primeraka SIB mačke. U Francusku je uvezena 1991 godine  a 1997 godine je priznata od FIFe. SIB je vrlo živahna i temperamentna mačka, obožava se penjati i ceni slobodu. Voli da joj se posveti pažnja ali ne voli preterano maženje. Zadržava svoje dostojanstvo u svim okolnostima. Krzno joj je gusto i poludugo, otporno na sve vremenske uslove. Za vrema linjanja treba je posebno isčešljavati. Srednje je veličine, snažna i mišićava. Rep joj je kitnjast i zaobljen na vrhu. Glava ima oblik tupog trougla, snažne brade a u profilu joj je donja čeljust povučena unazad. Uši su srednje velike zaobljenih vrhova, bogato obrasli čupercima na vrhu. Oči su velike i ovalne.

IZVOD IZ STANDARDA
GLAVA je nešto dužeg oblika nego šireg, nežno zaobljena i masivna. Širokoga čela, lagano zaobljena, dobro razvijenih i istaknutih jagodičnih kostiju, srednje dugog i širokog nosa koji u profilu ima lagano udubljenje ali ne i stop. Čeljust je lagano povučena unazad a u profilu čini zaobljenu liniju sa gornjom linijom nosa.
UŠI su srednje veličine, zaobljenih vršaka, dobro obrasli sa čupercima i kičicama na vrhu, razmaknute i lagano prema napred naklonjene.
OČI su velike, zaobljenog oblika, malo u koso postavljene, dobra razmaknute. Dozvoljene su sve boje ali poželjna je zelena.
TELO je snažne građe kostiju, mišićavo, snažnog zatiljka, širokih prsiju. Čitavo telo ostavlja utisak pravougaonika u proporcijama.
NOGE su srednje visoke, snažne, grade sa telom pravougaonik. Šape su velike, okrugle sa čupercima izneđu prstiju.
REP je dug, debeo, zaobljenog vrha, obrastao sa gustom dlakom koja ne visi.
KRZNO poludugodlako, vrlo gusto, podlaka nije prilegnuta i pokrivena je vodotopornim pokrovom koji je na dodir nešto oštrije strukture. Ljetno krzno je nešto kraće od zimskoga sa bogatim okovratnikom i dokolenicama na zadnjim nogama. Dozvoljene su sve boje, uzorci i kombinacije sa belim, osim čokoladne, lila, boje cimta, fawn i mačke sa pointed oznakama (sijamske oznake).

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Abesinska (ABY)

 

                       

Abesinska mačka je jedna od najstarijih priznatih vrsta. To je kratkodlaka, elegantna, umiljata i otmena mačka. Oko njenog porekla postoje mnoge priče obavijene misterijom. Legenda tvrdi da je živela na obalama Nila i na dvorovima egipatskih faraona gdje je poštovana kao božanstvo. Postoji velika sličnost u građi i izgledu između današnjih asbesinki i mumificiranih mačaka pronađenih u iskopinama staroga Egipta. Na crtežima nađenim u grobnicama takođe su nadjene slike te mačke. Zaista ona izgledom odgovara prototipu modela kipa božanstva Basted vrlo poštovane u starom Egiptu. Ali ipak nemamo nikakvih dokaza da je ta mačka zaista potomak tih mačaka. Često puta i danas vode se polemike među uzgajivačima Abesinki i Egipatskih mau o tome koja vrsta je zaista direktni potomak te mačke na egipatskim kipovima. Slične mačke nalazimo u Africi, Evroaziji i Aziji i danas kao divlje mačke. Ono što je zaista sigurno je da je prvu abesinku iz Etiopije, današnje Abesinije u Englesku doneo 1868 maršal Sir Robert Napier nakon zvršenog rata. Tako je rasa i dobila ime Abesinska mačka. Mačka donešena u Englesku zvala se Zula i imala je tipičan aby crtež na krznu - ticking ali nije bila baš potpuno slčna današnjim mačkama. Veruje se da je Zula pramajka današnjim ABY. Prvi puta je izlagana u Londonu 1871 god. Vrsta je priznata 1882 god u Engleskoj a prvi standard je publikovan 1889 godine. U Ameriku je uvezena iz Engleske 1910 godine a udruženje CFA priznaje je 1917 godine. Prvi klub uzgajivača abesinskih mačaka osnovan je 1926 godine a 1930 godine počinje se u Evropi sa ciljanim uzgojem te vrste. Između dva svetska rata gotovo je ta dragocena rasa potpuno izumrla zbog slabe ishrane i izbijanja mačje leukoze. Ranih šezdesetih godina 19 veka populacija abesinki se počinje obnavljti i danas je to jedna od najpopularnijih kratkodlakih vrsta. Abesinka je vrlo zahtevna mačka. Po naravi je živahna, znatiželjna, neumorna, inteligentana mačka kojoj treba veliki prostor pun promena i dovoljno mesta za neograničenu slobodu da bi se mogla danonoćno kretati i raditi. Ali ne treba misliti da je to jedna nezavisna i samoživa mačka. Upravo suprotno abesinska mačka ima jaku potrebu za čovekovim društvom, blizinom i pažnjom. Njen vlasnik mora pronalaziti i izmišljati zajedničke igre i tako joj poklanjati puno nežnosti i pažnje, i ne sme nikada zaboraviti pokazati da joj je vrlo blizu. Ne posveti li joj vlasnik dovoljno vremena gasi se njena volja za igrom i druželjbivošću. Izgraditi jedan skladan odnos sa ABY nije uvek jednostavno. Kako bi se prebrodilo njeno prvobitno nepoverenje potrebno je puno strpljivosti, nežnosti i dobre volje. Kada se jednom izgradi poverenje i učvrsti veza tada dolazi do izražaja njen pravi ljupki karakter. Ako se od malena navkne na uzicu možete sa njome šetati kao sa psom. Krzno abesinke se lako održava i potrebno ga je četkati mekanom četkom a ono što je na njemu privlačno je njegova boja. Na prvi pogled deluje ujednačeno šareno i u stručnom jeziku to se naziva "aguti boja". Naziv aguti potiče od južnoameričkog glodara čije gusto krzno je nejednolično smeđe obojeno. Svaka pojedina dlaka od korena do vrha obojena je svetlijim i tamnijim prugama. To nazivamo ticking. Takvo aguti krzno uobičajeno je kod divljih životinja na primer kod divljeg zeca. Zbog toga su u početku i absesinku nazivali "bunny cat" odnosno mačka zec. Mnoge mačke imaju aguti krzno ali ga često prekriva još i tigrasti uzorak pa nije tako izraženo. Genetski gledano ABY je tabby mačka (tigrasta) ali taj uzorak kod nje nije izražen. Poneki uzorak nalazimo na glavi, vratu, nogama i repu ali to se smatra geškom i nije dozvoljen prema standardu. Uzgajivači su uložili mnogo truda dok su uzgojili mačku bez uzorka ali sa jednoličnom bojom i tickingom. Današnje ABY mače moraju biti što je moguće jednoličnije obojeno. Dozvoljena je jedna tamnija pruga koje se proteže od glave preko leđa do vrha repa kao i malo bele boje oko nozdrva i na bradi. Priznate boje su: ABY n - boja divljeg zeca, topla crvenosmeđa boja sa crnim tikingom; ABY a - plavo siva sa tamno plavim tikingom; ABY o - topla bakreno crvena boja sa čokoladno smeđim tikingom; ABY p - zagasita bež boja (boja srne) sa toplim tamno krem tikingom. Sve ove boje priznate su i u srebrnoj varijanti sa odgovarajućim tikingom. Jedino je osnovna boja srebrno bela. Mačići abesinke na svet dolaze tamnog krzna pa im je potrebno nekoliko meseci dok poprime pravu boju.

IZVOD IZ STANDARDA
GLAVA je klinastog oblika, srednje velika, široka čela, konture su blago zaobljene ljupkog izraza. Nos srednje dužine a u profilu pokazuje blago udubljenje, brada snažno izražena, njuška nežno zašiljena.
UŠI su velike, široke na bazi, na vrhu lagano zaobljene, sa otiskom prsta na ušnoj školjki i tikingom koji odgovara boji krzna. Poželjni su čuperci dlake na vrhu ušiju. One su uspravne i dobro razmaknute.
OČI su velike, oblika badema i dobro razmaknute, izražajne i sjajne. Boje jantara, zelene ili žute, jasne i intezivne boje uokvirene bojom tickinga.
TELO srednjeg stasa i dužine, gipko, mišićavo i nežnog vrata. Noge elegantne, duge i žilave u skladu sa telom. Šape male i ovalne.
REP je prilično dugačak, jak u bazi a prema vrhu špicast.
KRZNO je kratko, fino, zatvoreno i prilegnuto telu. Dve do tri pruge na jednoj dlaci sa tamno obojenim vrhm.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Bengalska (BEN)

 

Bengalska mačka je jedna od najmlađih pasmina. Nastala kada je godine 1963 uzgajivač J. Mill iz Kalifornije nabavio divlju Azijsku leopard mačku i pario je sa američkom domaćom mačkom u svrhu stvaranja nove vrste sa prekrasnim tačkastim krznom. Prva ukrštanja su po nekad dala i neplodne životinje ali je uzgoj nastavljen sa plodnim bengalskim mačkama. U uzgojnom programu upotrebljene su još osim domaće mačke i sijamska i burmanska pasmina. Čitav uzgojni program bazirao se na tome da se dobije mačka koja ima izgled leoparda sa umiljatim i ljubaznim temperamentom domaće mačke. Prva takva mačka registrovana je 1983 godine od TICA. Prva bengalska mačka je uvezena 1991 godine u Francusku a od FIF-e je priznata 1999 godine. Uzimajući u obzir te karakteristike uzgajivači i sudije moraju dati prednost dobroćudnim osobinama i izgledu koji ima leopard maca.  Bengalska mačka je po spoljnjem izgledu u potpunosti slična divljoj leopard mački, a po karakteru domaćoj mački. Ona je okretna, znatiželjna, vrlo aktivna, druželjubiva, dobroćudna i graciozna. Uopšteno govoreći vrlo je društvena. Vrlo je bitno da je od malena potpuno socijalizovana. Ona voli vodu i kupanje. Bengalska mačka je srednje veličine, mišićave građe, široke klinaste glave koja je u odnosu na tijelo nešto manja. Profil lagano konveksan, uši zaobljene malene i široke na bazia oči okrugle. Sve te osobine daju joj jedinstven izgled divlje mačke. Krzno je jedna od glavnih osobina te mačke. Ono je kratko, mekano, svileno i blještavo. Uzorak joj je u obliku rozete-točkasti ili sličan rastegnutom mramorastom uzorku-marbel koji često nalazimo kod drugih pasmina. Rep joj je debeo, srednje dugačak i daje mački dobru ravnotežu.


IZVOD IZ STANDARDA
Bengalska mačka je divljeg izgleda, ljubazne naravi, privržena, znatiželjna i aktivna.
GLAVA oblika širokog klina, zaobljenog obrisa i duža nego šira. Kod mužjaka dozvoljeni su široki obrazi. Glava je nešto manja u odnosu na telo, nos veliki, širok lagano, nadutog nosnog ogledala, njuška puna i široka. Poželjni su istaknuti jastučići za brkove.
UŠI srednje veličine do malene, kratke, široko razmaknute, blago nagnute prema napred, zaobljeni vrhovi, vodoravno odlakavljene sa otiskom palca na ušima, čuperci su na ušima nepoželjni. Gledano sa prednje strane čine produžetak obrisa lica.
OČI ovalne, bademaste, velike, ne previše istaknute, jako razmaknute i blago ukošene.
TELO dugo, snažno, veliko u odnosu na glavu, robusne građe, vrlo mišićavo pogotovo kod mužjaka.
NOGE srednje duge, zadnje noge nešto veće od prednjih i vrlo mišićave. Šape velike i okrugle.
REP debeo, na vrhu se sužuje, vrh zaobljen i srednje dugačak.
KRZNO kratko do poludugo, gusto, sjajno, blistavo i mekano na dodir. Mačići mogu imati nešto duže krzno. Boje: Marbel crna (smeđa), seal sepia / mink, snežna - kod uzorka 22. Tačkasta crna, seal sepia /mink, snežna - kod uzorka 24. Marbel 22 i 24. Osnovna boja je sve nijanse žute, žuto smeđe, zlatne ili naranđaste. Brada, prsa trbuh i unutrašnja strana nogu su krem bele tako da su u dobrom kontrastu sa bojom leđa i bokova koji su crne boje, tamno smeđa ili sa različitim nijansama čokoladne boje i boje cimta. Oči, usta i nos su uokvireni crnom linijom. Jastučići na nogama i vrh repa takođe je crne boje. Seal sepia / mink- 22 i 24 osnovna boja: boja slonove kosti do krem boja uzorka razne nijanse samurovine do tamne čokoladne oko očiju “naočare“ i na jastučićima, brkovima i bradi boja slonove kosti do krem. Jastučići na šapama tamno smeđi sa ružičastim tonom, vrh repa tamno seal (boja tuljana) do boje samurovine. Snežni 22 i 24 osnovna boja je slonova kost do krem boja uzorka, tamno seal, svetlo smeđa, boja treseta ili žutosmeđa svetle naočare, jastučići brkova i brada jastučići na šapama i vrh repa tamno seal i smeđi. Boja nosnog ogledala kod svih navedenih je ciglasto crvena.
OČI su boje 22/24 zelene, smeđa, zlatna. 22/24 / 31,32 plavo-zelena, aquamarin zelene, zlatna. 22/24 / 33 plava

GREŠKE su orijentalni oblik glave, pretamna boja oznaka u odnosu na boju crteža na telu kod seal sepia, mink i snežnog. Strmo poredjane tačke na telu, okrugli okviri oko tačaka kod marbel (bull eye), dugo i grubo krzno.
DISKVALIFIKACIJA: manjak tačaka na stomaku, nejednolično obojeni jastučići na šapama, neodgovarajuća boja krzna za pojedinu vrstu, svaka druga boja repa osim crne kod 22/24, svaka druga boja repa osim tamno seal i tamno smeđe kod 22/24- 31,32 i 33.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Burmila (BML)

 

Burmilla je, kao što već iz samog naziva može da se pretpostavi, nastala ukrštanjem rase Burma i Chinchilla. Do ukrštanja nije došlo sa namerom ali se neočekivano atraktivan rezultat nije prepustio slučaju. Naime u Britaniji 1981 godine jedan Chinchilla mačak silver shaded živeo je u istom domu sa Burma mačkom boje lilac. Dok su spomenute mačke bile male nije bilo problema ali kad je Burma mačka odrasla i dobila teranje morali su je odvojiti od Chinchilla mačora i odlučeno je da se za nju nađe odgovarajući mužjak. Sudbina je htela nešto drugo tako se desilo da je "nespretna" kućna pomoćnica ostavila otvorena vrata i par se našao zajedno bez nadzora. Rezultat je bio veoma atraktivan. Mačići ovog neočekivanog parenja ostali su u rukama odgajivačice Miranda-e von Kirchberg koja je inače bila uspešni odgajivač rase Ruske Plave mačke. Dok su mačići rasli Miranda je došla na ideju da radi na osnivanju nove rase. Usledile su intenzivne diskusije sa stručnjacima genetike i sledećih godina radila ja na "projektu" kratkodlake silver shaded mačke tipa Burmanke kao prvom stepenu kreiranja rase. Drugi odgajivači radili su po istom principu sa drugim linijama koje nisu bile u srodstvu sa početnim parom tako da bi se omogućio outcross. Krajem osamdesetih godina u Dansku su iz Britanije uvezene prve Burmilla mačke koje su bile prikazane na izložbama. Osim toga u Danskoj su više odgajivača sparivali Burma i Chinchilla mačke, tako je već postojao dovoljno veliki pool, odnosno broj mačaka da bi se dobilo priznanje. Konačno 1995 godine rasa je bila priznata. Burmilla je nasledila osobine obe rase ali u ublaženoj meri. Ona je temperamentna, umiljata i društvena, ali ne insistira na onome što hoće toliko kako to ume Burmanka. Znatno je aktivnija nego Chinchilla. Za ljude koji vole Burmanku ali ne mogu da zadovolje njene intenzivne potrebe, Burmilla je prava mačka. Burmilla spada u grupu kratkodlakih rasnih mačaka. Ona je srednje veličine, mišićava i u stvari je znatno snažnija i teža nego što izgleda. Oblik tela je nasledila od Burmanke, a dlaka je meka i svilena kao kod Chinchilla mačke. Divne oči tirkizne boje nasledila je od Chinchille.

IZVOD IZ STANDARDA

Sve priznate boje burmila su osenčane i shell. Kod nekih mačaka može se dokazati prisutnost dva burma gena (c/b,c/b). Sude se podeljene u dve dolje navedene grupe.
GLAVA na vrhu blago zaobljena, srednje širine između ušiju, široka u visini obrva i čeljusnih kostiju, sužuje se u kratak tupi klin, nos u profilu blago ulegnut, vrh nosa i brada su na jednoj liniju, grba na nosu je nepoželjna, brada snažna i duboka.
UŠI su srednje velike do velike, široke na osnovi sa blago zaobljenim vrhovima gledano iz profila a blago nagnute napred gledano sa prednje strane, spoljni rub uha sledi spoljnu liniju lica. Kod odraslih mužjaka sa razvijenim obrazima to nije slučaj.
OČI velike, široko razmaknute, blago ukošene, blago zaobljene gornje crte oka koja završava sa tupim uglom prema nosu, donja crta oka je zaobljena. Oči su sjajne, izražajne sa tamnim okvirom oko očiju u odgovarajućoj boji.
Boje: sve nijanse zelene a poželjna je izrazito zelena. Svetlo žuta nijansa dozvoljena je kod mačića do starosti od dve god. Kod crvenih, krem i kornjačevina oči su boje jantara.
TELO srednje veličine, zaobljenih srednje širokih prsiju, ravnih leđa.
NOGE vitke, snažne koštane građe, zadnje noge nešto duže od prednjih, šape nežne i ovalne.
REP srednje dužine do dugačak, širi na korenu a sužava se prema tankom zaobljenom vrhu.
KRZNO kratko, gusto, svilenkasto, ravno, tesno pripijeno sa dovoljno poddlake da je krzno malo uzdignuto. Osnovana boja je jasna srebrna, osenčana i shell u priznatim vrstama boja: Grupa I: Zelena boja očiju ( Non –orange) crna, plava, čokoladna, lila, cimt, fawn srebreno osenčane/shell. Grupa II: naranđasta boja očiju (orange) crvena, krem, kornjačevina srebrena osenčana/shell
GREŠKE: slaba brada, loša boja očiju kod odraslih mačaka, zbijeno telo ili građa tela kao u orjentalaca, predugo ili čupavo tijelo.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

 Britanska (BRI)

 

Ovu rasu teško prepoznaju ne samo ljubitelji mačaka koji su laici nego i pojedini odgajivači koji se ne bave uzgojem Britanske kratkodlake mačke. Vrlo često se mešaju rase Kartuzijska mačka i Britanska kratkodlaka. Britanska kratkodlaka mačka, kao sto nam njeno ime kaže, potiče iz Britanije. Smatra se da je potomak domaće Evropske kratkodlake i domestifikovane mačke koju su još Rimljani doneli na Britansko ostrvo. Zahvaljujući izolovanom položaju Britanskog ostrva razvila se jedna naročito otporna populacija koja se kroz vekove nije menjala tako da su prvi odgajivači u 19 veku imali odličnu podlogu za svoj selektivni rad. Britanska kratkodlaka mačka bila je pokazana već na prvoj izložbi mačaka koja se održala 1871 godine u Crystal Palace-u u Londonu. Početkom 19 veka promenio se ukus ljubitelja mačaka i počela je moda Persijskih i Sijamskih mačaka. Odgajivači Britanske kratkodlake su se ograničili na uzgoj mačaka plave boje, te je od tog doba rasa bila poznata pod imenom British Blue. Raznovrsnost boja je bila pre toga sigurno veća kao sto je u prirodi ima. Prvi i drugi svetski rat su drastično umanjili broj Britanske plave, kao nažalost i svih ostalih mačaka. Tako su u nedostatku jedinki za uzgoj pravljene nepopravljive greške u vidu incestnog sparivanja čime je opstanak rase bio doveden u pitanje. Neki odgajivači su spasavanje rase videli u ukrštanju Britanske plave sa Persijskom mačkom tako da je time ponovo uneta raznovrsnost boja i šara u „plavi svet“. Time je nažalost počeo da se menja i tip. Odgajivači u Francuskoj i Belgij, pobornici plave boje, došli su na ideju da je ukrštaju sa rasom Chartreux. Ovi odgajivači su posle rata imali sličan problem nedostatka mačaka za uzgoj, te su rado pristali na predlog Britanaca po pitanju ukrštanja. Naravno dogodilo se što se moralo dogoditi. Plava Britanka i Chartreux, dve različite rase, postajale su tokom godina sve sličnije. Rezultat je bio da je FIFe 1970 godine zvanično ujedinio ove dve rase pod imenom British Shorthair a u Nemačkoj su Britanke plave boje mogle da se izlažu pod imenom Chartreux. Odlučnoj borbi nekolicine upornih odgajivača prvobitne, nemešane Chartreux rase, mozemo da zahvalimo da je 1977 godine savez FIFe napravio reviziju donete odluke tako da danas možemo da se divimo i jednoj i drugoj rasi kao i ljubitelji mačaka pre 70 i više godina. Šteta bi bila da revizija nije napravljena. Time bi se izgubila Kartuzijska mačka čije poreklo nas odvodi daleko na istok kao njenu prvobitnu postojbinu. U poslednjih nekoliko stotina godina menjala su se imena Kartuzijske mačke kao na primer Sirijska, Kipranska ili Malteška mačka što samo svedoči o putu trgovaca i vitezova koji su je doneli u Evropu. Britanska kratkodlaka mačka je kao životni saputnik veoma prijatna. Ona je inteligentna i radoznala ali ne zahteva da bude u centru pažnje ili da mora da se nosi u naručju. Nije ni preterano mirna a ni suviše temperamentna. Moglo bi se reći da je to prava mačka za odrasle osobe. Ipak Britanka može da bude dobar drug u igru sa decom ako je sa njima odrasla i dozvoljava im svašta bez da postane agresivna. Tvrdi se da temperament Britanke zavisi delimično i od njene boje. Plave Britanke su navodno mirnije, samostalnije i nisu velike maze dok su riđe temperamentnije, a crem veoma privržene. Srebrne su senzibilne i znaju biti veoma vezane za jednu osobu. Bicolor i tricolor su temperamentne i pomalo tvrdoglave a novija Colourpoint varijanta je umiljata i neproblematična. Kvalitet dlake je kod mačaka za izložbu izuzetno važan. Mužjak je veći od zenke sa tipičnim debelim obrazima.
Naravno najpoznatija je Britanka u plavoj boji po kojoj je prvobitno i nosila ime ali danas je možemo sresti u svakoj boji i sve su dozvoljene.
 

IZVOD IZ STANDARDA

Srednje velike do velike.
GLAVA je okrugla, masivna, široka. Nos kratak, širok i ravan sa blagim ulegnućem ali ne stop kao kod EXO, brada snažna.
UŠI su malene a na vrhovima su blago zaobljene. Široko su razmaknute.
OČI su velike, okrugle, otvorene, izražajne i široko razmaknute. Boja je bakrenasta ili naranđasta, plava, raznobojne zelene i plavozelene.
TELO je mišićavo, zbijeno, širokih prsiju, ramena i leđa, snažno, vrat je dobro razvijen, vrlo snažan i kratak.
NOGE su kratke i snažne, šape okrugle i snažne.
REP je kratak i debeo sa blago zaobljenim vrhom.
KRZNO je kratko, gusto, sa gustim poddlakom. Ne sme biti prilegnuto i nežno na dodir već mora biti oštro. Boja: priznate su u svim bojama, uzorcima, kombinacijama sa belim, srebrne, kao i sa oznakama. Kod jednobojnih svaka dlaka mora biti jednolično obojena duž cele dužine.  Izuzetak čine tigraste, srebrne i sa oznakama. Kombinacija sa belom bojom: van, harlekin i bikolor. Napomena: Bele mačke sa bojom očiju 61/67 (plava) sude se zajedno u istoj grupi. Mačke sa zelenom bojom očiju i sa bakrenastom bojim očiju sude se u odvojenim grupama (npr.tigrasta sa zelenim očima i tigrasta sa bakrenim očima). Sve boje očiju kod van i harlekina sude se u istoj grupi. Srebrno osenčane i shell: crna, plava, čokoladna, lila imaju zeleno-plave ili zelene oči okružene bojom tippiga, dok crvena krem i kornjačevine imaju bakrenu boju očiju. Takođe su oči okružene bojom tippinga. Tipping-osjenčani uzorak. Zlatne su priznate samo u crnoj i plavoj boji ,oči su zelene ili zeleno –žućkaste. Kod mačaka sa oznakama boja očiju je isključivo plava.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Burmanska (BUR)

 

Burmanska mačka potiče iz Burme. Pored Sijamke, Burmanka važi za najstariju orijentalnu rasu u Evropi. U jednom starom pisanom predanju poznatom pod imenom Smud Kot-Pergament iz ere Ayudhya [1350-1767] može da se nađe podatak da je Burmanka (tada još poznata pod imenom Thong-Daeng [zlatno-crvena = mačka bakarne boje]) bila jedna od šesnaest rasa mačaka koje su živele po hramovima i bile obožavane kao mačke koje donose sreću. Bile su poznate još i pod imenom Supalak (što znači "lepa, dobra osobina"). Koliko poreklo Burmanke ipak leži u nekoj polutami, toliko je istorijat odgajivačkog rada potpuno poznat. Kao majka svih Burmanki vazi Wong Mau koja je 1930 godine iz Burme doneta u Ameriku. Bila je parena sa jednim seal point Sijam mačkom. To je bio temelj Burmanske rase. Naravno je posle sledio niz mačaka iz Burme da bi se izbeglo incestno sparivanje. Ukrštanje sa Sijamskim mačkama (Sijamske mačke su pre 1930 godina izgledom više podsećale na Burmanke nego danas) se nastavljalo. Godine 1936 je rasa Burma u braon varijanti bila priznata kod CFA. Dalja potreba za sparivanjem sa Sijamkama dovela je do gubitka karakteristike tipa. Mačka je postajala sve sličnija Sijamskoj rasi tako da je negde četrdesetih godina prošlog veka došlo do privremenog povlačenja odluke o priznavanju rase. I pored visokog procenta "sijamske krvi" kod Burmanke rasa je bila priznata u Velikoj Britaniji 1952 godine. Standard je bio nesto diferenciran. Nekoliko godina kasnije došlo je do ponovnog priznavanja rase u Americi ali ovoga puta zahvaljujući odgajivačima koji su izborom mačaka uspeli da se približe prvobitnom tipu. Već šezdesetih godina Burmanka je bila omiljena i u Evropi. Burmanka važi za veoma društvenu mačku. Njoj je uvek potrebno društvo, ako ne čoveka, onda bar još jedne ili dve mačke sa kojima može da utroši svoju neiscrpnu energiju. Voli da je u pokretu, da se igra, trči, skače. Veoma je temperamentna. Zato je za nju idealan dom onaj u kome ima pristup napolje. Burmanka se dâ voditi na uzici. To nije nikakvo čudo, jer ima dosta sijamske krvi. Za razliku od Sijamke, ona ima veoma tanak glas koji se retko čuje. I pored toga što je kao i svaka mačka samostalna, Burmanka je veoma privržena i voli da se mazi. Ona je dominantna mačka, uvek prisutna i zahteva pažnju čoveka. Njeni zahtevi su puni šarma i vica i njoj se ne može odoleti. Ona uvek dobije ono što hoće.
 

IZVOD IZ STANDARDA

Burmansku mačku karakteriše jedinstvena genetika za kombinaciju boje. Osnovana boja razlikuje se u jačini, gradeći nešto tamniju nijansu na glavi, nogama i repu (izvedena iz kombinacije c/b, c/b tz. burmanska koloracija, najtamnija u albino seriji). Izrazite osobine ove vrste su svilena struktura krzna i izražajne oči. To je srednje velika i elegantna mačka. Svaka sličnost sa sijamskim tipom ili sa zbijenošću britanke su greška.
GLAVA ima, gledana od napred, oblik kratkog klina, široke kosti lica, sužuje se prema njušci. Gornji deo glave je širok, visok, široka između uši i blago zaobljena. Profil: čelo blago zaobljeno, vrh nosa i brada čine strmu liniju, nos ima jasno izraženi prekid, čeljust široka na čeljusnom zglobu (šarkama), brada jaka, u profilu izražena donja vilica.
UŠI su srednje velike, široke na osnovi sa blago zaobljenim vrhovima. Dobro razmaknute u stranu, spoljnja linija uha sledi gornju liniju lica. U profilu blago nagnute prema naprijed.
OČI su velika, široko razmaknute, gornji kapak je ravan i blago ukošen prema nosu, dok je donji zaobljena. Oči su sjajne, živahnog izraza i blistajuće. Boja: sve nijanse žute do boje jantara. Prednost ima žuta boja. Oblik, veličina, položaj i izraz očiju su kod BUR važniji od boje. Kod starijih mačaka boja gubi na jačini.
TELO je srednje dužine, mišićavo, kompaktno, teže nego što se pretpostavlja na prvi pogled. Prsa su široka, gledano iz profila zaobljena, leđa ravna.
NOGE su srazmerno vitke u srazmeru sa telom, šape ovalne i male.
REP je srednje dužine, ravan, srednje debljine u korenu repa sužava se prema zaobljenom vrhu.
KRZNO je nežno, sjajno, svileno, usko pripijeno uz telo, bez poddlaka i vrlo kratko. Priznate boje su: crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem i kornjačevine. Kod svih boja karakteristično ja da je donja strana tela svetlija od leđa i nogu, a nijanse nežno prelaze jedna u drugu. Dlaka je takođe stepeničasto obojena od tamnijeg vrha prema korenu gde je svetlija. Lice i uši mogu pokazivati blagi kontrast. Pruge, tačke i bele dlake nisu dopuštene. Napomena: mačići mogu imati blage pruge i nešto svetliju boju tijela.
GREŠKE: orijentalni oblik očiju, okrugle oči, kvrga na hrbtu nosa ,“pinch“.

Certifikat isključuje: orijentalni ili britanski tip tela, bele dlake u krznu, jasne pruge ili tačke takozvani “ghoast markings“, više plava nego žuta boja očiju

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Kartuzijska (CHA)

 

Pretpostavlja se da Kartuzijanka vodi poreklo iz brdovitih predela Sirije odakle je u 13 veku mogla biti donesena. Prvobitno bila poznata kao Sirijska mačka. Pod istim imenom se pominje i u italijanskim dokumentima u kojima postoji opis i crtež. Kad se crtež i opis Sirijske mačke uporedi sa današnjim standardom rase ne postoje skoro nikakve razlike. Mačka je bila takodje poznata pod imenom Malteška a i Kiparska mačka. Ime Chartreux, Kartuzijska mačka, pojavljuje se u francuskim dokumentima kasnog srednjeg veka ["Dictionaire universel de Commerce", 1723]. Samo ime Chartreux nema nikakve veze sa Kartuzijskim kaluđerskim redom, kao što se može pretpostaviti. Kartuzijski red je i zvanično potvrdio da se kaluđeri nikad nisu bavili uzgojem mačaka. Kako je onda rasa došla do imena Chartreux? Pošto se ne zna tačno, pretpostavlja se da je rasa dobila ime Chartreux zbog sličnosti svoje dlake sa vunom iz Španije koja se upotrebljavala za tkanje tih tipično sivo-plavih odora Kartuzijskih kaluđera. Navodno je Kartuzijska mačka bila prvobitno rasprostranjena u okolini Pariza gde je bila veoma omiljena kod štavljača kože i kod mesara, zbog njenog divnog sivo-plavog dvostrukog krzna, duge i kratke dlake kao i zbog njenog izrazito mišićavog tela. Početak savremenog odgoja počinje godine 1925 kada su sestre Léger (oduševljene lepotom sivo-plave mačke, koja se nekoliko stotina godina održala slobodno živeći u nekoj vrsti izolovane populacije) rešile da etabliraju rasu. Sestre Léger su prema crtežu i opisu rase iz starih dokumenata upornim odgajivačkim radom uspele da učvrste sve karakteristicne odlike rase. To je bilo krunisano uspehom njihove ženke Mignonne de Guerveur koja je na izložbi pariskog Cat-Cluba 1933 godine bila izabrana za najlepšu mačku. Posle drugog svetskog rata su odgajivači Kartuzijanke imali problema sa jako smanjenim brojem mačaka za uzgoj što je povlačilo za sobom neizbežni porast koeficienta incesta. Do čega dovode stalna incestna parenja je [skoro] svakom odgajivaču poznato. Bilo je ustanovljeno da je opstanak rase u opasnosti te su tražena rešenja u ukrštanju Kartuzijanke sa rasama kao sto je Persijska mačka, ali ipak najčešće sa British Shorthair zbog sličnosti i boje. U toku nekoliko decenija su se rase do te mere približile jedna drugoj da je pokroviteljski savez FIFe 1970 godine odlučio da Chartreux i British Shorthair budu vođene kao jedna rasa a pod imenom British Shorthair. U Nemačkoj se rasa vodila pod imenom Karthäuser sto znaci Chartreux. Da bi rasa Chartreux bila spasena od propasti u Parizu je osnovano udruženje "Club de Chat des Chartreux". Osnivači su bili odgajivači Simmonet i Jaquemin koji su uspeli da održe Kartuzijsku mačku u njenoj prvobitnoj formi bez mešanja sa drugim rasama. Oni su neumorno radili na toma da se revidira odluka o stapanju rasa Chartreux i British Shorthair. Revizija odluke doneta je 1977 godine i od tada se Chartreux vodi ponovo kao zasebna rasa. Chartreux je veoma čvrstog karaktera, ali ne može se reći da je tvrdoglava i da radi sta hoće. Ona samo zna šta hoće i kako da dobije to šta hoće. Voli društvo čoveka ali može bez problema da ostane satima sama. Veoma je odana i voli da se mazi ali ne da se stalno nosi u rukama i da sedi u krilu. Ostala je ipak donekle samostalna.

IZVOD IZ STANDARDA

Parenje CHA sa britanskom i ruskom mačkom je zabranjeno.
GLAVA je široka na osnovici, dobro razvijene lobanje, sa uskim pljosnatim delom između ušiju. Glava ima oblik preokrenutog trapeza.
Nos je ravan i širok u celoj dužini, ne sme biti prćasti, krajnja granica njuške završava između obraza.
UŠI su srednje veličine, smeštene visoko na glavi što daje mački znatiželjan izraz, blago se šire prema spoljnjoj strani.
OČI su velike i otvorene, ne smeju biti okrugle, spoljnji krugovi očiju moraju se blago uzdizati. Boja tamno žuta do tamno bakrenasta, ne sme biti razvodnjena niti imati tragova zelene boje. Što je boja intenzivnija to bolje.
TELO je čvrsto, snažno, mišićavo, robusno sa dobro razvijenim prsima. Mužjaci su snažniji od ženki.
NOGE su srednje dužine u srazmeru sa telom, jake, mišićave, ne previsoke, velikih šapa.
REP je srednje dužine i širi pri korenu a sužava se prema zaobljenom vrhu.
KRZNO je sjajno i gusto, poddlaka blago vunasta, raskošna. Dvostruko krzno mora malo strčati od tela. Boja: sve nijanse plave od svetle do tamne. Svetlija boja je preporučljiva. Krzno mora biti jednolično obojeno. Nosno ogledalo plavo sive boje.
Napomena: kod odraslih mužjaka nalazimo dobro razvijene obraze što nije slučaj sa ženkama. Između mužjaka i ženke postoji značajna razlika u veličini. One imaju uža prsa i obraze od mužjaka ali uprkos tome moraju biti robusne.
GREŠKE: prćasti nos, tragovi zelene boje u očima, razvodnjena boja očiju, predebele mačke, bele dlake u krznu, neujednačena boja krzna, osenčanje, pruge i tipping, smeđkasta ili crvenkasta nijansa.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Cornish Rex (CRX)

 

   

Korniš rex je jedna vrlo interesantna vrsta. To su mačke mekanog, kratkog, valovitog krzna koje se gotovo ne linja. Prva takva mačka rođena je u Engleskoj 1951 godine na farmi Ennismore u pokrajini Cornwall .To je bio mužjak Kallibunker nastao spontanom biološkom mutacijom. Začet je kao dete greha između trobojne domaće mačke Serene i njenog crvenog tigrastog brata Gingera. Ostali mačići u leglu imali su ravnu dlaku baš kao i roditelji. Njegovo krzno bilo je valovito slično krznu rex zečeva otkrivenih 1919 u Francuskoj. Vlasnici su se oduševili tim događajem i odlučili pokušati uzgojiti novu pasminu. Osmišljen je uzgojni program kako bi se sačuvala ta recesivna mutacija. Program se bazirao na povratnim parenjima i parenjima sa bliskim rođacima kao i unakrsnim sa parenjima u kombinaciji sa sijamskim britanskim i burmanskim mačkama. Neki njegovi rođaci preneseni su u SAD pa se i tamo intenzivno radilo na uzgoju nove pasmine. Nakon mnogo uloženog truda stvorena je nova pasmina koja je dobila ime prema pokrajini u kojoj se prvi puta pojavila i od kuda je pokrenuta ideja za uzgoj Korniš rex. To je vrlo elegantna maca dugih ravnih i vitkih nogu, klinaste glave i nešto duže nego šire. Mace dobivene u SAD nešto se razlikuju u obliku glave koji je nešto ovalniji i nežnijoj građi tela. Pasmina je službeno priznata 1967 godine. Vrlo su druželjubive, privržene, ujednačene naravi. Znatiželjne su pa mogu naučiti svakakve veštine: donositi bačeni papirić, hodati na uzici itd. Nemaju nikakvih problema sa životom u zatvorenu prostoru. Zbog vrlo kratke, mekane i valovite dlake koja se gotovo i ne linja idealne su za ljubitelje maca koji su skloni alergijama. Dovoljno ih je jednom nedeljno počešljati mekanom kefom.
 

IZVOD IZ STANDARDA


GLAVA je srednje dugačka, klinastog oblika. Dužina glave je za jednu trećinu veća od maksimalne širine a sužuje se prema jakoj bradi. Profil ravan je od sredine čela do vrha nosa, lobanja ravna, nos ravan, brada jaka, brkovi i obrve dobre dužine i kovrđavi.
UŠI su velike, široke na osnovi, sužuju se prema zaobljenom vrhu, prekrivene sa nežnim krznom. Smeštene su visoko na glavi.
OČI su srednje velike, bademastog oblika, sjajne, jasne, čiste boje.
TELO je srednje veličine, mišićavo, čvrsto i vitko.
NOGE su duge, ravne i vitke a šape malene i ovalne.
REP je dugačak, tanak sužava se prema vrhu, pokriven sa valovitom dlakom.
KRZNO je kratko i gusto, blago plišasto, bez grube pokrovne dlake, valovito pogotovo na leđima i repu. Priznate su sve boje i uzorci te kombinacije sa belim. Sude se podieljene u grupe.
GREŠKE: Preširoka i preduga glava, malene uši, zbijeno telo; manjak muskulature; prekratak rep, rep bez dlake ili sa čupavom dlakom, grubo krzno, premalo kovrđavo, ogoljela mesta kod odrasle mačke.
 

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

 Devon Rex (DRX)

 

 

Prvi Devon Rex je pronadjen (ali bukvalno) u Buckfastleigh, Devon, Engleska godine 1960 u jednom okotu u rudarskom oknu. Devon Rex je jedna od najmladjih rasa mačaka. Ova pasmina je vrlo retka ali izuzetno je popularna i zato su danas njeni mačići jedni od najskupljih. Zbog svog prelepog i neobičnog izgleda, od kad se pojavila, vrlo često se pojavljuje na stranicama časopisa za mačke. Devon Rex na prvi pogled daje utisak da vuče gene od Cornish Rex pasmine mačaka, medjutim, veći broj ispitivanja pokazuju da to nije tačno. Kod ove vrste mačaka razlikujemo tri tipa dlaka. Devon Rex je vrlo neobičnog spoljašnjeg izgleda, naime imaju spoljašnji izgled kao da su nastale ukrštanjem mačke, psa i majmuna. One visoko skaču i to mnogo višlje od bilo koje druge vrste mačaka. Izuzetno su inteligentne i malte ne uče kao psi i mogu se dresirati mnogim stvarima. Energična je, živahna, druželjubiva sa ljudima i izuzetno voli da se mazi ali i iziskuje jako veliku pažnju i ljubav. Ove mačke imaju jaku volju i prilično su nestašne. Naime, često vole da se sakriju u nekom skrivenom i zabačenom kutku kuće i teško ih je naći. Zabačena mesta koje bira mogu biti veoma raznovrsna i takva da čovek nikad ne bi ni pomislio da ih tamo traži. Na primer mogu se sakriti u neke pukotine ili rupe na tavanu, podrumu ili slično, zatim u vešu u nekom ormanu, u korpi za veš pored mašine za pranje ili čak i u samu mašinu za veš ukoliko je otvorena, i slično. Tamo su na oprezu.

IZVOD IZ STANDARDA

GLAVA  ima oblik kratkog klina, čelo se savija prema pljosnatoj glavi i zaobljeno je. Obrazi imaju istaknutiu jagodičnu kost, puni obrazi, nos vrlo kratak, daje sa zaobljenim čelom utisak stopa, njuška kratka sa jakom bradom i izrazitim jastučićima za brkove, brkovi i obrve kovrđavi, jaki i srednje dugi.
UŠI su vrlo velike i široke na osnovi, sužavaju se prema zaobljenom vrhu. Prekrivene su sa nežnom dlakom sa ili bez nabora kože na spoljnjem delu uha (ear muffs). Vrlo nisko su smeštene.
OČI su velike, ovalne, razmaknute i ukošene prema spoljnjem rubu uha, sjajne su i imaju jasne boje.
TELO je srednje veliko, čvrsto, mišićavo, vitko, širokih prsiju i vitkog vrata.
NOGE su tanke i duge. Zadnje noge su jako naglašene, prednje noge zakrivljene prema telu u obliku slova „O“. Šape malene i ovalne.
REP je dugačak, tanak, sužuje se prema vrhu i obrastao kratkom dlakom.
KRZNO je vrlo kratko i nežno, mekano, kovrđavo sa ili bez grublje dlake. Priznate su sve boje i uzorci kao i kombinacije sa belim.
Napomena: Kod Devon Rex-a su često donji delovi tela pokriveni samo sa pahuljicama, poželjno je puno krzno.
GREŠKE: uska, duga glava orjentalnog tipa; široka britanski tip; malene uši; visoko smeštene uši; zbijeno telo; slabo mišićavo telo; kratak, goli ili čupavi rep; ravna i čupava dlaka; gola mesta bez dlake (greška kod odrasle mačke); manjak brkova i obrva.
Sude se raspoređene po grupama.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

German Rex (GRX)

 

          

 

Najviše poznat German Rex bio je plavi Munk. Munk je bio rodjen 1931 godine u Koningsbergu tadašnji Nemački rajh a današnji Kaliningrad, Rusija. Majka mu je bila Angora a otac je bio plavi Rus. German Rex se uvek malo koristio za ukrštanje i dobijanje novih vrsta mačaka. Kraj godine 1990 je skoro izumreo. U 2000 godini je jedan uzgajivač uspeo da napravi zadnju kopiju tig mačka. Pošto je pretežno mala mačka po veličini treba gledati na njeno zdravlje. Karakter te mačke je takav da se jako slaže sa drugim mačkama koje su u istom domu sa njom ali takodje i sa psima i drugim kućnim ljubgimcima. Jako voli decu i dozvoljava da se deca sa njom igraju.

IZVOD IZ STANDARDA

GLAVA ima zaobljen oblik, široka je između ušiju, obrazi dobro razvijeni, nos blago udubljen na osnovi, brada jaka, brkovi vrlo kratki.
UŠI su srednje veličine, široke na osnovi, blago zaobljene na vrhu, obrasle nežnom dlakom sa spoljnje strane, unutrašnja strana je slabije odlakana.
OČI su srednje veličine, dobro otvorene i razmaknute, smeštene prema spoljnjoj strani nosa i sjajne u skladu sa bojom krzna.
TELO je čvrsto, mišićavo, srednje veličine ali ne masivno. Prsa jaka, gledana iz profila zaobljena, leđa ravna od ramena do trtice.
NOGE su srednje dužine i nježne. Šape dobro razvijene i zaobljene.
REP je srednje dužine, na korenu jak, sužava se prema zaobljenom vrhu, obrastao dlakom.
KRZNO je kratko, plišasto, mekano i svileno. Gustoća krzna varira od tanke i mekane do guste naddlake, kovrđave, bez grube dlake. To je karakteristika te vrste. Priznate su sve boje, uzorci i kombinacije sa belim. Sude se raspoređene u grupe kao i ostale rex mačke.
GREŠKE: duga i špicasta glava, malene uši, manjak muskulature, kratak i goli rep, grubo i slabo kovrđavo krzno, delomično ogoljela mesta.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Evropska (EUR) ( domaća mačka)

 

  

Evropska kratkodlaka mačka predstavlja najčistiji oblik naše domaće mačke. Onakav oblik kakav se razvijao stotinama godina na području Evrope ne mešajući se sa drugim rasama. Podložan samo tokovima evolucije, bez ikakvog uticaja čoveka, tip se održao najbolje na severoistoku Evrope. Danas srećemo najviše odgajivača Evropske kratkodlake upravo u skandinavskim zemljama. Kod FIFe je 1982 godine ustanovljen standard Evropske kratkodlake koja je time bila priznata kao rasa i doživela preporod. Do 1982 godine na području srednje i severne Evrope, naročito u Engleskoj, Evropska kratkodlaka mačka je bila podložna ukrštanjima sa Persijskom mačkom upravo u ciju promene fenotipa i sa današnjim izgledom mačke je imala vrlo malo sličnosti. Takva ukrštanja su bila poslednja faza u formiranju tipa Britanske kratkodlake mačke. Slični odgajivački ciljevi doveli su i do rase American Short Hair, naravno na području severne Amerike. Evropska kratkodlaka mačka treba izgledom da odgovara našoj domaćoj mački, naravno bez odlika neke druge rase. Odgajivački cilj treba da bude učvršćivanje tipa i stvaranje odgovarajućeg genetskog pool-a. Pošto Evropska kratkodlaka rezultira iz domaće mačke potrebna je i jedna genetska rezerva koja bi u nekoj slučajnosti mogla da posluži i spreči depresiju incesta. Karakter nije standardom tako strogo propisan kao kod drugih rasa. Mačka može biti bojažljiva ili mirna i umiljata do razigranog mačeta ili razmaženog ljubimca. U svakom slučaju mačka je vrlo inteligentna i samostalna, ali konstantno radoznala i društvena i spremna da se prilagodi uslovima u kojima živi. Najviše voli da istražuje okolinu i da lovi.

IZVOD IZ STANDARDA

Veličina je srednja do velika.
GLAVA je prilično velika, lice ostavlja utisak da je okrugla međutim je nešto duža nego šira. Čelo i lobanja su blago zaobljeni. Obrazi dobro razvijeni. Nos ravan, srednje dužine, jednako širok u celoj dužini, prelaz između čela i nosa jasno je naglašen sa blagim ulegnućem u visini očiju, brada snažna.
UŠI su srednje veličine, blago zaobljene na vrhovima i mogu imati i čuperke. Visina ušiju odgovara širini uha na osnovi. Razmaknuti su i uspravni.
OČI su okrugle, izražajne, razmaknute i blago ukošene. Jasne i čiste boje. Boje: zelena, boja jantara, plava, raznobojne (plava i jantarna).
TELO je srednje dužine, mišićavo, robusno, jako sa dobro razvijenim prsnim košom. Vrat srednje dug i mišićav.
NOGE su snažne, srednje dužine, sužavaju se ravnomerno prema čvrstim okruglim šapama.
REP je srednje dužine, prilično debeo na korenu i postepeno se sužava prema zaobljenom vrhu.
KRZNO je kratko, gusto, sjajno i elastično. Priznate boje: bela, crna, plava, crvena, krem, kornjačevine, zadimljene, tigrastog uzorka. Od kombinacija sa belim: van, harlekin i bikolor. Napomena: boje krzna koje potiču iz ukrštanja sa drugim rasama mačaka nisu dozvoljene.
GREŠKE: obešeni obrazi. Greške koje isključuju certifikat: nos ima jasan stop, zbijeno i vitko telo, dugačko ili vunasto krzno, bilo koji vidljiv znak koji ukazuje da se radi o ukrštanju pasmina .

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Japanski Bobtail (JBT) (Japanese Bobtail)

 

Kako u orijentalnoj tako i u Japanskoj kulturi mačka zauzima značajan položaj. U mnogim japanskim hramovima oslikana je mačka bez repa bele, riđe i crne boje. Poznata je kao Mi Ke, što u prevodu znači „tri boje“. Ona važi za simbol sreće. Ko danas ne zna za Maneki Neko - Japanese Bobtail, mačku bez repa koja uzdignutom šapom pozdravlja goste i posetioce? Japanska mačka bez repa je i pored svog uzvišenog mesta na zidovima hramova i u mnogim predanjima u vidu crteža, koji su stari i više od hiljadu godina, živela i kao obična domaća mačka u japanskim domovima. Interesantno je da izvan Japana uopšte nije bila poznata. Tek posle drugog svetskog rata su je vojnici koji su se vraćali kuci doneli u Ameriku gde je negde šezdesetih godina privukla pažnju nekih odgajivača čime je počeo selektivni uzgoj. Godine 1971 Japanese Bobtail je kod CFA bila priznata kao rasa i danas može da se sretne na skoro svakoj izložbi u Americi. Sami Japanci veoma dugo nisu bili zainteresovani za selektivni uzgoj svoje prastare rase, mačka je i dalje bila držana kao obična domaća mačka. U Evropi rasa nije rasprostranjena. Razlog je verovatno nedostatak interesa ljubitelja mačaka a možda i strogi evropski zakoni o zaštiti životinje. Rep je kod mačke ključni deo tela koji je neophodan za balansiranje pri pokretu i skoku te se nedostatak repa tumači kao mučenje životinje. Japanese Bobtail je veoma ljubopitljiva i inteligentna mačka koja stalno istražuje svoju teritoriju ali nije hiperaktivna. Vrlo je privržena i voli društvo sa gazdom sa kojim vodi intenzivnu komunikaciju, bolje rečeno voli da „priča“. Možda bi još trebalo da se kaže da joj je rep u korenu nešto osetljiviji na dodir nego ostali delovi tela te bi pri česljanju trebalo o tome voditi računa.

IZVOD IZ STANDARDA

Ostavlja utisak jedne srednje velike mačke jasnih linija i strukture kostiju i dužeg vitkog mišićavog tela. Ima jedinstven položaj očiju, visoke jagodične kosti sa dugim paralelnim nosom što daje licu tipičan japanski izgled, naročito gledano iz profila. To čini JBT potpuno različitim od ostalih orijentalni pasmina. Kratki "zečji"rep lepezasto je obrastao.
GLAVA je nešto duža i izgleda i vešto isklesana. Glava čini gotovo savršen jednakostranični trougao, blago zakrivljenih crta ,visokih jagodičnih kostiju i izrazitog prelaza između brkova i lica ("whiskars break"). Nos je dugačak, dobro naznačen sa dve paralelne crte, koje se protežu od vrha nosa do obrva, ima blagog ulegnuća u visini očiju, njuška prilično široka, zaokružena prema "whiskars break" nije ni zašiljena ni tupa.
UŠI su velike i izražajne, uspravne, široko razmaknute otprilike u“ uglu“ trogla glave. Kad mačka miruje uši su blago nagnute napred.
OČI su velike, više ovalne nego okrugle, široko otvorene i pažljive. Gledano iz profila izrazito su iskošene. Očna jabučica je plitko zavijena i ne sme biti izbočena iznad jagodičnih kostiju ili čela. Boja mora biti u skladu sa bojom krzna i to vredi za sve boje očiju. Dozvoljene su sve boje očiju.
TELO je dugačko, vitako i elegantno. Ne sme biti u obliku cevi. Mišićavo, ne sme biti zdepasto, zbijeno ili mlitavo. Izuzetno je važno da je skladno.
NOGE su u ravnoteži sa telom, duge, vitke i visoke, ali ipak ostavljaju utisak da su nežne i krhke. Kad mačka stoji prednje noge čine sa ramenom dve neprekinute, blizu položene ravne crte. Zadnje noge su znatno duže i jako savijene pod uglom, pa kad mačka stoji trup je ravan. Šape ovalne.
REP mora biti dužine od 5 do 8 cm od korena repa, iako ispružen u punoj dužini može biti od 10 do13 cm. Rep je snažan i gotovo ukočen (osim u korenu) i može biti ravan ili se sastojati od više zavoja i uglova. Dlaka na repu je nešto duža i deblja, raste prema spolja dajući repu izgled zečjeg repa. Kad je mačka opuštena drži rep uspravno.
KRZNO je kratko, mekano i svileno bez značajnije poddlake. Priznate su sve boje, uzorci i kombinacije sa belim izuzev srebrnih (osenčane /shell), ticked tigraste ( 25) i sa oznakama (31,32,33). Boje moraju biti snažne, sjajne i jasne. Napomena: prema japanskoj tradiciji najčešće se za uzgoj koriste tradicionalne "mi-ke" mačke a to su trobojne mačke u kombinaciji crne, crvene i bele boje tako da ako mačka uistinu vuče korene od izvornih pasmina poseduju mogućnost rađati trobojne ženke. Kod dvobojnih i trobojnih mačka nije važno koja boja prevladava već je bitno da su jasnog i snažnog obeležja i živahnog kontrasta. Svi varijeteti boja i sve boje očiju sude se zajedno u istom razredu. Nosno ogledalo i jastučići na šapama moraju biti u skladu sa bojom krzna. Mužjaci su veći od ženki. Rasplodni mužjak ima izražene jagodične kosti.
GREŠKE: kratka okrugla glava, zbijeno tijelo. DISKVALIFIKACIJA: potpuni izostanak repa, produženi rep, manjak pompona, zakasneli pompon (pompon se pojavljuje tek nakon 3 do 5 cm od korena repa), sa prilegnutom dlakom na repu umesto da se pojavi odmah na korenu repa.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Korat (KOR)

 

   

Dokumenti, slike i crteži iz perioda tajlandske istorije koji obuhvata godine od 1350 do 1767 i nosi ime Aydhya, opisuju Korat mačku kao „Si Sawat“ što znači sreća i blagostanje. U stvari na dalekom istoku veoma često srećemo mačku kao simbol sreće. U nacionalnom muzeju u Bangkoku čuva se jedna knjiga u kojoj su, između ostalog, navedene i sedamnaest vrsta mačaka koje donose sreću i šest koje nose nesreću. Za to delo je navodno kralj Rama V. krajem 19 veka dao sakupiti podatke iz najstarijih izvora da bi se najzad dokumentovala i tako sačuvala predanja o mačkama. Sličnost današnje Korat sa portretima njenih predaka iz te knjige je neverovatna. Isto tako neverovatan je i poetski opis mačke koji kaže da su joj oči kao kap rose na listu lotosa i da srebrni vrhovi njene dlake predstavljaju bogatstvo. Mačka je, celokupno posmatrana, srebrno sivkaste boje. Kako se u knjizi spominje kao i oblaci puni kiše tako i ona ne sme da izostane ni na jednoj procesiji sa molitvama upućenim Bogovima da napoje pirinčana polja. Mačka je i simbol plodnosti tako da se mladencima u bračni krevet obavezno donosi jedna Si Sawat. Ime je dobila po severnoj provinciji Korat. Jedno predanje kaže da je to ime dobila zato što se kralj Rama V. sklonio u tu provinciju bežeci od razaranja Burmanaca sa kojima je u to vreme vođen rat. Drugo predanje kaže da je ime dobila po provinciji u kojoj je živelo najviše mačaka njene rase. To su samo naravno predanja ali sigurno je da se Korat, iako jedna od najstarijih rasa, na zapadu pojavljuje tek negde šezdesetih godina prošlog veka. Tačnije 1959 prvo u Americi a početkom sedamdesetih godina i u Britaniji. Korat je još uvek velika retkost ali sigurno ne zato što je ružna ili divlja. Naime, razlog je taj da Korat mačka kao simbol sreće i blagostanja u njenoj domovini Tajlandu ne može da se kupi. Ona može da promeni vlasnika samo kao poklon. Može se onda i zamisliti koliko je teško doći do jedne Korat, pogotovo za jednog odgajivača. Iz razloga što ima tako malo Korat egzemplara, a da se ne bi mešale druge rase, odlučeno je da se Korat priznaje kao čistokrvna samo ako se u rodovniku može besprekorno utvrditi njeno poreklo do tajlandskih predaka. Korat je vrlo srdačna i umiljata - prilagodi se svakoj sredini. Rado je u društvu čoveka kao i drugih mačaka. Kao i najveći broj mačaka, vrlo je inteligentna, instinkti kao što su čula sluha, vida i njuha su izraženi. Relativno je mirna i strpljiva ali ne voli veliku buku tako da se mačići od rane mladosti moraju navikavati na strane zvuke i mesta kao što su izložbeni prostori, naravno ako postoji namera da se mačka izlaže i takmiči.

IZVOD IZ STANDARDA

Srednje je veličine.
GLAVA gledano od napred ima srcolik oblika, široka je između i iznad očiju, luk obrva gradi gornji luk srca, stranice lica koje se nežno spuštaju prema bradi upotpunjuju oblik srca, nos dugačak u srazmeru sa licem, sa blagom stopom gledano u profilu. Vrh nosa i nosno ogledalo blago su zakrivljeni prema doe, Brada je dobro razvijena i uravnoteženi profil upotpunjuje oblik srca. Njuška nije ni špicasta ni četverougla. Brada nije slaba ni povučena što daje glavi šiljasti oblik.
UŠI su velike, široke na osnovi i blago zaobljenih vrhova. Unutrašnja strana slabije je obrasla a spoljnja strana uha prekrivena je sa vrlo kratkom dlakom. Uši su visoko smeštene i „budnog“ izraza.
OČI su velike, okrugle, i prekrupne u odnosu na lice. Sjajne su i izražajne. Zelena boja je poželjna a boja jantara je dopuštena.
TELO je mišićavo, gipko a dužine između dužine tela manksa i sijamca. Teže je nego što izgleda i ima zakrivljena leđa.
NOGE su u srazmeru sa telom. Zadnje noge su nešto duže od prednjih. Šape su ovalne.
REP je srednje dužine, snažan na korenu i sužava se prema zaobljenom vrhu.
KRZNO je kratko do srednje dugo, prilegnuto tik uz telo, jednostavno, sjajno i nežno. Uzduž leđa ima sklonost da se deli kad se mačka kreće. Srebrno sive boje je i vršci dlake imaju srebrni tipping a što je srebrenije to je bolje. Na nogama gde je krzno kraće srebrna boja je izražajnija.
Nosno ogledalo i usnice su tamno plavo sive boje ili boje lavande. Jastučići na šapama tamno plavo sivi ili boje lavande sa ružičastom nijansom. Napomena: ženke su nežnije građe od mužjaka. Nepoželjno je: uska glava sa premalo širine između očiju, predug ili prekratak nos, malene i mutne oči (boja očiju se razvija do 2 godine starosti), srebreni tipping na glavi, nogama i stopalima.
GREŠKE: Bele dlake ili mrlje, svaka druga boja osim srebrene i plave, osenčanja ili tigrasti uzorak.

Povratak na početakk

 

 

 

 

 

 

 

Manx (MAN) i Cymric (CYM)

 

     Manx

       Manx

Manx se često naziva mačkom bez repa. Manks potiče sa ostrva Mana u Irskom moru uz zapadnu obalu Velike Britanije. To je vekovima stara pasmina koja se razvila u prirodi i tamnošnji farmeri su vrlo ponosni na nju. Koriste je kao izvrsnog lovca na miševe i kao ljubimca. Te su mačke takođe opisane i na dalekom istoku. Postoji mogućnost da su na ostrvo Manu dospele posle brodoloma španskih ratnih brodova još 1588 godine. Po ostrvu Man su dobile i ime. Klub Manksova osnovan je još 1901 u Velikoj Britaniji a 1950 godine osnovano je i službeno uzgajalište na ostrvu Man. Postoje tri legende o postanku MAN. Prva od njih vraća se u vreme opšteg potopa i priča da su toj mački rep otkinula vrata Noeve arke kad je uskakivala na nju jer je Noe prebrzo zatvorio vrata. Druga je legenda o strmim liticama ostrva Man po kojima su se mačke da bi sišle u dolinu morale sankati na stražnjici kao po toboganu i tako izgubile rep. Treća legenda opisuje kako su manks majke odgrizale potomcima rep i tako im spašavale živote jer su engleski bogataši i plemići ukrašavali svoje šešire i kape sa mačjim repovima koje su lovili na ostrvu. U realnosti u pitanju je spontana genetska mutacija prenošena dominantnim autosomalnim genom „M“ koja se pojavljuje u tri oblika: - „Rumpy“potpuno bez repa; - „RumpyRiser“je gotovo neznatno produženje trtičnog pršljena koje ne smeta utisku da je mačka bez repa; - “Stumpy“ sa repom u obliku bartljka. Manks mačići vrlo polagano rastu i izuzetno ih je teško uzgajati. Mačići koji su homozigoti i nose genetsku kombinaciju „MM“, tjo jest dva dominantna mutirajuća gena umiru još u materici jer im se ne razvija kičmena moždina. Heterozigotni mačići „Mm“ preživljavaju. Svi manksovi koji su živi su dakle heterozigoti. Rumpy se ne smeju pariti međusobno jer je kod njih ishod parenja fatalan. Zbog toga se preporučuje manksove pariti sa američkom ili britanskom kratkodlakom mačkom. Iako se zna da iz takvog parenja nećemo dobiti samo manksove. Mace sa kombinacijom „mm“ nazivomo „Longy“ mace. Rađaju se sa normalnim repom i ne smatraju se manksovima ali se uključuju u uzgoj. Zbog svoje morfologije mace su vrlo privlačne. Zadnji deo im je nešto viši a mace se kreću na vrlo poseban način skačući poput zeca. Odlično love, vrlo su ljupke i nežna. Potrebno im je osigurati mnogo igračaka i čvrsti stub za penjanje. Lako se neguju. Dovoljno ih je češljati jednom nedeljno.

      Cymric

      Cymric

Cymric je priznata od FIFe 2005 godine. Ta pasmina je zapravo dugodlaki Manx. U leglu Manksa se često pojavi i dugodlaki primerak a to je Cymric. Cymric se može ukrštati zajedno sa Manksom. Standard MAN i CYM su identični osim poludugog krzna zbog kojeg treba i više nege Cymric mačkama.

IZVOD IZ STANDARDA

Glavne karakteristike ove pasmine su kratka leđa, duboke slabine i veličina i oblik repa. Naime one se rađaju bez repa.
GLAVA je prilično velika, okrugla i bucmasta. Obrazi istaknuti, nos srednje dugačak  bez naglašenog stopa. Vrh nosa blago je savijen prema gore.
UŠI su srednje veličine, otvorene na osnovi, sužavaju se blago prema vrhu, smešteni visoko na glavi.
OČI su velike i okrugle svih boja. Boja nije od nekog posebnog značaja.
TELO je kompaktno, snažno i širokog grudnog koša. Leđa su kompaktna i kratka u srazmeri sa telom i završavaju sa širokom naglašenom i oblom stražnjicom. Slabine su vrlo duboke.
NOGE su mišićave. Prednje noge su kratke i razmaknute što dobro naglašava širinu grudnog koša. Zadnje noge su duže što ostavlja utisak da je telo nagnuto prema napred. Šape su okrugle.
REP se pojavljuje se u tri oblika.
Rumpy (51) - potpuno bez repa i na trtici nalazimo samo naglašeno ulegnuće,
Rumpy riser (52) - trtica se produžuje prema gore tako da ne narušava utisak bezreposti,
Stumpy (53) - to je kratak rep poput batrljka, ponekad nepravilno oblikovan ne duži od 3 cm. Ne sme biti savijen ni prelomljen.
KRZNO ima dobro poddkrzno. Podkrzno je mekano i gusto. Priznate su sve boje i uzorci i kombinacije sa belom bojom. Nosno ogledalo i jastučići na šapama moraju biti u skladu sa bojom krzna.

Napomena: MAN 51 i 52 sude se u istom razredu. Sve boje krzna kod 51, 52, 53 sude se istom razredu. MAN x 54- longy je ne priznat te ne dobiva sertifikat. On ima i nešto duži rep.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Egipatski Mau (MAU)

 

      

Prva predanja o njenom zajedničkom životu sa čovekom stara su između 4000 i 5000 godina. Egipatska Mau [Egyptian Mau] vodi direktno poreklo od afričke divlje mačke Felis Lybica Ocreata poznate pod imenom Falb mačka koja je bila prva pripitomljena. Ovu tvrdnju dokazao je T.C.S Morrison-Scott poređenjem genetskih informacija dobro očuvanih mumija mačaka nađenih u egipatskim grobnicama iz doba 600 – 200 godina p.n.e. i današnje Mau mačke. Sam izgled današnje Mau potvrđuje njeno poreklo. Novija istorija rase Egyptian Mau , odnosno kako je jedna prirodna rasa došla do statusa rasne mačke, vezana je uvek za neku anegdotu ili kratku priču, tako i Egyptian Mau. Beloruska princeza Natalija Troubetzkoy je za vreme drugog svetskog rata, zahvaljujući dobrom poznanstvu sa članovima rimskog diplomatskog kora, uspela da u Italiju donese nekoliko primeraka Egyptian Mau. Dotična princeza je ubrzo napravila deteljan odgajivački program za svoje srebrne ženke Baba i Lizz kao i za mužjaka Jo-Jo bronzane boje, koje je donela iz Egipta. Godine 1956 princeza se preselila u Ameriku gde su rođeni i prvi potomci. Registrovano ime odgajivačnice je bilo "Fatima". Godine 1968 je iz iste odgajivačnice jedna Mau pod imenom "Fatima Baba" dobila dozvolu za nastup u šampionatu. Sa mačkama Toby i Tashi, koje je iz Delhija uvezla biolog i genetičar Jean Mill, Mau je dobila “osveženje krvne linije”. Namera je u istinu bila kreacija nove rase pod imenom Bengal ali je ukrštanje sa Egyptian Mau donelo neke prednosti, naime nove boje. Trebalo je da prođe jos devet godina da bi Egyptian Mau kod CFA bila priznata kao rasa “natural breed”, što znači da više nije dozvoljeno nikakvo mešanje sa drugim rasama a do 1981 godine bila je priznata i u svim drugim američkim felinološkim savezima. Zahvaljujući pojedinim odgajivačima iz Švajcarske, Holandije i Italije Mau se “vratila” u Evropu 1988 godine. Upravo taj mali broj uvezenih mačaka činio je bazu za dalji uzgoj. Samo nekolicina angažovanih odgajivača u Evropi održava rasu kao "Natural breed" što je u nedostatku većeg gen-pool-a veoma težak poduhvat. Rasa je kod FIFe bila priznata 1992 god. Mačka je veoma temperamentna, inteligentna, rado se igra i stalno je u pokretu. Voli društvo, kako mačje tako i čovekovo. Nikako ne voli da ostane sama. Voli da je u središtu pažnje i vrlo lako se uvredi ako joj to ne uspe. Ako se odlučite da držite Egyptian Mau preporučuje se držati dve. Ona ne mora po svaku cenu imati društvo iste rase ali u svakom slučaju još jednu mačku. Ako imate dovoljno vremena za nju onda druga mačka možda i nije potrebna.

IZVOD IZ STANDARDA

Uopšteno Egipatski Mau je vrlo živahna, raskošnih boja, mišićava i srednje je veličine.
GLAVA je blago zaobljena, srednje dugačak klin, bez ravnih obrisa, profil nežnih obrisa sa blagim uzdignućem između kraja nosa i čela, obrazi nisu puni, nos gledano od napred je u čitavoj dužini jednako širok a njuška nije ni kratka ni špičasta.
UŠI su srednje veličine do velike, široke na osnovi, umereno špicaste pažljivog izraza. Unutrašnja strana ušiju je nežno ružičaste boje i gotovo prozirna. Dlaka na ušima je kratka i priljubljena. Uši mogu imati i čuperke. Smeštene su uspravno, široko razmaknute što produžuje ravninu glave.
OČI su velike, bademaste, blago ukošene u smeru ušiju, budne. Boja očiju je zelena kao kod ogrozda. Kod mačka do jedne ipo godine starosti dozvoljava se boja u tonu jantara.
TELO je srednje dužine, skladno i mišićavo. Od slabina prema kolenima proteže se jedan labavi kožni nabor. Poželjna je opšta uravnotežanost. Vrat je mišićav i ima oblik luka.
NOGE su u ravnoteži sa telom. Zadnje noge su nešto duže tako da se linjia leđa lagano uzdiže prema repu što ostavlja utisak da mačka stoji na vrhovima prstiju. Šape su uske, nežne i blago ovalne.
REP je srednje dužine, širok na osnovi i sužava se postepeno prema vrhu.
KRZNO je kratko ali dvoljno dugo da se vide 2 do 3 pruge tickinga i blistavo je. Kod zadimljenih boja dlaka je svilena i nežna. Kod bronkaste i srebrne boje dlaka je gusta i elastična. Uzorak je tačkasto tigrasti. Tačke moraju biti nasumce razbacane po telu, različitih veličina i oblika (velike ili male, okrugle ili ovalne, nepravilne). Tačke moraju biti međusobno jasno odvojene sa osnovnom bojom. Tačkasti uzorak ne mora biti jednak sa obe strane tela. Preko grudi nalaze se isprekidane ogrlice. Crtež na ramenima je prelaz između pruga i tačaka. Noge su prugaste. Na grudima i gornjem delu zadnjih nogu uzorak je kombinacija između pruga i tačaka. Rep je prugast a vrh repa je jednobojan.
Boja: A- MAU n 24 boja bronca, MAU ns 24 srebrena; B- MAU ns zadimljena. Mačka mora biti izuzetno psihički stabilna i uravnoteženog karaktera.
Napomena: Mužjaci su veći od ženki. Kod mužjaka dozvoljeni su puni obrazi kao i mišićav vrat i ramena. Opšta uravnoteženost je bitnija od veličine. Boja očiju u tonu jantara dopuštena je kod mladih mačaka u starosti do jedne ipo godine. Puna boja krzna dovršena je tek kad mačka ima 8-10 meseci.
GREŠKE: kratka ili okrugla glava, orijentalni tip glave, puni obrazi izuzev kod odraslog mužjaka, špicasta ili kratka njuška, oči malene ili okrugle ili orijentalnog tipa, jantarna boja očiju kod mačke starije od 18 mjeseci, masivno telo, orjentalni tip tela.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Ocicat (OCI)

 

Na prvi pogled, prema spoljašnjem izgledu, Ocicat deluje kao divlja pasmina koja je pripitomljena. Medjutim prvi Ocicat je nastao slučajno ukrštanjem Sijamske, Abesinske i američke Shorthair mačke. Naime ta ukrštanja su u početku imala za cilj da se usavrši Sijamska mačka u smislu da ima kolorit kao Abesinska mačka ali ipak je iz svega toga nastala jedna nova pasmina 1964 godine, to jest nastao je Ocicat. Iako je Ocicat već 1966 godine registrovana od CFA ipak je bila veoma retka pasmina, i tek se 1987 godine prvi put pjavljuje na izložbama mačaka. Godine 1980 Ocicat je prvi put doveden na Evropskom kontinentu a tek 1992 godine je FIFa priznaje kao novu pasminu. Uprkos njihovom divljem spoljašnjem izgledu Ocicat je vrlo prijateljski i srdačno nastrojen prema gazdi, jako su energične, razigrane, nežne, odane. One su takodje veoma prilagodljive životu kako na selu u velikom dvorištu tako i u gradu u malim stanovima. One su verni pratilac čovekov i veoma su inteligentne.

IZVOD IZ STANDARDA

Ocicat-i su srednje velike do velike mačke. Atletski građene. Čvrste, skladne, gipke, snažne građe tela. Zainteresovane su za svoju okolinu.
Najveća karakteristika te snažne , elegantne tačkaste mačke je njen divlji spoljašnji izgled.
GLAVA je klinastog oblika sa blagim zakrivljenjem koje se proteže od njuške do obraza i jednim vidljivim usponom od početka nosa prema obrvama. Njuška je široka i četverougaonog je oblika. Njuška je u profilu dugačka, brada i čeljusti su jake. Vilica ima pravilan zagriz.
UŠI su srednje velike, čuperci su poželjni i ako postoje onda rastu vertikalno na vrhu uha. Uši su smešten tako da čine gornji spoljnji ugao glave. Povuče li se zamišljena vodoravna crta preko obrva uši su smeštene pod uglom od 45 stepeni.
OČI su velike, bademaste, blago ukošene prema ušima i široko razmaknute. Dozvoljene su sve boje osim plave. Poželjna je izrazita i jaka boja.
TELO je prilično veliko, snažno, duboko i široko građeno ali ne sme biti zdepasto. Ima jaku građu kostiju i ima mišićav i atletski izgled.
Grudni koš je dubok sa blago savijenim rebrima. Leđa su vodoravna, blago uzdignuta prema zadnjim nogama a slabine gotovo ravna. Vrat je izvijen u obliku luka i skladan.
NOGE su srednje dužine, mišićave i snažne u skladu sa telom. Šape su ovalne i kompaktne a veličina im je u skladu sa nogama.
REP je dugačak u odnosu na telo i sužava se prema vrhu. Vrh repa je tamne oboje.
KRZNO je kratko, ravno, svilenkasto, blještavo sjajno, pripijeno uz telo ali dovoljno dugo da prikaže potrebne obojene pruge. Ne sme biti vunasto ni dugo. Boja krzna mora biti jasna i vesela. Najsvjetlije obojenje nalazimo na licu, oko očiju, bradi i donjoj vilici. Najtamnije je obojen vrh repa. Da bi se utvrdila prava boja krzna služimo se bojom na vrhu repa. Dobar kontrast boja je posebno
važan. Ticking sve dlake osim onih na vrhu repa su prugaste. Pruge su tamne a odvojene su sa svetlom osnovnom bojom. Uzorak je tačkasto tigrasti, mora biti jasan i vidljiv sa svih strana. Na licu, nogama i repu je tamnije boje od onoga na telu. Osnovna boja na gornjoj strani tela je nešto tamnija od one sa donje strane tela. Takođe brada i donja čeljust su svetlije boje. Kod mačaka svetlijih boja kontrast je slabiji. Bodovi se oduzimaju kod presvetlih i bledih tačka. Priznate boje su: crna, plava, čokoladna, cimet, fawn- tačkasta kao i sve te boje u srebrenoj varijanti.
Ocicat je mačka sa tamnim tačkama na svetloj podlozi. Osim repa na svakoj dlaci nalazimo više obojenih pruga. Na mestu gde se te pruge sastaju stvara se tačka u obliku otiska palca.
Napomena: mužjaci su veći od ženki i odrasli mužjaci imaju izražene obraze. Ocicat u odnosu na veličinu je iznenađujuću teška. Važna je celokupna građa mačke a ne samo veličina. Prednost imaju atletski građene i gipke mačke.
GREŠKE: masivno i zdepasto telo, bledi ili presvetli uzorak, izdužene mrlje slične prugastom uzorku.
DISKVALIFIKACIJA: plave oči, bela boja koja se ne nalazi oko očiju, nosnih rupa, bradi i vratu, izuzevši belu osnovnu boju kod srebrnih varijanti.

Povratak na početakk

 

 

 

 

 

 

 

Ruska modra (RUS)

 

   

Preci ovih mačaka živeli su u severnoj ruskoj luci na Belom moru, Arhangelsku. Jednoliko plave, snažne, zdrave i otporne te mačke privukle su engleske mornare koji su ih često trgovačkim brodovima donosili kući. Već od 1875 godine postoje zapisi o izložbama na kojima su bile brojne ruske plave mačke tada još pod nazivom "arhangelske mačke". Gospođa Carew Cox je prvi ozbiljni uzgajivač koja je uspela dovesti u vezu sa ruskim plavim mačkama čak i danas priznate jednobojne kratkodlake mačke, posebno one plave. Ipak, pri kraju 19 veka ruska plava mačka nije bila potpuno definisanog izgleda budući da je iz Rusije stizalo više elegantnih ali i nešto snažnijih i zdepastijih mačaka. Razlika je bila najuočljivija u kvalitetu dlake. U to vreme vrlo retko su imale kvalitet dlake koje danas imaju. Na žalost tada su se sve plave mačke takmičile na izložbama zajedno u istoj kategoriji pa je zdepastija britanska redovno je pobeđivala elegantnu ruskinju. Tek od 1912 godine ruske mačke se ocenjuju odvojeno od britanskih. Godine 1918 dolazi do Ruske revolucije što rusku plavu mačku čini prilično nepopularnom pasminom u to vreme pa se do II svjetskog rata gotovo izgubila izvorna pasmina. Tek 1945 godine skupljeno je nekoliko mačaka ali zbog malog broja morala se u uzgoj uvesti nova pasmina. Izbor je pao na blue point sijamku ( sa plavim oznakama). Ova činjenica je uslovila ponovni brzi rast ruskih plavih mačaka ali i u promenu u građi i u naravi. Godine 1962 službeni standard gotovo se nije razlikovao od standarda orijentalnih plavih mačaka i čak je i gusta dlaka karakteristična za rusku plavu gotovo iščeznula. Godine 1960 nekoliko engleskih uzgajivača je uspelo odvojiti rusku plavu od orijentalne mačke. Ali nije samo u Velikoj Britaniji ova mačka privukla pažnju. Kasnih 40-tih godina prošlog veka ova mačke se uzgajala u Americi i skandinavskim zemljama. Današnji uzgajivači veruju da je skandinavski uzgoj ruskih mačaka zaslužan za duboku zelenu boju očiju a engleski za boju i kvalitetu dlake. Zanimljivo je napomenuti da se i današnji standardi ruske plave razlikuju u raznim udruženjima ne samo u građi tela nego i u boji. Naime u Engleskoj, Australiji i New Zelandu čak su dozvoljene i druge boje. Najvažnija karakteristika ruske plave mačke u spoljnjem izgledu tela danas je oblik glave i boja i struktura dlake. Što se tiče glave karakteristika je ta što  prelaz nosa u čelo mora biti ravan bez "stopa" (flat-topped skull) a profil nosa mora biti lagano izbočen. Oči su zelene i bademastog oblika. Jedinstvena je i dlaka koja je dvostruka, kratka, gusta i svilena koja nikada ne sme biti previše polegnuta uz telo. Poželjne su što svetlije nijanse plave boje ali najvažnija je jednoličnost boje kao i jedinstveni srebrni sjaj. Ove mačke imaju vrlo tih mjauk i po pravilu su vrlo privržene vlasniku što ih uz prirodnu skladnost kao i gotovo nikakav gubitak vremena za održavanje dlake čini idealnim kućnim ljubimcem. Što se tiče karaktera te mačke dovoljno govori da ljubomorni amerikanci dugo vremena nisu dozvoljavali da se pojavi u americi. Ali nisu dugo mogli da je zabranjuju jer raznim kanalima se i kod njih proširila. Šta je to toliko specifično kod ove mačke da se uzgajivači ostalih rasa toliko plaše od nje? Pre svega mora se istaći jedna vrlo zanimljiva činjenica da su mnogi stručnjaci ustanovili da ruska plava mačka pretenduje da bude najbolji kućni ljubimac što se tiče mačaka. Zbog ove neosporne činjenice o toj mački se ne priča baš mnogo koliko ona to zaslužuje. Tržište prebogato raznim vrstama mačaka pokušava da smanji vrednost ove mačke kako ne bi ugrozila ostale vrste. Svi koji su nabavili ovu mačku su toliko prezadovoljni sa njom da kažu da je to ljubav na prvi pogled. Još se priča da su mnoge porodice imale problema jer su neki njeni članovi više mačku voleli nego ostale članove porodice. Deluje možda preterano ali to može da kaže samo onaj ko nije imao ovu mačku. A šta je to toliko privlačno? Kao prvo njena dlaka je izuzetno prijatna na dodir. Kada je prvi put pomazite to će vam biti pravo malo iznenađenje. Zbog njenog krzna ona je idealan kućni ljubimac jer nema dlaka na sve strane po kući. Ali nije ona samo po dlaci specifična. Njena inteligencija je jedna od najvećih u svetu mačaka. Dovoljno joj je pokazati samo par puta šta sme ili šta nesme i ona će to zapamtiti. Iako se ostale mačke vezuju samo za jedno mesto u kući, kod ruske plave mačke je primećeno i vidna privrženost prema ukućanima. Kao i sve mačke i ova mačka voli da se povremeno igra ali nju izdvaja to što ona razmišlja šta i kako nešto izvesti. Takodje ima odlično pamćenje. Ona je u stanju da primeti kad je neko od ukućana tužan ili neraspoložen i odmah pokušava na razne načine da to stanje promeni. Vrlo je umiljata i ne plaši se novih lica nego sa mačjom radoznalošću pokušava da upozna i druge osobe čak i životinje. Takodje ona se ne boji toliko pasa i vrlo aktivno želi da im se pridruži u igranju. Normalno to važi ukoliko pas nije agresivan i nije željan da je udavi. Ukoliko se zna da pas nasrće na mačke tada ni u kom slučaju se takav pas ne sme približiti ni jednoj mački. Iako bi Ruska modra vrlo rado pojela na primer papagaja ako shvati da to ne sme onda to neće nikad uraditi. Tako u mnogim domovima vidimo da papagaj dira ili stoji na ovoj mački. Što se tiče vršenja nužde ove mačke ne samo da brzo shvate gde to treba da radi nego su mnogi rekli da je nisu ni učili već je sama shvatila gde to treba da radi. Poneki primerci ovih mačaka nuždu vrše na WC šolji.

IZVOD IZ STANDARDA

GLAVA ima oblik kratkog dugog klina a lobanja je pljosnata. Glava ima konveksni profil. Čelo i nos čine konveksni ugao u visini obrva. Čelo je ravno, nos ravan, jastučići za brkove jako naglašeni, brada jaka.
UŠI su velike i prilično zašiljene, široke na osnovi. Koža ušiju je tanka i prozirna. Smeštene su uspravno na glavi.
OČI su velike, bademaste i široko razmaknute i blistavo zelene boje.
TELO je dugačko, kosti srednje građe, skladnog je izgleda i rasta.
NOGE su visoke i nežne građe a šape malene i ovalne.
REP je prilično dugačak i sužava se prema vrhu.
KRZNO je kratko, gusto, nežno, mekano, plišasto i neznatno uzdignuto od kože. Duplo krzno. Plavo sive je boje sa srebrnastim sjajem (poželjna je srednje plavo-siva boja). Nosno ogledalo je plavo sive boje a jastučići na šapama boje lavande.
GREŠKE: orijentalni tip, četvrtasta ili okrugla glava, okrugle oči, žućkasta boja oči, zbijeno ili debelo telo, preširoki rep ili ako rep na
osnovi ima pripijeno krzno, tigrasti uzorak kao i sve druge boje krzna osim plave.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Sokoke (SOK)

 

  

Sokoke pasmina mačaka je poreklom iz Sokoke pokrajine u Keniji (Afrika). Njen izvorni naziv je Kadzonzo, kako je oduvek zovu drevni starosedeoci te pokrajine. Ona je mačka koja najviše vremena provodi na drveću. Spretan je lovac koji posebno voli insekte. Oduvek živi u šumama Sokoke u Keniji, sredini koja odgovara ovoj životinji koja stalno vreba i najmanji plen. Engleskinja Jeni Slater je boravila u Keniji sedamdesetih godina prošlog veka i uzela je mačku sa mačićima koji pripadaju ovoj rasi da uzgaja. Njena prijateljica Kanadjanka je, prilikom povratka iz Afrike, ponela dva mačeta. Nakon toga ih je zatim osamdesetih godina 20 veka redovno uvozila. Sve te mačke poticale su iz uzgajališta Engleskinje Jeni Slater, koja je započela program uzgajanja a zatim su joj se pridružili i drugi uzgajivači. Ove mačke nazvane su u početku “Afričke kratkodlake”. Rasa je priznata prvo u Danskoj 1992 godine, a zati i u ostalim zemljama. Medjunarodni Mačji Savez FIF-e zvanično je priznao ovu rasu 1993 godine. Tada je ova mačka, koja pripada izuzetno retkoj vrsti, dobila ime Sokoke. Mačka Sokoke iz Kenije je veoma aktivna životinja, dobar plivač i veoma slobodna ali ona je pre svega izvanredan penjač. Uprkos njenom instinktu lovca lepo se slaže sa psima. Slatka je, umiljata i idealna je kao kućni ljubimac. Lako se prilagodjava na život u stanu, ali naravno, budući da je poreklom iz šuma Kenije neki vrt bi za nju bio bolji. Tako ako odete na Safari u Keniju gledajte dobro medju drveće možda ćete imati sreće da ugledate ovu neobičnu mačku.

IZVOD IZ STANDARDA

GLAVA je u obliku klina i nešto manja u odnosu na telo a vrh glave gotovo pljosnat. Nos je srednje dug, ravan, kratak i ima blago zakrivljen prelaz između nosnog početka i čela i širok je. Jastučići za brkove su dobro naznačeni, brada snažna i široka i u liniji sa vrhom nosa.
UŠI su srednje veličine, široke na osnovi, vrhovi blago zaobljeni a poželjni su čuperci dlake na vrhovima ušiju. Uši su smeštene srednje visoko. Razmak između ušiju je širine jednog uha.
OČI su velike i široko razmaknute prema nosu, blago ukošene, bademaste, blistajuće i izražajne. Boja :jantarna do svetlo zelena. Uokvirene sa istom bojom kao i na tamnim delovima uzorka.
TELO je srednje veličine, vitko, mišićavo, kosti snažne građe, dobro razvijenog i istaknutog grudnog koša.
NOGE su duge, vitke i mišićave. Zadnje noge su duže od prednjih, zadnje noge su pod uglom što je značajno za tu pasminu. Šape ovalne.
REP je srednje dužine i sužava se prema vrhu.
KRZNO je vrlo kratko, pripijeno uz telo, sjajno, ima vrlo malo poddlake ili ga gotovo nema. Boja: sva osenčanja kao kod crnog „tabby“. Uzorak: mramorasto tigrasti. Nosno ogledalo ciglasto-crvene boje uokvireno bojom uzorka. Jastučići na nogama crni ili seal.
GREŠKE: orijentalni tip glave, izraženi stop, “pinch“, kratki debeli vrat, zbijeno telo, manjak elegancije.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Somali (SOM)

 

   

Somali je zapravo poludugodlaka abesinka. Ime je dobila po Somaliji ali to nema veze sa poreklom te mačke. Uzgojena je u SAD-u početkom 20 veka. Po nekim teorijama nastala je ukrštanjem abesinke i persijske mačke od koje je nasledila gen za dugu dlaku. Međutim gde se završavaju kreativne ambicije odgajivača sigurno je nemoguće reći, a iskušenje odigrati ulogu stvaraoca ili kreatora neke nove rase je za neke apsolutno neodoljivo. I pored toga, odgajivači Somali rase tvrde da Abisinka nije ukrštana ni sa jednom od dugodlakih mačaka (znači nije sa persijskom) radi stvaranja nove rase, nego da je u prošlosti dolazilo često do “pojave” dugodlakog potomstva koja su bila tretirana kao mutacija i da je kasnije samo ciljanim sparivanjem nosilaca gena duge dlake došlo do nastanka, a kasnije i etabliranja Somali rase. Pošto se zna da je gen za dugu dlaku recesivan, američki odgajivači su šezdesetih godina prošlog veka razradili program po kome su sistematskim sparivanjem došli do željenog cilja, tako da je rasa Somali, kao nezavisna od Abyssinian, ubrzo bila priznata. Somali se pojavljuje u svim bojama kao i rasa Abyssinian. Uzgoj joj je bio prilično ograničen sve do 1978 godine kada je priznata od CFA. Kasnijih godina, točnije od 1982 priznata je i sa strane FIFe . Od tada počinje intezivniji uzgoj somali mačke u čitavom svetu. Uzgajivači još uvek daju prednost abesinskoj mački zbog izražajnije boje krzna premda je krzno somali mačke takođe aguti boje. Somali je atraktivna i graciozna mačka, živahne naravi i treba joj dosta prostora. I pored toga što ima poludugodlako krzno teško podnosi hladnoću. Po prirodi je nepoverljiva i zato vlasnik treba uložiti puno truda da je dobro upozna. Odnos se gradi postepeno jer nije previše umiljata i dosta je samostalna. Mačići se rađaju tamnog krzna koje vremenom postane svetlije. Potpuni razvoj boje i tikinga može trajati do dve godine kada krzno poprima konačnu boju.

IZVOD IZ STANDARDA

GLAVA ima klinast oblik, srednje je veličine, širokog čela, mekanih i skladnih obrisa, u profilu blago zakrivljena, nos srednje dugačak, u profilu blago ulegnut, ne sme biti ravan ni imati stop, brada izražena i dobro razvijena, njuška blago zašiljena, poželjan je blagi urez za oblikovanje njuške, „pinch“je greška.
UŠI su relativno velike, široke u osnovi, vršci lagano zaobljeni, sa otiskom palca, na vršcima su poželjni čuperci dlake, dobro su razmaknute.
OČI su velike, bademaste, razmaknute, blistave, izražajne, jasne, intenzivne boje. Boja :ambre, zelene ili žuta,¸uokvirene sa bojom tickinga
TELO je srednjeg stasa, srednje dugo, jako, gipko, spretno i mišićavo, skladnog vrata.
NOGE su žilave, elegantne i duge u ravnoteži sa telom, šape malene i okrugle.
REP je prilično dugačak, širi je na osnovi a sužava se prema vrhu, i mora biti dobro obrastao dlakom.
KRZNO je izuzetno nežno , vrlo gusto i mekano u dodiru, srednje dugo izuzev na ramenima gde je nešto kraće. Prednost imaju mačke sa raskošnim okovratnikom i pantalonama. Napomena : bela boja toleriše se samo na bradi i nozdrvama. Priznate boje su:“ruddy“-crvenkasta, plava,“sorrel“-riđa i“ begie- fawn“-žućkastosmeđa, sve te boje u srebrnoj varijanti. Boja tela je intenzivna sa odgovarajućim tamnim tickingom dok je osnovna boja svetlija i mora biti jednolična. Donja strana tela, grudi i unutrašnja strana nogu obojene su osnovnom bojom i moraju biti u skladu sa gornjim delom tela. Ne sme imati nikakvih tragova tickinga, pruga, ogrlica ili oznaka na stomaku. Tamno osenčanje proteže se duž hrptenjače. Belo obojenje dozvoljeno je samo na nozdrvama i bradi. Vrškovi ušiju, tabani na zadnjim nogama, čuperci dlake između prstiju moraju biti u boji tickinga. Rep sa gornje strane i vršak repa takođe su u boji tickinga. Osnovna boja kod srebrnih varijeteta ne sme imati žućkasti ili smeđkasti ton ili mrlje.
GREŠKE: stop, previše oznaka na licu, malene i špicaste uši, okrugle oči, razređena boja oči, manjak okvirne boje oko očiju, zbijeno telo, prugasti rep, peščana i hladna boja dlake, tigrasti uzorak na telu i nogama. Greške koje isključuju certifikat su: sijamski tip, okrugla glava, pruge na sve četiri noge, rep u obliku biča, siva i svetla ili pretamna poddlaka, manjak ili izostanak tickinga, zatvorena ogrlica, oznake na grudima i trbuhu, beli medaljon, belo obojenje koje se proteže do grudi.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Sphynx (SPH)

 

       

Sfinks nije rezultat geneckih manipulacija već prirodne i spontane genecke mutacije. Odsustvo dlaka je nasledno i gen koji ga određuje je recesivan. Prva saznanja o postojanju bezdlakih mačaka datira iz vremena Asteka. Uzgoj današnjeg Sfinksa počinje 1966 godine u Kanadi (Ontario) kad je ljubav dviju domaćih mačaka dala rođenje jednog bezdlakog mačića nazvanog Prune. Taj isti paren sa majkom, sestrama i kćerkama poslužio je da se fiksira pasmina i uredi prvi standard. Nova pasmina je nazvana "Moonstone Cat" ("Mačka Mesečevog Kamenja"), zatim "The Canadian Hairless" ("Kanadska Bezdlaka") i na kraju "Sphynx". Koža, iako na izgled gola, pokrivena je finim pahuljastim dlačicama. Slična "jelenjoj koži", jako je nežna i pruža ugodan osećaj na dodir. Nabrana je na glavi, vratu i ramenima. Dlaka se može pojaviti na ušima, njušci, nogama i repu. Brci su prisutni ili potpuno odsutni. Sve boje kože i očiju su priznate. Najvažnije osobine Sfinksa su njegov izgled bez dlake i njegov savršen karakter. Njegova privlačna mala ličnost i njegova iznenađujuća inteligencija čine mu reputaciju jedne od najinteligentnije, najdražesnije, najsrdačnije, naj ..., naj ... mace. Predstavlja po ponašanju kombinaciju mačke, psa, majmuna i deteta. Jako je lukav i vragolast. Beskrajno znatiželjan, želi uvek sve videti i sve znati. Vodi razgovor s vama, sluša vas i priča vam. Nemoguće mu je reći ne. Smešan je i veseo i najmanja sitnica ga zabavlja. Ako ga ignorišete on vam donosi svoje igračke ili na bilo koji drugi način traži vašu pažnju. Vrlo je osećajan i ima potrebu za svu vašu ljubav. Neumoran u predenju i traženju maženja i stalno je uz vas. On je privržen prijatelj i nikad agresivan koji mrzi samoću. Sfinks je isključivo kućna mačka, snažna, otporna i zdrava, bez specifičnih bolesti. Da bi ga sačuvali u punoj formi treba mu dobra higijena, odgovarajuća ishrana i redovne posete veterinaru. Koža Sfinksa je slična čovječjoj. Lako "pocrni" pa zato treba izbegavati da se izlaže direktnom suncu. Sa sunčanom kremom za decu biće zaštićen od opekotina. Obzirom da se znoji mora biti čišćen koliko god je to potrebno vlažnim salvetama za bebe i okupan sa vremena na vreme. Uši izlučuju puno cerumena. Dovoljno je, ali ne prečesto, pažljivo ih očistiti štapićem za uši namočenim mlekom za negu. Oči se povremeno operu uz pomoć pamučnog diska za skidanje šminke namočenog u neku tečnost za oči. Nokti se prljaju vrlo brzo i treba ih redovno čistiti i podrezivati im vrhove. Veliki je sladokusac, puno jede da bi održao svoju telesnu temperaturu jer nema dlaka da mu u tome pomognu. Iziskuje prehranu bogatu kalorijama i uravnoteženu. Kroketi vrhunskog kvaliteta se preporučuju. Posete veterinaru su neophodne jedanput na godinu da bi se utvrdilo njegovo zdravstveno stanje i obavilo potrebno vakcinisanje.

IZVOD IZ STANDARDA

Srednje je veličine i iznenađujuće težine za svoju veličinu.
GLAVA je oblika modifikovanog klina zaobljenih crta. Glava je nešto duža nego šira, blago zaobljena sa pljosnatim delom na čelu, profil sa blagim pregibom na početku ravnog nosa, obrazi istaknutih jagodičnih kostiju, njuška jako zaobljena i jaka, brci čitavi ili prelomljeni i kruti.
UŠI su velike i široke na osnovi, blago zaobljene na vrhovima, unutrašnja strana ušiju je bez dlake a sa spoljnje strane uha na donjem spoljnjem rubu dozvoljeno je nešto malo dlake. Uši su smeštene uspravno na glavi i okrenute pod blagim uglom prema glavi.
OČI su oblika limuna, velike, ukošene prema spoljnjem rubu uha. Razmak između očiju je nešto više od širine oka. Boja očiju je prilagođena boji kože.
VRAT je srednje dugačak, zaobljen, mišićav, čini luk od ramena prema bazi glave, snažan, pogotovo kod mužjaka.
TIJELO je srednje dugačko, čvrsto i mišićavo, debelog-punog ali ne masnog zaobljenog stomaka. Širokih zaobljenih prsiju.
NOGE su srednje dužine u odnosu na telo. Zadnje noge duže su od prednjih. Prednje noge široko su razmaknute. Srednje koštane građe, jake i mišićave. Šape ovalne sa dugačkim vitkim prstima. Jastučići šapa su deblji nego kod drugih pasmina što ostavlja utisak da mačka hoda po vazdušnim jastučićima.
REP je vitak, širok na osnovi i sužava se prema vrhu, u dobrom je odnosu prema telu. “Lavlji rep je „ prihvatljiv (na vrhu repa se nalazi čuperak dlaka).
KRZNO odnosno koža tela izgleda potpuno bezdlako, međutim ono je pokriveno sa kratkim i nežnim pahuljastim dlačicama. Kada pomilujemo mačku po koži dobija se osećaj da koža pruža otpor. Nabore nalazimo oko njuške, između ušiju i oko ramena gde ne smeju biti prenaglašeni kako ne bi uticali na normalan život mačke (rizik od kožnih infekcija). Kratku, mekanu, nežnu dlaku nalazimo na nogama, nosu, obrazima, spoljnjoj strani ušiju, na scrotumu i vrhu repa. Priznate su sve boje i uzorci, kao i sve kombinacije sa belim. Napomena: mačke ne smeju biti male i mršave, mužjaci su izrazito veći, vrlo su dragi, živahni, inteligentni i jednostavni za držanje.
GREŠKE: ravan profil, uska glava, manjak nabora na glavi, malene mačke, mršave, krhkog izgleda, slabašne ili nežne koštane građe, zbijenog ili orjentalnog tela, dlake na mestima koja nisu dozvoljena u standardu, valovita dlaka koja je rezultat ukrštanja sa CRX i DRX, svaka naznaka da je dlaka naknadno uklonjena, prljave i neuredne mačke.

Povratak na poočetak

 

 

 

 

 

 

American Curl Longhair (ACL) i American Curl Shorthair (ACS)

 

  American Curl Longhair (ACL)

American Curl Shorthair (ACS)

American Curl Longhair (ACL) i American Curl Shorthair (ACS)  su dve rase mačaka po FIF-e i. Ove dve rase su u svemu istih karakteristika samo se rzlikuju po krznu. Naime kod ACL vrste rep je gusto (duge i čupave dlake kao kod sijamaca) obrastao dlakom poput perjanice, a kod ACS pasmine krzno na repu je iste dužine kao na telu. ACL za razliku od ACS ima veliki okovratnik a može imati grubu ili premekanu strukturu krzna na telu. ACS ima plišastu strukturu krzna po telu. Obzirom da su ova dva tipa mačaka u svemu ista osim u dlakama repa i okovratnika, u daljem opisivanju koristiću jedinstven naziv Američki Curl. Američki Curl je vrlo neobična i posebna mačka zbog svojih prema nazad savijenih ušiju. Praroditelj te pasmine je mačka po imenu Shalamith. Mačka je nađena i usvojena od porodice Ruga iz Lakewoodu u Kaliforniji 1981 godine. Shalamith je vrlo interesantna maca crne boje, poluduge dlake i savijenih ušiju prema nazad. Te godine Shalamith se pari sa običnom domaćom mačkom i rađa četri mačića, dva sa ravnim ušima i dva sa savijenim ušima. Za macu se zainteresovala prijateljica porodice Ruga, koja je i uzgajivač maca, gospodja Kiester koja uspešno izlaže Shalamit 1983 godine i odlučuje se za uzgoj nove pasmine. Genetskom analizom ustanovljeno je da se kod te mace radi o spontanoj mutaciji dominantnog gena koji se prenosi od jednog roditelja. Ustanovljen je program za uzgoj te šarmantne i privlačne mačke. Curl je za sada vrlo retka pasmina, a pogotovu izvan SAD. Mačke se mogu pariti međusobno a za sada se još dozvoljava i parenje sa domaćim mačkama kako bi se dobio veći genski pul i izjeglo parenje u srodstvu. Gen koji uzrokuje savijanje ušiju nije povezan sa nikakvim patološkim osobinama, kao npr. kod Scottish Folda. Gen se nasleđuje kao dominantna osobina. Većina mačića iz tih ukrštanja sa domaćim mačkama imaće savijene uši, čak i ako imaju gen za normalne uši. Curl ima zaista interesantne uši koje, najmanje 1/3 visine od baze, čini čvrsta ravna hrskavica iza koje se onda uši savijaju prema nazad. Uši su obrasle a na vrhovima imaju čuperke dlake poput risa. Punu zrelost mačka postiže sa oko tri godine starosti. Očvršćavanje hrskavice i savijanje uši počinje između trećeg i četvrtog dana nakon rođenja i potpuno završava između trećeg i četvrtog meseca starosti. Uši Curla moraju se redovno čistiti. Američki Curl je znatiželjna maca, ujednačene naravi, inteligentna i voli biti uključena u sve događaje. Vrlo je umiljata i idealan je partner maloj deci. Međutim deci se ne sme dopustiti da mačku vuku za uši ili da ih savijaju prema napred jer je to vrlo bolno za macu. Curl mačka ostaje razigrana ceo svoj život. Američki Curl priznat je u svim udruženjima FIFe, CFA i TICA i to je priznat u svim bojama i uzorcima.

IZVOD IZ STANDARDA

Posebnost američkog kurla sastoji se u njegovim jedinstveno savijenim atraktivnim ušima.
GLAVA je oblika modifikovanog klina bez pljosnatih mesta, nešto duža nego široka sa glatkim prelazima. Glava je srednje veličine i u srazmeri sa telom. Njuška je zaobljena sa nežnim prelazima bez naglašenog “whisker break“. Brada je snažna i čini jednu liniju sa vrhom nosa i gornjom usnom. Profil - nos je srednje dužine i ravan sa laganim uzlazom od donjeg ruba oka prema čelu. Gornji deo glave produžuje se prema vratu bez prekida u nežnom zaobljenju.
UŠI su široke na osnovi, otvorene, savijene nežno prema nazad. Vrhovi su zaobljeni i savitljivi, poželjno je da su obrsli dobro. Ugao pod kojim su savijeni mora iznositi najmanje 90 stepeni i ne sme prelaziti više od 180 stepeni. Čvrsta hrskavica počinje na osnovi uha i mora činiti najmanje 1/3 uha. Srednje su veličine, uspravna, smeštena u uglovima (sa strane) gornjeg dela ( vrha) glave.
OČI su srednje velike, oblika oraha, pod laganim uglom između baze uha i vrha nosa. Razmak između očiju je jedna širina oka. Boja se podudara sa bojom krzna a izuzetak je kod kolorpointa gde mora biti plava. Jasna je i sjajna.
TELO je srednje veliko, srednje jakih grudi i slabina. Mišići su srednje jaki, srednjeg tonusa i gipki.
NOGE su srednje dužine i u srazmeri sa telom, gledane spreda i od pozadi ravne su i srednje koštane građe. Šape srednje velike zaobljene.
REP je gibak, široki na bazi, sužava se prema vrhu i ima dužinu dužine tela.
ACL - gusto obrastao poput perjanice.
ACS - iste dužine krzna kao na telu.
KRZNO je poludugo, nežno, svilenkasto, prilegnuto, gipko sa minimumom podkrzna. Priznate boje su bela, crna, plava, čokoladna, lila, boja cimeta, fawn, crvena, krem, kornjačevine, dimaste, srebrne, zlatne, sa uzorcima i kombinacije sa belim.
GREŠKE: sijamski tip, duboki lom na nosu, premalene oči, nisko smeštene uši, promjena smera uha, isprekidana linja uha, horizontalno ili vertikalno nabiranje uha, unutrašnje nabiranje uha, cevasto ili zbijeno preveliko telo.
ACL - gusta poddlaka veliki okovratnik, gruba ili premekana struktura krzna.
ACS - gusta poddlaka, dobre strukture, gusto i plišasto krzno.
Certifikat isključuje: ekstremno naborane uši kod odraslih, nakazna uha, debela ili okoštana uha i pomanjkanje hrskavičnog dela uha.
Sude se raspoređeni po bojama u zadatim grupama.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Sijamska (SIA), Balineska (BAL), Oriental Longhair (OLH), Oriental Shorthair (OSH), Seychellois Longhair (SYL), Seychellois Shorthair (SYS)

  Sijamska (SIA)

  Balinese (BAL)

   Oriental Longhair (OLH)

   Oriental Shorthair (OSH)

   Seychellois Shorthair (SYS)

Sve pasmine mačaka koje su navedene u podnaslovu imaju gotovo isti FIF-a izvod iz standarda tako da ću ih opisati u istom standardu uz naglašavanje razlika. Normalno imaju različit istorijat pa ću opise zato razdvojiti.

Sijamska (SIA) pasmina je dobila ime prema zemlji iz koje potiče, nekadašnji Siam, današnji Tajland. To je vrlo stara pasmina. Prvi zapisi o njoj pojavljuju se 1350 godine a nađeni su u Aynthia, tadašnjem glavnom gradu Sijama. Takođe su pronađeni i brojni crteži te mačke koji su nastali između 1350-1750 godine a koji su omogućili ustanovljivanje identiteta (identifikaciju) burmanske i korat mačke. Prvi nastali crteži prikazuju verojatno divlje mačke koje imaju telo sijamke ali tigrasto krzno. U ranim godinama 19 veka nemački zoolog Palles opisao je belu mačku sa tamnim ekstremitetima nađenu u centralnoj Aziji. Ta je mačka bila namenjena samo kraljevskoj porodici i živela je na dvoru gde je bila pažena i čuvana. Na izložbi održanoj 1871 godine u Kristalnoj palati u Londonu prikazana su dva primerka te mačke kad je postigla veliki uspeh. Izvor dolaska te mačke bio je nepoznat. Ono što je pouzdano je da se zna da je engleski konzul Sir Owengould 1884 godine u Bankoku dobio od sijamskog kralja mačke Piu i Miu. Doneo ih je u Englesku i poverio svojoj sestri Veley. Pia i Mia dale su prvog šampiona 1885 godine.  Iste godine francuski diplomata takođe donosi dve mačke iz Bankoka. One su bile takođe izložene u Parizu. Profesor Oustalet sa pariskog muzeja posvećuje 1893 godine veliki članak sijamskim mačkama. U SAD su uvezene 1890 godine ponovno kao poklon sijamskog kralja. Prvi standard izrađen je od GCCF-a 1892 godine. Prva uzgajivačnica osnovana je u Engleskoj 1901 godine. Sijamske mačke uživaju veliku popularnost od 1920 godine. Originalni tip sijamaca se potpuno razlikuje od današnjeg. Originalne mačke su bile masivnije građe, škiljastih očiju i sa kukicom na repu. Dozvoljena je bila i zelena boja očiju. Legenda priča da je sijamska princeza držala svoje prstenje na repu mačke. Kako je rep bio ravan prstenje je padalo sa repa, pa je sluga napravio čvor na repu mačke kako prstenje ne bi ispadalo. Tako je mačka dobila kvržicu na repu. Uzgajivači danas to smatraju velikom anomalijom koju su uz selektivan uzgoj uspeli odstraniti. Stvoren je današnji tip profinjene i elegantne mačke, klinaste glave, bez škiljavih očiju i čvora na repu. Sijamska mačka je vrlo cenjena. Ona je vrlo nestašna, nepredvidiva, snažno izražene ličnosti i sklona ispadima. Nije mirna i tiha. Ako želite imati mačku koja je vrlo društvena i pričljiva onda izaberite sijamsku mačku. Vrlo je osetljiva, mrzi usamljenost. Ako je zanemarena postaje depresivna. Da bi privukla pažnju slediće svuda vlasnika i stalno mu dosađivati uz glasno mjaukanje. Vrlo su posesivne i ljubomorne. Vole se igrati sa decom ali baš ne podnose društvo drugih mačaka. Osetljive su na hladnoću i vole udoban život u stanu. Rano sazrevaju pa se prvo teranje može očekivati već sa 5 meseci. Mačići su hiperaktivni i neustrašivi. Preporuka je da ako celi dan radite onda uzmite par mačaka ili nemojte uzeti sijamke.
Potrebno ju je češljati bar dva puta nedeljno a okupati je par dana pre izložbe.

Balineska (BAL)  prva je rođena u SAD 1951 godine. Naime tad su u leglu sijamske mačke rođeni i dugodlaki mačići. Nije se znalo da li je duga dlaka rezultat nekog daljnjeg Ukrštanja sa persijskom mačkom ili spontana mutacija. Za to postoje dva objašnjenja. Gen za kratku dlaku je dominantan a za dugu recesivan. Dominantni gen obično potisne recesivni gen i potomci su kratkodlaki. Potomci će međutim taj gen prenositi generacijama pa se može desiti da se duga dlaka nikad ne pojavi. Međutim ako se pare dve mace koji nose recesivni gen postoje veliki izgledi da se rodi mačić sa dugom dlakom. To ukazuje na mogućnost da su sijamke bile nekad i ukrštane sa dugodlakim macama. Tako se i pojavio mačić duge dlake u navedenom leglu. Druga mogućnost je da je došlo do spontane mutacije koja isto nije retkost i nije neuobičajena. Isprva je ta mačka nazivana dugodlaka sijamska mačka a kasnije joj je ime promenjeno u Balinešku mačku jer njeni pokreti i elegancija podsećaju na kretnje balineških plesačica. Struktura njihovog tela nije tako vitka kao kod sijamske mačke. Krzno joj ima tipična obeležja Sijamke a dlaka je poluduga i svilena što je razlikuje od Sijamke. Oči su oblika badema i intenzivno plave boje. CFA i TICA je priznaju od 1970 godine a FIF-e od 1972 godine. Po temperamentu i karakteru vrlo je slična Sijamskoj mački. Vrlo je društvena i razigrana i ne podnosi samoću. Ako joj ne posvetite dovoljno pažnje ona će svoje nezadovoljstvo izraziti bučnim mnjaukanjem ili na neki drugi način.
Krzno joj je fino i svileno pa je treba nežno češljati bar jednom nedeljno pazeći da ne oštetimo krzno. Ako je želite izlagati treba je okupati par dana pre izložbe.

Oriental Longhair (OLH) i Oriental Shorthair (OSH) su potpuno iste mačke koje se razlikuju samo po dužini krzna. Naime OLH je dugodlaka a OSH kratkodlaka orjentalna mačka. U daljem tekstu ću koristiti isti naziv za obe pasmine a to je Orjentalna mačka. Orjentalna mačka je donesena takođe iz Tajlanda. Razlika između Sijamske i orjentalne mačke je u boji krzna i boji očiju. Orijentalna mačka ima potpuno obojeno krzno i zelene oči. Pasmina je donesena u 19 veku u Englesku. Orijentalne mačke postaju sve popularnije od 1950 godine. Uzgajivači su odlučili dobiti više različitih boja krzna bez sijamskih oznaka, pa to postižu ukrštanjem sijamskih mačaka sa domaćim mačkama i abesinskom mačkom. U SAD 1968 godine uzgajivači se koncentrišu na dobivanje što ekstremnijeg tipa. Orijentalne mačke poludugog krzna, nekad zvane javanska danas se zovu dugodlaka orijentalna mačka (OLH). Ta je mačka uzgojena u SAD. Praroditelj OLH je mačić nastao iz ukrštanja balineške mačke i orjentalne mačke koji je usled mutacije dobio poludugodlako krzno. Pasmina je priznata od CFA i FIFE. Mačka ima poludugodlako svileno krzno i zelene oči. Orijentalne mačke su po temperamentu vrlo slične Sijamcima. Zavisne su o svom vlasniku, posesivne, umiljate, pričljive, inteligentne i znatiželjne. Lako se nauče nekim veštinama kao na primer hodanje na povocu. Razigrane su i vole biti u središtu pažnje. Kombinacija znatiželje i inteligencija ponekad može stvarati i probleme jer vrlo lako shvate kako se otvaraju vrata pa na to treba obratiti pažnju. Idealne su za ljude koji vole otvorene i privržene mace. Svu ljubav koju ima pružate vratiti će vam stostruko.
OSH - kratkodlake treba jednom nedeljno češljati i okupati je par dana pre izložbe.
OLH - dugodlake treba više puta nedeljno očetkati a takođe je okupati par dana pre izložbe.

Seychellois Longhair (SYL) i Seychellois Shorthair (SYS). SYL je dugodlaki a SYS kratkodlaki Seychellois. Obzirom da se i oni samo razlikuju po dužini krzna opisivaću ih pod istim imenom Seychellois. Seychellois nije nova pasmina unutar IV kategorije već varijanta Sijamaca. One su u stvari samo nova varijanta boje. To su vrlo simpatično obojene mace koje unutar svojih tipičnih oznaka kao i po telu, imaju bele mrlje. Poznata engleska uzgajivačica lady Patricia Turner započela je sa eksperimentalnim radom još 1980 godine. Praroditelj Seychelloise bila je Sijamska mačka sa belim šapama. Mnogi uzgajivači širom sveta radili su desetak godina na razvoju te simpatično obojene „bikolor“ Sijamske mačke. FIF-e je 2005 priznala tu novu boju pod nazivom Seychelloise. CFA i TICA priznaju taj varijetet još 1998 godine.

IZVOD IZ STANDARDA

Sve ove pasmine imaju isti standard. Idealna mačka je vitka, elegantna, dugih zašiljenih linija, gipka i mišićava. Srednje veličine.
GLAVA je srednje veličine u ravnoteži sa telom, klinastog oblika sa ravnim linijama. Klin počinje na nosu i širi se jednolično ravnim linijama na obe strane prema ušima. Linije ne smeju biti prekinute sa „wiskers break“. Lobanja gledana iz profila je konveksna. Nos dugačak i ravan, bez prekida od čela do vrha, njuška uska, brada/čeljusti srednje velika, vrh brade čini strmu crtu sa vrhom nosa.
UŠI su velike i zašiljene, široke na osnovi, smeštene tako da produžuju liniju klina.
OČI su srednje veličine, ne smeju biti preduboko smeštene ni izbočene, bademastog oblika, blago ukošene prema nosu i u skladu sa linijom klina. Boja: BAL/SIA: čista, jasna i sjajna intenzivno plava. OLH/OSH: blistavo zelena.
TELO je dugačko, vitko, mišićavo, skladno i elegantno. Dugačak i vitki vrat. Ramena ne smeju biti šira od bokova.
NOGE su duge i vitke u skladu sa telom. Šape su malene i ovalne.
REP je dugačak, tanak takođe i na osnovi sužava se prema vrhu.
KRZNO OSH/SIA: vrlo kratko, nežno, sjajno, svileno i pripijeno uz telo.
BAL/OLH: svileno i nežno, srednje dugačko na telu sa okovratnikom na leđima i nešto grublje ( poput perja), bez poddlake.
Boja BAL/SIA: Oznake: maska na licu, oznake na ušima, nogama i repu.
Boja oznaka mora biti jednolična. Maska ne sme preći preko gornjeg dela lobanje. Vezana je tragovima obojenja za uši. Boja tela je jednolična i u jasnom kontrastu sa bojom oznaka, dozvoljeno je blago osenčanje na bokovima.
OLH/OSH: jednolična bez tragova uzorka ili osenčanja kod jednobojnih varijeteta, brkovi i obrve moraju biti u skladu sa bojom tela.
Priznate boje kod BAL/SIA: bela, crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem, boja cimeta, fawn i sve te u kornjačevini i sa uzorkom. Mačke sa uzorkom imaju kod 21-nespecifična tigrasta.
Napomena: kod crvene i krem boje blede pruge na glavi, nogama i repu, ne uzimaju se kao greška. Bela SIA w 67 naziva se još “Foreign White“..
Priznate boje kod OLH/OSH: crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem, boja cimeta, fawn, sve ove boje u kornjačevini, zadimljene, sa uzorkom i srebrene sa uzorkom. U kombinaciji sa belom bojom imamo: van, harlekin i bikolor, sve ove zadimljene, sa uzorkom i srebrne sa uzorkom.
Napomena: crna boja naziva se još “Ebony“, čokoladna “Havana“, lila “Lavender“.
Srebrna osnovna boja na korenu dlake može izbijati i na površinu.
GREŠKE: BAL/SIA tamna ili bela mrlja na trbuhu i bokovima, neravnomerno obojene dlake u oznakama, pruge u oznakama izuzev kod tigrastih mačaka.
ORL/OSH tigrasti uzorak kod jednobojnih mačaka.
Greške koje isključuju certifikat: BAL/SIA: nedovoljno kontrasta između oznaka i boje tela, manjak obojenja na nogama (kod crvena i krem)
OLH/OSH: žućkasta boja oči umesto zelene.
DISKVALIFIKACIJA: BAL/SIA svaka druga boja očiju osim plave.

Povratak na početak

 

 

 

 

 

 

Kurilean Bobtail Longhair (KBL) i Kurilean Bobtail Shorthair (KBS)

  

  

KBL i KBS su slične u gotovo svemu, a razlike ću dati u izvodu iz standarda. Obzirom na to u daljem tekstu ću koristi naziv Kurilski Bobteil. Priča o njemu je zapravo fantastična priča o mački koja spreda ima lik obične mace, a od pozadi izgleda kao zec. To je prirodno nastala vrsta koja je stara oko 100 do 150 godina.  Živela je izolovano na Kurilskom ostrvu gde je i danas nalazimo. Kurilsko ostrvo nalazi se na istočnoj strani Rusije i proteže se do severnog vrha japanskog ostrva Hokaido. Smatra se da su to zapravo podivljale mačke pasmine Japanskog Bobteila donesene na Kurilsko ostrvo. To je ostrvo bilo dugo u izolaciji pa su tek sredinom 20 veka te mačke vojnici i zoolozi doneli sa sobom. U prirodi je ta mačka izvrstan lovac ribe ali i lovac u opšte. To je jedan od razloga zašto ta mačka ima posebnu sklonost prema vodi. Mačka može uloviti ribu tešku i do 5 kg ali i zeca. Kada žive u zajednici sa čovekom to su vrlo privržene, miroljubive i prilagodljive mace. Svoj lovački instinkt u kućnim uslovima zadovoljavaju lovom na muve. Zahvaljujući svom karakteru postale su brzo popularne. Razvojem felinologije u Rusiji kao i održavanjem prvih izložbi ljubitelji Kurilskog Bobteila izborili su da ta mačka bude svrstana kao jedna mutacija Japanskog Bobtaila. Međutim Kurilski Bobtail je potpuna suprotnost Japanskom Bobtailu, on je jedna snažna mačka sa „divljim“ prirodnim poreklom. Ruski su uzgajivači zadržali tu karakteristiku dok je Japanski Bobtail jedna elegantna maca. Obe su pasmine potpuno nezavisne u razvoju i uzgoju. Ono što je bitno da se geni za kratak rep kod obe pasmine potpuno razlikuju od gena kod Manksa. Naime kod Manksa taj gen uzrokuje veliku smrtnost mladunčadi, dok ovde to nije slučaj, te se mogu bez problema pariti i razmnažati. WCF je 1995 godine priznala Kurilskog Bobtaila, a FIFe 2003 godine, kada mu je i napisan standard. Izuzetno su dobrog zdravlja i uravnoteženog karaktera. Vrlo su inteligentne, obožavaju svog vlasnika i zadovoljne su sa životom u stanu. Vole se igrati sa vodom u kadi i kapljicama vode što kaplju iz česme. U prirodi žive poput vuka.

IZVOD IZ STANDARDA

Velika je mačka ali može biti i srednje veličine, mišićava , kompaktna, snažnog tela  sa kratkim "pompon" repom.
GLAVA je velika, trapezoidna zaokruženih obrisa i široka u visini. Blago zaobljenog je profila, brada dobro razvijena i široka. Nos je blago ulegnut ispred čela, širok i srednje dugačak.
UŠI su srednje veličine, široke na osnovi, nagnute prema napred, zaobljenih vrhova i otvorene na osnovi.
KBL: ima čuperke na vrhu uha i u ušiju. Uši su široko razmaknute i srednje visoko smeštene. Razmak između ušiju je isti kao širina uha.
OČI su okrugle, široko razmaknute i blago ukošene. Dopuštene su sve boje, od žute do zelene, plava i raznobojne.
TELO je kompaktno, mišićavo i jake koštane građe. Leđa su u obliku blagog luka koji se proteže od ramenog pojasa do nešto više trtice.
NOGE su srednje dugačke i snažne. Zadnje noge su duže od prednjih. Šape su okrugle.
REP se sastoji od nekoliko zavoja ili uglova ili kombinacija istog. Može biti krut ili savitljiv. Vidljiva dužina repa (bez dlake) je 3-8 cm. Veličina i oblik repa mora biti u skladu sa telom.
KRZNO je gusto i prilično nježno. Kod KBS je kratko sa umerenim poddlakama a zaštitna dlaka je čvrsta –„osje“. Kod KBL je srednje dugo krzno sa manje osja i poddlake. Mačka u punoj dlaci ima okovratnik, košuljicu i pantalone. Priznate su sve boje, uzorci i kombinacije sa belim, (lisa, medaljon, bela prsa, trbuh, noge, šape). Izuzev: čokoladne, lila, cimet, fawn i mačaka sa oznakama.
GREŠKE: vitki tip, Japanski Bobteil tip, ekstreman luk leđa koji nije u skladu sa izgledom mačke, rep duži od 8-12 cm ili kraći od 3 cm, samo jedan kralježak, zakasneli bobteil - efekt.
DISKVALIFIKACIJA: deformacija kralješka, manjak kralješka, kratak ravan rep bez uglova i zavoja, rep duži od 12 cm.

Povratak na početak

 

 

 

Snowshoe (SNO)

Snowshoe (SNO) pasmina mačaka je nastala u SAD-u ranih šesdesetih godina prošlog veka ukrštanjem Sijamske i Američke kratkodlake mačke. Njena težina se kreće od 2,5 do 5,5 Kg. Izuzetno je prilagodjena životu u kućnim uslovima. Veoma je ljubazna i po malo nestašna mačka. Može se reći da je prema karakteru pokupila sve lepe osobine od svojih predaka Sijamke i Američke kratkodlake.

IZVOD IZ STANDARDA

Snowshoe je srednje velika kratkodlaka mačka u kojoj se sjedinjuju sve karakteristike njenih orijentalnih predaka. Nije prevelika ni premala, čvrste je građe, mišićava i iznenađujuće snažna i okretna.
GLAVA je oblika širokog modifikovanog klina, blago zaobljenog oblika. Srednje je dužine u skladu sa telom. Vrh glava je blago zaobljen, čelo blago pljosnato, istaknutih jagodičnih kostiju zaobljenog oblika. Nos ravan, srednje dužine u skladu sa ostalim delom glave. Blago nagnut prema čelu u profilu pokazuje dve zasebne ravnine, njuška duga, ne preširoka, ne špicasta ni četvrtasta, mekanog i blagog prelaza između njuške i obraza, jaka brada.
UŠI su široke na osnovi, blago zaobljenih vrhova, srednje do srednje velike u skladu sa telom. Produžuju oblik klina, oskudno obrasle, budnog izraza.
OČI su oblika oraha, nešto duže nego šire, ukošene prema osnovi uha, razmaknute jedno od drugog za širinu oka i ne smeju biti isturene. Spoljnji ugao oka mora biti u ravni sa osnovicom uha. Izražajne su, sjajne i blistajuće plave boje.
TELO je dugo i čvrsto, srednje građe kostiju, srednje mišićavo. Vrat srednji u skladu sa telom. Okretno i uravnoteženo.
NOGE su dobre dužine u odnosu na telo, srednje koštane građe. Zadnje noge nešto su duže od prednjih što ostavlja utisak da se linija leđa uzdiže prema nazad. Šape su kratke i ovalnog oblika.
REP je srednje dug do dugačak, širi pri dnu i sužava se prema vrhu.
KRZNO je kratko bez poddlaka, mekano i sjajno, pripijeno. Boja oznaka, uši, maske, nogu i repa mora biti jasno ograničena i u skladu sa bojom tela. Brada može biti bela. Boje oznaka odgovaraju boji varieteta ili jednoj od kombinacija sa belom bojom. Podbradak na prsima ili okovratnik kao i bela područja na trbuhu su normalni. Nosno ogledalo može biti ružičato, u boji oznaka, boje mesa ili šareno. Beli uzorak na nogama: prednje noge od prstiju do sredine noge, stražnje noge od prstiju do buta, dozvoljen je svaki udeo bele boje ali sve četiri noge moraju biti bele. Boja tijela: svetlija od boje oznaka, svaka količina bele boje je dozvoljena, na licu je poželjan crtež bele boje u obliku obrnutog slova“V“, noge moraju biti bele. Priznate boje su: seal, plava, čokoladna, lila, crvena krem, cimet, fawn, iste u kornjačevini i sa tigrastim uzorkom. SNO x (n,a b,c,d,e,o,p,f,g,h,j,p,q,r/i te 21) dozvoljena primena samo u uzgoju.
GREŠKE: okrugla glava, svaki oblik sličan ORI/SIA, kapuljača u boji oznaka, mutna boja očiju, predugi ili previtki vrat, zbijeno ili vrlo dugačko telo, gipko ili nežno tijelo, kratke noge, nejednolika boja tela, duplo ili plišasto krzno.

Povratak na početak

 

 

 

Don Sphynx (DSP)

Don Sphynx (Donski Sfinks) je rasa koja se prvi put pojavila prirodnom mutacijom gena 1986 godine u Rusiji, tačnije u Rostovu na Donu. To se desilo tako što je Elena Kavalova našla Don Sphynx malo mače ženku na ulici kao lutalicu. Pošto je bilo bez krzna ona je pomislila da je jako bolesna i u želji da je izleči odvela je mače kući. Međutim mače je bilo potpuno zdravo i normalno se razvijalo i raslo. Nije imalo krzno zbog prirodne genecke mutacije koja ne utiče na zdravlje. Elena je mačetu dala ime Varvara. Elena kao i svi koji su videli mače mislili su da je to Kanadski Sfinks zbog velike spoljašnje sličnosti. Ipak kasnije se ispostavilo da je to nova vrsta mačke jer genecki nije bila slična Kanadskom Sfinksu ali i razlikuju se po obliku glave. Kada je Varvara odrasla okotila je mačiće koji su takodje bili bez krzna, ali i u svemu ostalom su bili slični majci. Tako je vrsta počela da se razvija i razmnožava. WCF je rasu priznao 1997 godine a kod FIF-e je pred priznanjem samo se čeka određeni broj generacija te pasmine. Don Sphynx je veoma inteligentna mačka i jako verna vlasniku. One su jako razigrane, vrlo živahne i više se ponašaju kao deca nego kao mačke. One ne ostavljaju dlake po kući jer ih i nemaju i zato su pogodne kao kućni ljubimci ljudima koji su alergični na dlake i svima onima koji nemaju bas puno vremena da neguju mačku. Naime nju ne treba češljati ili četkati, jedino je treba okupati jednom nedeljno jer ima znojne žlezde pa tokom vremena dobije miris. Pošto mačka nema krzno potrebno je više hraniti od rasa sa krznom da bi nadoknadila telesnu temperaturu. Odrastao Don Sphynx je izuzetno otporan na bolesti, ali ih treba sklanjati od jakog sunca da ne bi izgorele kožu a takodje i od hladnoće i promaje jer je teže podnose. Don Sphinx ima srednje veliko mišićavao telo. Od Kanadskog Sfinksa se razlikuje i po veličini tela. Uši su mu velike. Šape su jedinstvene jer jedan prst je duži od ostalih pa zato može šapama da hvata predmete.

Povratak na početakk

 

 

 

Peterbald (PEB)

Peterbald je nastao 1994 godine u ruskom St. Petersburgu kao rezultat eksperimentalnog sparivanja ruske bezdlake mačke Donski Sfinks sa ženkom orijentalne kratkodlake mačke. U Rusiji je prihvaćena 1996 godine a međunarodna felinološka organizacija TICA prihvatila ju je 1997 godine u eksperimentalnom statusu. Prva peterbald mačka stigla je u SAD 2006 godine. Peterbald je izgledom poput bezdlake orijentalne kratkodlake mačke. Pri uzgoju je dozvoljeno daljnje ukrštanje sa orijentalnim i sijamskim mačkama. U leglima se pojavljuju bezdlaki mačići, kao i mačići kratke dlake. Peterbald je po naravi društvena, komunikativna, znatiželjna, tolerantna i inteligentna mačka. Tijelo joj je izduženo, mišićavo, elegantno i ima visoke noge. Glava je izduženog klinastog oblika sa dugim nosom. Oči su velike i ukošene. Uši su vrlo velike i široko razmaknute. Rep je dugačak i pokretljiv.

Povratak na početak