Psi          Mačke

IGRICE

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

aaa

 

PSI

 

  Kako izabrati i odgojiti štene,

Neke od rasa pasa,

Dresura

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kako izabrati i odgojiti štene:

Zadovoljstvo ali i obaveza,      Šta očekujete od svog šteneta?      Gde kupiti štene?      Koliko da bude staro?       Kako se zdravo štene ponaša?      Koju će te rasu izabrati?     Odgoj šteneta,      Reći ne ujedima!        Otići i vratiti se,      Kutak samo za njega,      Higijena,      Razvoj šteneta,      Neonatalni period,          Prelazni period,     Period socijalizacije,      Majka i njeno mladunče,      Pas i čovek,      Porodica-čopor,      Komunikacija izmedju čoveka i psa,      Život sa čovekom,      Ostati gazda u svojoj kući,      Obroci,      Teritorija,      Milovanje,      Komunikacija,      Kako da hranite svog psa,      Izbor namirnica,               Domaći obroci,      Pravljenje porcije,      Obrok varira sa uzrastom,      Štene,      Štenad sitne rase,      Štenad krupne rase,      Kako hraniti štene?      Odrastao pas,      Ostareli pas,      Specijalni jelovnici,      Kuja u periodu reprodukcije,      Period estrusa,      Skotnost,      Laktacija,      Štene sa cuclom i odbijeno od sise,      Nekoliko saveta u vezi veštačkog dojenja,      Odbijanje od sise (period zalučivanja),      Radni pas,      Procena potreba u hrani,      Lovački pas,      Pas za sport,      Poremećaji u ponašanju,      Neprijatna ponašanja,      Sklonost da lovi domaće životinje,      Bekstvo,      Koprofagija,      Ritual radosnog dočekivanja,      Lažni simptomi,      Dobrom gazdi dobar pas,      Higijena svoga psa opširnije,      Četkanje,      Kupanje,      Oči,      Uši,      Zubi,      Nokti,      Šape,      Analne žlezde,      Lov na nepoželjne "goste",      Šanpon protiv parazita,      Insekticidna bomba,      Insekticidni prašak,      Antiparazitska ogrlica,      Dezinfekcija korpe,      Doterivanje psa,      Proizvodi za negu lepote psa,      Estetska hirurgija,       Živeti sa svojim psom,      Oprema,      Izbor povoca,      Ogrlica,      Život u gradu,      Stanovanje,      Na odmoru,      Pansion,      Odlazak na odmor i ostavljanje psa,      U hotelu,      Na putovanju,      U kolima,      U vozu,      U avionu,      Na brodu,      Parenje,      Potraga za partnerom,      Prva približavanja,      Pre parenja,      Polni žar,      Privremena sterilizacija,      Trajna sterilizacija,      Porođaj kod kuće,      Štenjenje,      Kad treba intervenisati?      Neželjena štenad,      Veštačko dojenje,      Siročad,      Štenad,      Razvoj šteneta,      Kada treba pozvati veterinara?      Carski rez,      Tok carskog reza,      Odbijanje od sise,      Eventualni problemi sa štencima,      Štenad u stanu,      Prestanak laktacije,

 

Neke od rasa pasa:

Shihtzu,      Američki Pit Bul Terijer,       Aljaski malmut,       Avganistanski hrt,      Alpski brak jazavičar,      
Američki baset,        Američki stafordski terijer,         Apencelski planinski pas,       Arapski hrt,
Argentinska doga,       Artezijsko nomadski gonič,         Australski svilenasti terijer,         Australski terijer,
Basenji,        Bavarski planinski krvoslednik,        Bigl,        Bedlingtonski terijer,
Belgijski dugodlaki crni ovčar,        Belgijski dugodlaki ovčar,       Belgijski kratkodlaki ovčar,
Belgijski oštrodlaki ovčar,        Belgijski špic-šiperka,        Bernski niskonogi gonič,
Bernski planinski pas,         Bordoška doga,         Boseški ovčar-Beauceron,         Bostonski terijer,
Bolonjski bišon,         Bradati škotski ovčar,        Brazilska doga-fila brazilljero,         Bretonski ptičar,
Bretonski riđi Baset,         Briard,         Briselski Grifon,         Bul terijer,         Bulmastif,        Čau-Čau,
Češki terijer,         Čivava,        Dalmatinac,         Dandi dinmontov terijer,         Doberman,
Dugodlaki Bernardinac,         Dugodlaki jazavčar,         Škotski ovčar Lesi,         Dugodlaki vajmarski ptičar,
Engleski Buldog,         Engleski hrt,         Engleski kratkodlaki ptičar,         Engleski mastif,       Engleski seter,
Engleski springer španijel,         Entlebuški planinski pas,        Erdel terijer,         Evroazijski pas,
Faraonski hrt,         Finski špic,         Flandrijski govedar,         Francuski Buldog,         Goli Inka Pas,
Gordon seter,         Granični škotski ovčar,         Granični terijer,         Grenlandski pas,         Havanski bišon,
Hovawart,         Hrvatski ovčar,         Ibički hrt,         Irski modri terijer,         Irski seter,         Irski terijer,
Irski vodeni španijel,         Irski vučiji hrt,          Istarski kratkodlaki gonič,         Istarski oštrodlaki gonič,
Izraelski ovčar,         Japanski Čin,         Jezerski terijer,         Jorkširski terijer,         Jurski gonič,
Karelijski gonič medveda,         Kavalirski španijel kralja Charlesa,         Kavkaski ovčar,         Kernski terijer,
Kineski kukmasti goli pas,          Klamber španijel,         Koker španijel,         Komondor,
Kontinentalni patuljasti španijel,         Kovrdžavi bišon,         Koton iz Tulera,         Kraški ovčar,
Kratkodlaka mađarska vižla,         Kratkodlaki Bernandinac,         Kratkodlaki foxterijer,
Kratkodlaki jazavčar,         Kratkodlaki vajmarski ptičar,         Kromforlander,         Kuvas,         Labrador,
Lendsir,         Leonberger,         Lhasa apso,         Mađarska oštrodlaka vižla,         Majmunski pinč,
Mali engleski hrt-vipet,         Mali minsterlender,         Mali špic i patuljasti špic,         Mali talijanski hrt,
Maltezer,         Mančesterski terijer,         Mekodlaki pšeničnobojni terijer,         Meksički goli pas,     Mešanci,
Mops,         Napuljski mastif,         Norfolški terijer,         Norveški lovački špic,         Norveški sivi gonič,
Norvički terijer,        Nemačka doga,        Nemački bokser,        Nemački dugodlaki ptičar,      Nemački gonič,
Nemački igličastodlaki ptičar,         Nemački kratkodlaki ptičar,         Nemački lovni terijer,
Nemački oštrodlaki ptičar,         Nemački ovčar,         Njufaundlend,         Oštrodlaki foksterijer,
Oštrodlaki Jazavčar,         Oštrodlaki vendenski baset,         Pas sv Huberta,         Patuljasti pinč,
Patuljasti šnaucer,         Pekinezer,         Persijski hrt,         Pikardijski ovčar,         Pinč,
Pirinejski ovčarski pas,          Pirinejski planinski pas,         Plavi Gaskonski Baset,        Poljski nizinski ovčar,
Posavski gonič,         Prepeličar,         Pudla,         Puli,         Pumi,         Ravnodlaki retriver,
Retriver kovrđave dlake,         Retriver Nova scotia,         Retriver zaljeva Chesapeake,
Rodezijski gonič-grebenar,         Rotvajler,         Ruski hrt barzoj,         Rusko evropska lajka,         Samojed,
Sibirski haski,         Silihemski terijer,         Skaj terijer,         Srednjeazijski ovčar,         Srednji šnaucer,
Stafordski bul terijer,         Stari engleski ovčar-bobtail,         Šar-pej,         Šarplaninac,       Šetlandski ovčar,
Škotski jelenski hrt,         Škotski terijer,         Španijel kralja charlesa,         Španjolski hrt,
Švajcarski gonič,         Tibetski mastif,         Tibetski španijel,         Tibetski terijer,         Tirolski gonič,
Veliki minsterlender,         Veliki šnaucer,         Veliki špic i srednji špic,         Veliki švicarski planinski pas,
Velški ovčar-Cardigan,         Velški ovčar-Pembroke,         Velški terijer,         Vučji špic,
Zapadno škotski beli terijer westi,         Zlatni retriver

 

Dresura

Osnovi teorije dresure (Opšti prikaz)            Dominantne reakcije i njihov značaj za dresuru

Metode dresiranja           Oblici nadražaja           Nadražaji koji ometaju      

Intonacija glasa i njen značaj za dresuru           Primena prinude           Pohvale i zabrane

Uticaj spoljašnjih faktora na dresuru         Uzajamni odnos dresera i psa i uloga pomoćnika

O načinu rada i navikama           Osnovni pojmovi o tragu i komponentama mirisa

Opšti kurs dresiranja (praktične vežbe)

Način navikavanja psa da se odaziva na ime, nosi ogrlicu, povodnik i brnjicu

Navikavanje psa da ide pored noge           Slobodno vreme psa           Dozivanje psa

Komanda zabrane “FUJ”           Navika sedenja           Poleganje psa           Stajanje na mesto          

Navika na mesto           Navika vraćanja na mesto           Donošenje stvari           Puzanje      

Preskakanje preko ograde           Hodanje po gredi           Hodanje po stepenicama

Usporavanje pokreta           Lajanje na komandu           Navikavanje na pucanj           Učenje psa da pliva

 

 


 

 

 

 

Kako izabrati i odgojiti štene


Zadovoljstvo ali i obaveza. Čin uzimanja psa nije samo zadovoljstvo već i preuzimanje velike obaveze i odgovornosti prema životinji. On vas obavezuje da tokom deset do petnaest godina maksimalno pružate svu neophodnu negu i pažnju životinji. Pre nego što donesete konačnu odluku i potpišete kupoprodajni ugovor saznajte sve o toj pasmini i upoznjte se podrobno o njegovim potrebama i načinu življenja.

 

Šta očekujete od svog šteneta? Ovo pitanje može izgledati neumesno, ipak, ako ga sebi ne postavite možete doživeti da se vaš san o usvajanju šteneta pretvori u razočaranje ili čak košmar. Zapravo, vi ste stvorili odredjenu sliku o svom psu i kad se ona pokaže suviše različitom u odnosu na stvarnost izbijaju problemi. Morate pre svega znati da pas može da živi samo unutar grupe to jest porodice. Naime on ima potrebu da vidi, dodiruje svoje drugove, ljude ili pse, ne zadovoljava se samoćom pa makar se nalazio i u parku veličine jednog hektara. Ako ćete dakle zbog svog rasporeda vremena morati stalno da ostavljate psa samog možda je bolje da odustanete. Ovo pitanje treba da vas navede da pronadjete pouzdane informacije kako biste potvrdili svoju odluku. Možete uvek zatražiti savet od nekog veterinara.

 

Gde kupiti štene? Obratite se odgajivaču ili eventualno nekom znalcu. Samo su oni u stanju da vam ukažu na uravnoteženo štene budući da je živelo sa majkom u normalnim uslovima. Štene treba da bude u redovnom kontaktu sa ljudima, da živi u prostoru bogatom predmetima i raznovrsnim zvucima (podnošljivog zvučnog nivoa).

  Povratak na početak 

 

Koliko da bude staro? Ako nemate mnogo vremena uzmite štene staro 3 do 4 meseca koje je majka već obučila. Ako ste slobodniji uzmite mladje štene kako bi vas poistovetilo sa roditeljem.

  Povratak na početak 

 

Kako se zdravo štene ponaša? Ne postoji nijedan pouzdan test ali možete proveriti ovih nekoliko jednostavnih elemenata. Štene treba brzo da odgovori na poziv na igru .U tom cilju čučnite malo nagnuvši se napred i potapšite svoja kolena smešeći se. Istaknite svoje zadovoljstvo nekim zvukom ili rečima izgovorenim sa oduševljenjem. Štene treba da vam pridje mašući repom i može vam odgovoriti položajem koji predstavlja poziv na igru ležeći na tlu prednjim delom tela i mašući podignutim repom. Ono prihvata da ga podignete uvis ne pokušavajući da vas ugrize i bez panike je. Ne trza se na najmanji šum i održava kontakt pogledom.

  Povratak na početak 

 

Koju ćete rasu izabrati? Nasuprot onome što tvrde neke brošure ponašanje vašeg psa ne zavisi jedino od rase kojoj pripada već najviše od pravilnog odgoja. Naime svaka rasa ima genecke predispozicije ka odredjenim ponašanjima ali samo pravilnim uzgojem se do tih osobina moze i doći. To je slično i sa uzgojem dece. Ako dete uzgajamo kako treba biće primeran član društva a ako ga prepustimo ulici naravno verovatnoća da postane narkoman ili sileđija je ogromna. Ipak, pojedine rase su krhkije na emocionalnom planu i sklonije da razviju neka patološka ponašanja. Veterinar vam može dati ta obaveštenja kako bi vam pomogao da dobro izaberete. 

  Povratak na početak 

 

Odgoj šteneta. Počnite da uspostavljate hijerarhiju kad je reč o hrani. Ma koliko dražesno bilo vaše štene morate mu nametnuti da sačeka kraj vašeg obroka da bi i ono moglo da pristupi jelu. Ne dajte mu da jede za vreme vašeg obroka. Ne zaboravite da objasnite deci da to činite zato da pas nauči da ste vi gazda, odnosno za pseće shvatanje da ste glavni u vašem porodičnom "čoporu".

  Povratak na početak 

 

Reći ne ujedima! Naučite štene da kontroliše svoje čeljusti. Kada vas gricka uzmite ga za kožu vrata lagano ga dižući i energično govoreći "ne", zatim ga spustite i prekinite igru. Štene će veoma brzo naučiti da vas ne ujeda.

  Povratak na početak 

 

Otići i vratiti se. Da bi ste obučili svog psa da podnese periode samoće uobičajite da ga potpuno zapostavite tokom 20 do 30 minuta koji prethode vašem odlasku. Tada krenite sasvim prirodno ne sakrivajući se a prilikom povratka takodje ga ne primećujte sve dok se ono uznemireno kreće, galami i želi vam dobrodošlicu. Pomilujte ga kad se najzad smiri. Ako je napravio neku štetu u vašem odsustvu nemojte ga grditi, to ničemu ne služi, ali izbegnite da to čistite u njegovom prisustvu. Zapravo, videvši vas kako čučite kraj onoga što je napravio ono će vaše ponašanje protumačiti kao vaše odobravanje tog postupka i nastojaće da ponovo stvori takvu situaciju.

  Povratak na početak 

 

Kutak samo za njega. Dodelite mu jedan kutak za spavanje i odmor. To mesto treba da bude pokriveno jer pas traži nešto što podseća na jamu. Kad je štene u svom ćošku ostavite ga na miru. Izričito je zabranjeno da se ono odatle izvlači radi kažnjavanja ili maženja. U stvari, kad se pas tamo povuče pošto je napravio grešku on ispoljava potčinjavanje i ne može dakle da podnese da povrh svega dobije i batine.

  Povratak na početak 

 

Higijena. Naučite ga da bude čisto. To vaspitavanje je često velika briga za vlasnike. Pre četvrtog meseca štene ne može biti savršeno čisto, dakle, imajte strpljenja! Kao kod deteta ispravno obučavanje kontrole sfinktera može se ostvariti samo pozitivnim nastojanjima. Morate, dakle, sve zasnovati na isticanju dobrog ponašanja a ne na kažnjavanju zbog grešaka. Štene ima potrebu da urinira ili vrši veliku nuždu nekoliko minuta nakon obroka ili budjenja. Otuda čim štene završi svoj obrok izvedite ga napolje na mesto gde želite da ono obavi svoje potrebe. Ukoliko još nije vakcinisano pažljivo sa izmetom da bi se izbegla infekcija. Uvek praktikujte da izmet uklanjate rukavicama i kesicom u kontejner ali tako da se vratite i pokupite izmet tek pošto štene obavi svoje potrebe i nije pored vas. Čim to učini vi ga srdačno pohvalite. Kada uhvatite štene kako vrši nuždu u kući uzmite ga za kožu vrata govoreći "ne", što će ga najčešće prekinuti u tome. Odmah ga izvedite i ako u tom trenutku dovrši nuždu pohvalite ga kao što je to prethodno aznačeno. U protivnom ako izmet pronadjete naknadno u jednoj ili drugo prostoriji kuće ništa ne govorite i počistite dok je štene u nekoj drugo prostoriji.

  Povratak na početak 

 

Razvoj šteneta. Ovaj složeni društveni život psa i sistemi koje on koristi da bi komunicirao sa svojim srodnicima podrazumevaju i obuku ostvarenu tokom prvih meseci njegovog života. Kao i sve životinje, štene dolazi na svet sa izvesnim brojem sklonosti u pogledu ponašanja i reakcija koje su prethodno ustanovljene zahvaljujući njegovom genetskom nasledju i informacijama koje je prikupilo tokom intrauterinog života. Razvoj njegovog ponašanja bio je predmet brojnih studija koje su dovele do razlikovanja tri perioda počev od rodjenja: neonatalni period (od rođenja do 14 dana prosečno), prelazni period (od 15 do 21 dana) i konačno, period socijalizacije (od 22 dana do kraja adolescencije). Svi periodi su dati da bi se odredila starost štenadi tokom različitih etapa razvoja čisto indikativno jer oni mogu biti uvećani kod džinovskih rasa koje se sporije razvijaju.

  Povratak na početak 

 

Neonatalni period počinje od trenutka kada se štene oslobodi ovojnice fetusa. Mala životinja koja je tako doneta na svet potpuno zavisi od nege svoje majke. Njen nervni sistem nije sasvim dovršen, moždana kora praktično ne postoji a čulni organi veoma su malo funkcionalni (osim čula dodira i delimično njuha). Izuzev čvorova nekih nerava lobanje, nervni sistem još nije mijeliniziran, dakle nervni influks lagano napreduje. Mišići skeleta još su samo delimično inervirani što znatno ograničava mogućnost pomeranja i zauzimanja položaja kod štenadi: inervaciju dobijaju najpre mišići pregibači i dominiraju u odgovorima na različite testove (0-5 dana), zatim opružači koji takodje počinju fazom hipertoničnosti (5-18 dana). Autonomni nervni sistem koji upravlja abdominalnom pokretljivošću još ne funkcioniše zato štene nije u stanju da samo vrši veliku nuždu i urinira. Otuda štene ne ispoljava ponašanja u pravom smislu te reči (organizovane postupke koji dovode do izvršenja neke funkcije) već primarne reflekse koji mu pre svega omogućuju da dosegne do dojke i odgovori na pozive majke. Ti primarni refleksi mogu se lako dokazati pomoću nekoliko jednostavnih testova. Tako se refleks traganja za hranom može zapaziti postavljanjem poluotvorene pesnice ispred nosa štenetu koje se nalazi na ravnoj površini : štene pokušava da se uvuče u šaku. Taj isti refleks omogućuje mu da pronađe dojku. Taj refleks nestaće posle 14 dana što predstavlja period koji odgovara otvaranju očiju te onda vid odnosi prevagu nad dodirom. Isto tako, kad usne dođu u dodir sa nekim gipkim, toplim i izduženim predmetom javlja se refleks sisanja. Uriniranje i defekacuju izaziva majka koja liže abdomen i međicu štenadi. Nasuprot tome, štenad je gluva i slepa i odgovara, dakle, naročito na brojne taktilne stimulacije koje se javljaju kako između majke i njenih mladunaca tako i između same štenadi. To se menja negde oko četrnaestog dana kad se otvore oči i čulo vida počne da se razvija..

  Povratak na početak 

 

Prelazni period. Njegov početak obeležen je otvaranjem očiju. One ne funkcionišu odmah po otvaranju kapaka i biće potrebno sačekati nekoliko dana kako bi mogle da zamene čulo dodira u različitim situacijama kada štene treba da se orjentiše. Otuda će primarni refleksi početi da iščezavaju. Prelazni period je naročito period ubrzanog razvoja moždane kore. U tom periodu završava se razvoj čulnog sistema te će ukus, miris, a i sluh početi uskoro da funkcionišu. Kraj prelaznog perioda poklapa se sa završetkom čulnog razvoja obeleženog pojavom auditivne percepcije. Taj trenutak je lako označiti zahvaljujući refleksu trzaja. Štene se stavi na savitljivu i mlaku kožu (čime se sprečava izlaganje stresu), lice koje vrši eksperiment tapše rukama tačno iznad glave šteneta. Kad uši i odgovarajuće neurološke strukture funkcionišu, štene reaguje podižući se na svoje šape, a potom pada: to je trzaj. Pozitivan odgovor na taj refleks označava prelaz ka periodu socijalizacije.

  Povratak na početak 

 

Period socijalizacije. To je najuzbudljiviji period razvoja šteneta. Tokom te duge faze svog postojanja ono će steći sva ponašanja nephodna za život u čoporu - bilo da je reč o hijerarhijskim pravilima ili o sistemima za komunikaciju, ali i otkriti sastavne elemente sredine u kojoj živi. Jedna od bitnih stvari koje će štene naučiti jeste prepoznavanje sopstvene vrste. Kao svi toplokrvni kičmenjaci (ptice i sisari), štene dolazi na svet ne znajući kojoj vrsti pripada. Tek će posebno obučavanje, skoro nepovratno, omogućiti štenetu da stekne ovu informaciju : prožimanje. Da bi se to ostvarilo potrebno je stvoriti afektivne veze (privrženost) sa osobom koja neguje i štiti štene (majka u normalnim uslovima) i da čulni organi funkcionišu. Prožimanje se kod šteneta obično odvija od treće sedmice do trećeg meseca. Sa druge strane u tom periodu štene će sebi sačiniti pravu banku podataka koja će mu služiti da utvrdi prag stimulacije (auditivne, vizuelne, taktilne) na osnovu kojeg treba reagovati, ali i da prepoznaje predmete ili bića (opasna, jestiva, prijatelje). Što mu sredina u kojoj živi bude više omogućavala da se suoči sa različitim podsticajima to će štene više biti sposobno da se potom prilagodi različitim sredinama. Ne možemo dovoljno istaći koliko je važno da prvi kontakti sa štenetom budu veoma prijatni kako bi zatim informacije koje životinja pamti pospešile odnos poverenja. Socijalizacija je takođe period obučavanja u pogledu hijerarhije. Štene će morati da nauči da savladjuje svoje želje u skladu sa pravilima koja važe unutar čopora. Prva situacija u kojoj on uči da tako postupa jeste obrok. Do starosti od dva meseca, kad bi ga mučila glad, štene je imalo samo da se obrati majci da bi od nje dobilo mleko - bilo je tada dovoljno da se prvo domogne dojke. Prilikom pristupanja trpezi odraslih štene će naučiti da valja sačekati da najpre nadredjeni jedu da bi se zatim i ono moglo približiti. Sticanje takve vrste kontrole (ili društvena inhibicija) neophodao je da bi budući pas bio savršeno uravnotežen. Na isti način štene će naučiti da se služi svojim sasvim novim zubima. To se ostvaruje uz igru, oko pete sedmice. Kad jedno štene nešto grublje zgrabi drugom ovo cvili i leže na ledja. Štene napadač onda uči da kontroliše pritisak čeljusti i da prestane sa napadom (ovde tobožnjim) kad njegov protivnik legne na ledja (položaj potčinjavanja). Majka učestvuje u obučavanju sprečavajući suviše snažno grickanje. Ona zgrabi štene za kožu na vratu i ponovo ga spušta na tlo pošto ga protrese a ostavlja ga tek kada ono zauzme položaj potčinjavanja. Igra je uvek povlašćeni okvir za savladjivanje pravila života u grupi i rituala za komunikaciju. Negde kad napune 4 do 5 meseci sudbina mužjaka i ženki postaje različita. Zapaža se da majka sve manje podnosi kontakte sa svojim sinovima (manje ih liže, redje ih drži izmedju svojih šapa) kraće se igra sa njima i češće im preti. Muška štenad bliži se adolescenciji i ponašanje majke označava početak poslednje faze njihove socijalizacije. Čim njihovi genitalni organi počnu da funkcionišu mladi mužjaci ispuštaju seksualne feromone. Verovatno će percipiranje tih feromona izazvati kod majke kidanje afektivnih veza koje su ostvarene oko treće sedmice: to je odvajanje. Kuja postaje vrlo razdražljiva čim se njeni sinovi nadju oko nje. U nekom trenutku, kad je napetost posebno snažna, dominantni mužjak (ne neophodno otac štenadi, nego mužjak sa kojim majka održava bliske odnose) pridružuje se kuji da bi odagnao mlade mužjake koji ubuduće neće biti tolerisani u zoni gde im živi majka: to je marginalizacija mladih mužjaka. Što se tiče ženki, one duže ostaju sa majkom, često do svog drugog parenja. Njihovo prvo parenje biće obično diskretno zbog delovanja feromona njihove majke . Odvajanje će se, prema tome, vršiti sporije i biće dovršeno tek pri narednom parenju. To zadržavanje u krilu majke možda je od uticaja pri učenju materinskog ponašanja.

  Povratak na početak 

 

Majka i njeno mladunče. Dugo se mislilo da je majčinsko ponašanje najbolji primer instiktvnog ponašanja : zar se ne govori o majčinskom instinktu? Ovaj pojam se sve više osporava kad je u pitanju Ijudska vrsta kod koje se lako može uočiti uticaj tradicije i društvenih klasa u genezi majčinskog ponašanja. Zatim, više etologa je dokazalo da majmunice prvorotkinje retko kad podignu svoj porod do zrelog doba, budući da se o njemu brinu neredovno i nevešto. Danas se može reći da to važi i za kuju (kao i za mačku i kobilu) :majčinsko ponašanje nije strogo određeno genetskim ponašanjem, već iziskuje obučavanje da bi se moglo usavršiti. Tako, možemo utvrditi da su kuje prvorotkinje, čija štenad bivaju prepuštena da uginu jedno za drugim usled nedostatka majčinske brige, kasnije kad ponovo budu imale mladunce mnogo veštije od onih kuja čija je štenad preživela zahvaljujući staranju odgajivača. Vezanost za štenad nije automatska, neophodno je da majka predhodno bude valjano socijalizovana. Brojna nenormalna majčinska ponašanja (kanibalizam, davljenje štenadi) posledica su poremećaja u procesu socijalizacije i naročito primanja spoljnih uticaja. Izgleda da u čoporu prvorotkinjama pri štenjenju najčešće pomažu iskusne ženke koje kidaju ovojnicu fetusa i ližu štenad u cilju stimulacije. Prilikom kasnijih koćenja, keruša je pre sklona da potraži usamljeno mesto da bi se okotila. Pojedine kuje iskopaju jamu za štenjenje koja potpuno sliči vučjoj jami.

  Povratak na početak 

 

Pas i čovek. Može se govoriti o vrlo staroj Ijubavnoj priči između psa i čoveka. Verovatno su se u saradnji između ta dva lovca postepeno stvarale veze i moguće je da je tip društvene organizacije čopora olakšavao sjedinjavanje koje se malo-pomalo ostvarivalo. Život psa u čoporu danas je sasvim marginalan i većina pasa živi sa čovekom, najčešće u prisnoj porodičnoj atmosferi. A nas će upravo zanimati promene u ponašanju izazvane tom situacijom.

  Povratak na početak 

 

Porodica-čopor. I čovek i pas su društvene životinje i njihova zajednica podrazumeva stvaranje hijerarhijskog sistema koji uključuje što manje situacija za koje ne postoji ritual za utvrdjivanje zahtevanog ponašanja. Čovek je sklon da istražuje oblike sve suptilnijih veza izmedju jedinki.Otuda odnose u radu, u porodici, ne diktiraju više odnosi silom nametnute dominacije jednog od protagonista; bilo bi čak neuputno u društvenom pogledu da onaj koji "legalno" dominira to odveć jasno stavlja do znanja (tada bi se moglo govonti o zloupotrebi autoriteta). U tom slučaju, kada postoji interakcija izmedju dve jedinke, upravo će suptilnost jezika i intonacija kodirati informacije koje se tiču hijerarhijskog položaja svakog od njih. Kod psa, takva organizacija osudjena je na propast, zato što nema značajne razlike izmedju načina na koji on analizira društvene informacije u čoporu ili u Ijudskoj porodici. Životinja uočava dominaciju ponašanja koja odgovaraju jasnim situacijama i za njega značajnim, kao što su jelo, korišćenje prostora, mogućnost privlačenja pažnje jedinki ženskog pola kuja ili žena. Mogu se opisati dva tipa organizacije čovek pas. S jedne strane, grupe nazvane "hedonističkim" (hedonizam, sisitem zasnovan na zadovoljstvu), zato što se agresivnost tu nikada neposredno ne ispoljava, već samo u vidu rituala pretnje, s druge strane, "agonističke" grupe (od reči agonista, "kojl uzrokuje pokret") u kojima se agresivnost izražava u vidu fizičkih napada. Kod prvih, vlasnik potvrdjuje svoju dominaciju vizuelnom i auditivnom igrom kanala za komunikaciju, dok kod drugih, fizičko suprotstavljanje, sa svom riskantnošću koju može imati po životinju, predstavlja jedino sredstvo za očuvanje položaja vodje. U stvari, agonističke grupe nisu tako brojne, s obzirom da većina vlasnika s odbojnošću gleda na primenu sile.

  Povratak na početak 

 

Komunikacija izmedju čoveka i psa. Popularno rečeno pas je životinja kojoj nedostaje samo govor. Ta razumna konstatacija je zanimljiva. Iako pas nema sposobinost govora on poseduje skoro sve ostalo. I upravo će se na tom "ostalom" graditi komunikacija. Kad govorimo, mi ne upotrebljavamo samo reči. Sadržaj našeg govora uveliko je uslovljen elementima koji nisu verbalne prirode. Ton, mimika lica, prečnik zenica, kretnje tela (položaji i ritmika njihovih povezivanja), odeća i pomoćni pribor, igraju bar podjednako važnu ulogu kao i reči. Tako je i sa psom jer će njegov govor biti u potpunosti sastavljen od gestova i intonacija. Izgovorene reči biće zvučni signali koje će pas spajati sa odredjenom situacijom, sa ponašanjem koje treba usvojiti. Tako na primer, kad pas sedne na zahtev vlasnika, on ne izvršava naredjenje zato što mu je rečeno "sedi", već stoga što je vlasnik tom zvuku pripojio pokrete što navodi na pokret koji treba izvršiti, i zato što je nagradio psa kad je ovaj odgovorio na željeni način. Čin udružen sa rečima može odgovarati situaciji koja za psa ima neko hijerarhijsko značenje i podrazumeva njegovo potčinjavanje. Otuda upravo oni signali vlasnika koji nisu verbalne prirode pojačavaju poruku ili je poništavaju. Zamislimo da se pas mužjak popeo na fotelju koju njegov gazda obično čuva za sebe. Pas je prepoznao to sedište kao važno kontrolno mesto da bi se sačuvao dominantni hijerarhijski položaj. Kada vlasnik naredi psu da sidje, on od njega zahteva da mu prepusti bitnu zonu u porodičnoj hijerarhiji. Ako on to učini ne pitajući se da li će pas poslušati, intonacija njegovog glasa, njegov pogled, položaj njegovog tela (lako nagnuto napred) pokazuju psu da se čovek zaista oseća dominantnim. U protivnom, ako on ishod sučeljavanja smatra neizvesnim, intonacija njegovog glasa, njegovo lice i telo otkrivaju njegovu dilemu. To psa navodi da pokuša da pripreti svom gazdi kako bi zauzeo viši hijerarhijski položaj. Takva situacija brzo se može pretvoriti u dramu ukoliko nedostatak ubedljivosti kod čoveka ustupi mesto strahu od režanja psa i ovaj počne da se smatra dominantnim. Ovde se vidi koliko bitnu ulogu igra komunikacija u uspostavljanju hijerarhije unutar porodice-čopora. Uskladjenost dveju poruka (verbalne i one koja to nije) obezbedjuje efikasnost prenošenja informacije. Često, nedovoljno poznavanje smisla ove ili one reakcije psa navodi vlasnika da prenese nepovezane informacije. Takav je slučaj sa čovekom koji gubi dah pozivajući psa, a ovaj nastavlja da se udaljava. Za vlasnika je prirodno da se pas vrati kada ga pozove. Medjutim, ovo je pogrešno, jer pas se "ne odaziva na svoje ime", on se ne poistovećuje sa tim zvukom koji je za njega samo znak kontakta sa gazdom. Da bi pozvao svog psa koji se slobodno kreće, čovek treba da bude veoma privlačan, u svakom slučaju privlačniji od drugih pasa ili igračaka kojima je pas do tada bio obuzet. Na žalost, ukoliko se pas nerado vraća, vlasnik počinje da se nervira, postaje veoma nestrpljiv, njegovo lice već podseća na kaznu koju će pas dobiti pri povratku, što životinju nagoni da ostane tamo gde je, ili čak da se udalji. Taj primer, kao i toliki drugi, ilustruje složenost artikulacije informacija koje se kreću od čoveka ka psu preko vizuelnog i auditivnog kanala. Jedan dodatni fenomen obogatiće te različite signale sklonost ka asimilaciji. Društveni sisari imaju zajedničke položaje i mimiku, ali njihov smisao i njihova funkcija se ponekad razilaze. Ista je stvar sa čovekom i psom, što će i jednog i drugog navesti da izmene organizaciju svojih različitih položaja kako bi po obliku i funkciji bili sličniji položajima one druge vrste. Tako zapažamo držanje psa koje je veoma blisko čovekovom. To je slučaj sa držanjem prilikom poziva na igru koje se ogleda u tome da se prednji deo tela podigne prema nosu sagovonika i praviti se da ga dodirujemo. Kod pasa koji žive u tesnoj zajednici sa čovekom, utvrdjuje se da, malo-pomalo, pas počinje da pokazuje jastučiće na šapama da bi dobio neki predmet ili hranu. Smatra se da, kod čoveka, ispružiti ruku sa dlanom nagore predstavlja pokret traženja. Zahvaljujući čovekovom odgovoru kada je pas prvi put izveo taj pokret, pas je izmenio ritual svoje vrste da bi bolje komunicirao sa čovekom. Isto tako, vlasnici brzo nauče da spuste svoj gornji deo tela i da se tapšu po listovima da bi svog psa pozvali na igru. Ti fenomeni komunikacije postoje i na nivou njuha. Mi ih još ne poznajemo naročito dobro, ali znamo da čovek ispušta feromone koji su hemijski bliski onima kod psa i ovaj bi ih mogao prepoznati.

  Povratak na početak 

 

Život sa čovekom. Socijalazacija u prisustvu čoveka može poprimiti više aspekata. Najpre se postavlja problem uzajamnog prožimanja. Štene uči da prepoznaje vrstu kojoj pripada izmedju 3. i 8. sedmice. Medjutim, može se dogoditi da štene u tom periodu dospe u neku porodicu. 0 njemu će se starati druga majka koja pripada ljudskom rodu; on će, dakle, Ijudsku vrstu doživeti kao svoju vrstu. To je tačno samo ukoliko štene nema redovan kontakt sa drugim psima. Ukoliko postoji redovan kontakt sa čovekom i odraslim psima, čini se da će se on radije prikloniti svojoj vrsti.

  Povratak na početak 

 

Ostati gazda u svojoj kući. Obezbeđivanje vašeg dominantnog položaja u odnosu na svog psa nipošto ne iziskuje da mu se suprotstavite u dvoboju. Dovoljno je da poštujete sledeće savete.

  Povratak na početak 

 

Obroci. Pas jede posle svojih gospodara i obavezno nista ne dobija od njih za vreme njihovog obroka.

  Povratak na početak 

 

Teritorija. Spava na mestu koje ste mu odredili. To nije ni prolazno mesto (hodnik, odmorište na stepeništu), niti soba. Kad počini grešku, vi ga tamo šaljete bez agresivnosti, ali ne dopuštajući odbijanje.

  Povratak na početak 

 

Milovanje. Kad je reč o mužjaku, njegova gospodarica mora prestati da ga mazi počev od faze adolescencije i odgurnuće ga u slucaju da bude suviše nasrtljiv. Kad je u pitanju ženka, gospodar valja da pazi da ne odgovara suviše na njene pokušaje da mu se približi u periodu parenja, pa čak i da je otera u njen ćošak.

  Povratak na početak 

 

Komunikacija. Komunicirajte pokazujući da ste dominantni. Znajte, što više pitanja budete sebi postavljali o tome kako će pas reagovari na vaše naredbe, to ćete više podrivati svoj autoritet. Da bi pas osetio da ste dominantni, morate usvojiti ton glasa koji odaje čvrstinu, koristiti kratke reči (što više budete govorili, što više razmišljate, to ćete i sebi postajati sve manje ubedljivi). Telo treba da vam bude nagnuto napred, u pravcu psa, zabačenih ramena i isturenih grudi. U psa treba gledati tako što ćete oči upravljati na njegova ledja, a ne u oči, sto bi odgovaralo izazovu na dvoboj.

  Povratak na početak 

 

Kako da hranite svog psa. Pas ima potrebu da se hrani na odgovarajući način, i taj svakodnevni zadatak pada u deo gospodaru. lako se psu pripisuje mana da je gurman, iako izgleda da raspolaže neuobičajenim digestivnim sposobnosdma dovoljno je samo videti ga kako glodje staru sumnjivu kost zatrpanu ko zna orkad za njega ipak nije dobro da jede kao njegove gazde, a još manje da se zadovoljava time šro će na kraju pojesti ostatke sa njihovog stola. Proteini (meso riba), balastne materije (zeleno povrće, mekinje), masti (biljne, nekuvane i dopuna u vidu vitamina i minerala čine idealnu porciju za svog psa, vodeći naravno računa o njegovoj starosti, o njegovoj situaciji i zdravsrvenom stanju: kuja koja doji štene od tri meseca, hrt za treniranje, ili vučni pas nemaju iste potrebe za hranom. Valjana ishrana, izbalansirana i racionalna, delovaće preventivno ili će pak doprineti izlečenju mnogih bolesti. Bilo da kupujete gotovu hranu (kroketi, konzerve...), bilo da vi lično spravljate hranu za svog psa, budite rigorozni kada su u pitanju proporcije; podelite hranu na dva obroka koji se daju u tačno određeno vreme i ne zaboravite da ishrana svog psa, koja ne mora biti raznovrsna, mora ipak pokrivati sve njegove potrebe, ni siromašna, ni preobilna, kako bi bio u formi i ostao vitalan... tokom čitavog svog života.

  Povratak na početak 

 

Izbor namirnica. Pas se može hraniti na različite načine, kašom ili domaćom hranom - koju gazda spravlja kod kuće -do hrane pripremljene industrijskim putem. Potpuna, jednostavna za upotrebu, ta hrana se često približava savršenoj nutricionoj ravnoteži. Najzad, postoje i druge vrste hrane, sa domaćom osnovom i industrijskom dopunom. Iscrpnija analiza tih različitih načina ishrane psa u kući omogućiće vam da odaberete najprilagođeniji tip ishrane. Ono najbitnije u ishrani psa vezano je za neophodnost da se zadovolje njegove potrebe u pogledu velikih grupa hranljivih sastojaka, čija srazmera varira zavisno od starosti, situacije i zdravstvenog stanja. Svaka grupa namirnica treba da pokrije te potrebe.

  Povratak na početak 

 

Domaći obroci. Ako sami pravite kašu za svog psa - što se naziva domaćom porcijom, treba da pazite da ona uvek sadrži :
- proteine (meso, riba) ;
- skrob (žitarice) ;
- balastne materije (zeleno povrće, mekinje) ;
- masti (biljno ulje);
- dopunu minerala i vitamina.
Izvori tih hranljivih sastojaka su različiti. Da biste ispravno hranili svog psa :
- dajte mu sirovo meso ili dinstano, nemojte ga nikad pržiti ;
- pirinač ili testeninu treba dugo kuvati ;
- nemojte nikad kuvati ulje koje dodajete kaši;
- nemojte nikada zaboraviti da dodate minerale i vitamine.

  Povratak na početak 

 


Gotova hrana. Industrijska hrana za pse danas je u većini slučajeva prilagođena potrebama životinje, mada je ponekad još više prilagođena potrebama gospodara ... Po mišljenju veterinara i nutricionista specjalista, ta hrana je potpuno uravnotežena. Time se objašnjava snažan razvoj njene prodaje tokom već 30 godina, budući da 62 % vlasnika pasa koristi sada gotovu hranu. Ipak, da bismo mogli pravilno odabrati, treba da budemo dobro obavešteni. Industrijska hrana za pse svrstava se u tri kategonje :
- suva hrana (kroket, supe u vidu kockica kojima se dodaje voda), koja sadrži od 5-10 % vode;
- poluvlažna hrana (kobasice, meki kroketi), sa 20-25 % vode;
- vlažna hrana (konzerve), sa 65-80 % vode.
Ta hrana, za koju treba pažljivo pročitati etikete, ima brojne prednosti.
- lakoća upotrebe i konzerviranja ;
- manja cena koštanja, posebno za krokete - jer ako se izuzme suva materija, jedino korisna, voda iz konzervi plaća se veoma skupo;
- distribucija uravnotežene hrane, bar za psa koji živi u normalnim uslovima.
Treba paziti da se ne pomešaju termini "kompletan" i "komplementaran", jer se prvi koristi sam, a drugi kao dodatak osnovnoj namirnici. Vlasnik takođe treba kritički da se odnosi prema nekim komercijalnim izrazima koji su od malog praktičnog značaja: "vidljivo uravnotežen", zahvaljujući sredstvima za bojenje, u stvari, ponovo sačinjeni, sa ovom ili onom aromom ... U slučaju nejasnoće, može se pisati ili telefonirati proizvođaču da bi se dobila tehnička dokumentacija koja će omogućiti da se objektivnije proceni proizvod.

  Povratak na početak 



Pravljenje porcije. Poznavanje energije neophodne psu u zavisnosti od njegove težine s jedne strane, i energetske vrednosti namirnica računate u kcal E.M. s druge strane, omogućuje da utvrdimo koju količinu savršeno uravnotežene hrane treba dati psu. Za one koji koriste domaće porcije tj. one koji kupuju sveže proizvode, sami pripremaju i kuvaju kašu, možemo predložiti jednostavno pravilo za postizanje tražene ravnoteže :
- meso 4 dela
- pirinač (pre kuvanja) 3 dela
- zeleno povrće 2,4 dela
- ulje od kukuruza 0,2 dela
- suvi kvasac 0,2 dela
- minerali kao dopuna 0,2 dela Tako, kilogram domaće porcije sa 2000 kcal E.M. sadiži:
- 400 g mesa ;
- 300 g pirinča ;
- 240 g boranije ,
- 20 g ulja od kukuruza (1 supena kašika);
- 20 gr kvasca (ista mera);
- 20 g minerala (ista mera).

Da biste utvrdili koju količinu domaćeg obroka treba dati vašem psu, neophodno je da znate broj kilokalorija koji mu je potreban u zavisnosti od njegove težine. Ako upotrebljavate gotovu hranu iz trgovine, možete lako proveriti da li izabrani proizvod zaista odgovara datim vredaostima (tu opet, ne treba mešati suvu i vlažnu materiju). Primera radi, evo kako izračunati energetsku koncentcaciju hrane čija etiketa daje sledeće analitičke karateristike :
- M.P.b. (bruto proteinske materije) = 6,5 %
- M.G. (masne materije) = 4 %
- M.M. (mineralne materije ili pepeo) = 2 %
- Cell. (celuloza) = 1 %
- vlaga = 75 % To znači da je na 100 g gotovog proizvoda 25 g sastavljeno od :
- 6,5 g proteinske materije ;
- 4 g masnih materija ;
- 2 g minerala ;
- 1 g celuloze ;
- 11,5 g glicida.
Valja imati na umu da se glicidi nikada ne pominju na etiketama. Do nijihove količine dolazimo oduzimanjem ostalih komponenata od ukupne količine. Ako znamo energetske vrednosti svakog hranljivog sastojka , energetska vrednost 100 g hrane jednaka je (3,5 kcal x 6,5) + (3,5 kcal x 11,5) + (8,6 kcal x 4), tj. ukupno 97,4 kcal E.M. , tj. 9~4 kilokalorija E.M. po kilogramu hrane. Kad saznamo kalorijsku vrednost hrane ostaje nam da izračunamo količnu koju treba dati u zavisnosti od broja kcal potrebih psu. Na primer, pas od 20 kg troši svakoga dana :
- 365 g kroketa,
- ili 425 g poluvlažne hrane ;
- ili 1020 g hrane iz konzerve. Najsigurniji način da se količina koju treba dati odraslom psu prilagodi, jeste kontrolisanje njegove težine svake sedmice.

  Povratak na početak 


Obrok varira sa uzrastom. Kao ključ dobrog zdravlja i zaloga dugovečnosti, ishrana treba da pruži psu materije uravnotežene kvantitativno i kvalitativno, da bi se pokrile njegove potrebe u pogledu nekih pedesetak neophodnih hranljivih sastojaka. Međutim, potrebe u hrani kod psa osetno variraju sa uzrastom. Ako želimo optimalnu dugovečnost i optimalno zdravlje, mladi, odrasli i ostareli psi treba da se hrane različito i posebno prilagođeno. Dobro organizovana ishrana omogućuje da se psu obezbedi hrana:
- prilagođena njegovom uobičajenom ponašanju prilikom ishrane, specifičnostima njegovog varenja i metabolizma ;
- dovoljna i uravnotežena u zavisnosti od njegovog okruženja ;
- privlačna, ali i ekonomična po mogućstvu.
Iako je tržište industrijske hrane za domaće životinje danas u punom zamahu, ipak ostaje činjenica da se znatan deo populacije pasa u Francuskoj još hrani tradicionalnom hranom. Kaše spravljene kod kuće, u vidu domaćih porcija, još predstavljaju suštinski deo u obrocima pasa. Prodor industrijske hrane sigurno je sve snažniji svake godine ali, iako je 62 % vlasnika redovno kupuju, 23 % i dalje hrani svog psa isključivo ostacima hrane sa trpeze.

  Povratak na početak 

 

Štene. Među uslovima neophodnim za normalno odvijanje rasta, veoma je važna kvantitativna procena potreba u hrani, pri čemu valja poštovati ravnotežu obroka. Otuda neophodnost da se dobro shvati to odvijanje rasta kada štene prestane da sisa. Težina koja se kod šteneta meri svakoga dana (prosečno dnevno dobijanje na težini ili G.M.Q.) povećava se posle rođenja da bi dosegla jedan period mirovanja različite dužine, potom se malo-po malo smanjuje ukoliko se životinja približava zrelosti.

  Povratak na početak 

 

Štenad sitne rase. Kod njih se povezuju usporeni rast i rana zrelost; oni su pri rođenju dosta teški i približavaju se težni koja odgovara nagibu njihove krive rasta ; njihovo dobijanje na težini, već svedeno na apsolutnu vrednost, opada dakle veoma brzo. Ova štenad ne pravi mnogo problema, jer je njihove potrebe u hrani lako zadovoljiti, utoliko pre što dojenje uveliko poklapa period maksimalnih zahteva (budući da su kočenja sem toga ne tako brojna).

  Povratak na početak 

 

Štenad krupne rase. Nasuprot tome, krupne rase stvaraju više problema, zajedno sa svim predispozocijama u pogledu pothranjenosti u mlađem uzrastu: prilično mala težina pri rođenju, intenzivni i dugi rast, jer oni teže sazrevaju, dojenje je srazmemo redukovano i kraće, a završava se pre faze maksimalnog razvoja. Sledstveno tome, za štenad krupne rase neophodno je posebno dobro izvršlti deljenje hrane na obroke.

  Povratak na početak 

 

Kako hraniti štene? Pri hranjenju treba voditi računa o: - raznolikosti rasa i krivuljama rasta;
- o sposobnosti šteneta da vari namirnice ; - najozbiljnija pravila ponekad će biti demantovana nepodnošenjem čak i uravnoteženih porcija hrane kad je reč o varenju. Treba nastojati da štene unese visok procenat proteina (30% suve materije za sitne rase, od 37-38 % za krupne), pazeći na kvalitet tih proteina. Doista, mladi pas je mnogo osetljiviji na svaki nedostatak proteina koji može da izazove usporeni rast, nepovratan poremećaj u telesnom sklopu, anemiju, pad krvnih proteina, nedovoljan broj antitela što dovodi do veće osetljivosti na bolest. Treba paziti na unošenje kalcijuma i fosfora kako bi se sprečila ozbiljna bolest kostiju (osteofibroza) koja odgovara nedovoljnoj mineralizaciji skeleta, što je klasično oboljenje kod štenadi koja se hrane isključivo mesom ili domaćom hranom bez dodatnih minerala. Osnovni procenat fosfora i kalcijuma u namirnicama mora se kretati između 1,5 i 2% kalcijuma, a 1-1,5 % fosfora u odnosu na suvu materiju. Štene ne treba da jede ni suviše mnogo ni suviše malo . Naročito ne treba kljukati psa pod izgovorom da mu time činite zadovolistvo jer ga to čini suviše krupnim za njegov uzrast, a ubrzo i gojaznim kad odraste. Otuda, ne računajući njihovu manje određenu "nutricionu ravnotežu ne savetuje se vlažna ili domaća hrana koja je suviše ukusna. Najbolje rezultate daje kompletna hrana, suva ili u supi, pri čemu štene najbolje reguliše svoju dnevnu potrošnju. Pojedini proizvođači čak predlažu specijalnu hranu za pse krupne pasmine. Rastenje ostaje najvažnija faza i utiče na život psa. Ishrana, dakle, mora biti savršena u tom dobu, naročito kod krupne štenadi.

  Povratak na početak 

 

Odrastao pas. Uzrelom dobu, pas može da odahne, ili da se nadje u situaciji koja iziskuje prilagodjavanje ishrane. Ishrana za održavanje namenjena je sledećim psima:
- odraslim sa normalnom aktivnošću;
- psima u kućici prilikom odmaranja;
- sportskim i lovačkim psima prilikom odmaranja;
- kujama koje nisu u periodu reprodukcije.
Aktivnost psa retko je svedena na minimum. Otuda ne treba psa samo održavati, već postići stanje optimalnog zdravlja, izbegavajući sklonost ka debljini, tako čestoj kod psa. Glavne karakteristike pravilne ishrane za održavanje su:
- održavati težinu dobrom svarljivošću namirnica, bez prereranog unošenia masnih materija;
- čuvati lepotu kože i dlake zahvaliujući velikom bogatstvu u esencijalnim masnim kiselinama, neophodmm aminokiselinama, kao i u vitaminima grupe B.

Svaku porciju treba, dakle, tako sastaviti da se ispoštuje sledeća nutriciona ravnoteža, koja izgleda optimalna za odraslog psa:
- 25% proteina;
- 10% masnih materija;
- 3% biljnih vlakana;
- 1,2%kalcijuma;
- 1%fosfora.
Za domaće porcije, može se zapamtiti sledeće pravilo:
-1/3 mesa;
- 1/3 pirinča;
- 1/3 povrća;
- dodati neprženo biljno ulje i mineralno-vitamnisku dopunu u prahu. Prosečno, treba dati 60 grama ove mešavine dnevno po kilogramu telesne težine.

  Povratak na početak 


Ostareli pas. Starenje je uzrok ćelijskih, metaboličkih i organskih promena čija važnost kod psa još nije dovoljno sagledana. Govoriti o ostarelom psu svodi se na razmatranje perioda koji počinje od 8. do 9. godine, tokom kojih se smanjuje sposobnost životinje da odgovori na povećani stres (psihološki napor, bolest). Dokazano je da svaka greška u ishrani, bez obzira na starost životinje, može ubrzati proces starenja. Obrok ostarelog psa mora biti u skladu sa sledećim pravilima:
- globalno kvantitativno smanjenje za oko 20%, zbog smanjene fizičke aktivnosti;
- malo povećanje procenta proteina (27-28 %) da bi se zadržala optimalna nutriciona ravnoteža. Pojedini preporučuju veće smanjenje proteina kod starog psa, ali to je škodljivo i neophodno je samo u slučaju bubrežne insuficijencije;- povećanje količine vitamina, kao i biljnih vlakana za dobar rad creva. Naravno, porciju je moguće prilagoditi prema vrsti ishrane koju budete odabrali:
Kilogram domace porcije obuhvataće sledeće sastojke:
- posnu govedinu 270 g
- jetru 80 g
- kuvani pirinač 400 g
- pšenične mekinje 160 g
- tvrdo kuvano celo jaje 80 g
- 1 kafenu kašićicu suncokretovog ulja;
- 1 kafenu kašičicu kokosove biljne masti;
- 2 kapsule masne kiseline.
Mešavina gotove hrane u istom opsegu biće sastavljena na sledeći način:
- 50 % hipokalorične hrane;
- 25 % hrane "fizio-rast";
- 25 % hrane "fizio-dopuna". Možete se isto tako odlučiti da psu dajete kompletnu dijetetsku hranu. Sasvim je mogućno poboljšati izglede na duži život ostarelog psa sprečavanjem procesa starenja.

  Povratak na početak 


Specijalni jelovnici. Ako je uzrast psa bitan faktor variranja nutricionih potreba, njegovo fiziološko stanje je to još u većoj meri. Svrha savremenog hranjenja je da obezbedi optimalnu ishranu prilagodjenu i izdiferenciranu u zavisnosti od toga da li se ona odnosi na kuju u periodu laktacije, na štene od tri meseca, hrta pri treniranju ili vučnog psa prilikom takmi-čenja. U svim tim slučajevima, nije potrebno povećavati uobičajene porcije, već varirati njihov sastav u skladu sa zahtevanim naporima.

  Povratak na početak 

 

Kuja u periodu reprodukcije. Dok period reprodukcije ne utiče na nutricione zahteve kod mužjaka, on naprotiv izrazito menja takve zahteve kod ženke. Ciklus reprodukcije praćen je cikličnim razvojem potreba sa smenjivainjem perioda manjih zahteva (održavanje) i drugih sa većim inutricionim zahtevima.

  Povratak na početak 

 

Period estrusa. Ovaj perod ne nameće posebne zahteve, ženka treba da bude samo u dobroj kondiciji. Tako na primer, omršaveloj kuji treba tokom tih trideset dana davati nešto više hrane( do 10% iznad režima za održavanje). I obrnuto, suviše debela ženka treba da se vrati na svoju idealnu težinu, a da se pri tom ipak ne podvrgne strogoj restrikciji hrane, koja ne pogoduje plodnosti. Ishrana u periodu estrusa treba da pospeši ovularno sazrevanje i dakle, poboljša plodnost, bez rizika da se kuja suviše ugoji, što bi izazvalo probleme pri štenjenju.

  Povratak na početak 

 

Skotnost. Ona ne izaziva osetno povećanje nutricionih zahteva tokom prvih šest sedmica. Zauzvrat, ubrzanje razvoja fetusa (95 % težine fetusa postiže se izmediu 4. i 62. dana skotnosti) iziskuje povećano unošenje hranljivih sastojaka za 20 do 25% U poslednjoj sedmici povećanje zahteva postaje oprečno smanjenju apetita (prvenstveno uzrokovano značajnim povećanjem zapremine i težine abdomena), namećući izmenu energetske gustine, kvaliteta porcije u pogledu ukusa i hranljivosti, kao i novu raspodelu obroka. Treba, dakle, garantovati:
- optimalnu vitalnost nošenja;
- stabilnost težine ženke, pri čemu uvećanje ukupne težine ne treba da premaši 10% (znatan razvoj grudnih žlezda).

  Povratak na početak 

 

Laktacija. Nasuprot dva prethodna perioda, period laktacije uzrokuje znatno uvećanje nutricionih zahteva. To je posledica izuzetnog bogatstva kujinog mleka (naročito bogato masnim materijama i proteinima) i velike mlečnosti majke. Proizvedena količina može bti veoma velika; na primer, kuja od 17 kg koja doji četri šteneta, proizvodi do 1,3 kg mleka dnevno! Laktacija, dakle, iziskuje jaču hranu. Ako se apetit kuje povećava sa proizvodnjom, njene nutricione potrebe u vršnom periodu laktacije (izmedju 3. i 5. sedmice) treba da budu pokrivene povećanim unošenjem naročito proteina, masnih materija, kalcijuma i vitamina A. Znatno uvećanje zahteva tokom te faze nameće potrebu da se svakodnevna porcija podeli najmanje na tri obroka. Samim tim, treba uveliko povećati energetsku gustinu hrane njenim obogaćivanjem masnim materijama. Kuja koja doji više od četri šteneta trebalo bi redovno da uzima hranu sa više od 4,2 kilokalorija po gramu suve materije. U tim uslovima, ona može utrošiti svu energiju neophodnu za pokrivanje potreba laktacije, a bez rizika da preterano oslabi. lako tabela na prethodnoj strani daje primer tipske domaće porcije, svesni smo da je bolje pribegavati kompletnoj suvoj hrani tipa ''stres": tako, za kerušu težine 22 kg koja doji šest štenadi, neophodno je skoro 4 kg vlažne hrane dnevno, a svega 1,5 kg suve hrane "stres". Ova manje opterećuje pri varenju i dopušta raspodelu obroka tokom dana.

  Povratak na početak 

 

Štene sa cuclom i odbijeno od sise. Ishrana šteneta pre odbijanja od sise ne stvara probleme, budući da u fiziološkom smislu, uspeva da pokrije nutricione ptrebe održavanja majke, uvećane zbog toga što ona izvestan broj hranijivih sastojaka prenosi preko svojih dojki. Ipak, razlozi da se pribegne veštačkom dojenju su mnogobrojni:
- zootehnički. kad je broj štenadi odveć veliki ili ako su ostali siročad.
-fiziološki kada kuja nema mleka ili ne može da nasravi sa dojenjem;
- patološki, ako se javi upala dojke: nju najčešće uzrokuju stafilokoke ili kolibacili.
Zna se da štene dolazi na svet gluvo, slepo i da zavisi od spoljne temperature da bi očuvalo sopstvenu temperaturu tela do treće sedmice. S druge strane, štene veoma brzo raste zahvaljujući nutricionom bog-atstvu kujinog mleka težina mu se udvostručuje za osam dana utrostručuje za tri sedmice- učetvorostručuje za jedan mesec. Ta ogromna brzina rasta usko je povezana sa veličinom rase u zrelom dobu i može se nadzirati pojedinačnim svakodnevnim merenjem mladunaca, po mogućunosti uvek u isto vreme; svako štene koie gubi na težini svakih 24 do 48 sati, ili prestane da dobija u težnii svaka dva ili tri dana mora se veštački dodatno prehranjivati. Napraviti kujino mleko na bazi kravljeg je teško zato što treba korisnu materiju podićl za 75%, procenat proteina za 30% procenat lipida za 35% procenat laktoze treba smanjiti na 50% i najzad očuvati nivo minerala. Dobra zamena za majčino mleko treba uvek da zadovolji tri imperativa,da bi se pokazalo delotvornim i da ne bi izazvalo štetno sekundarno dejstvo:
- poštovati fiziologiju varenja šteneta;
- da se daje u "majčinskom" okruženju (toplina, higijena);
- da ima sastav najbliži sastavu kujinog mleka.

  Povratak na početak 



Nekoliko saveta u vezi veštačkog dojenja. Štenad se hrani pomalo, ali često. Savetuje se šema 7-6-5-4 (sedam sisanja dnevno u prvoj sedmici; sest u drugoj, itd.) čak 4-4-4-3. Za veštačko dojenje koristite savršeno čiste sudove. Perite ih hladnom vodom, potom
toplom da bi se izbegla koagulacija mlečnih proteina. U odsustvu majčinske brige, probudite štenad pre svakog obroka.Po završetku obroka masirajte im međicu vatom natopljenom mlakom vodom ili toaletnim mlekom (zamena za majčin jezik),da bi se pokrenuli refleksi uriniranja i defekacije. Od treće sedmice, možete učiti štenad da piju mleko iz činije.

  Povratak na početak 

 

Odbijanje od sise (period zalučivanja). Odbijanje šteneta od sise (zalučivanje) utiče dobrim delom na njegovo kasnije ponašanje u pogledu ishrane; ukoliko je uspešno, ono se odražava na budućnost psa, kako na njegovu sposobnost budućeg prilagodjavanja u okviru životnog veka, tako i na njegov telesni razvoj i zdravlje.U stvari, ne postoji nikakvo tačno pravilo u vezi sa datumom početka odbijanja od sise: jedini istinski imperativ jeste držati se postupnog odbijanja, tokom odredjenog vremena. Jedino će takva metoda omogućiti organizmu šteneta, naročito njegovom digestivnom traktu da se prilagodi novoj ishrani.U periodu koji prethodi odbijanju od sise, od kraja treće sedmice dojenja treba početi sa davanjem kaše mladuncima (mlečna kaša, sitne granule, seckano meso ili, još bolje, specijalna hrana koja se može naći kod veterinara ili odgajivača). Odbijanje od sise se tako vrši postepeno do 5-6. sedmice. Počev od tog trenutka, štenad može jesti:
- tri obroka suve hrane "rast" sa dodatkom vode;
- sitne krokete kojima se sami mogu poslužiti.
Na uzrastu od 7-8 sedmica, možete preći na normalnu ishranu kako biste pospešili pravilan rast šteneta .

  Povratak na početak 

 

Radni pas. Da bi se shvatile nutricione potrebe psa koji radi (lovački pas, pas za sport), veoma je bitno proučiti energetski metabolizam pri naporu. Fiziologija kontrakcije mišića (vežbe) sastoji se u pretvaranju potencijalne energije u mehaničku sa učinkom od 20-25 %. Energija koja se oslobadja pri razlaganju hrane ne koristi se neposredno za rad mišića. Ona se najpre vrednuje za proizvodnju jedinog hemijskog jedinjenja koje mišićna ćelija može neposredno da iskoristi: A.T.P. (adenozin-trifosfat). Pretvaranje A.T.P. u A.D.P. (adenozin-difosfat) i u neorganski fosfor pruža tada energiju odmah raspoloživu na mišićnom nivou. A.D.P. bi se mogao uporediti sa praznom baterjom koju treba napuniti da bi ponovo funkcionisala. Kao intracelularni vektor energije, A.T.P. deluje, dakle, kao skladište energije za stalno snabdevanje. Tri sistema dopuštaju ponovno uspostavljanje ukupne rezerve A.T.P.:
- sistem A.T.P.-C.P. (fosfatni kreatinin), ili sistem fosfata;
- anaerobna glikoza, ili sistem mlečne kiseline;
- aerobni sistem, ili sistem kiseonika.
Sva tri funkcionišu na principu spregnutih reakcija. Šematski prikazano, organizam tokom napora beleži tri uzastopne faze energetske potrošnje. One direktno uslovljavaju fiziološke, metaboličke, hematološke i endokrine odgovore životinje. Otuda neophodnost kvantitativnog, a naročito kvalitativnog prilagodjavanja obroka prema zahtevanom radu: trkački hrt neće biti hranjen na isti način kao lovački pas, pas za odbranu ili vuču. Te faze predstavljaju tri metabolike etape:
- prva traje od deset do trideset sekundi. Energija već prisutna u mišiću (A.T.P. fosfatni kreatinin) dobija vrednost u odsustvu kiseonika (to se naziva mlečnom anaerobiozom);
- druga etapa ne traje duže od nekoliko minuta; dolazeći odmah posle prve, ona se odvija takodje bez kiseonika, ali koristi mešovite ekstracelularne energetske rezerve (glikoza u krvi, glikogen u jetri) i dovodi do nagomilavanja mlečne kiseline (ograničavajući faktor srednjeg napora). To se odnosi na hrtove i pse za odbranu;
- treća, koja se pojavljuje posle dva do tri minuta napora, odvija se u prisustvu kiseonika. Za nju je karakterističan dugotrajni napor i ona koristi prvenstveni energetski elemenat psa, a to su lipidi. To je faza koja se tiče naročito lovačkih ili vučnih pasa.

  Povratak na početak 

 

Procena potreba u hrani. Vodeći računa o tim teorijskim aspektima, neophodno je dobro sagledati nutricione specifičnosti vezane za aktivnost psa pre no što se pokuša sa utvrdjivanjem tipske porcije. Valja pre svega proceniti kvantitativnu energetsku potrebu svakog subjekta. Potrebe psa od 25 kg približno iznose 1500 kilokalorija. Radni pas u periodu korišćenja umnožava svoje potrebe 1,5 do 2 puta. Jedini izuzetak u odnosu na ovo pravilo je vučni pas koji malo jede, budući da 1300 kilokalorija pokrivaju njegovu ukupnu energetsku potrebu, ali ipak ostaje da se obavezno utvrdi kvalitativni aspekat porcije hrane. S obziroom da se porcija za rad ponekad u mnogome razlikuje od porcije za održavanje, mora se ispoštovati razumni prelaz u ishrani kako bi se izbegli poremećaji u varenju. Postupaće se po etapama, od samog početka faze treniranja, da bi se postupno unela neophodna dodatna hrana. Kod vučnog psa, što je slučaj krajnje izmene porcije, preporučuje se povećanje količine masti za 10 g sedmično; maksimalna količina daje se na početku faze takmičenja. Neznatno povećanje težine koje zbog toga može nastati, pokazuje se kao pozitivno, pošto je bitno da psi kasnije vrlo brzo povrate svoju težinu koju imaju kad su u punoj formi. Poštovaće se isto pravilo, ali u obrnutom smislu, radi vraćanja na porciju održavanja. Pojedini proizvodjaći predlažu kompletnu hranu "specijalan rad" izuzetnog nutricionog kvaliteta i koja se, dakle, bez ikakvih problema može koristiti sama.

  Povratak na početak 

 

Lovački pas. Lovački pas zaslužuje posebnu pažnju, kako zbog znatne populacije koju predstavlja, tako i zbog svoje specifične vrste rada. Za lovca je bitno da ishranu svog psa prilagodi dužini i nivou rada koji se od njega zahteva. Tako se izbegavaju rizici prevelike uhranjenosti i pothranjenosti. U tom smislu, mi smo razvrstali sve podatke o lovačkom psu u referentnim tabelama datim uz tekst koje daju sve informacije, kako opšte tako i posebne, o tome kako hraniti svog psa.

  Povratak na početak 


 

Pas za sport. Obuzetost ljudi psom trenumo ide uporedo sa njihovim interesom za sportove pasa. Trke saonica sa psima ili trke hrtova, takmičenje pasa za odbranu , sve su to fizičke vežbe koje omogućuju da se sačuva utilitarni karakter izvesnih pasmina. Sportski pas pokazuje aktivnost različitog intenziteta u toku godine. Da bi se utvrdila njegova porcija, moraće se uzeti u obzir tačno trošenje njegovog organizma: i zaista, tokom iste godine, radni pas prelazi iz faze strogog održavanja (održavanje van radne sezone) u period više ili manje intenzivnih napora (treniranje, takmičenje, postepeni prestanak treniranja).

  Povratak na početak 

 

Poremećaji u ponašanju. Interesantno je definisati poremećaje u ponašanju psa kao i sva ostala ponašanja koja dovode u pitanje ravnotežu porodice-čopora. Ta definicija ima prednost što je vrlo široka i što tako pruža mogućnost obuhvatanja i normaInih ponašanja, ali neželjenih, a i čisto patoloških ponašanja. Šta je patološko ponašanje? Kad životinja usvoji ovakvo ili onakvo ponašanje, ona nastoji da izmeni situaciju u svoiu korist. U tom smislu, može se reći da je ponašanje o kome je reč prilagodivo. Sve dok nešto ne poremeti njegovu sposobnost da obradi informacije prikupljene u svojoj sredini, pas je u stanju da pronadje prilagodive odgovore.Sve dok neko ponašanje izgleda kao prilagodivo, čak i ako je neprijatno, ubrajaće se u normalna. Uzmimo jedan primer: pas živi više godina u istoj porodici koja mu je uvek pružala povlastice koje pripadaju dominantnoj jedinki. Jednog lepog dana, njegove gazde, s obzirom da imaju zvanice, odluče da spreče psa da prigrabi kanabe u salonu. Daju mu komandu da sa njega sidje, podižu glas, dižu ruku što je znak pretnje. Pas reži, a gazda, kome je stalo da održi imidž muževnosti i hrabrosti, zgrabi psa koji ga na kraju ujede.Vlasnik uzmiče, prestaje da preti. To ponašanje je neprijatno, može čak izazvati ozbiljne povrede, ali je normalno, jer predstavlja prilagodjeni odgovor psa na dovodjenje u pitanje njegovog hijerarhijskog položaja, čak i ako čovek nije umeo da se ponaša kao dominantan pre toga, a i u trenucima posle sukobljavanja. Uprotivnom, posmatrano ponašanje ne može ili više ne može imati vrednost priilagodivog ponašanja, budući da ne menja situaciju koja ga je uzrokovala u pozitivnom smislu.Možemo navesti još jedan klasičan primer. U situacijama hijerarhijskog sukoba, jedan od mogućih odgovora u ponašanju jeste hijerarhijska agresivnost koja, kaskadom sve izraženijih pretnji koje se završavaju ujedom, a potom smirenjem, dopušta psu da promeni intenzitet svog odgovora u zavisnosti od reakcija protivnika. Kad pas u više navrata ujede svog gospodara i tako uspe da ga potčini, on saznaje da upravo ujed omogućava sredjivanje situacije; postepeno, faze zastrašivanja i smirivanja iščezavaju i pas počnje sistematski da ujeda. To novo ponašanje nije prilagodivo, ono više ne dopušta očuvanje kohezije grupe, te je reč o patološkom ponašanju.

  Povratak na početak 

 

Neprijatna ponašanja. Lista nepoželjnih ponašanja kod psa varira zavisno od kulture i navika vlasnika. Medjutim, izvestan broj problema redovno je prisutan u njihovim žalbama...

  Povratak na početak 

 

Sklonost da lovi domaće životinje. Pas je gonič sposoban da nasrće na veoma različite vrste plena, od miša do papkara srednje veličine, čak i većih ako je čopor dovoljno brojan. Agresivnost koja se ispoljava pri hvatanju plena najčešće izazivaju tri vrste domaćih životinja: mačka, živina i ovce. Mačka je potencijalni plen koji razdražuje skoro sve pse, bez obzira da li žive sa mačkom ili ne. Taj plen, koji iskrsava na teritoriji porodice-čopora i eventualno postaje predmet pretnji vlasnika psa, visoko je stimultivan. Obično se sve svodi na gonjenje, pošto mačke uspevaju da izbegnu progon pasa; ali postoje psi koji imaju izrazitu sklonost ka hvatanju plena i koji ubijaju više mačaka u toku sedmice.Ponovljeni uspesi, ohrabrenje koje mnogi vlasnici pružaju svojom blagonaklonom popustjivošću, navode psa da neprestano traga za mačkama u svom okruženju. Lov na živinu ili ovce bez svake sumnje je jedna od najneugodnijih šteta koje psi mogu da naprave. Stado ovaca, kao i živina, predstavljaju potencijalni plen u jednom zatvorenom prostoru ograničenih dimenzija. Bez obzira na vrstu i tip plena, svi grabljivci ispoljavaju ponašanje dezorganizovanog lova čim se nadju u ogradjenom prostoru prezasićenom plenom. Oni onda hvataju sve što im je na domaku, ubijaju, ali ne da bi plen zaista pojeli i zaustavljaju se tek pošto većina životinja bude poklana. Štaviše, plen koji trči i uznemireno se kreće ispuštajući krike posebno je stimulativan. Otuda se bolje shvataju uočene štete i sklonost pasa-ubica kokoški ili ovaca da ponove svoje podvige. Korišćene su mnoge metode da se izadje na kraj s takvim ponašanjima, ali je malo njih zbilja delotvorno i upotrebljivo. Tradicionalne metode koje se sastoje u tome da se za ogrlicu psa prikači mrtva živina i koja tu ostaje sve vreme truljenja potpuno su beskorisne, sem toga što su i odvratne. Isto tako, pokušaj stavljanja psa u vreću u koju se stavlja i petao... lako je reč o savršeno normalnom ponašanju, koje čini sastavni deo dubokih reakcija pseće vrste, neuspesi u prevaspitavanju su česti. Ljudi više vole da izbegnu kontakt izmedju psa i živine ili ovaca.

  Povratak na početak 

 

Bekstvo. Sam pojam bekstva je neodgovarajući i označava infaridlizaciju psa od strane gospodara. Da bi se dobro shvatiii razlozi tih bežanja, kraćih ili dužih, treba se vratiti na razvoj ponašanja šteneta. Za vreme adolescencije, štene često biva odgurnuto od svoje majke koju u tome podržava dominantni mužjak, najčešće njegov otac. To navodi mladoga psa da živi na najzabačenijem delu teritonje čopora i da okuša svoju sreću u drugim grupama gde bi mogao da dospe u povoljniji hijerarhijski položaj. I doista, kad se analizira situacija sa psima zvanim begunci u njihovoj prvobitnoj porodici, konstatuje se da su u pitanju ili psi koje njihovi vlasnici nisu integrisali u porodični život (psi namenjeni čuvanju vrta i koji preko dana ostaju u svojoj kućici), ili psi vrlo dobro integrisani koje je dolazak deteta (ili bilo koja druga promena u porodičnoj grupi) potisnula u niži rang. Pas tada teži da napusti porodični posed, najpre na kraći period, a kasnije na sve duže vreme. Ako sretne druge pse ili Ijude koji ga dobro prihvataju i nude mu na taj način povoljniji hijerarhijski status, pas se konačno više neće vratiti. Seksualnost može da odigra odlučujuću ulogu uzrokujući bekstvo subjekata čiji hijerarhijski položaj, neodredjen u porodici iz koje potiču, nije uspevao da inhibira periodična seksualna ponašanja. Sem toga, sredina van poseda porodice-čopora često obiluje stimulansima veoma privlačnim za begunca, što još više pojačava želju za bežanjem... Kako postupiti? Za početak, stavljanje ograde može biti od velike koristi. Potom, psu se ponovo može dati važnije mesto u porodičnom životu, ali oprezno, jer ne bi valjalo da on, postane dominantan. Može se posebno nastojati da se s njim ostvari stvama komunikacija, kako bi obredi koji predstavljaju vezu izmedju članova iste socijalne grupe, dovoljno vezali životinju. Drugo rešenje ogleda se u tome da se uzme još jedan pas da bi se stvorila koherentnija grupa. Dovodjenje novog psa treba sprovesti uz pomoć veterinara specijalizovanog za probleme ponašanja, da se u porodici ne pojave dva begunca. Uprkos svemu, kad pas počne da se tokom svojnh bekstava integriše u neku drugu porodicu, izuzetno je teško vratiti ga konačno kući; ako se nova porodica složi da usvoji psa, bolje je ne uzimati je natrag radi dobrobiti živodnje. I u ovom slučaju bolje je delovati preventivno. Uspostaviti sa psom što ranije, na početku perioda adolescencije, skup odnosa u toku zajedničkih aktivnosti, najbolji je način da se izbegnu bekstva. Ako se u porodičnom životu dogodi da se pas mora ostaviti po strani za izvesno vreme, posavetujte se sa veterinarom i tako podesite situaciju da pas ne bi stekao utisak da je zanemaren.

  Povratak na početak 

 

Koprofagija. Ovim termiriom označava se konzumiranje izmeta, ponašanje koje vlasnici vrlo teško podnose. Konzumiranje izmeta biljojeda (konjska i govedja balega) normalno je kod psa, te je koprofagija svakodnevna pojava kod šteneta mladjeg od 6 meseci (potom ima tendenciju da nestane). U ta dva slučaja, može se uvek pokušati sa sankcionisanjem takvog ponašanja, ali ti vaspitni poduhvati uglavnom ne uspevaju: pas i dalje pada u iskušenje da konzumira izmet. Zauzvrat, kada odrastao pas konzumira sopstveni izmet, neophodno je odmah konsultovari veterinara zato što je obično reč o simptomu patologije organskog porekla (hronični pankreatitis, egzokrina insuficijencija pankreasa), ili je posledica ponašanja (sindrom lišavanja, depresija usled odvajanja).

  Povratak na početak 

 

Ritual radosnog dočekivanja. Ritual predstavlja elementarno ponašanje (jesti, piti) koje postepeno dobija funkciju komunikacije. Zapravo, bilo koje elementarno ponašanje može se pretvoriti u obred ukoliko su promene ponašanja u okruženju psa dovoljno povoljne.
Premda je kod većine pasa ritual radosnog dočekivanja dovoljno umeren da nikome ne bi smetao, on ponekad dobija takve dimenzije (veliki psi) da gubi svoje obeležje simpatičnosti i pretvara se u pravu agresivnost kako za neposrednu okolinu, tako i za posetioce kojima se retko dopadaju takvi burni izlivi prijateljstva. Medjutim, treba shvatiti kako stvari fimkcionišu, da bi se bolje prihvatile mere koje valja preduzeti. Doista, najčešća reakcija vlasnika koji pokušavaju da sačuvaju svoju odeću, jeste pretiti psu glasom, kako bi pas prestao da skače, ili ga eventualno udarati. Postignuti efekat razlikuje se od očekivanog, pošto pas udvostručuje snagu... Podsetimo da je reč o ritualu, dakle o sistemu komunikacije koji nije verbalan i čija efikasnost prvenstveno zavisi od ritma i tipičnog intenziteta (način da se istaknu. značajni elementi rituala). Pas koji radosno dočekuje svog gospodara verovatno daje dokaza o svom oduševljenju što ga vidi, ali tu poruku emituje i u očekivanju istog odgovora od strane svog sagovornika. A šta pas odjednom vidi, uprkos svom oduševljenju koje je do tada bilo toplo pozdravljano? Gospodar pokazuje znake razdražljivosti, čak agresiviiosti; pas ne shvata, on pojačava svoju poruku naglašavajući najznačanije elemente. Pomalo kao i mi kad bezbroj puta ponavljamo nešto što naš sagovornik uporno ne želi da shvati. Odgovaraiući na upornost psa, vlasnik se najzad predaje, naizmenično ga zatim milujući ili udarajući, već prema raspoloženju, što psa ne sprečava da i dalje dosta redovno vrši taj obred koji je za sve neprijatan. Prema tome, vlasnik ne može očekivati da takvim reagovanjem reši problem. Jedini zbilja efikasan metod je oslobadjanje od obreda, koje se sastoji u izostavljanju odgovora onoga na koga se obred odnosi tako što što će se praviti ravnodušan. U prvo vreme, pas će pojačati svoje izlive ne bi li iznudio odgovor, potom, posle nekoliko dana (prosečno pet dana), pas ostaje da sedi, iščekujući, pri čemu nenametljivo lupkanje repom ukazuje na njegovu radost. I upravo tada treba omogućiti uspostavljanje novog rituala tako što ćete prići psu da ga pomilujete i pričate s njim, pospešujući na taj načm, malo-pomalo, usvajanje mnogo umeremjeg obreda dočekivanja.

  Povratak na početak 

 

Lažni simptomi. Ako radosno dočekivanje za vlasnika može predstavljati pravo mučenje, lažni simptomi su, pak, istovremeno prave glavobolje u medicinskom smislu i izvor nespokojstva za gospodare psa. Sve počinje autentičnom bolešću koju prati kašalj, hramanje, svrab (to su tri najćešća slučaja). Uznermreni vlasnici postaju veoma osetljivi i na najmanju manifestaciju slabosti kod psa i počinju da ga miluju, maze čim on ispolji i najmanji prethodno pomenuti simptom. Veterinar kome su se obratili propisije odgovarajuće lečenje koje se doslovno primenjuje i u prvo vreme izgleda da je sve ponovo u redu. Vrlo brzo, pas ponovo počinje da na mahove pokazuje iste simptome: hrama, kašlje ili se češe. Ponovo konsultovani veterinar ne uspeva da pronadje objašnjenje za takvu povredu.
Zaključujući da veterinar nije dovoljno stručan, vlasnici menjaju veterinara sve dok problem ne počne da se sagledava sa aspekta ponašanja. I zbilja, čovek postaje svestan da se lažni simptomi javljaju samo u prisustvu vlasnika i prestaju čim pas stigne kod vetermara. Prateći istoriju tih poremećaja, zapažamo da je početna bolest psu donela znatno poboljšanje uslova života: on sada može da spava pored svojih gospodara, da jede najlepšu vrstu hrane, koju mu prinose u njegovoj porciji da bi ga poštedeli zamaranja, i uvek ga maze kada hramlje, kašlje ili se češe. Porodici se onda objasni situacija i postupa se, kao i u slučaju radosnog dočekivanja, tako što se ne obraća pažnja na psa kad on ispoljava svoje lažne simptome, vrednujući samo trenutke kada je on normalno aktivan. Ti rituali ubrzo nestaju, ali je bitno da se pri pojavi novog patološkog organskog oboljenja čuvamo da se ne trudimo suviše oko psa i da prilikom lečenja zauzimamo neutralan čak uzdržan stav.

  Povratak na početak 

 

Dobrom gazdi dobar pas...  ova ljupka izreka u isti mah je i opomena. Bila ona štene ili odrastao pas, mužjak ili ženka, velika ili mala, sa sela ili iz grada, vaša životinja će uvek od vas zahtevati redovnu negu i vašu brižnu privrženost. Naučite pre svega da je dobra higijena za svog psa sinonim dobrog zdravlja i dugovečnosti, a za vas sinonim mnogih srećnih trenuraka i ravnoteže. Njegova ogrlica, negov povodac, njegova nosiljka ili njegova kućica , njegov toaletni pribor : neki osnovni lekovi treba da budu predmet racionalnog i strogog izbora. Otkrićete da vaš pas, bez obzira na pasminu, voli šetnje i polje; iskoristite to, dakle, da ugodno putujete s njim, sledeći praktične savete koje vam dajemo. Ta dobra životna pravila vas će zadovoljiti a psa ohrabriti, snažeći u njemu poverenje koje ima u vas. Treba da znate da mu pomognete kada mu je to potrebno, pri parenju, koćenju, manjim bolovima i neprijatnostima u svakodnevnom životu.

  Povratak na početak 

 

Higijena svoga psa. Kao garancija dobrog zdravlja, striktno održavanje higljene svog psa, na selu, ali naročito u gradu, može sprečiti mnoge probleme (upale, sekrecija iz očiju i ušiju). Redovna ili svakodnevna nega pruža, sem toga, trenutke bliskosti koji jačaju poverenje psa u njegovog gospodara.

  Povratak na početak 

 

Četkanje. Da biste mu sačuvali lepotu i sjaj, dlačni pokrivač svog psa morate redovno održavati. Gradski psi gube svoju dlaku. umrljanu masnom prašinom sa ulice te ih valja češće četkati nego seoske pse. Za kratku dlaku dovoljno ie jedno četkanje sedmično, a za životinje sa dugom dlakom to se mora činiti svakoga dana; ne oklevajte da četkanje ponovite i više puta dnevno u periodu linjanja. Do opadanja dlake dolazi s proleća i s jeseni kad životinja živi napolju, a četiri ili pet puta godišnje ako živi u gradu. Postavite psa na pristojnu visinu , na neki sto; ako ima kratku dlaku, koristite grubu četku i prolazite njome pažljivo po celom telu, u pravcu rasta dlake: od glave prema repu, od ledja ka trbuhu, ne zabora-vljajući šape. Održavanje duge dlake iziskuje složeniju opremu: raščešljivač, češagiju, metalni češalj, četku i kremu za raščešljavanje, četkajte psa da biste uklonili prašinu i prljavštinu, razmrsite čvorove rukom, a najupornije isecite makazama; namažite dlaku bilo kojim proizvodom za raščešljavanje predjite raščešljivačem, zatm češagijom da biste uklonili otpalu dlaku; završite češljem.

  Povratak na početak 

 

Kupanje. Učestanost kupanja zavisi od načina života psa: ako živi na svežem vazduhu, dovoljno je okupati ga dva do tri puta , godišnje; ako živi u stanu, možete ga kupati svaka dva meseca. Koristite šampon za pse, s obzirom da oni koji su namenjeni nama Ijudima mogu kod njih izazvati alergije. Da bi se izbegla ućebanost dlačnog pokrivača, razmrsite ga pre nego što pokvasite psa, i zaštitite unutrašnjost ušiju čepovima od vate. Na dno kade postavite podlogu protiv klizanja; stavite psa na tu podlogu i tuširajte ga mlakom vodom držeći ručicu tuša uz samo telo. Počnite od glave i nastojte da voda sasvim prožme dlačni pokrivač. Potom, namažite glavu šamponom, štiteći oči, a zatim šamponirajte telo i šape; trljajte do pojave pene, i temeljno ispirajte zaklanjajući mu oči rukom. Ako koristite šampon protiv parazita, proverite da li se na pakovanju nalazi broj dozvole za lansiranje proizvoda na tržište, što je garancija njegove neškodljivosti. Poprskajte psa tim prozvodom i dobro ga isperite posle nekoliko minuta. Zatvorite zavesu tuša i ostavite psa da se strese. Osušite ga sundjerastim ubrusom, uvek u pravcu rasta dlake da biste sprečili nastajanje čvorova, ili fenom, četkajući ga istovremeno od korena dlake prema vrhu ako dlaka pada naniže, ili u suprotnom smeru ako je treba podići. Ne zaboravite da iz ušiju izvadite čepove od vate. Psa koji ima neku kožnu bolest nemojte kupati a da se prethodno niste konsuItovali s veterinarom, imajući na umu da se gljivično oboljenje prenosi upravo kupanjem. Štene može da se kupa od trećeg meseca, samo treba paziti da ne nazebe.

  Povratak na početak 

 

Oči. Jednom sedmično, očistite oko po obodu vatom natopljenom prokuvanom mlakom vodom ili kamilicom. Ako vašem psu suze oči, što je čest slučaj kod patuIjstih rasa, to treba činiti svakoga dana. Ako pas mnogo suzi, i pri tom se menja boja dlake, posavetujte se s veterinarom.

  Povratak na početak 

 

Uši. Njih treba redovno nadgledati, naročito opuštene uši, osetljivije na parazite i infekcije. Jednom sedmično, uklonite dlaku koja zatvara ušni kanal makazama sa zaobljeiimi vrhovima. Stavite u uho vatu natopljenu proizvodom namenjenim u tu svrhu i smlačenim; ubrizgajte malu količinu do dna kanala i masirajte osnovu uha. Tresući glavom, pas će ukloniti višak sekrecije. Potom osušite suvom vatom.

  Povratak na početak 

 

Zubi. Pas nije poštedjen kamenca. Budite obazrivi, jer kamenac povećava rizik od infekcije desni i ogoljenost zuba. Redovno mu perite zube rastvorom sode bikarbone ili nekom abrazivnom pastom za pse. Mozete isto tako polovinom limuna preći spoljašnju i unutrašnju stranu zuba. Ako uprkos vašoj nezi kamenac nastavi da se hvata i uzrokuje loš zadah, posetite veterinara radi skidanja kamenca.

  Povratak na početak 

 

Nokti. Psi koji žive u stanu ne koriste dovoljno svoje nokte, te ih treba odsecati. Taj postupak je delikatan i treba da se izvede specijalnom spravom sa sečivom, koja odseca nokat umesto da ga zgnječi, što bi psu moglo da nanese bol. Postavite ga na jednu površinu koju se lako čistiti. Ako se buni, stavite mu korpu. Ne treba seći živi deo nokta, ružičaste boje, koji je jasno obeležen na noktima bez pigmenta. Na crnim noktima, kao reper može se uzeti tangenta koja polazi od osnove jastučića na šapama. Ukoliko, nepažnjom, oštetite koren, doći će do lakog krvavljenja. Zaustavite ga vatom natopljenom u deseto-procentnom hidrogenu, ili pomoću hemostatičke olovke.

  Povratak na početak 

 

Šape. Proveravajte jastučiće na tabanima, poravnajte dlaku izmedju prstlju da se izbegne stvaranje čvorića. Redovno kontrolišite da li pas možda ima šljunak, trnje ili "popino prase" izmedju prstiju, što može da dovede do stvaranja apscesa. U gradu, što češće perite psu šape; žvakaće gume i razni otpaci mogu se zalepiti za jastučiće i izazvati nelagodnost, manje upale ili infekciju.

  Povratak na početak 

 

Analne žlezde. Postavljene sa obe strane amisa, te žlezde ponekad oteknu. Pas onda trlja zadnji deo tela o tlo. Podignite mu rep jednom rukom, drugom uzmite tampon od hidrofilne vate i snažno pritisnite s jedne i s druge strane anusa da biste istisnuli višak sekrecije.

  Povratak na početak 

 

Lov na nepoželjne "goste". Zivot psa se retko odvija bez prisustva parazita kojih ga valja osloboditi. To su buve, krpelji i ostale vaši. Na raspolaganju vam stoji više sredstava.

  Povratak na početak 

 

Šanpon protiv parazita. Šampon protiv parazita koristi se prilikom kupanja.

  Povratak na početak 

 

Insekticidna bomba. Pas se pribojava insekticidne bombe, jer ona stvara buku.

  Povratak na početak 

 

Insekticidni prašak. Inseticidni prašak na bazi targoka,malo je praktičan zato što mora da prodre duboko u dlaku; nadzirite svog psa kako biste ga sprečili da se liže zatim ga dugo četkajte.

  Povratak na početak 

 

Antiparazitska ogrlica. Antiparazitska ogrlica sadrži insekticidni proizvod ili akaricid. Efikasno deluje protiv buva, ali manje protiv krpelja i mora se menjati svaka tri meseca. (Postoji jedan model "specijalna protiv krpelja").

  Povratak na početak 

 

Dezinfekcija korpe. Bez obzira koji ste način odabrali, ne zaboravite da dezinfikujete korpu psa ili mesto gde on obično leži. U prodaji postoje za to predvidjeni specijalni proizvodi.

  Povratak na početak 

 

Doterivanje psa. Često je lakše i sigurnije kompletno doterivanje psa poveriti profesionalcu. Koliko juče rezervisana za izvesne rase kovrdžave ili grube dlake, složena veština doterivanja danas se upražnjava kod svih pasa, uključujući tu i mešance. Profesionalci ne primenjuju pravila doslovno, već umeju da vode računa o liniji psa kako bi se istakao njegov izgled. Obavezno u slučaju kad pas ide na takmičenje, doterivanje se preporučuje ako želite da vam životnja bude u skladu sa pravilima svoje rase. Kriterijumi su se menjali tokom godina. Šišanje pudle u vidu lava iščezava da bi ustupilo mesto ekscentričnom šišanju, harmoničnijem i modernijem. Pudli je potrebno doterivanje svaka dva meseca. Kod pasa sa grubom dlakom (foks, šnaucer, itd.), treba vršiti oblikovanje i trimovanje svaka tri meseca. Ovčarima sa gustom dlakom, bobtejlu ili brieškom ovčaru, ukoliko se redovno četkaju, dovoljne su dve do tri seanse godišnje, kao avganistanskom hrtu čija duga dlaka s vremena na vreme iziskuje brigu stručnjaka. Profesionalci za doterivanje pasa raspolažu odgovarajućom i usavršenom opremom: sto na kojem se pas imobilizira u stojećem položaju pomoću remena, frizerske makaze svih veličina za sečenje ili proredjivanje dlake, mašinicu za šišanje sa više glava, četke koje su više ili manje čvrste (od svile, od dlake divljeg vepra, itd), rukavice za postizanje sjaja, češagije, češljeve i fenove. Neki koriste sto sa grejanjem ili pak kadu sa bočnim vratima da bi se izbeglo podizanje životnje. Pri doterivanju primenjuje se više metoda: šišanje, striženje, ili epilacija, što se može raditi ručno ili pomoću češljanoža, trimera, ili završno oblikovanje krzna koje se vrši nožem za proredjivanje i češljem, čime se psu daje željena linija. Striženje i trimovanje primenju se kod pasa sa grubom dlakom (terijer, šnaucer, jazavičar sa grubom dlakom). Psi se obično kupaju pre doterivanja. Ta radnja se izbegava kod foksterijera, sem ako je veoma prljav, da mu se ne pokvari dlaka.

  Povratak na početak 

 

Proizvodi za negu lepote psa. Spektar šampona, losiona i krema za pse ne prestaje da se širi: desetak šampona za sve vrste dlake i sve boje krzna, biljna ulja za sjaj dlake, kreme za razmrsivanje dlake ili za njeno podizanje, omekšivači prilagodjeni teksturi krzna, učvršćivači i čak toaletne vode. Ti proizvodi, ma koliko bili maštoviti ili ponekad suvišni, prodaju se u salonima za doterivanje pasa, specijalizovanim prodavnicama, u robnim kućama na odeljenjima za životinje, pa čak i u apotekama.

   Povratak na početak 

 

Estetska hirurgija. Standardi za izvesne pasmine sadrže u svom programu sečenje repa ili ušiju iz estetskih razloga. Normalno upražnjavano do pre nekoliko godina, podsecanje ušiju danas je sve ređe. U Francuskoj, klubovi za rase to više ne zahtevaju. U Velikoj Britaniji i Holandlji zabranjena je amputacija repa ili ušiju iz estetskih razloga. To je primer za kojim će verovatno krenuti i Francuska. Benigne operacije, amputacija repa, ili ka-udektomija, vrši se na štenetu starom 2 do 3 dana, pod lokalnom anestezijom ili čak bez anestezije. Broj pršljenova koje treba ostaviti utvrđuje se za svaku pasminu. Ta operacija se između ostalih odnosi na flandrijskog govedara, boksera, pudlu, kokera, dobermana, oštrodlakog ptičara, belgijskog grifona, irskog terijera, pinčera, šnaucera i jorkširskog psa. Otoktomija, ili odsecanje ušiju, nekada se praktikovala kod pastirskih pasa, goniča ili pasa za borbu kako bi manje bili izloženi neprijatelju. Danas se vrši radi estetike, da bi silueta i glava psa bile lepše. Mnogo osetljivija i bolnija od odsecanja repa, ta intervencija se odvija pod opštom anestezi|om na štenetu od 2,5 do 5 meseci. Sastoji se uklanjanju jednog dela ušne hrskavice da bi uho ostalo uspravno. Veterinar mora da bude vrlo vešt i sposoban da bi postigao željeni oblik, kod svake rase ponaosob: uho u vidu školjke kod brieškog ovčara, zaoštreno ili "rustično" kod boserona, jako udubljeno kod boksera, mešovito kod dobermana itd. Flandrijski govedar, šnaucer i pirinejski ovčar takođe su žrtve ove mode. Postoperativna nega je duga. Ponekad treba ostaviti zavoje više sedmica ili fiksirati fišbajne. Odsecanje zadnjeg zaperka, od koristi za radne pse (zadnji zaperak može da se zakači), obavezno je kod pojedinih rasa u okviru takmičenja. Sasvim bezazlena, ta intervencija najćešće se vrši bez aneste-zije, u prvim danima života šteneta. Odnosi se na nemačkog ovčara belgianskog ovčara, pikarskog ovčara, pudlu. Jorširskog i ostale terijere, dobermana, španijela, setera, lovačke pse i kratkodlake ptičare.

  Povratak na početak 

 

Živeti sa svojim psom. Živeti sa psom pruža mnogo zadovoljstva, ali povlači za sobom i neke neugodnosti ukoliko ne živite na pustom ostrvu. U gradu kao i na selu, na odmoru ili u prevozu, pas se razvija u našem društvu. Morate paziti na njegovu udobnost i njegovo zdravlje, ali isto tako obezbediti da on ne predstavlja smetnju za druge Ijude. Samo osećaj odgovornosti kod svih nas može potisnuti odbojnost prema psu koja, nažalost, ima tendenciju jasnog ispoljavanja u gradovima. Posedovanje psa povlači za sobom izvesne troškove. I zbilja, neophodno je predvideti minimalnu opremu za svakodnevni život: povodac, ogrlicu, pokrivač ili kućicu, činiju, četke i česalj, eventualno odeću... Za prenos malih pasa neophodna je njima prilagođena torba. S druge strane, odmor donosi izvesne troškove : specijalne ulaznice, propisane vakcinacije, poseta veterinaru da bi se dobilo zdravstveno uverenje koje zahtevaju neke zemlje itd. Ako ne možete da povedete svog psa, niti da ga poverite svom susedu, pansion predstavlja dobro rešenje, all skupo.

  Povratak na početak 

 

Oprema. Kad napuni 3 meseca, štene počinje da se raduje izlascima. U gradu, bolje je izbegavati ulice i zagadjene parkove i preneti ga na neko mesto tiho i čisto gde, po mogućstvu, ima zemlje i zelenila. U početku ga često izvodite: šest do osam puta dnevno; to je najbolji način da ga naučite da bude čisto.

  Povratak na početak 

 

Izbor povoca. Kupite jednostavnu ogrlicu od ravne kože, prilagodjenu njegovom rastu i na koju ćete ga navikavati od 2. meseca. Dobro je pritegnite da je se štene ne može osloboditi kad vuče povodac. Izbegavajte zvonca koja bi ga nepotrebno uplašila i smetala vašim eventualnim prijateljima u šetnji. Izbor povoca, koji povezuje štene sa gazdom, veoma je važan. Povodac mora efikasno prenositi impulse date rukom. Najbolji edukativni povodac je od kože, savitljiv, lak, dužine izmedju 1 m i 1,20 m. Nepotrebno je i čak opasno predvideti duži povodac, naročito u gradu, zbog sobraćaja. Kada pas poraste, biće potrebna ostala oprema. Ukoliko je sklon da povlači povodac, preporučuje se ogrlica koja steže vrat, kožna, metalna ili plastična, obrazujući klizni ćvor ("davilica"). Pogoduje svim tipovima pasa i koristi se za vreme vežbi, tokom kojih se izvode kratki trzaji da bi se živodnja pozvala na red, čime se naravno izbegava svaka grubost. Izbegavajte suviše kratak povodac (jednostavni držać od kože vezan neposredno za kopču), on ne daje psu dovoljno slobode, što povećava njegovu agresivnost u odnosu na ostale pse koje sreće u šetnji. Povodac sa kalemom ("fleks-povodac"), sve rasprostranjeniji, daje mu, naprotiv, dovoljno slobode za kretanje. Postoji veliki izbor plasričnih povodaca (jeftinijih), pamučnih, kožnih debljih ili tanjih, ili pletenih, ili u vidu metalnog lanca sa kožnom ručicom na kraju. Obratiti pažnju na kopču ako vam je pas snažan. Neki modeli imaju malu otpornost na uzastopno vučenje. Najsolidniji su oni koji se otvaraju pritiskom na obe strane i automatski zatvaraju zahvaljujući pločnoj opruzi.

  Povratak na početak 

 

Ogrlica. Po tradiciji, izvesne rase imaju specijalne ogrlice: buldog, bordoška doga i napuIjski mastif nose veću i deblju ogrlicu, koralnu; doberman tanku ogrlicu, u skladu sa svojom glavom i linijom; hrt i vipet kožnu ogilicu veoma široku u sredini, a usku na krajevima; škotskl terijer nosi boje škotske suknje; pinčer, jazavičar, "jorki" ili veliki psi sa gustim krznom, kao što je čau-čau, nose amove; u Švajcarskoj, pastirski psi nose veliku kožnu ogrlicu ukrašenu metalnom pločicom koja predstavlja kravu. Za prefinjene pse, postoje povoci koji se posebno slažu sa ogrlicama u modernim bojama; što se tiče malih luksuznih rasa, one radije nose modele od velura ili jagnjeće kože, sa zlatnim zakivcima ili dragim kamenjem. Ogrlica treba da ima pločicu na kojoj se nalazi adresa gospodara. Takva opreznost biće svakako od koristi, zato što se ne pomišlja uvek na proveru broja tetovaže kod izgubljenog psa, ili se to izbegava ukoliko je agresivan.
Kod kuće skinite ogrlicu svog psa da bi dlaka na vratu disala i vratila se na svoje mesto.

  Povratak na početak 

 

Život u gradu. Nemaju svi psi sreću da žive na selu. Da bi ostali u formii, gradski psi trebalo bi da izlaze četiri puta dnevno, što je suviše često za gazdu koji radi. Uglavnom, pas ima prava na dve šetnje, jednu jutarnju, drugu krajem dana, sa ponekad poslednjom malom šetnjom krajem večeri. To može biti dovoljno, sem ako ne osudimo psa na šetnju po kući posle obroka, na povocu. Pas mora imati mogućnosti da skače i trči. Što je izgleda teško ostvariti, sem ako ne živite u blizini parka do kojeg je lako doći. Urbanisti doista nisu pomišljali da predvide slobodan prostor gde bi psi mogli da vežbaju, što je neophodno za njihovu ravnotežu. Najčešće, pas skakuće na povocu po trotoaru i obavlja svoje potrebe, u najboljem slučaju u kanalu, a u najgorem bilo gde. U Francuskoj, izvesni gradovi nastoje da vode računa o psima stvarajući odvojeni prostor, što je inicijativa koju bi valjalo mnogo više oponašati. lako im je zabranjen pristup u parkovima, vrtovima i prodavnicama hrane, naše pratioce tolerišu u ostalim prodavmcama i često u restoranima,nasuprot onome što se dešava u SAD. U gradu, jedino mali psi koji se nose u torbi i psi-vodiči za slepe imaju prava da udju u metro i autobus. U pariskoj regiji, RER (regionalna ekspresna mreža) dopušta ulaz psima na povocu. U Belgiji i Švajcarskoj, psima je dozvoljen ulazak u gradski prevoz, ali najveći plaćaju svoje mesto. Ako telefonirate nekoj taksi stanici, uvek ćete naći vozača spremnog da prihvati psa; ipak, uputno je naznačiti veličinu životinje. U tom neprijateljski raspoloženom gradskom okruženiu. psi ipak imaju pravo na udobnost najluksuznijih salona za doterivanje i na butike gde ćemo naći kaputiće kišne mantile-korisne ako je životinja starija,reumatična ili bolesna,proizvode za negu lepote,igračke,korpe i torbe za putovanje,jastučiće,ležaljke za rasklapanje,kotur za spasavanje,sigurnosni pojas, , ogrlice svetleće ili protiv lajanja, dijetetsku hranu, itd. U svim robnom kućama nalazi se specijalizovano odeljenje; u Francuskoj su ove godine predvidjene velike površine posvećene isključivo domaćim životinjama. Premda život seoskog psa može izgledati bolji nego što je to slučaj sa gradskim psom, zbog slobode koju on navodno ima pri kretanju, treba podsetiti da, kako u gradu, tako ni na selu, pas nema prava da skita sam po poljima, šumarcima i putevima. U gradu se bolesni ili povredjeni psi leče u savršeno opremljenim veterinarskim klinikama.Urgentne službe rade svakodnevno puna 24 časa,kao i veterinarska služba za kućno lečenje(S.O,S za životinje).Postoje čak i ambulantna kola za životinje,sa nosilima za prenos bolesnih i povredjenih pasa koji se ne drže više na nogama.

  Povratak na početak 

 

Stanovanje. Bez obzira da li živi u kući ili u stanu, psu je potrebno da ima sopstveni kutak kako bi se osećao kao "kod kuće". U stanu
pas često sam bira svoje omiljeno mesto. Instiktivno, on uvek tako legne da iza sebe ima zid, dok mu je glava okrenuta spolja. To je zaštitni refleks o kome treba voditi računa kada se priprema mesto za psa. Pas takođe voli da spava na uzdignutim mestima, koja ne treba da budu suviše visoka kako bi on mogao da se penje i silazi, a da se pri tom ne povredi. Na selu uređenje boravišta za psa je jednostavnije jer je moguće odvojiti mu prostoriju ili, štaviše. napolju mu postaviti kućicu. U načelu sve kućice sagrađene po istom modelu, mogu se rasklopiti i lako očistiti. Najbolje drvo je drvo sa smolom (bor, kedar, jela), čiji miris odbija parazite. Nikad je ne treba postavljati u pravcu severa, ili prevelike toplote, već nasuprot dominantnim vetrovima i zaštititi je od promaje.

  Povratak na početak 

 

Na odmoru. Ma kuda išli na odmor, vaš pas će uvek biti srećan da vas prati, međutim to nameće i brojne obaveze. Mnogi gospodari odustaju od putovanja u Veliku Britaniju koja propisuje karantin, da se ni za trenutak ne bi odvojili od svog psa.

  Povratak na početak 

 

Pansion. Ako vaš pas ne može da pođe sa vama, uvek postoji rešenje da ga date na čuvanje, jer su pansioni veoma brojni. Najbolji pansioni se brzo popune; trebalo bi dakle, sigurnosti radi, da prijavite svoju živodnju bar 2 meseca unapred. Treba da bude tetoviran, vakcinisan i dobrog zdravlja. Vi sa svoje strane proverite u kakvom je stanju ustanova, stanje pasa i ponašanje službenika. Životinja će u boljem okruženju lakše podneti rastanak. Ukažite na navike svog psa i eventualno na njegov način ishrane.. 0stavite mu pokrivač koji će prožeti boks mirisom kuće. Nemojte se ustručavati da telefonirate u pansion kako biste se uverili da je sve u redu. Pansioni su prilično skupi i ne obuhvataju veterinarske troškove ako se vaš pas razboli. Specijalizovani časopisi, društvo za zaštitu životinja i veterinari mogu vam biti od koristi dajući vam adresu pansiona za čuvanje psa. Pansion nije jedino rešenje. Psa možete poveriti prijateljima, susedima ili porodici, mogu ga čuvati pojedinci koji se budu javili na vaš oglas, ili ga poverite nekome ko takođe ima psa, a zatim vi čuvajte njegovog za vreme odmora. Postoje takođe usluge za čuvanje psa kod kuće, koje pružaju penzioneri stanujući kod vas dok ste vi odsutni i brinući o vašem psu.

   Povratak na početak 

 

Odlazak na odmor i ostavljanje psa. Treba ga unapred pripemiti. Vakcina protiv besnila obavezna u Francuskoj, postoji u obliku koji se može ubrizgati odjednom ili u dva navrata u razmaku od petnaest dana; treba je dati najkasnije mesec dana pre polaska; rok je isti i za revakcinaciju. Imajte to na umu ako sa psom boravite u kampu, naselju za odmor, ili ako prelazite granicu. Pojedine zemlje sem toga traže uverenje o dobrom zdravlju psa, izdato od veterinara, koje ne sme biti stanje od osam dana. Druge propisuju karantin o trošku gospodara.

  Povratak na početak 

 

U hotelu. Većina vodiča može da pruži informaciju o hotelima koji primaju životinje. Specijalizovane organizacije obavestiće vas o pravilima koja se odnose na prisustvo psa na plažama.

  Povratak na početak 

 

Na putovanju. Odmor i putovanja često nameću organizacione probleme, te je pre polaska neophodno tačno o svemu prikupiti korisne informacije: u vezi sa aviokompanijom, hotelom, kampom, specijalizovanim organizacijama ili turističkom agencijom dotične zemlje. Ta predostrožnost uštedeće vam mnoge neugodnosti i neprijatna iznenađenja.

  Povratak na početak 

 

U kolima. Psi vole vožnju automobilom, ali su mladunci često bolesni ili uznemireni. Neko sredstvo protiv mučnine i za smirenje, koje se daje pola sata pre polaska, oslobodiće vas problema; naći ćete ih u prodaji na veterinarskom odeljenju u apotekama. U automobilu životinja treba da putuje pozadi, vezana ili odvojena od putnika rešetkom ili mrežom. Sprečite ga da istura njušku kroz prozor jer time rizikuje da dobije upalu uha ili grla. Ne zaboravite da ponesete činiju, bocu vode i njegovo jastuče ili pokrivač. Zaustavljajte se bar na svakih trista kilometara i prošetajte svog psa na povocu, najbolje na nekom tihom mestu. Nikada ne ostavljajte psa u kolima dok stoje na suncu, čak i ako su prozori otvoreni, jer je onda u opasnosti da dobije toplotni udar koji može da bude smrtonosan.

  Povratak na početak 

 

U vozu. Ako putujere vozom. možete svog malog psa nositi u torbi. ali pošto, prethodno platite specijalnu kartu. Veliki psi se primaju u kupe, pod uslovom da se slože ostali putnici i uz kupovinu polovine karte drugog razreda. Kondukter može sem toga zahtevati da im se stavi korpa.

  Povratak na početak 

 

U avionu. U avionu, mali pas moći će da ostane u kabini, u torbi Pobrinite se da ga prijavite još prilikom rezervacije,budući da se samo tri životinje primaju na ist let. Veliki pas leti u bunkeru, zatvoren u kavezu koji daje aerodrom. Aviokompaniju treba unapred obavestiti, s obzirom da se životinje ne primaju na svim letovima. Sredstva za umirenje koja se daju pre polaska ublažiće traumu koju izaziva let u bunkeru aviona.

  Povratak na početak 

 

Na brodu. Na brodu, zavisno od kompanije, pas će putovati u kućici ili u vašoj kabini. Zahteva se uredna vakcinacija i uverenje o dobrom zdravlju.. 

  Povratak na početak 

 

Parenje. Parenje je važna odluka za gospodara. Međutim, psi se lako pare i nisu retka parenja izmedju rasnih pasa i onih koji to nisu. Da li je vaša kuja zdrava? Poznajete li rasplodnog mužjaka? Šta ćete uraditi sa štencima? Sve su to pitanja koja morate sebi da postavite pre svakog takvog poduhvata. Da bi se planiralo parenje, vaša ženka treba da je u potpunosti zrela. Bolje je da se preskoči jedno teranje pre prvog parenja da bi se uvećale šanse za rađanje zdrave štenadi. Prema nekim odgajivačima najpovoljniji period je deseti dan posle vaginalnog krvavljenja. Za ostale to je dvanaesti dan. Najbolje rešenje sastoji se u ostvarivanja dva uzastopna parenja bilo desetog i dvanaestog, bilo jedanaestog i trinaestog dana. Iskusna kuja prima rasplodne mužjake za parenje kad napune deset meseci.

  Povratak na početak 

 

Potraga za partnerom. Ukus i sluh malo učestvuju u seksualnom ponašanju psa. Zauzvrat, taktilni oseti i vizuelni stimulansi mogu delovati kod odredjenih rasa. Medjutim, miris igra prevashodnu ulogu u potrazi za partnerom i seksualnoj motivaciji. Pas je u stanju da oseti miris kuje koja ima teranje na tri kilometra razdaljine, ukoliko je vetar povoljan. Prepucijalne i analne žlezde, vaginalni sekreti, izmet i naročito urin bogati su feromonima, koji predstavljaju takodje jedno od značajnih sredstava komunikacije izmedju jedinki. Posedovanje i odbrana teritorije za psa su neophodni uslovi za parenje i za seksualnu aktivnost. Otuda je veoma uputno kuju u vreme ljubavnog žara dovesti na teritoriju rasplodnog mužjaka. Mužjak kao i ženka mogu da ispoljavaju izrazito veću seksualnu zainteresovanost u odnosu na ovog ili onog partnera, što ponekad dovodi do odbijanja parenja izmedju seksualno aktivnih jedinki. Sklonost nekih pasa sa pedigreom da se pare sa manje plememtim psima može ponekad postati neugodno kod izvesnih rasa.

  Povratak na početak 

 

Prva približavanja. Iako je često mužjak zadužen da pronadje partnerku, ni ženka nije uvek pasivna. Ona takodje može pokazati inicijativu u odnosu na neiskusnog i naivnog mužjaka, naročito kad je ovaj odgajan u izolaciji. Koliko je to mogućno, dopustite psima da se upoznaju i skaču od radosti pre no što usledi parenje u pravom smislu reči. Pojedine ženke odbijaju da se pare ukoliko nemaju naviku da budu u društvu drugih pasa. Agresivnije rase su ponekad problematične. Mužjak se udvara njušeći vrat, uši, anovaginalnu regiju i vrti repom. Ženka može ostati mirnija ili pak radosno prilazi. Mužjak i ženka gledaju se licem u lice, spuštenih prednjih, a uspravljenih zadnjih nogu, i iznenada ustaju. Kuja odgovara na lizanje vulve tokom daljeg udvaranja podižući stražnji deo tela i okrećući rep u stranu. Kada je spremna da prihvati koitus, ona se drži mirno, dozvoljavajući mužjaku da se popne na nju, uprkos ponekad znatnoj razlici u veličini. Iskusni mužjaci sa receptivnim ženkama mogu ostvariti penetraciju za manje od jednog minuta. Ukoliko kuja nije receptivna i ako je, sem toga, mužjak neiskusan, udvaranje može da potraje satima bez ijednog koitusa. Oba gospodara treba da ostanu kraj pasa. Dešava se doista da kuja postane neugodna ili da se suviše rano povuče, uz opasnost da povredi mužjaka. Naročito, ne treba odvajati pse za vreme parenja jer bi to moglo dovesti do težkih lezija genitalnih organa i kod mužjaka i kod ženke. Često je poželjno da se koitus ponovi četrdeset osam časova posle prvog parenja. Ako je posle parenja došlo do oplodjenja, polni žar prestaje četri do pet dana posle koitusa i ženka sada odbija mužjaka. U toku tog perioda, treba izbeći da neki drugi mužjak slučajno pridje toj ženki, jer bi usled fenomena zvanog "naknadno oplođenje" neka slobodna jajašca mogla biti ponovo oplodjena novim spermatozoidima, te bi se dobilo nekoliko štenadi različitih u odnosu na željenu rasu. Posle parenja, čak je i veterinaru teško da pre kraja prvog meseca potvrdi da je ženka gravidna, sem ako je mala i dopušta da joj se abdomen opipa, a da se ona pri tom ne stegne.

  Povratak na početak 

 

Pre parenja. Pre no što ćete pariti ženku posavetujte se sa odgajivačem svoje kuje, sa nekim drugim odgajivačem i svojim veterinarom. Verovatno ćete tako saznati za nekog mužjaka koji bi odgovarao vašoj kuji. Prikupite podatke o rasi svoje kuje. Tako ćete znati da li se dovoljno približava standardu svoje rase. Postoji takodje izvestan broj testova da bi se otkrile najteže kongenitalne bolesti. Ako vaša kuja ima pedigre, uverite se da li je i njen partner uveden u registar kod nadležnih službi. U protivnom nećete moći da prepoznate štenad. Ponovo vakcinišite kuju pre polnog akta. Dajte joj sredsrvo protiv glista u sedmici koja prethodi parenju. Kod dugodlakih kuja, savetuje se oslobadjanje prilaza vulvi.

   Povratak na početak

 

Polni žar. Period teranja javlja se dva puta godišnje. Medjutim neke kuje mogu imati teranje i tri puta godišnje.Ti periodi traju tri sedmice.Opasnost od parenja je stvarna tek posle desetog dana,kad počinje period u toku kojeg kuja prihvata mužjaka, ako je polni žar neprijatan a parenje je teško izbeći,možete za kuju planirati privremenu sterilizaciju ili pak konačnu.

  Povratak na početak 

 

Privremena sterilizacija. Ona sprečava pojavu polnog žara ubrizgavanjem progestagena tokom meseca koji prethodi polnom ciklusu. U koliko je on već počeo, treba intervenisati najkasnije drugog ili trećeg dana, i dati progestagen radije oralno. Upozorenje: ponovljena upotreba progestagena nije bezopasna i može pospešiti pojavu piometrije.

  Povratak na početak 

 

Trajna sterilizacija. Ona se izvodi metodom ovariektomije (hirurško odstranjenje jajnika). Može se vršiti kod svih uzrasta, izmedju dva polna ciklusa. Prednost joj je što može da spreči sve polne cikluse i sve bolesti genitalnih organa. Ako se izvede pre 2. godine, sprečava pojavu tumora dojke.

  Povratak na početak 

 

Porođaj kod kuće. Štenjenje je prirodan proces u kome, načelno, nemate potrebe da intervenišete. Posmatrajte sa razdaIjine kako bi se sve dobro odvijalo. Pomoći ćete keruši ukoliko neko štene nije u stanju da izađe ili ako ne može da nađe dojke. Nikada ne uzimajte štene od njegove majke, jer postoji opasnost da ga ona potom odbaci. Sa rađanjem štenadi, suočićete se sa novim zbunjujućim pojavama: majčinsko dojenje ili pak veštačko, bdenje majke nad svojim mladuncima itd. Ta briga će uveliko biti nadoknađena zadovoljstvom kad budete videli kako štenad raste i vezuje se za vas, i u isti mah svakodnevno postaju sve smeliji i samostalniji; no, ne dozvolite da se suviše raznežite jer već treba početi sa vaspi-tanjem !

  Povratak na početak 

 

Štenjenje. Kad se porođaj približi kuja je često nespokojna. Pripremite korpu obloženu starim čistim vešom. Ako keruša odabere neki kutak u plakaru, stavite tu čist čaršav. Kad dođe do kontrakcija, kuja brže diše i dahće, puca vodenjak, što je predznak pojave prvog šteneta. Svako od njih izalazi u amnionskoj košuljici. Majka preseca pupčanu vrpcu i počnje da liže svoje mladunče podstičući na taj način njegovo disanje Ona zatim pojede placetu budući da ta membrana sadrži hormon koji pospešuje laktaciju. Štenad se rađa u različitim intervalima od nekoliko minuta do jednog časa.Rađanje sledećih je lakše od rađanja prvog. Po završetku štenjenja majka se sa olakšanjem predaje odmoru, ostavite je na miru ali je napojite. Ako se do tada normalno ponašala, nemojte se ničega plašiti i sve prepustite njenom majčinskom instinktu. Većina ženki se zatim čisti (od 24 časa do jedne sedmice) često menjajte čaršave. Prvih dana, keruša brani svoj porod i pokazuje zube ukoliko se približi neki stranac ili deca.

  Povratak na početak 

 

Kad treba intervenisati? Ako uprkos naporima majke štene ne uspeva da izađe, uhvatite njegovu glavicu čistom krpom i snažno vucite. Nemojte vući ukoliko se zaglavilo i pozovite veterinara. Dešava se da keruša prvorotkinja ostavi svoju štenad nakon rađanja: u tom slučaju, uzmite makaze očišćene alkoholom i presecite vrpcu dalje od pupka. Čistom krpom oslobodite ga placetne opne, istrljajte ga da biste podstakli disanje i stavite štene na majčine grudi. Dobro pazite, majka bi mogla da uguši svoje mladunce ako legne na njih.

  Povratak na početak 

 

Neželjena štenad. Uklanjanje čitavog poroda je svirepo i ne može se preporučiti. To bi značilo izložiti majku nervnoj i hormonalnoj neravnoteži. Bilo bi dobro da joj se ostave dva šteneta. Događa se da ona sama eliminiše defektnu ili bolesnu štenad odbijajući da ih hrani.

  Povratak na početak 

 

Veštačko dojenje. Keruša je normalno sposobna da hrani svoje mladunce, ali u slučaju veoma brojnog poroda, ili ako je majka bolesna, bićete ponekad primorani da ih hranite na cuclu, bilo specijalnom cuclom, bilo cuclom za lutke.U prodaji postoji odgovarajuća zamena za kujino mleko.

  Povratak na početak 

 

Siročad. Štene siroče sisa deset do dvanaest puta tokom dvadeset četiri časa do druge sedmice, osam puta u trećoj i četvrtoj sedmici, 6 puta u petoj sednuci. Posle petnaest dana smanjite noćne podoje. Otvori na cucli treba da budu dovoljno veliki da bi mleko moglo nesmetano da teče. Držite štene u ruci i hranite ga lagano, pazećl da se ne uguši. Zatim, nežno pređite vatom natopljenom mlakom vodom po njegovom stražnjem delu. Tako ćete zameniti pokrete majčinog jezika kojima se pokreću uriniranje i defekacija. Štenad, vrlo osetljiva na promene temperature, žive priljubljeni jedno uz drugo. Do zalučivanja (odbijanja od sise) dolazi oko pete sedmice, a majčino mleko nestaje najčešće prirodnim putem.

  Povratak na početak 

 

Štenad. Po rodjenju, štene se brzo razvija i raste. Za posmatrača je to uzbudljiv period. Mala životinja ide iz otkrića u otkriće, istražuje svet i počinje da komunicira.

  Povratak na početak 

 

Razvoj šteneta. Štene se radja gluvo i slepo, što ga ne sprečava da bez ikakve pomoći pronadje put do dojki. Ono provodi 90 % svog vremena u spavanju. Ne uznemiravajte ga. Majka liže svoju novorodjenčad, jede njihov izmet i sama čisti svoje leglo. Tokom tog perioda nemate potrebe da intervenišete. Negde od 12. do 15. dana, štenad otvara oči. Zvuke, pak, registruju tek nekoliko dana kasnije. Radjaju se bez zuba. Posle mesec i po dana izlaze im svi mlečni zubi. U četvrtom mesecu, očnjaci počinju da ispadaju. Tokom sledeća 2 meseca zubi se u celini obnavljaju. Štene u početku puzi. Oko 3. sedmice počinje da se uspravlja, udaljava se pomalo od svoje majke i počinje da se igra sa svojom braćom. Sa 4 sedmice, prati. pogledom predmet u pokretu i reaguje. Izmedju 4. i 5. sedmice, polazi u istraživanje. Porod tada funkcioniše poput malog čopora. Uspostavlja se hijerarhija i može se zapaziti da najjači već dolaze do izražaja.

  Povratak na početak 

 

Kada treba pozvati veterinara? Ako trudnoća traje više od 63 dana. Kada se iz vulve luči zelena tečnost. Ako se, posle pucanja vodenjaka, uprkos naporima kuje ne pojavi ni jedno štene. Ako štenjenje traje više od sat i po, ili ako majka prestane da potiskuje plod. Kad posle porodjaja majka počne da se trese i da dahće (reć je o pojavi eklampsije koja zahteva hitno davanje injckcije na bazi kalcijuma; može se pojaviti tokom štenjenja ili tokom prvog meseca dojenja) Posle štenjenja mudro je posavetovati se sa veterinarom.On će proveriti da nije u uteresu ostalo neko štene i da majka ne pokazuje znake infekcije. On takodje može da predloži odredjeni režim ishrane i da prepiše vitamine.

   Povratak na početak

 

Carski rez. Carski rez, primenjen u slučaju komplikacija nastalih tokom štenjenja omogućuje da se sačuvaju i majka i štenad. U kojim slučajevima: štenjenje može biti komplikovano ako: keruša ima odveć usku karlicu, fetus suviše velik (jedno štene, ili je glava mladunčadi suviše velika). Ako trudnoća, koja normalno traje 63 dana, predje 70 dana, tada se kod kuje radi carski rez. Za vreme štenjenja ako kontrakcije nisu dovoljno efikasne, veterinar daje keruši neki lek koji stimuliše kontrakcije uterusa. Ukoliko se ta inrervencija pokaže nedovoljnom, pristupiće se carskom rezu.

  Povratak na početak 

 

Tok carskog reza. Veterinar operiše kuju pod opštom anestezijom. On zaseca stomak ili bok, izvlači štenad, koje po potrebi reanimira, a zatim pravi šav. Možete sačekati kerušu i vratiti je kući kroz sat i po do tri sata od početka operacije. Nadzirite rez i ukažite veterinaru i na najmanji problem.

  Povratak na početak 

 

Odbijanje od sise. Izvodi se postepeno između 3. i 4. sedmice. Majka vraća ponekad iz želuca deo svoje hrane da bi navikla mladunce na čvrstu hranu. Ona počinje da ih odbija jer joj njihovi šiljasti zubići ranjavaju dojke. To je trenutak kada vi treba da počnete sa hranjenjem štenadi.

  Povratak na početak 

 

Eventualni problemi sa štencima. Ako vam se učini da štene ima osetljiva creva, posavetujte se sa vetermarom. Nadgledajte rast esktremiteta, naročito kod većih rasa. Ukoliko primetite deformacije, bolove na dodir, lokomotone probleme, odmah se obratite veterinaru. Potišteno štene i ono koje se ne igra treba takođe pregledati.

  Povratak na početak 

 

Štenad u stanu. Podizati mladunče u stanu nije jednostavno. U prvim danima, ostavite štenad po mogućstvu na mestu gde je majka napravila leglo. Tri do četri dana kasnije stavite jedno veliko ćebe pokriveno čaršavom na pod koji se može prati, u kuhnji ili kupatilu. U početku, možete staviti ogradu da biste štenad zadržali na tom prostoru. Kad postanu suviše nemirirni, dozvolite im da trče po prostoriji. Biće neophodno redovno čišćenje. Prostorija mora biti temperirana i zaštićena od promaje. Ako je lepo vreme, otvorite prozor kako bi sunce ušlo u sobu. Zašitite utičnice, električne žice i ne ostavljajte na podu ništa što bi za njih bilo opasno.

  Povratak na početak 

 

Prestanak laktacije. Mleko prirodno prestaje krajem sedmice kad se štenad odbije od sise Keruša jede dva do tri puta više nego u normalnim uslovima. Stoga je neophodno da se njena porcija malo-pomalo smanjuje. Prestanak laktacije pospešuje se totalnom dijetom u toku jednog dana pre nego što kuja počne postepeno ponovo da dobija normalne porcije hrane. Mladunci se nadalje hrane sami i vrlo brzo rastu do 6. meseca. Uravnotežena ishrana i vitamini ornogućiće pravilan rast. Majka se sada zadovoljava time što se s njima igra s vremena na vreme. Između 7. i 8. sedmice štenad se odvaja od nje i od bratstva, da bi bila data na usvajanje i otpočela novi život.

  Povratak na početak 

 

 

 

 

 

Shihtzu

 

Istorijat Rase
SHIH TZU rasa pasa korene ima u Aziji, čije rase uvek imaju mistično poreklo o kojem se više nagadja nego što se egzaktno može utvrditi. Na Tibetu je postojao pastirski pas, koji je bio otporan na surove uslove života, imao je dugu, dvoslojnu dlaku i rep nošen na ledjima. Ova forma psa ima veoma značajnu ulogu za veliki broj današnjih rasa. Od ovog psa tokom vremena nastaju razliciti tipovi. Na jednoj strani stvoren je visokonogi tip, od kojeg je nastao tibetanski mastif. Na drugoj strain razvijao se niskonogi tip sa veoma bujnom dlakom. Ova forma psa predstavlja pretecu dugodlakih rasa kao sto je ši cu. Psi ovog tipa su 700 g.n.e. kada je na Tibet stigao budizam, nazvani "lavlji psi". Gajeni su na dvorcima, a osobito su bili cenjeni psi zlatne boje. Zabeleženo je da Buda nikuda nije išao bez ovih pasa. Originalni naziv za ovog psa je Shi-tze-kou. U ovoj složenici Shi-tze ili Shi-tzu označava lava, a kou je naziv za psa. Otuda su ove pse nazivali "lavlji pas". Da je poreklo Ši-cua nejasno i teško razjasnjivo, potvrdjuju i odredjeni zapisi koji navode da su u sedmom veku na Tibetu postojali psi, preteca Ši-cua a živeli su u doba Strong Tsan Gampa. Osim ove forme psa, za nastanak Ši-cua ima i životinja niskih nogu-u obliku lavljeg psa. Ovi psi su tek u doba Dinastije Shing (Manchu) 1643-1912 postali moderni. Ima odredjenih verovanja da je za vreme dinastijeT'ang (618-907) do Kine dospeo maltezer i da je mogao biti upotrebljen za stvaranje Ši-cua.
U Englesku ovi psi dospevaju tridesetih godina XIX veka.
U SAD ovi psi dospevaju 1930 godine kada ih registruju kao Lhasa terrier, a od 1940 godine nazivali su ih Lhasa apsa.
Zvanično razdvajanje Ši-cua i Lasa apsa u SAD usledilo je 1969 godine.
Tekst preuzet iz knige Međunarodnog Kinološkog sudije Milivoja Uroševića, jednog od najboljih poznavaoca rase Shih Tzu

Osobine  

Veoma veseo (aktivan) pas sa izraženim arogantnim držanjem. Lobanja je okrugla i široka. Izražena brada i odlakavost obraza pri čemu na gore prikupljena dlaka daje izraz (efekat) hrizanteme. Njuška kvadratična, bez kožnih nabora, kratka i odlakana. Nosna pečurka je crna. Gornja linija nosa mora biti u liniji očiju. Psi sa dugim i uskim nosem nisu poželjni. Oči velike, okrugle i tamne, ne buljave. Psi sa dlakom boje jetre mogu imati nešto svetlije oči. Na očima se ne sme videti belilo. Uši velike, visoko usađene, veoma odlakane. Dužina tela je veća od visine psa u grebenu. Sve boje dlaka su dozvoljene ali bela lisa i belina na kraju repa su poželjne. Masa tela mužjaka i ženke je od 4,5 do 8,1 kg. Idealna masa tela je od 4,5-7,3 kg. Visina grebena mužjaka i ženke ne preko 26,7 cm.

Alati i Oprema za negovanje
Ono što izložbenog Ši-cua krasi i ističe jeste njegova negovana, predivna duga dlaka. Takva dlaka zahteva puno nege, redovno održavanje i naravno dosta izdataka za kvalitetnu kozmetiku, kao i pribor i opremu za negu. Četke moraju biti kvalitetne, ravnih zubaca dužine od 20 mm do 27 mm. Češljevi metalni se koriste za raščešljavanje ućebanih delova dlake. Koristite češljeve koji imaju različitu gustinu razmaka izmedju zubaca. Na tržištu postoje i posebno gusti češljevi za raščešljavanje brkova. Za tapiranje i pravljenje razdeljka koristite češalj sa tankom metalnom drškom. Koristite profesionalne makaze za ravnanje dlake vašeg psa, oblikovanje dlake na šapama otklanjanje dlake između jastučića na šapama i oko analnog otvora. Makazice za skidanje gumica takodje treba imati. Elastične gumice se koriste za pravljenje izložbene frizure vašeg psa top-not, a između izložbi, za kućne frizure psa. Postoje posebne gumice za ovu namenu, različitih veličina i boja.

Nega Ši Cua
Prvi veći izdatak koji imate kada se odlučite za izložbenog Ši-cua jeste sto za grooming.


Nemojte napraviti grešku i pomisliti da bilo koji stari sto može da vam posluzi da na njemu češljate psa. Sto mora biti stabilan, lak za odrzavanje i čišćenje i dovoljno velik da pas na njemu može udobno da legne. Na žalost takvih stolova kod nas nema da se kupe, ali već u susednoj Hrvatskoj, na nekoj od većih izložbi možete nabaviti takav sto. Sa ozbiljnim negovanjem izložbenog Ši-cua počinje se vrlo rano.
U dobu od 10-12 nedelja počinje lagano navikavanje na sto što se u početku radi kroz igru, postavljanje psa u pozu, povremeno česljanje mekom četkom. Već sa 4 meseca pas se navikava na svakodnevno češljanje, dlaka sa očiju se vezuje gumicama a takodje i dlaka na brkovima.Takodje se postepeno pas navikava na povodnik i to se počinje sa šetnjama koje za njega predstavljaju igru. Treniranje izložbene poze je neophodno gotovo svaki dan. U toj dobi pa do 9-12 meseci dovoljno je kupanje jednom mesečno specijalnim šamponima za štence.
Odrastao Ši-Cu kupa se redovno svakih 5-7 dana. Zbog toga je neophodno nabaviti najkvalitetnije šampone i balzame. Izmedju kupanja neophodno je svakodnevno češljanje. Treba napomenuti da NIKAKO NE SMETE česljati suvu dlaku već se dlaka naprska posebnim sprejevima za rasčešljavanje. Najbolje iskustvo imam sa Live -in Conditioner-om koji istovremeno rasčešljava dlaku i štiti je. Takodje je preporučljivo da dlaku izmedju kupanja nauljite kako bi se sačuvala od mršenja i oštećenja. Ako vam se čini da je ovo previše često kupanje za psa (što sam i ja mislila u početku) svi poznati odgajivači Ši-Cua se slažu sa tim, jer jedino čista dlaka vašeg psa može da raste. Nega dlake oko očiju i usta treba početi takodje veoma rano. Za čišćenje dlake oko očiju postoje mnogi preparati, ali je svima nama dostupan 3% rastvor Borne vode. Natopite parče vate ovim rastvorom i blago očistite deo oko očiju. Ovo radite svaki dan. Deo oko usta možete čistiti toplom vodom. Redovno kontrolišite zube vašeg psa. Nabavite preparat Fortan zahne pflege (koji se pokazao kao jako delotvoran) ili neki sličan preprat. Dovoljno je da ga nenesete jednom nedeljno na zube psa i na taj način sprečite taloženje kamenca. Uši psa moraju biti čiste, bez dlaka u njima. Za sprečavanje stvaranja prekomerno cerumena te upala ušiju postoje mnogi preparati. Nokti vašeg psa moraju biti redovno sečeni. Za to postoje posebne makaze-giljotine. Ako se ne usudjujete sami da to radite, poverite taj deo vašem veterinaru. Takođe je važno redovno odstranjivanje dlake izmedju jastučića na šapama. Deo oko anusa psa mora biti ošišan kako ne bi došlo do infekcija. Da bi brkovi psa mogli da rastu nesmetano, preporučuje se da psa od malena naviknete da pije vodu iz "pojilice". Na taj način sprečiće se kvašenje brkova. Takodje brkove treba zaštititi ili vezivanjem gumicama ili umotavanjem u posebne papiriće.

  Povratak na početak 

 

 

 

 

Američki Pit Bul Terijer

 

Pit bul terijer je postao ukrštanjem buldoga i starog engleskog belog terijera. Priča se i da je korišćena ukrštena pasmina španskog poentera ali to nikada nije potvrdeno. Tačan odnos svih rasa korišćenih za dobijanje pit bul terijera se ne zna. Tokom devetnaestog veka, kada su hajke na bizone i borbe pasa bili živi sportovi, buldog se pokazao kao prespor za borbe i odatle potreba za bržim psom sa dobrim i jakim čeljustima koje sakate žrtvu. Nova pasmina je uspešno odgovorila zahtevima i bila je superiornija od buldoga za borbu. Jedna od prvih osobina koja je dobijena bila je borbenost i sposobnost za borbu. Otac i sin su se proslavili pošto su pobedili u mnogim borbama i postali nepobedivi. Kada je usvojen zakon kojim su hajke na bizone i borba pasa proglašeni nezakonitim pit bul terijer je doveden u vezu sa lepo obučenim mladićima iz grada, bokserima profesionalcima i vlasnicima kafana. Mnogi psi borci su se pripremali u podrumima kafana ili na nekim usamljenim seoskim sastajalištima. Došlo je do malih izmena u izgledu pit bul terijera. Najuočljivija promena je na glavi. Današnji psi naginju više tipu terijera nego tipu buldoga što je bilo zajedničko obeležje prvih pasa u devetnaestom veku. Primećene su izrazite karakteristike koje su sa vremena na vreme izbijale otkrivajući pretke. Opšte karakteristike su rastavljene noge, zašiljen rep, istaknuta donja vilica i niska gradja. Ipak, dobijen je potpuno ponovljen primerak engleskog belog terijera u koži pit bul terijera. Mada se ove karakteristike retko javljaju, one se mnogo češće nalaze kod pasa kod kojih su postale nasledne.

Razvoj Američkog Pit Bul Terijera

U osamnaestom i devetnaestom veku borba pasa i hajka na bizone su bili u Engleskoj veoma živi sportovi. U devetnaestom veku Engleska je donela zakon kojim se ovi sportovi stavljaju van zakona. Ubrzo posle donošenja ovog zakona pit bul terijer je počeo da iščezava iz očiju javnosti jer niko nije želeo da se za njega kaže da je vlasnik psa borca zbog kazne koju je zakon propisao za svakog za koga se utvrdi da je izveo psa u borbu. Nekoliko godina kasnije izgledalo je da je pasmina ponovo vraćena i nazvana je stafordski terijer. Pod tim nazivom je i danas poznat u Engleskoj. Medjutim kada je borba pasa preneta u Sjedinjene Države stari naziv pit bul terijer vraćen je ovoj pasmini. Veruje se da ona nikada više neće biti nazivana ni jednim drugim imenom osim američki pit bul terijer. Kada je pit bul terijer prenet u Ameriku obično su njegovi vlasnici bili bokseri profesionalci, vlasnici gostionica i njihovi posetioci, ljudi koji su se bavili opasnim sportovima i slično. Od samog početka pasminu bije loš glas zbog njene borilačke sposobnosti kao i zbog ljudi koji su je držali. Do današnjih dana ova pasmina se potiskuje zbog nepravednog i nezasluženog lošeg glasa. Sa dvadesetim vekom pasmina je brzo počela da stiče popularnost i pas borac je našao svoj put u domove ljudi iz svih slojeva društva. U časopisima o psima nalaze se oglasi i fotografije pasa koji su stekli dobar glas u borbama i putem tih oglasa mnogi psi su prodati i borili su se za velike sume novca. Za tu popularnost se može zahvaliti dobro poznatom Hariju Krajgeru i njegovom psu Kribu, zatim Kokni Čarliju i njegovom psu Pilotu i Džoni Mekdonaldovom Gripu poznatijem kao Gas pas čuvar. Mekgafovom Bobu poznatijem kao Bob Luda, Konor Bizmarkovom Rok i Raju i mnogim drugim psima koji su se dokazali u borbama. Isto onoliko koliko je borba pasa nezakoniti sport toliko se i hiljada dolara ostavlja u kladionicama pored ringa za pse. Dokle god se ovi psi štene dotle ce biti takmičenja u ringovima za pse da se vidi koji vlasnik ima boljeg psa borca. Nekolicina medju mnogim bivšim i sadašnjim odgajivačima koji su aktivno učestvovali u borbama i odgajali pse borce su: Tom O'Rurke, Hektor Konor, Pet Mekdevit, Džoni Mekdonald, Ted Timoni, Džon Gelvin, Dž. Edvards, Kon Rirdon, Džek Burk itd.

Standardi za Američkog Pit Bul Terijera

Odobreni od strane Kluba ujedinjenih kinologa 1938
GLAVA: srednje dužine, četvrtasta (oblik cigle), lobanja ravna i najšira kod ušiju, istaknuti obrazi, bez bora.
NJUŠKA: četvrtasta, široka i snažna, dobro izraženih čeljusti koje odražavaju snagu. Gornji zubi čvrsto naležu na donje, osim spreda.
UŠI: sečene ili ne (nije važno) treba da budu postavljene visoko na glavi i da nemaju bore.
OČI: tamne i okrugle, treba da budu rastavljene nisko dole na lobanji.
NOS: crn, poželjno širom otvorenih nozdrva.
VRAT: mišićav, blago lučno izvijen. Sužava se se od ramena prema glavi bez delova sa opuštenom kožom.
RAMENI POJAS: snažan i mišićav širokih kosih lopatica.
LEDJA: kratka snažna sa blagom kosinom od grebena prema trtičnoj kosti, blago lučno izvijena kod slabina i blago zategnuta.
GRUDI: jake ali ne preširoke sa široko izbočenim rebrima.
REBRA: blizu postavljena, dobro isturena sa jakim ledjnim rebrima.
REP: kratak u poredjenju sa veličinom, nisko postavljen i prelazi u fini šiljati oblik. Nije postavljen iznad ledja.
NOGE: velike okrugle kosti sa ravnim uspravnim skočnim zglobom umereno jakim. Stopala srednje veličine. Hod treba da bude lak i gibak. bez krivudanja ili sporog koračanja, nizak, ravan.
BEDRA: duga sa razvijenim mišićima, gležanj nizak, ravan
DLAKA: sjajna, kratka, kruta na dodir
BOJA: sve boje i šare su dozvoljene
TEŽINA: nije važna. Za ženke poželjno Od 30 funti do 50 funti a za mužjake 60 funti


Američki Pit Bul Terijer, pas za sva vremena


Prosečna javnost misli da ovu pasminu čine opaki psi mesožderi koji bi, hranjeni sirovim mesom, proždrli čoveka. Kako je lako zavesti nekoga da je to istina. Ne znam nijednu drugu pasminu koja je pouzdana, odana, dobre naravi i nežna kao što je američki pit bul terijer. Iako se ove karakterne osobine jasno uočavaju kod psa nakon nekoliko minuta vidite ga kako je naspram drugog psa boreći se lukavim instinktom divlje životinje sa namerom da ubije. Kao pratilac, pas čuvar i prijatelj, on je neprevazidjen. Pas pravilno izdresiran i odgojen izvršavaće više zadataka od bilo koje druge pasmine koju znam. Kao pratilac uvek ie zainieresovan za ono što njegov gazda radi i spreman je da ga služi svakog trenutka. Poznajem jednu gospodju koja je imala razne pasmine. Po njenoj oceni naj nežnji pas koga je ikad imala je bio američki pit bul terijer. Danju pas bi je pratio svuda po kući ali nikada tako blizu da bi bio na putu. Ovaj pas je razumevao svoju gazdaricu na jedinstven način i mogao je skoro sve da uradi osim da govori. Kao čuvar je nenadmašan. Ovaj pas je dobar i umiljat. Ne kreće da ujeda svakoga ko naidje ali ima takav instinkt da razlikuje dobro od lošeg kada čuva imovinu svog gazde. Za ovu pasminu je poznato da daje odlične lovačke pse ukoliko se pravilno obuči u pravom uzrastu. Ne može se medjutim od svakog američkog pit bul terijera napraviti lovački pas. Kao kućni ljubimac dobar je prema deci i prima gomilu grdnji sa jedinim odgovorom - cvilenjem. Kada se ova pasmina naziva opštenamenskom to je na osnovu toga što ona poseduje snagu, proporcionalno je gradena a ima karakter, sklonost i hrabrost da bude pas te vrste. Ako ga držite vezanog i hranite sirovim mesom on neće postati opaki pas. Biće dobronameran i spreman za igru kao bilo koji drugi natovljeni kućni ljubimac pseće rase. Svako ko želi da poseduje opštenamenskog psa treba da odabere štene američkog pit bul terijera.

  Povratak na početak 

 

 

 

Aljaski malmut

 

Ime Malhmut dobio je po eskimskom plemenu koje ga je pripitomilo. Težak i snažne građe on je najveći pas za vuču i smatra se kraljem severnih pasa. Kada su Evropljani okupirali Kanadu koristili su ga za vuču u planinskim predelima. Leti je ovaj pas bio sposoban da ispod stomaka transportuje teret težak preko 20 Kg. Ovaj snažan, izdržljiv i brz pas šampion je u trkama saonica. Pošto je veoma čist, miroljubiv, miran, nežan i rado se igra veoma je cenjen pas za društvo u Severnoj Americi i Kanadi. Evropljani su ga otkrili kasnije. I pored uspeha koji je postigao ne treba zaboraviti da ovaj pas nije stvoren za život u gradu i da pati zbog vrućine i nekretanja.
Aljaski malamut ima krupnu ali proporcionalnu glavu, široku, blago zaobljenu lobanju, kose tamne bademaste oči i prave male trouglaste uši blago okrenute ka napred. Vrat mu je snažan, slabine čvrste i kratke a noge veoma mišićave. Ima snažne i čvrste šape. Rep mu je u obliku elegantne perjanice podignut iznad slabina ili niže. Gusta, gruba dlaka veoma je zbijena u predelu oko vrata. Dlaka po plećima i bedrima je takodje gusta i prekriva masnu, gustu i vunastu poddlaku. Može biti u svim nijansama sive boje do crne sa belim oznakama na stomaku i delu šapa i svetlijim ili tamnijim obeležjem u obliku kape na lobanji ili u obliku maske na licu. Bela mrlja na čelu ili potiljku je veoma cenjena. Jednobojno belo krzno je takođe dopušteno.

  Povratak na početak 

 

 

 

Avganistanski hrt

 

Ima svilenkastu dlaku boje peska koja kod kretanja izgladi njegove obrise. Crne oči. Ima plivajuće i tekuće kretanje. Njegov visoko podignut i savijen rep sa zastavicom stvara egzotičnu pojavu koja se ne može videti ni kod jednog drugog psa. Čeoni deo glave je pokriven dugom dlakom koja na vrhu pravi razdjeljak. Duga svilenkasta dlaka nalazi se i na ušima. Prednje su šape izrazito velike a zbog guste dlake izgledaju još i veće. Kod tog psa posebno je važno krzno koje psu daje izgled plemenitosti. Dozvoljene su sve boje. Idealna visina je od 68,5 cm do 73,5 cm. Težina od 25 Kg do 30 Kg. Stepski lovac iz Avganistana se u Evropi pojavio tek tridesetih godina dvadesetog veka i brzo je postao omiljen zbog laganog kretanja i kuštrave dlake koju nosi kao dragoceni krzneni plašt. Imati avganistanca nije jednostavno zato on nikada neće postati modni pas. Njegova glavna karakteristika je nezavisnost. U porodici se nikada ne oseća podređenim već je ravnopravan sa drugim članovima porodice. Potrebno je puno truda, ljubavi i doslednosti da postane poslušan. Vrlo je rizično imati tog psa i zato ga nikako ne preporučujem ljudima koji se barem malo ne razumu u pse. Kada ugleda nešto što mu se čini vriednim goniti ta mu lovina neće pobeći. Svoju porodicu avganistanac voli, njoj je privržen i zato nije pas koji bi menjao vlasnika. Ako mu želimo omogućiti dovoljno kretanja "mora učestvovati u trkama". Po naravi je čuvar. Potrebna mu je redovna nega. Doseže brzinu do 45 km/h.

  Povratak na početak 

 


Alpski brak jazavčar

 

Vrlo je aktivan, srednje velik pas sa jakim kostima i dobro razvijenim mišićima. Deluje elegantno. Na glavi nema bora, vilica je jaka, uši su priležeće i na krajevima zaokružene. Mišićav vrat je u skladu sa jako razvijenim telom. Noge su mišićaste i ravne, šape čvrste i skupljene. Rep je srednje dug sa nešto kraćom dlakom. Dlaka je čvrsta, tvrda i debela iako ne glatka sa dobrom poddlakom. Idealna je tamno crvena jelenja boja ili crna sa smedjim pegama. Bela boja nije dozvoljena. Visina oko 38 cm, težina oko 15 Kg. Doživi 12 godina. To je stara pasmina koju koriste za lov u predelima nemačkih i austrijskih Alpa i u bavarskim šumama. Do 1976 godine mislilo se da potiče od jazavičara što je pogrešno. Pasminu su priznali 1896 godine u Nemačkoj. Alpskog brak jazavičara koriste za lov na zečeve i lisice. Pouzdan je tragač. Traga štekčući. Lovac ga čitavo vreme čuje i zato se može dobro postaviti. U kući je miran sa članovima porodice i decom. Oprezan je i često ga vidimo na slikama kako čuva lovčev ranac ili ulovljenu divljač. Može biti dobar pas za odbranu. Kod uzgoja vrede strogi propisi posebno kod izbora pasa za oplodnju. Važne osobine su radna sposobnost i izgled. Potražnja za tim odličnim psima je veća od ponude. Pas za lovce. Svojeglav je i agresivan u lovu a inače je srdačan i pitom. Brz je, neumoran i siguran.

  Povratak na početak 

 


Američki baset

 

Američki baset je pas na niskim nogama, sa jakim šapama i kožnim borama po telu koje izgledaju poput prugastih nogavica. Bedro je snažno, mišićavo, gibanje tekuće i zbog jakih mišića dovoljno elastično. Čelo je okruglo sa izraženim potiljkom. Ima jak ugriz. Uši su viseće i nisko postavljene, veoma duge i meke - kao najbolja teleća koža. Ima izražen podvoljak i jak repni koren. Može biti trobojan crno-belo-crveni ili dvobojan. Visina od 33 cm do 38 cm, težina do 32 Kg. Doživi starost do 12 godina. Pas ima "najžalosniji pogled na svetu" i dozvoljava "da ga miluju tri deteta odjednom". Nos i uši imaju uvijek prema tlu. Potiče iz stare lovačke pasmine koju nesmemo zameniti sa francuskim basetom ili kratkonogim goničem. Baset je izdržljiv, primeren za boravak u stanu i spada među tihe pse. Ipak kada ponekad zalaje čuje se daleko. Potreba za šetnjom zavisi od odgojnih navika. Tako postoje lenji baseti ali i oni koji se rado kreću. Svojeglav je zato nije uvek jednostavno živeti sa njim. Pre svega to je pas koji živi u čoporu i ne voli biti sam. Toliko je jak da ga ponekad ne možemo obuzdati. Mora biti kondicijski jak sa lepom postavom. Mršavi baseti kojima se vide rebra nisu lepi. Kod nekih mužjaka često se pojavljuju bubrežni kamenci. Baseti su psi za one koji se lako oduševljavaju. Baseti su puno okretniji i brži nego što izgledaju.

  Povratak na početak 

 


Američki stafordski terijer

 

Američki stafordski terijer je snažan, mišićav pas skladne građe, okretan i elegantan. Telo mu je kvadratično. Dlaka je kratka, sjajna i javlja se u brojnim varijacijama boja od krem do crne. Glava je čvrsta sa snažnom njuškom i potpuno makazastom vilicom. Uši mogu biti i kupirane, ili ukoliko to nisu, prirodnog oblika ružinog uha. Oči su tamne i okrugle i duboko usađene u lobanju. Poželjne su tamnije oči. Nos je jasno crn. Dužina njuške mora biti uvek u srazmeru sa glavom. Vrat je masivan, lagano povijen, bez naborane kože i srednje dug. Rep je u poređenju sa veličinom nisko usađen i završava šiljkom. Visina mu je između 43 cm i 50 cm. Nastao je u XIX veku kao rezultat ukrštanja buldoga i terijera te svoje postojanje i današnji oblik treba, osim buldogu, zahvaliti i kratkodlakom foxterijeru, belom engleskom terijeru i mančesterskom terijeru. U toj oštroj selekciji nastao je snažan pas neosetljiv na bol sa čeličnom voljom da slomi protivnika ukoliko je namera bila korišćenje u borbama i to ne samo sa psima već i bikovima, jazavcima, medvedima i sl. Tek zabranom borbi pasa ova je plemenita pasmina dobila priliku da pokaže svoj pravi karakter. To je jedan umiljat porodični pas, dobar čuvar, ljubitelj dece, izuzetno dobro prilagođen za život u stanu. On je izrazito bistar i inteligentan pas. Odlikuju ga neobična svestranost udružena sa velikom voljom za učenje i velika radna sposobnost. On je svojoj porodici budan zaštitnik sa urođenom sposobnošću razlikovanja dobrih i loših namera ljudi što ga posebno izdvaja.

  Povratak na početak 

 


Apencelski planinski pas

 

Jako je živahan, neverovatno istrajan, srednje velik ali snažan pas. Laici će ga teško prepoznati. Gornji deo lobanje je pljosnat, oči su tamne i koso položene prema nosu. Izraz lica je prijatan i veseo. Trouglaste uši obešene su tesno uz glavu a kada pozira nešto ih podigne i tada cela glava dobije karakteristični trouglasti oblik. Telo je jako, mišićavo, rep je savijen na stranu nošen iznad leđne linije. Tesno priljubljena oštra dlaka je gusta, sjajna, crne boje sa smeđe crvenim mrljama i belim oznakama. Idealna visina mužijaka 55 cm, težina od 22 Kg do 25 Kg. Doživi veliku starost. Držali su ga pastiri pre svega za teranje stada. Rasna karakteristika je i čuvanje stada. U radu je samostalan i voli živeti u prirodi. Doslednim pristupom moguće ga je dobro odgojiti i školovati. Po okretnosti i spremnosti za učenje sličan je graničnom škotskom ovčaru (border collie). Za njega važi da uz dosledan i stručan nadzor može postati kralj a ako se ne bavimo njime prosjak. Nepoverljiv je prema strancima i laje na njih dok ne dođe neko od članova porodice. Nije baš miran pas. U mladosti je temperamentan dok se u zrelijim godinama malo smiri. Potrebno mu je puno milovanja i tesan dodir sa članovima porodice ukoliko ga imamo kao porodičnog psa. Nikako nije gradski pas ili pas za stan. Dobro je imati vrt a pored toga treba se njime puno baviti jer se bolje oseća kada je aktivan. Jednostavan je za čišćenje. Naginje displaziji.

  Povratak na početak 

 


Arapski hrt

 

To je plemeniti pas čije telo izgleda kao da ga je isklesao vajar. Ako ga gledamo sa strane obris njegovog tela je vrlo jasan i oštar. Dobro je vidljiva građa kostiju, duboka prsa, izbočeni kukovi, krvne žile i tetive ispod fine kože. Iako je kvadratast i deluje visokonogo. Njuška je crna ili tamno smeđa. Oči su velike, tamne i crno obrubljene. Pogled je mekan i prodoran. Uši su obešene. Rep je tanak, bez resica i dugih dlaka. Dlaka je glatka, kratka i fina. Boja od peščane i crvenkasto smeđe do crne sa raznobojnim mrljama. Visina od 60 cm do 70 cm. Telesna težina od 14 Kg do 24 Kg. Ta glatka podvrsta orijentalnog hrta je bliski rođak salukija mada je priznat kao samostalna pasmina. U severnoj Africi tražio je gazele sedeći ispred svojih gospodara u konjskom sedlu. Divljač je lovio samo onda kada bi je ugledao. Priznat je kao marokanska nacionalna pasmina. Poznati su i kao dobri trkači i jako zdravi psi. Psihički su tvrdi i samouvereni. Aktivni su čuvari i najbolji među hrtovima u tom pogledu. Pored toga su umiljati porodični psi kojima je potreban stalan dodir sa ljudima. Što se više njima bavimo u njihovoj mladosti kao odrasli psi će biti bolji. On se tesno zbliži sa gazdom koji ga je odgajao uz pohvale. Teže od ostalih pasmina podnosi naredbeni ton. Nije pas za život u psetarnici. Dostiže brzinu do 50 km/h.

  Povratak na početak 

 


Argentinska doga

 

Ne može se sakriti srodstvo sa nemačkom dogom. Istovremeno taj veliki argentinski pas izgleda poput uvećanog i grubog bul terijera. Uši stoje uspravno ili su malo nagnute. Rep je dug i snažan. Leđa su mišićava, vrat snažan iako mršav i bez podvoljka. Dlaka je veoma kratka i priljubljena i čvrsta a potpuno je bele boje i dozvoljena je samo mala crna pega na glavi. Njuška je crna kao i rub priljubljenih usnica. Oči su tamne ili boje lešnika. Visina od 55 cm do 65 cm. Težina od 35 Kg do 45 Kg. Prve tri argentinske doge došle su u Evropu 1968 godine i još uvek su retka pasmina. U Argentini su ih koristili za lov na veliku divljač i grabežljive životinje (divlja svinja, puma i slično). Koriste se i kao odlični psi za potrebe policije, carine i vojske. Odlikuje ih izvanredna inteligencija i hrabrost. Neosetljivi su na bolesti. U lovu imaju posebno opasnu tehniku ugriza jer grizu od ispod. Jako je negativno osetljiv na oštre zapovesti i kazne. Treba ga odgajati i školovati pomoću motivacije uz puno pohvala i nagrada. Ima odlično razvijen osećaj njuha i lako ga je školovati za istraživanje i traganje. Po prirodi je dobrodušan, voli decu i članove porodice. Nepoverljiv je prema strancima i drugim psima. Neuobičajeno je dobar čuvar i nadasve veran svome domu. Ne laje puno. Primeren je samo odlučnim i doslednim ljudima koji su dobri poznavaoci pasa.

  Povratak na početak 

 


Artezijsko nomadski gonič

 

To je nizak, snažan pas dugog tela, skladan i pametan. Glava je dosta zaobljena i uska, a deluje suvo. Obrazi su skoro bez mišića. Zatiljna kost je dobro vidljiva. Uši su postavljene izrazito nisko, savijene, duge i ako ih prebacimo preko glave pokriju sve do njuške. Na donjem delu vrata je lagano izražen podvoljak. Prednje noge su lagano krive. Rep drži kao sablju. Dlaka je kratka, glatka, mada ne tanka. Trobojan je (beo, smedj i crn) ili dvobojan (beo i naranđast). Visina od 26 cm do 36 cm. Težine oko 15 Kg. Živi dugo. Artezijsko normandski baset je najčešći niskonogi gonič u Francuskoj. Potomak je izumrelog imenjaka koji je bio visok 58 cm i važio je za jednog od najboljih pasa pri lovu na zečeve. U Francuskoj ih upotrebljavaju zajedno sa dugonogim goničima a ponekad čak i za istraživanje pećina. Tipično za tog goniča je lagano kretanje. Njegov elegantan korak je drukčiji od kretanja basset hounda. Oprezniji je i uviek spreman za lukave podvige. Članove porodice prihvata kao svoje rođake, članove čopora, što znači da im želi biti najmanje jednako vredan ali ne i poslušan. Jako je živahan, aktivan i pametan. Dobrodušan je i ne napada druge pse što je inače značajno za pse koji su privrženi čoveku. U lovu ga upotrebljavaju kao strasnog tragača. Primeren je i za porodičnog psa. Lako ga je negovati, izdržljiv je i zdrav. Nije posebno dobar čuvar.

  Povratak na početak 

 


Australski svilenasti terijer

 

Masivan je nizak pas sa srednje dugim nogama a istovremeno čvrstim telom koje je prekriveno svilenom dlakom. Laici ga zamenjuju sa premalo odlakanim jorkšir terijerom. Glava je prekrivena svileno srebrnom čupavom dlakom koja ne sme prelaziti preko očiju. Oči su male, okrugle i tamne. Uši su uspravne, šiljaste, prekrivene kratkom dlakom. Leđa su ravna i duga. Dlaka je tanka, sjajna i svilena bez poddlake. Po telu je plava ili plavo siva dok je na repu tamnija. Glava i udovi su crvenkaste ili zlatno crvene boje. Čuperak na glavi je srebrnkast. Visina oko 23 cm. Telesna težina od 3,5 Kg do 4,5 Kg. Dočeka 10 do 12 godina starosti. U prvo vreme nazivali su ga Sydneyski svilenasti terijer. Pasmina koja je službeno priznata 1962 godine je plod uspelog ukrštanja australijskog i jorkšir terijera. Ime je dobila po svilenoj dlaci (silk = svila). Kada je yorkširski terijer bio u modi broj nešto većih silkija se stalno smanjivao. Izvan Australije su retki. Silky je živahan i veseo pas a odgovara mu izgled drznika. Lako ga ubrajaju među porodične pse ali to nije pas koji dugo izdržava u naručju. Živahan je i jako se voli igrati, pa i sa decom. Silky terijeri su privrženi psi a svoju naklonjenost ravnopravno razdele na celu porodicu. Imaju oštar sluh i osećajni su i zato treba cviljenje ograničiti već kod uzgoja. U stanu ne puštaju dlake i nemaju neprijatan miris. U vrtu love miševe i puni volje trče tamo-amo. Vole duge šetnje i neumorni su. Svakog dana treba ih češljati i četkati.

  Povratak na početak 

 


Australski terijer

 

Čvrst je, drag pas niskih nogu i duge dlake. Na glavi ima svetlo obojen čuperak a oko vrata bujan okovratnik koji ga štiti od ozleda. Glava je duga, čeoni deo lobanje je jednak nosnom koji je snažan. Oči su tamne, pogled drzak. Šiljaste uši nošene su uspravno i ne smeju biti prekrivene dugom dlakom. Telo je nisko i stoga se čini da su leđa duga. Krupiran rep uglavnom nosi na gore. Lagane ali ne i tanke noge prekrivene su nešto dužim dlakama. Na šapama ne sme biti dugih dlaka. Prekriven je ravnom približno 5 cm dugom dlakom. Poddlaka je meka. Boje su plavo crna ili srebrno crna sa crveno smeđim oznakama na glavi i udovima. Visina oko 25 cm, težina oko 5 Kg. Kada su u 19 veku Škoti naseljavali Australiju uzimali su sa sobom Skye, škotske i Dinmontove terijere. Ukrštali su ih medjusobno i nastali su australijski terijeri koje od milja zovu aussie. U lovištu teraju glodare i ubijaju zmije a koriste ih i u lovu na kuniće. Australijski lovci naime tvrde da su korisni kao jamari i kao pastirski psi. Već 60 godina imaju svoju uzgojnu knjigu. U Evropi su poznati kao privrženi psi ali ih nema mnogo. To je šteta jer je australijski terijer oprezan pas koji ne cvili, prilično jednostavno ga je čistiti, dobro se oseća i u manjim stanovima. Potrebno mu je puno kretanja. Nije pas koji bi veći deo svog života hteo proživeti u naručju jer bi tada izgubio svoju robusnost. Veže se samo uz jednog čoveka. Trimati ga moramo svakih 6 do 8 nedelja. Kupamo ga neutralnim šamponima. Dočeka visoku starost.

  Povratak na početak 

 


Basenji

 

Basenji zbog svoje vitkosti, visokih nogu i elastičnog hoda deluju vrlo elegantno i privlače pažnju. Glavu imaju podignutu a oštre uši su usmerene prema napred. Na obrazu imaju sitno urezane bore, oči su postavljene koso. Kratkodlaki su, dlaka im je često crvenkaste boje, ali postoje i crni primerci. Noge i kraj repa moraju biti beli. Rep nose savijen preko leđa i malo sa strane. Njihova domovina je Kongo gdje ih upotrebljavaju kao goniče u lovu na nisku divljač. Nikada se ne ukrštaju sa drugim rasama. Ženke se teraju samo jednom na godinu što nam dokazuje da su oni jedna od prvobitnih rasa. Visina od 40 cm do 43 cm, težina do 12 Kg. Doživi oko 12 godina. U Evropi je redak. Standard je priznat tridesetih godina prošlog veka u Engleskoj. Basenji pripada prastarim pasminama i možemo ga naći na slikama u pećinama iz kamenog doba i u egipatskom vajarstvu. Psi ne laju već se oglašavaju sa kratkim "vuf”. Pas je idealan za život u stanu jer ima kratku dlaku. Potrebno mu je mnogo kretanja jer je njegov korak dug. Pametan je, brzo shvata iako ne posluša odmah. Veoma je privržen i vesele je naravi. Posebno se dobro oseća u čoporu sa drugim psima svoje pasmine ali i zadovoljavaju već dva psa. Brani se (i svoje članove čopora) munjevitim kretnjama - svojim očnjacima u suparnikovoj koži napravi dve male ali vrlo bolne rupe.

  Povratak na početak 

 


Bavarski planinski krvoslednik

 

Srednje je veličine, veoma pokretan, mišićav pas sa malo ulegnutim leđima. U zadnjem delu čini se kao da je nadograđen. Glavu i rep nosi u visini leđne linije. Njuška mu je crna ili tamno smeđa a usne sežu nešto ispod donje čeljusti iako nisu previše izražene. Leđa su jaka i mišićava. Šape su kašikaste a nokti moraju biti jaki i otporni. Dlaka je potpuno nalegnuta, glatka, gusta i manje sjajna. Tamno je smeđe ili oker boje. Može imati tamnije pegice po krznu. Osnovna boja više dolazi do izražaja na leđima. Usta i uši su često crni. Visina od 48 cm do 50 cm, težina  od 15 Kg do 20 Kg. Životno doba je oko 12 godina. Bavarski planinski krvoslednik je uzgojen od starijih lovačkih pasa bavarskog područja i od hanoverskog krvoslednika. Specijalist je za hladne krvne potrage visoke divljači: jelena, srne i divokoza. Slobodno traga ili je na "tragačkom remenu". Izvanredno je uporan trkač i može biti koristan na teže prohodnim terenima. Oštar je, privržen vlasniku i potreban mu je vodič u radu. Nije primeren "vikend" lovcu. I za ovu pasminu vrede strogi propisi pri uzgoju - broj štenadi je ograničen. Na radnom ispitu za krvoslednika psu se mora dati najmanje 4 sata stari krvni trag. Dobar tandem krvoslednika ima puno posla čitavu lovačku sezonu. Živahan je, hrabar, siguran i jako vezan uz svog gospodara. Nemci ga pre svega koriste za lov na zečeve i pernatu divljač.

  Povratak na početak 

 


Bigl

 

Tipičan je pas čopora i pre svega je namenjen gonjenju zečeva. Zbog toga ima čvrstu telesnu građu sa elegantnim obrisom. Dok trči njegov je korak dug i elastičan. Vrlo su brzi i uporni trkači. Šape su im jake i zatvorene. Na glavi imaju izražen stop, potiljak i lagano zaobljen čeoni deo lobanje. Uši mu moraju doseći njušku ako ih potegnemo u tom smeru. Glava ne sme delovati grubo. Kraj repa je beli. Rep je nošen visoko. Dobrovoljnost je tipična za tu rasu. Trobojan je i ima sve moguće boje pasa. Visok je od 33 cm do 41 cm a težak od 10 Kg do 18 Kg. Zdrav beagle živi 12 godina. Lako živi u porodici iako je beagle lovački pas. Možemo ga upotrijebiti za traganje. U šumi i na travi odlično prati trag i na to treba računati kada želimo beagla. Samouveren je i vitalan ali uvek spreman na milovanje. Društven je, uljudan i privržen čitavoj porodici a ne samo jednom čoveku. Njegova društvenost je tolika da će se razveseliti sa bilo kim pa čak i sa provalnikom. Nasrtljivi beagle je netipičan. Zbog samouverenosti moramo sa njim biti dosledni. Mora mu biti jasno koliko daleko može ići i ako to bude znao učiće brže. Potrebno mu je puno kretanja i telesne aktivnosti. Rado laje. Beagli se vole igrati i osim nekih izuzetaka jako vole decu. Specifične bolesti beagla nisu poznate. U naučnim ustanovama upotrebljavaju ih kao eksperimentalne životinje.

  Povratak na početak 

 

 


Bedlingtonski terijer

 

Izgledom podseća na ovcu. Vlasnici ga tako oblikuju redovnim trimanjem. Bedlington nije slab pas već je mišićav, okretan, srdačan i nije grub. Rado galopira. Gornji deo glave je uzak, pokriven bujnom, svilenom, skoro belom čupavom dlakom. Njuška je prilično velika, crna kod belih pasa a peščane boje kod smedjih pasa. Oči su malene, svetle i naizgled trouglaste. Uši vise po licu i na krajevima imaju resice od svilenkaste dlake. Leđa su zaobljena. Rep nije kupiran. Dlaka je gusta i mekana. Može biti skoro beo, crveno smeđ ili peščane boje. Visina oko 41 cm, težina od 8 Kg do 10 Kg. Njegova domovina je područje izmedju Engleske i Škotske. Cigani, popravljači lonaca i lutalice su imali te brze, oštre i tihe pse za divlji lov, a rudari su ih koristili za tamanjenje pacova u rudničkim rovovima. Još uvek rado uništavaju pacove. Od 1820 godine ih i planski uzgajaju a na kraju XIX veka dobili su današnju frizuru koju možemo oblikovati običnim makazama ili električnim brijačem. Pas je većinom mekan iako lako postane vrlo oštar. Jako je hrabar ali ponekad može u manjem čoporu (dva psa) opasno podivljati i najmanje što može je - uništavati mačke. U kući nije zahtevan, bistar je i srdačan. Umiljat je pas. Može živeti u stanu ali treba mu puno kretanja. Puno bedlingtonaca je položilo ispite propisane za službene pse. Za njih možemo reći da imaju lavlje srce u ovci. Trimati ga moramo svakih 8 nedelja.

  Povratak na početak 

 


Belgijski dugodlaki crni ovčar (Groenendael Jules)

 

Srednje je velik, skladno građen pas, izdržljiv i može mnogo trčati. Glavu drži uspravno i zato izgleda ponosno. Nosni deo glave je dug, podseća na glavu divljeg psa zato deluje arhaično, prvobitno. Čeona i nosna linija moraju biti paralelne. Poželjne su što tamnije oči koje moraju biti bademastog oblika. Pogled je živahan. Veđe su crno pigmentirane. Dlaka je kod njih duga i glatka sa zastavicama na nogama i pantalonama na bedrima. Dozvoljena je samo crna boja. Visina oko 62 cm, težina od 30 Kg do 32 Kg (odnosi se na mužjake). Dožive starost od oko 12 godina. U mestu Groenendael kod Bruxellesa osamdesetih je godina 19 veka gostioničar Rose svoju crnu dugodlaku ovčarku pustio pastirskom psu kojem je ime bilo Picard. Da li je psu bilo samo ime Picard ili je došao iz Picardije u Francuskoj gde uzgajaju pastirske pse nije poznato. Tim ukrštanjem su bili postavljeni temelji novoj pasmini. Groenendael Jules je izmedju 1908 i 1912 godine položio sve ispite za službene pse i ispit za policijskog psa. Uskoro je počelo rasti zanimanje za njih i izvan Belgije. Razlozi zbog kojih je ta pasmina postala zanimljiva su mnogobrojni. Jedan je sigurno privlačna duga dlaka. I kada je mokar groenendael nema neprijatan miris. Izvanredno je vodljiv i dobar je pratilac. Nemaju problema sa displazijom. Nisu psi za život u psetarnici, jako vole decu i vrlo su temperamentni.

  Povratak na početak 

 


Belgijski dugodlaki ovčar (Tervueren)

 

U poređenju sa drugim belgijskim ovčarima najsličniji je groenendaelu po spoljašnosti i osobinama. Jedina razlika među njima je boja. Crvenkasto je smeđe boje sa sivim mrljama. Ako se u nekom leglu izlegne crno štene to je groenendael. Dugodlake pse, koji su sivi, na izložbama odvajaju od tervuerena kao pse druge boje. Obavezno je crno lice. Dlaka je po glavi, obrazima i na prednjim nogama kratka. Na zadnjem delu prednjih nogu nalaze se zastavice a na zadnjim nogama pantalone. Duga i glatka dlaka na prsima pravi grivu. Ušne dlake uokviruju glavu. Kao i druge pasmine iz skupine belgijskih ovčara i ovaj pas pri trčanju kruži oko gospodara. Do 1899 godine dugodlaki belgijski ovčari nisu bili odvojeni po bojama. Najpre su razdvojili crne. Kao što je rečeno belgijski su ovčari dobijali imena po krajevima iz okoline Bruxellesa. Odatle potiču Tom i Poes, ovčari mahagonij boje koji su prvi upisani u rodovničku knjigu tervuerena. Tervueren nije imao tako uspešnu karijeru kao groenendael. Odmeravali su ga Francuzi kojima je nedostajao dugodlaki ovčar. Tervueren se postupno počeo širiti tek onda kada je nestao stari dugodlaki nemački ovčar. Otporan je i nema displazije. Bistar je i sposoban učenik. Možemo ga školovati sportski. Pokretljiv je i brz. Nagon čuvanja i odbrambeni nagon su mu urođeni. Kao i sve dugodlake pse potrebno ga je redovno češljati i četkati. Zadnjih se godina tervueren u prilično velikom broju pojavljuje na izložbama pasa u Evropi ali ih, iako su jako lepi i inteligentni, još nema dovoljno.

  Povratak na početak 

 


Belgijski kratkodlaki ovčar (Malinois)

 

U odnosu na druge belgijske ovčare kratkodlak je. Gusta dlaka je posebno kratka na glavi, spoljnjoj strani ušiju, licu i donjim delovima udova. Nešto je duža na vratu (gde pravi okovratnik), na donjem delu ušiju i na repu. Boja: crvenkasto smeđa a lice je crno. Uši su uspravne, oči smeđe, prednji udovi stoje potpuno okomito. Laici ga ponekad zamene sa nemačkim ovčarom mada je malinois puno nežnije telesne građe nego nemački ovčar i visok je samo do 62 cm. Telesna težina  oko 30 Kg. Doživi starost do oko 12 godina. Ime je dobio po mestu Malines, flamanski Mecheln. Tamo su uzgajali kratkodakog ovčara koji je 1891 godine ušao u belgijski pasminski standard. Tada su mu odredili i današnju boju koja mora biti smeđe crvena. Odličan je, višenamenski upotrebljiv radni pas. Izdrži različite situacije i imali su ga kao policijskog psa čak i u belgijskom Kongu gdje se odlično pokazao. Ni vrućina mu nije škodila. Malinois je od svih belgijskih ovčara najrašireniji. U svojoj matičnoj domovini je na prvom mestu ispred svih ovčara pre svega zbog izvanredne spretnosti i sposobnosti učenja. Na međunarodnim takmičenjima školovanih pasa malinoisi osvajaju najviša mesta. Ponegde čak istiskuje i nemačkog ovčara jer je energičniji i tvrđi. Potreban mu je dobar odgoj ako njegovu agresivnost želimo održati u normalnim granicama. Traži puno kretanja

  Povratak na početak 

 


Belgijski oštrodlaki ovčar (Laekenois)

 

Uši su trouglaste, uspravne i ne preduge. Vrat je vitak i mišićav bez podbratka. Telo je snažno i ne sme biti labavo. Visina je skoro jednaka dužini tela zato pas deluje kvadratično. Udovi su vitki i snažni. Izvanredno je pokretljiv i brz. Rep je srednje dug i jako odlakan. Laekenois ima oštru dlaku koja je raščupana, tvrda i gusta. Dlaka je jednako duga po celom telu dužine oko 6 cm. Oko očiju i na zadnjici je još duža mada kraća od one kod briarda. Brada je poželjna. Boja: crvenkasto smeđa ili siva sa mrljama boje čađi. Pasmina je dobila ime po kraljevskom gradu Laeken u čijem obližnjem selu ju je duge godine uzgajao neki ovčar a kasnije i njegov sin. Izvor nije poznat. Vrlo verovatno je u srodstvu sa holandskim oštrodlakim ovčarom. Laekenois je najređi medju svim belgijskim ovčarima. Jedino u Holandiji je odomaćen. U Belgiji nije poznato nijedno leglo tih pasa. Uzroka ima više. Ne može biti kriv izgled psa (pas ima prijatan i zanimljiv izgled) niti njegove radne sposobnosti. Razvoju pasmine najviše je štetila dugogodišnja prepirka zbog boje (smedje crvena ili siva). Laekenois je i pored dobrih osobina ostao redak. Za tu pasminu stoji, kao i za druge belgijske ovčare, da vole decu, prijatni su, rado se igraju do velike starosti i imaju izvrsno pamćenje. Laekenois je izvanredno oprezan i brz zato se ubraja medju odlične čuvare

  Povratak na početak 

 


Belgijski špic-šiperka

 

To je mali pas sa glavom sličnom lisičjoj i kratkim, nešto nižim telom. Zbog jake grive vrat se čini izrazito visok a leđa ravna. Vrat je robustan, šape malene, okrugle i zatvorene (mačje), sa jakim, ravnim i kratkim noktima. Uši su kratke, trouglaste, uspravne, visoko postavljene i izrazito pokretljive. Šiperka je bez repa (kupiran), a može se i roditi sa zakržljalim repom. Dlaka je kratka, gusta i tvrda, na vratu je griva, na zadnjim stranama nogu zastavice. Krzno je crno bez drugih boja ili oznaka. Visina - najviše 30 cm, težina  od 3 Kg do 5 Kg. Doživi veliku starost i do 20 godina. Šiperka je postao modni pas zbog supruge belgijskog kralja Leopolda II koja je na izložbi 1885 godine kupila pobednika te pasmine. Ta kupovina je uticala i na spoljni izgled psa. Šiperka, zvan i brodski špic, jako je stara pasmina. Govori se da su ih mornari rado držali na morskim i rečnim brodovima. Pas je bio posebno dragocen brodarima jer je sprečavao udarce o stene ili druge brodove. Na opasnost je ukazivao lajanjem tako da i današnji šiperka rado laje. Ima veliki raspon glasa i kažu da je on pas koji govori. Vrlo je oprezan i nepoverljiv prema strancima. Ima sve dobre pseće osobine povezane sa karakteristikama špica. Voli decu (retkost kod malih pasa) i zbog toga je ugodan kućni član. Pošto puno laje nije primeren za život u soliterima. Možemo ga vrlo dobro odgojiti i ako živi u kući na selu sve će očistiti od miševa. Šiperke je otporan na vremenske neprilike.

  Povratak na početak 

 


Bernski niskonogi gonič

 

To je klasičan gonič. Ima dugo i nisko telo, duge i obešene uši i dugi rep koji je lagano uzdignut. Razlikujemo četiri tipa švajcarskih kratkodlakih i oštrodlakih goniča, koji se međusobno razlikuju po bojama. Sve boje odgovaraju bojama starijih tipova visokih goniča. Bernski niskonogi gonič, na slici, crvenkasto je smeđ sa crnim sedlom dok je švajcarski niskonogi gonič crvenkaste boje sa crnim sedlom. Svi švajcarski kratkonogi goniči imaju pun i jak glas. Visina od 36 cm do 38 cm. Težina oko 15 Kg. Dožive duboku starost. Kada su se srne preselile iz južne Nemačke u Švajcarsku uzgajivači su počeli smanjivati visinu glasnih goniča u kantonima koji su graničili sa Nemačkom. Lovci se nisu hteli oprostiti od glasnog lova sa propisanom skupinom pasa i zato su se opredelili za pse nižeg rasta. To se događalo od kraja peprošlog do četrdesetih godina prošlog veka. U novoj uzgojnoj liniji ostala je lepa glava goniča, njihova tradicionalna boja i elegantan vrat. Uzgajivači su posebnu pažnju usmerili na korektno kretanje i dobru poslušnost. Niskonogi goniči su čisto lovački psi i čak u Švajcarskoj su retki. Njihovi nam vlasnici mogu jako zameriti ako niskonogog goniča zamenimo za baseta iako je poznato da su baseti bili ukršteni u kratkonoge pasmine. Niskonogi goniči su temperamentni sa jakim lovačkim nagonom - istrajni su tragači a ako je potrebno i tragači po krvavom tragu. Podnošljivi su i onda kada ih imamo u stanu. Privrženi su čoveku mada bi trebali biti samo u rukama lovaca.

  Povratak na početak 

 


Bernski planinski pas

 

Veličanstven je, čudesan pas, jake građe i krepkih nogu. Pobuđuje poštovanje i čudjenje. Izrazita glava je na čeonom delu pljosnata. Stop je lagano naglašen, njuška je snažna. Oči su smeđe sa živahnim pogledom. Uši su ovešene, visoko postavljene, kratke i trouglaste. Rep je dosta odlakan i nije savijen. Dlaka je mekana, glatka, duga, lagano valovita, mada ne kovrđava. Boja je sjajno crna sa smeđim poljima na licu, iznad očiju i na donjim delovima nogu. Na prsima, na kraju repa i na šapama su bele pege. Visina od 66 cm do 68 cm, težina do 40 Kg. Životna doba je srednje dugo kao i kod drugih većih pasmina. Taj pas je bio gonič domaćih životinja a koristili su ga i za vuču mlekarskih kolica. Najviše ih je bilo južno od Berna u kraju Durrbach a domaćini su ga zvali Durrbachler. Godine 1900 postao je švajcarski nacionalni pas a 1908 su ga nazvali bernski planinski pas. Od tada je bio sve omiljeniji. U selima su ga koristili kao čuvara. Držali su ga i kao psa za pratnju i porodičnog psa. Izvanredno je oprezan i upozorava na sve što mu se učini sumnjivo. Jako voli decu i čuva ih ako je to potrebno. Poslušan je ali ne i ponizan. Ima dovoljno prirodne oštrine iako ne ugrize brzo. Taj planinski pas zaista nije zahtevan ali mu je uvek potrebno dovoljno prostora i kretanja. Može živeti van mada mora biti povezan sa članovima porodice. Možemo ga školovati kao sportskog psa jer postiže dobre rezultate. Miran je. Dlaci je potrebna redovna nega.

  Povratak na početak 

 


Bordoška doga

 

To je pas izrazito jake i mišićave postave. Bordoška doga deluje kraljevski, isijava moć i skladnost. Sve na njoj, od vrata do repa, je jedna sama i velika moć. Na širokom čeonom delu glave jako je izražen stop, nosna kost je gledano po boku lagano konkavna. Njuška je, zavisno o boji krzna, crna ili smeđa. Čeljust je široka a ugriz vrlo jak. Bordoška doga ima predgriz (gornja čeljust je kraća od donje). Pod vratom je izražen podvoljak u dva nabora koji sežu do prsa. Dlaka je mekana, tanka i kratka. Jednobojna je mahagonij ili žuta sa svim međubojama. Uši i rep su kupirani. Visina  do 68 cm, težina  najmanje 50 Kg. Živi najviše 10 godina. Među svim molosima bordoška doga je najređa iako se uzgaja u mnogim evropskim državama. To je šteta jer pas zrači posebnom lepotom i apsolutno je pouzdan čuvar. Idealan je porodični pas koji voli sve što je malo i zato se dobro razume sa decom i manjim psima. Zbog veličine potreban mu je veći prostor. Za negu bordoške doge nam trebamo samo četka i krpa. Ti psi su izrazito otporni na bolesti. Lagano ih možemo naučiti sobnoj čistoći i poslušnosti uz pomoć jednostavnih naredbi. Ali nije ih moguće naučiti da prate zahtjevnije naredbe što nije ni potrebno. Taj je četveronožac svestan svoje snage zato je posebno pouzdan a uz odgovarajući odgoj i dosta disciplinovan. U mladosti je veliki proždrljivac i treba mu puno hrane. Potpuno odraste tek nakon dve godine. Posle toga bordoška doga nije više tako razigrana i postane mirnija.

   Povratak na početak 

 


Boseški ovčar-Beauceron

 

Jak, mišićav, ali ne i ukočen pas. Glava je dobro oblikovana, čeono koleno je nešto uzdignuto i liči na greben na prelazu iz nosnog u čeoni deo lobanje. Jako makazaste čeljusti tesno prekrivaju usnice. Oči su kestenjasto smeđe i pomalo ovalnog oblika. Uši su uspravne ako su krupirane. Rep je nošen na dole i mora sezati do skočnog zgloba. Pokrovna dlaka je duga 3 cm do 4 cm i leži gusto prilegnuta na finoj poddlaki koja je vatrenougljene do mišje sive boje. Boja krzna je crna sa smeđim mrljama ili siva (trobojan). Ima dvostruke čaporke na zadnjim nogama. Visina je 67 cm, težina do 50 Kg. Dočeka visoku starost. Beauceron je u prošlosti imao više imena. Svoje sadašnje ime dobio je u preprošlom veku po francuskoj pokrajini Beauce. Francuzi ga još uvek nazivaju "bas rouge" zbog crvenih mrlja na nogama. Beauceron je potpuno prirodan pas. Vrlo je aktivan i neverovatno istrajan. Kod posla je tvrd, inteligentan čuvar, poslušan je i brzo uči, samouveren je i privržen gospodaru. Nagon za čuvanje stada u porodici prenosi na štence. Prema strancima je nepoverljiv i napadački raspoložen. U svojoj domovini je poštovan odbrambeni i policijski pas. Beauceron nije pas za početnike a još manje je pas koji može živeti u soliteru u velikom gradu. Odličan je za čuvanje imanja na selu ili u predgrađu. U takvoj okolini biće dragocen i dobro će služiti. Francuski kinolozi ga pre svega koriste kao sportskog psa i sa njim se pojavljuju na velikim takmičenjima službenih pasa.

   Povratak na početak 

 


Bostonski terijer

 

To je čvrst pas sa ravnomerno raspoređenim belim oznakama po telu. Tanke uši nosi uspravno i one mu daju izgled dobro uravnoteženog psa srednje veličine. Deluje odlučno, jako, aktivno i pre svega bistro. Malo podseća na francuskog buldoga. Glava bostonskog terijera je četvorougaona i dobro je izraženo čeono koleno. Njuška je crna a nosni deo glave je širok. Velike i okrugle uši su međusobno dosta udaljene. Pogled je pozoran, razuman i oprezan. Leđa su duboka, opseg prsiju je veliki a rep kratak. Dlaka je kratka, glatka, sjajna, belo-crne je boje sa belom pegom na glavi. Visina od 30 cm do 35 cm, težina do 11,3 Kg. Bostonski građanin Robert Hooper je 1870 godine pario mešanca između buldoga i belog engleskog terijera sa sitnom, jedva 4 kilograma teškom belom ženkom koja je ličila terijeru. Današnji izgled je pasmina dobila ukrštanjem sa francuskim buldogom i 1893 godine novu pasminu je priznao Američki kinološki savez (American Kennel Club). Danas ih najviše uzgajaju u Bostonu. Bostonski terijer voli decu i vrlo je prijatan. Nikad ne laje bez razloga, drži se kuće i potrebno mu je malo prostora. Njegovu kratku dlaku jednostavno je negovati. Moramo ga redovno četkati i brisati vlažnom krpom. Tog živahnog psa uvek spremnog na igru možemo nositi svuda sa sobom. Neprimetan je i uopšte ne znamo da je sa nama. Ako mu omogućimo dovoljno šetnje može stanovati i u malom stanu u velikom gradu. U Evropi ih retko vidimo. Lako uči i po prirodi je zdrav pas. Podložan je upalama očiju.

  Povratak na početak 

 


Bolonjski bišon (Boljonez)

 

Visina mužjaka od 27 cm do 30 cm a ženke od 25 cm do 28 cm. Masa od 2,5 Kg do 4 Kg. Poznat već u dvanaestom veku. Bolonješki bišon je bio veoma popularan u Italiji u doba renesanse ali se čini da mu je poreklo malteško i da je došao preko kanarskih ostrva. Ipak specifične osobine je stekao na severu Italije. Veoma je blizak malteškom bišonu i ljubak je i prijatan za suživot. On je ozbiljan, inteligentan, privržen i mirniji od ostalih bišona. Ipak je slabo rasprostranjen. Samo još u Italiji postoje brojni primerci. Glava ima ravnu lobanju, prav prednji deo, i izraženi stop. Na njušci je veliki crni nos. Oči, takodje crne, su širom otvorene. Uši su duge, dlakave i padaju uz glavu. Bolonjski bišon ima širok grudni koš, prava ledja, blago zaobljena krsta, široke šape sasvim malo zakošene. Rep je prekriven veoma dugom dlakom u vidu pahuljica i uvija se na leđima. Dlaka na telu je duga takodje u vidu pahuljica i ne prijanja strogo uz telo. Mora biti besprekorno bele boje.

  Povratak na početak 

 


Bradati škotski ovčar

 

Na prvi pogled sličan je bobtailu i zato ga laici lako sa njim zamenjuju. Ali bradati Koli nije tako oštar a i odlakan je drugačije. Telo je dugo i vitko, kretanje dinamično i živahno. Oči su velike i pametne, zaklonjene čupavim obrvama. Rep je nošen na gore i prekriven srednje dugom, bogatom dlakom koja stvara lepezu. Dlaka je sastavljena od mekane i guste poddlake i oštre, jake i ravne pokrovne dlake bez kovrđa i valovitih dlaka. Duga brada dala mu je ime - bradati. Boja može biti škriljasto siva, jelenja, crna i svi tonovi između sivo-smeđe i boje peska. Može imati ali i ne mora bele oznake. Visina do 55 cm, težina od 25 Kg do 28 Kg. Bobtail i bradati škotski ovčar u dalekom su srodstvu. Pretpostavlja se da potiče od pastirskih pasa iz Poljske. Na početku prošlog veka je pasmina skoro izumrla. Ponovno su je započeli oblikovati i širiti 1949 godine u Engleskoj. Sada je uzgajaju svuda po Evropi. Crna štenad bradatog kolija kasnije postane siva a oni koji se okote sivi kasnije su svetlo do sivo plave boje. Te pse ne treba trimati ili šišati dovoljno je i svakodnevno češljanje. Nega je manje zahtevna nego kod bobtaila ili dugodlakog Kolija. Telesno je robustan i otporan ali je "u duši" osetljiv. Živeti mora u porodici, nikako ne u psetarnici iako može izdržati niske temperature. Bradati škotski ovčar je prijazan pas, vrlo živahan i umiljat. Oprezan je iako ne preterano oštar. Potrebno mu je puno kretanja i po pravilu dočeka visoku starost.

   Povratak na početak 

 


Brazilska doga-fila brazilljero

 

To je snažan pas teških i jakih kostiju, iako deluje nežnije od ostalih molosa. Glava je teška, sa tupim čeljustima i labavim vratom, koji ima izraženi podvoljak. Ima kratku svilenkastu dlaku različitih boja (ne sme biti potpuno beo) s belim pegama na vratu, prsima i vrhu repa. Ima snažan škarast ugriz i snažne, unapred ispružene očnjake. Rep je u korenu snažan, zatim se naglo stanji i doseže do skočnog zgloba. Uši su obešene i imaju oblik slova V. Rep i uši mu se ne kupiraju. Za tu je rasu tipičan vrlo velik korak. Pas hoda lagano, kao da pleše. Visina  do 75 cm, težina -od 50 Kg do 60 Kg. Živi 12 do 14 godina. Brazilska doga je jako nepoverljiva prema strancima. Ta karakteristika je navedena i u pasminskom standardu. Nije pas za svakoga. U Brazilu ga upotrebljavaju za lov na veliku divljač (puma, leopard) i kao čuvara goveđih krda. U Evropu je došao 1954. godine kada ga je u Nemačku doneo knez Albrecht Bavarski. Fila je po naravi oštar pas, što je poželjna osobina te pasmine. Ima nizak prag osetljivosti. Nikako nije primeren za ljude koji imaju decu. Potreban mu je vrlo dosledan odgoj, a od uzgajača ga moramo odneti što pre. Ne možemo ga školovati kao sportskog psa. Neverovatno je nepoverljiv prema svima i svemu što ne spada u njegovu porodicu, stoga je neprijatan. Ukoliko budete imali brazilsku dogu nećete imati puno posetilaca. Ima snažnu postavu i jako je otporan, stoga može živeti i van, ali nije dobro ako je uvek u psetarnici. Potrebno mu je puno dodira s Ijudima. Zdrav je pas, a displazija je retka.

   Povratak na početak 

 


Bretonski ptičar

 

Srednje je velik, vitak pas plemenitog izgleda. Nosni deo glave je srednje dug s jakim vilicama, jasno izraženim čeonim kolenom i dobro otvorenim nosnim otvorima. Njuška je jednake boje kao i krzno. Oči su živahne, izrazite i tamno smeđe. Uši su visoko postavljene, pokrivene valovitom dlakom. Rep je kratak (dug je približno 10 cm) s karakterističnim kovrčama na kraju. Neki se psi i oštene s kratkim repom. Dlaka je glatka ili lagano kovrčava, fina po strukturi. Dlaka je srednje duga, na prsima i udovima nešto duža. Na zadnjem delu prednjih nogu izražene su duže kovrđave dlake, a na zadnjim nogama pantalone. Boja je samo belo-smeđa. Visina od 48 cm do 50 cm, težina oko 15 Kg. Ovaj francuski ptičar je upotrebljiv i na zahtevnijim terenima i u svakom godišnjem dobu. Traži brzo i daleko, a tokom traženja galopira. Stara je pasmina koja mora za svoje sadašnje posebne sposobnosti zahvaliti ukrštanju sa engleskim seterom. Nova pasmina bila je prvi put predstavljena 1907. godine. Jednu godinu kasnije napisali su pasminski standard, a priznata je bila 1938. godine. Epagneul Breton je najmanji među ptičarima, posebno je cenjen u lovu na nisku divljač. Odlično ukazuje i pouzdan je donosilac uhvaćene divljači. Lovci ne mogu bez njega kada ga jednom nabave. Bretonac je veran porodici i odlično se razume sa decom. Potrebne su mu duge šetnje. Koristan je i nezahtevan pas. Možemo ga imati i u manjem stanu. Otporan je na vremenske nepogode i bolesti.

  Povratak na početak 

 


Bretonski riđi Baset

 

Malen je, čvrst, oštrodlaki pas koji izgleda zakržljalo mada ga poznavaoci smatraju tipičnim basetom. Glava je srednje duga sa jako izraženim zatiljkom. Oči su živahne i tamne, godine života se ne vide. Uši su srednje duge i ne dosežu njušku, pokrivene su tanjom i mekšom dlakom od dlake tela. Leđa su kraća nego kod drugih baseta. Telo je jako mišićavo. Dlaka je tvrda, gusta, kratka, skoro glatka i priljubljena. Zlatno je žut ili zemljasto smeđ, na prsima ponekad ima bele pege koje nisu poželjne. Visina od 32 cm do 36 cm, težina oko 15 Kg. Doživi veliku starost. Bretonski riđi baset je niskonoga podvrsta bretonskog oštrodlakog goniča koji je specijalist za lov na zečeve i divlje svinje. Taj je pas visok do 55 cm. U drugoj polovini preprošlog veka bio je među lovcima najomiljeniji ali je pre par desetina godina skoro izumro. Spasilo ga je nekoliko zainteresovanih uzgajivača - lovaca. Riđi (zemljasto smeđi) baset je izvan domovine nepoznat. Najmanje je sličan basetu. Ima prilično širok čeoni deo lobanje. Vrlo je jak, žilav lovački pas, otporan na bolesti i jako istrajan. Upotrebljavaju ga za lov u višim predelima i u teže prohodnim lovištima. Najbrži i najpokretljiviji je među svim basetima. Ako ga dovoljno rano i dosledno odgajamo prijatan je kao pratilac i porodični pas. Sličan je oštrodlakom jazavčaru. Ne voli biti sam i prilagodljiv je. Bolji je čuvar nego ostali baseti, posebno je otporan.

  Povratak na početak 

 


Briard

 

Prvog psa koji je podsećao na današnjeg briarda pokazali su na izložbi u Parizu 1863. godine. Tada je neko iz francuske pokrajine Brie doveo na izložbu ženku pastirskog psa koja je pripadala veoma staroj rasi. Briard već dugo nije samo pastirski. Pokretan je i mišićav pas skladnog tela. Pažnju nam privlači njegova dlaka koja sliči ovčjoj. Čelni i nosni deo lobanje izrazito su odvojeni stopom. Tipična je obrasla brada. Oči su velike i imaju miran, strpljiv i pametan izraz. Uši su krupirane i nošene uspravno. Prekrivene su dugom dlakom. Nekupiran rep ima bogatu zastavicu i na kraju je savijen u obliku kuke. Noge su mišićave i jake, na zadnjim su propisana dva čaporka. Dlaka je gusta, može biti različite boje, prednost se daje tamnijim psima. Visina oko 68 cm (mužjak je viši), težina oko 30 Kg. Dočeka visoku starost. Već je poznat i kao policijski pas, čuvar i pratilac. Strogim uzgojnim propisima pasmini su održali prvobitnost. Briard je zdrav, praktično bez displazije kukova i bez neuroza. Naizgled su ti psi privlačni i veličanstveni, stoga su omiljeni i dolaze u ruke ljudima koji ih nisu sposobni razumeti. Briard je, naime, svojeglav, njegova izvanredna živahnost i temperament traže dosledan i stručan odgoj i čvrstog vođu. Vlasnici moraju poznavati specifične osobine pastirskih pasa, njihov smisao za odbranu i druge posebne osobine, inače briard može postati težak.

  Povratak na početak 

 


Briselski Grifon

 

Pametan je patuljast pas kratkog tela. Pobuđuje pažnju radi skoro čovečjeg lica. Glava je velika i okrugla sa izbočenim čelom, tvrdim i oštrim vencem dlake oko očiju, lica i brade. Grifon ima predgriz, nosni deo lobanje je jako kratak i njuška se završava izmedju očiju. Oči su velike, rep kupiran na jednu trećinu. Dlaka je oštra i gusta. Poželjno je da bude što čvršća. Ne sme biti vunasta ili svilenkasta. Boja je smeđa do riđe smeđa. Podvrsta tog psa je brabanson (griffon brabacon) koji ima kratku i gustu dlaku. Kod podvrste belgijskog grifona (griffon belge) boja je crna ili crno smeđa. Brabanson sme imati crno lice. Veličina nije označena. Pasmina je stara i nalazimo je već na Breughlovim slikama. U tesnom je srodstvu sa nemačkim majmunskim pinčem. Sigurno ima ukrštenu mopsovu krv. Briselski grifon je prvi puta bio predstavljen na izložbi u Briselu 1880. godine i odmah je stekao puno obožavatelja. Brabanca uzgajaju u dve različite veličine. Taj mali kućni pas je drzak, živahan i ugodan porodični prijatelj. Dobrodušan je i moguće ga je bez većih poteškoća odgojiti. Zbog obrazne mimike deluje smešno i zabavno. Grifona je potrebno rano i dosledno početi učiti vođenju na uzici inače će kao odrastao zanovetati. Ti ljubimci su ipak samouvereni i oštri. U Belgiji grifoni slove kao psi za dvorišta i štale jer rado ganjaju miševe i. Možemo ih imati i u najmanjem stanu, lako se čisti za njim i ne laju previše. Teže od 3 Kg do 5 Kg. Čvrstoga su zdravlja i dožive oko 15 godina starosti

  Povratak na početak 

 


Bul terijer

 

Snažan je, mišićav i dobro oblikovan pas koji se kreće neverovatnom lakoćom. Neobična je njegova glava koja je meko izbočena od temena prema kraju nosa. Bele bul terijere kojima se kroz dlaku vidi ružičasta koža, nepoznavaoci zamjenjuju s praščićima. Spreda glava izgleda ovalna u obliku jajeta. Oči su prilično male, leže po strani i trouglaste su. Tanke uši su uspravne, kratak rep je debeo u korenu i tanak na kraju. Dlaka je kratka, glatka, sjajna i tvrda. Boja potpuno bela sa tamnijim oznakama na glavi, tigrasta ili tigrasta sa belim oznakama. Visina oko 45 cm, težina što veća. Živi do 14 godina. Bul terijer je gladijator među psima. Uzgojili su ga kao borbenog psa što je još uvek živo u njegovim genima. Tog psa mogu imati izuzetno snažni ljudi, jer je i on snažan. Bul terijer ima visoki prag uzdržanosti, odlično zna razlikovati da li ga je neko lupio nehotice, u šali ili ozbiljno. Čaroban je i neumoran u igri sa decom. Siguran je čuvar. Malo laje a čuva vrlo dobro. Može se satima odmarati, a može se i satima šetati. Rado se igra ali ga treba imati na ograđenom području. Jako je privržen gospodaru, poštuje ga i na njega je ljubomoran. Sa drugim psima je prijazan dok se prvi puta ne potuče, a nakon toga je napadač. Jednostavan je za čišćenje. Ima problema s bubrezima (za njega je opasno ležanje na vlažnom mestu). U nekim državama su tim psima zabranili učenje odbrambenih vežbi.

  Povratak na početak 

 


Bulmastif

 

To je pas snažne postave mada ne pretežak, žilav i suh s malo nabora. Usne su napete i gornja usna ne seže nad donju. Glava je velika i moćna. Njen opseg jednak je visini psa. Na sredini čela je jasno izraženi kožni nabor. Gubica je kratka i jaka u nosnom delu. Njuška i uši moraju biti tamno obojeni, oči tamno porubljene. Dlaka je kratka, tvrda i glatka. Boja krzna je mešana i to od žutih do smeđih tonova. Boje moraju biti jasno izražene. Bela boja je dozvoljena samo na prsima, pega nesme biti prevelika. Uši i rep nisu kupirani. Visina između 63 cm i 69 cm, težina oko 60 Kg. Doživi 10 do 12 godina. Među molosima bulmastif je najmlađa i najživahnija pasmina. Pokretljiv je odbrambeni pas i čuvar, radostan, spreman je na učenje i lako ga je odgajati. Sa njim je lako polažiti ispite propisane za odbrambene pse a u Engleskoj ga upotrebljavaju kao policijskog psa. Prijatan je porodični pas, ljubazan i veran svom gospodaru. Deca mu mogu napraviti svašta i neće se razljutiti. I pored toga sto je masivan nežan je i osećajan. Oprezan je, i iako nije agresivan, u svakom je trenutku spreman za boj i odbranu. Nadasve je pouzdan čuvar svega što mu je povereno na čuvanje. Kupovina i održavanje su jako skupi. Po naravi je zdrav i tvrd, paziti moramo na displaziju kukova. Potrebno mu je osigurati pravilnu ishranu i puno kretanja jer naginje debljanju. Od svih molosoidnih pasa bulmastif je najmanje zahtevan.

  Povratak na početak 

 


Čau-Čau

 

Poreklo pasmine nije jasno. Kao veliku retkost i dragocenost su te pse donosili putnici iz Kine. Ime je pasmina dobila 1894. godine. U Kini su čau-čau pse koristili kao čuvare, lovce na vukove i kućne pse ljubimce a na severu i kao pse za vuču. Uzgajali su ih i zbog mesa i krzna na dalekom istoku. U boljim restoranima još i danas nude njihovo meso. Po prirodi je miran, uravnotežen, suzdržan i ne voli da ga se češka. Veže se uz porodicu i postane dobar prijatelj. Najjače se zbliži s jednim članom porodice i zato mu ne treba menjati gospodare. Čau-čau je dobar čuvar koji laje samo onda kada to stvarno treba i tada je oštar i agresivan. Najveći je individualac među psima, privržen je čoveku a nikada drugim psima. Nije primeren deci. Voli hladnoću. Nije mu potrebno puno kretanja

  Povratak na početak 

 


Češki terijer

 

Lovac je na glodare i jamar. Ima kratke udove, vrlo je pokretan, snažan, ima izrazito dugu glavu sa jakom vilicom. Značajna je sjajna i svilena dlaka pastelnih boja, kovrđava ili valovita. Oči su srednje velike i u skladu sa bojom dlake, tamne ili jetrene boje. Uši imaju oblik slova V, ovešene su i pomaknute nešto napred. Rep nije krupiran i nošen je na dole. Kada je uznemiren podigne ga i tada ima sabljast oblik. Prsa nisu preduboka, zadnji udovi su mišićavi, prednje šape veće su od zadnjih. Boja je sivo plava ili nešto svetlija boja kafe. Žute, sive i bele oznake su dozvoljene ako ne prekrivaju više od 20% tela. Visina oko 30 cm, telesna težina oko 8 Kg. Češki terijer je nastao posle rata. Stvorili su ga ukrštanjem silihemskog i škotskog terijera. Od početka pedesetih godina sistematski ga je razvijao dr. František Horak i predstavio ga je kao češkog terijera. Godine 1963. novu je pasminu priznao i FCI. Uzgajatelji nastoje kod psa očuvati želju za lovom, stoga najviše vole kad štenad dođe u lovačke ruke (što se u zadnje vreme sve ređe događa). U Češkoj uzgojnu vrednost nadgledaju lovačke kinološke organizacije.U borbi sa lisicom ili jazavcem odvažan je, ali ne bezglavo agresivan. Bori se razborito. Izvrstan je lovac na miševe. Pored svega je i prijatan porodični pas, čemu pridonose njegova vodljivost, prijatan temperament i podnošljivost prema drugim psima. Dobro se razume s decom, odličan je čuvar koji ne laje previše. Moramo ga trimati svakih 6 do 8 nedelja. Robustan je i otporan pas.

  Povratak na početak 

 


Čivava

 

Sitno je pseće stvorenje s kratkim, ravnim leđima i ravnim nogama koje drži razmaknuto. Dugi rep nosi u lepo oblikovanom luku preko leđne linije. Glava je zaobljena poput jabuke, nosni deo lobanje je nežan sa jasno izraženim stopom. Oči su velike iako ne smeju biti previše izbuljene. Netopirske uši su pri osluškivanju postavljene uspravno. Dlaka je kratka, gusta i sjajna, poželjan je malen okovratnik. Drugi tip psa ima mekanu i dugu dlaku. Dugodlake čiuaue možemo zameniti sa psom pasmine papillon (leptir). Glavna razlika medju njima je u veličini koja u standardu još uviek nije precizno određena. Visina nesme biti viša od 20 cm, težina je od 500 g do 2,5 Kg. Čiuaua je najmanji pas na svetu. Dobio je ime po meksičkoj državi Chihuahua (tamo još uvek možemo videti čiuauama slične, ali robusnije pse) odakle su pasminu u preprošlom veku preneli u Ameriku. Njegova umiljata, krhka spoljašnjost vara jer je u stvarnosti živahan, odlučan pas koji se ne boji svojih velikih rođaka. Tipičan je pas za naručje jer se tamo najbolje oseća, pre svega u gospodarevom naručju. Gospodaru je neobično privržen. Skoro nikada ne laje već samo prigušeno reži. Tako se ponaša prema svim "sumnjivcima". Čiuaua je inteligentan, neobično temperamentan pas, spreman za učenje. Kod kratkodlakih i dugodlakih varijeteta dozvoljene su skoro sve kombinacije boja, a američki standard dozvoljava i srebrno sivu, čokoladno smedju i crnu boju. Čiuaui je svaki dan potrebna duga, opuštena šetnja. Životno doba je dugo.

  Povratak na početak 

 


Dalmatinac

 

Živahan, skladno građen, jak i mišićav pas iako ne grub. Ima vretenasto telo. Brz je i uporan. Glava mu je osobita, priljubljenih ušiju, okruglih očiju. Dozvoljena su dva varijeteta boja beli sa crnim tačkama i beli sa jetreno smeđim tačkama. Kod crnog oči su tamne, a kod smeđeg jantarno smeđe. Sluznice nosa, rubovi očnih kapaka i nokti odgovaraju boji tačaka koje su po telu veće, a po glavi, nogama i repu manje. Sitne tačkice između većih su nepoželjne. Rep je pružen nešto iznad linije leđa, nikad savijen i prebačen prema glavi. Šape mačje. Dlaka je kratka, tvrda, gusta, glatka i sjajna. Visina od 56 cm do 61 cm mužjaci, a od 54 cm do 59 cm ženke, teže do 25 Kg. Dalmatinski pas je u svetu najpoznatija hrvatska autohtona pasmina. Dobio je ime po Dalmaciji i ilirskom plemenu Dalmati. U 14. veku organizovano se uzgajao u Đakovačkoj biskupiji i korišćen je kao vojnički pas, pratilac konjanika, kao lovački pas gonič i ptičar pod imenom dubrovački gonič. U američkoj vojsci prenosio je poštu i lagane terete, a služi i kao vatrogasni pas. U 19. veku Vero Shaw ga prvi imenuje tim službenim imenom. Prema standardu FCI-a naziva se dalmatinac, a domicil te pasmine ima Dalmacija, Republika Hrvatska. Njegovo pegavo telo je već iz daleka oznaka da dolazi nešto posebno (često ga koriste za marketing). Voli trčanje i stoga se dobro oseća na selu, u velikom vrtu, među decom ili konjima. Prilagodljiv je i inteligentan pa se preporučuje za pratnju. Lako ga je negovati i ima izrazito dobar smisao za čistoću. Po prirodi je zdrav, prijatan i osećajan. Doživi 12 godina

  Povratak na početak 

 


Dandi dinmontov terijer

 

Visok je približno kao jazavčar, ima snažno, nisko i dugo telo. Glava je u odnosu na telo prevelika, prekrivena bogatom i mekom čupavom dlakom. Velike, okrugle oči izražavaju odanost. Leđa su u predelu bubrega nešto zaokružena. Nosna kost je bez dlaka. Oko očiju je tamni rub. Viseće uši su tanje prema krajevima, prekrivene su dugom, mekom i svetlom dlakom. Rep nije predug, sabljast je. Krzno je mešavina meke i tvrde dlake. Dlaka je po telu duga 5 cm, na glavi je bujnija, mekanija i svetlija. Ne treba je puno kratiti. Boja je boja papra ili senfa sa svetlim čuperkom na glavi. Visina od 24 cm do 28 cm, telesna težina od 8 Kg do 12 Kg. Rođak je bedlingtonskoga terijera. Najpre su ga znali kao Pepper Terriera, a 1814 g. je dobio svoje sadašnje ime. Tada je sir Walter Scott objavio knjigu "Guy Mannering" u kojoj su glavni junaci bili seljak i lovac Dandie Dinmont i njegovi terijeri boje papra i senfa. Ta je knjiga pobudila zanimanje za te pse. Pisac Scott upoznao je ove pse kod seljaka na graničnom području između Engleske i Škotske. Dinmontovog terijera 1850. g. naslikao je slikar Landseer. Dandie nije izgledao kao terijer, ali je imao više osobina terijera. Oprezan je, iako malo laje. Glasi se samo onda kada ima razlog. Bistar je a, ako odrasta sa detetom onda se sa njim uviek dobro razume. Uljudan je, privržen i mekan. Svog gospodara previše poštuje. Zna i snažno zgrabiti i braniti kuću i vrt. Prema strancima je suzdržan. Može živeti u stanu, ali mu je potrebno mnogo šetnje.

  Povratak na početak 

 


Doberman

 

Srednje velik, snažan i mišićav pas kojeg odlikuju elegantno kretanje, brzina i temperament. Glava je klinasta, plitka i jako mršava. Kupirane uši nosi uspravno. Telo je u načelu kvadratno, pri čemu taj pojam u odnosu na elegantne telesne linije nije previše precizan. Kretanje je elastično - hoda kao da je na opruzi. To je pas mešane krvi nemačkih pinčeva, tirinških ovčara, nemačkog ptičara, rotvajlera, engleskog hrta i mančesterskog terijera. Dlaka je kratka, tvrda i gusta, crne, tamno smeđe, plave ili peščane boje sa smeđim, oštro određenim pegama. Visina mužjaka je do 72 cm, težina od 40 Kg do 45 Kg. Dočekaju 14 godina starosti. Dobermana je 1860. godine uzgojio Louis Dobermann iz Apolde. Po njemu je pasmina i dobila ime. Reč pinč dodana je 1949. godine. Posebno je omiljen zbog svoje nepokolebljive vernosti gospodaru i nepotkupljivosti. Poznat je po opreznosti i zato ga se ljudi boje. Ponekad ga prati glas da je to pas koji teško uči. To je greška jer je doberman izuzetno inteligentan, lagano uči i voli raditi pa ga je lako odgojiti i školovati. Preporučujemo rad na poligonu za pse. Odbrambeni posao prihvata ozbiljno i dobro laje. Telesno je tvrd, duševno osetljiv. Kada mu se dogodi nešto neprijatno, više je dana nesretan i žalostan. Velik je prijatelj dece. Potrebno mu je mnogo kretanja. Kratka dlaka omogućuje jednostavnu negu. Zdrav je i bez obzira na veličinu kod njega se retko kada razvije displazija. Zima na otvorenom se ne preporučuje.

  Povratak na početak 

 


Dugodlaki Bernardinac

 

Ima srednje dugu dlaku, ravnu pa čak i malo valovitu, posebno na ledjima. Njegov rep se završava zastavicom, a na bedrima ima izražene "pantalone". Podvoljak je oblikovan poput ogrlice i zato deluje veličanstveno. Telesna linija dugodlakog bernardinca izgleda nešto mekše nego kod kratkodlakog. Šape su bele, široke i zatvorene. Često se pojavljuju čaporci. Uzgajač ih mora odstraniti. Kao i većina velikih pasmina bernadinci imaju predispozicije za displaziju kukova. Pre nego kupite štene, proverite da li su njegovi roditelji oboleli od displazije. Težina odraslog psa je oko 80 kg, a životna dob oko 10 godina. Bernardinci su po prirodi robusni. Iako mirni znaju ponekad i ugristi. To će učiniti samo kad osete ozbiljnu opasnost jer su inače dobrodušni i imaju visok prag izdržljivosti. Mogu se koristiti kao čuvari jer svojom, poštovanja vrijednom vanjštinom, izazivaju strah i deluju pre svega preventivno. Bernardinac je životinja koja voli udobnost i nema veliku želju za kretanjem i zatoa ga ne treba često voditi u šetnje. Nije grubijan, iako je samouveren i retko će ga kada napasti neki drugi pas. Bernardinac je osetljiv i privržen čoveku, stoga je preporučljivo da, ukoliko živi na slobodi, barem jedan sat dnevno bude uz porodicu. Iako je to razborit pas, poput deteta se oduševi svaki puta kad se neko od ukućana vrati svom domu. Tada laje i njegov glas se daleko čuje. Od silne radosti može nekoga i srušiti na tlo. Vrućinu podnosi puno teže nego hladnoću i zato mu treba prostor u senci. Vlasnik bernardinca u šetnji sa psom često naleti na tri različite reakcije prolaznika: 1. Majke pošalju svoju decu da pomiluju ljupkog psa, jer pogrešno misle da je bernardinac draga curica u krznu. Bernardinac je stvarno dobrodušan pas koji voli decu ali po nekad je dovoljno da se dete nađe na putu toga diva i već će biti na tlu. To će se dete onda čitav život bojati pasa 2. Ljudi koji rado popiju štogod žestokog imaju velike oči kada ugledaju bernardinca jer bi on na vratu trebao imati lepo burence s rumom za prvu pomoć. Tu posudicu su bernardinci nekad i nosili ali danas je nose samo na turističkim priredbama. Jedna od uloga tih pasa u prošlosti bila je i otkrivanje krijumčara čokolade i cigareta na Švajcarsko Italijanskoj granici. Priču o alkoholnom piću oko vrata opisao je švajcarski pisac Meissner u knjizi "Alpske ruže" (Alpenrosen) koja je izašla 1816. godine. Na naslovnoj stranici je bio bernardinac sa nacrtanom bačvicom oko vrata. U hronikama Svetoga Bernarda o tome nema zapisa 3. Ljudi oduševljeni psima, sanjaju o Barryu, psu koji je u 12 godina svog života spasio 40 Ijudi. To je verojatno legenda. Do 1860. godine bernardince su zvali medveđim psima i jedan preparirani primerak dobio je mesto u bernskom muzeju. Ime bernardinac u upotrebi je od 1865. godine, a čistokrvni uzgoj započinje u samostanu St. Bernard. Monasi su koristili kratkodlake bernardince kao alpske pastirske pse za traženje puteva, krčenje prtina u snegu i prevoz mleka, dok su dugodlake poklanjali značajnijim ljudima. Prvi uzgojni par imao je Heinrich Schumacher, mesar i gostioničar u Holligenu kod Berna. Psi su se zvali Barry i Diana. Njihovi najslavniji potomci su bili Sultan i Favorit koji su 1867. godine na svetskoj izložbi pasa u Parizu dobili zlatnu medalju. Po nastanku pasmine svetom je prošao bernardinski "boom" i za njih se plaćalo od 800 do 2 000 zlatnih franaka. Prvi klub bernardinaca otvoren je 1887. godine u Zurichu i 1891. u Munchenu. Imamo li dete ne smemo mu dozvoliti da jaše po psu ili da ga diže za prednje noge. Može doći do kidanja mišića i ligamenata, kao i do problema prilikom rasta. Bernardinci su odrasli sa navršene dve godine.

  Povratak na početak 

 


Dugodlaki jazavčar

 

Telesna građa je jednaka kao i kod kratkodlakog i oštrodlakog jazavčara. Nosni deo lobanje je izrazito dug i mršav, ali ne koščat. Uglovi usana protežu mu se pod oči. Ugriz je snažan, očnjaci jaki i pripijeni jedan drugome. Srednje velike oči su čiste i odlučne. Boja očiju se slaže sa bojom krzna. Dugodlaki jazavčar se od kratkodlakog razlikuje po dugoj svilenoj dlaci koja je duža pod vratom i na donjoj strani tela, posebno na ušima, zadnjim nogama i donjem delu repa gde oblikuju pravu zastavicu. Veličina, težina i starost su ista kao i kod kratkodlakog jazavčara. Dugodlaki jazavčar je od sve tri pasmine najviše omiljen. Rezultat je ukrštanja kratkodlakog jazavčara sa koker španijelima. Od početka prošlog veka bio je uzgajan čisto jer je uzgojna politika bila dosledna. Zbog omiljenosti i komercijalizacije puno je predstavnika te rase sporo i stidljivo, stoga treba pre kupovine dobro upoznati uzgajivača. Nikad ne kupujte mladunčad u "tvornicama" pasa! Previše odlučni ljudi nisu pogodni ovim psima - previše autoritativan odgoj im šteti. Neposlušni jazavčari nisu posljedica pripadnosti rasi već pogrešnog odgoja. Jazavčarske bolesti je zajednički izraz za zdravstvene probleme koji su tipični za tu rasu. Česti su ispad međupršljenskih uložaka, upale zglobova i ukočenost kičme. Do tih bolesti dolazi u starosti od 4 do 5 godina.

  Povratak na početak 

 


Škotski ovčar Lesi

 

U standardu piše: "Mora već na prvi pogled delovati kao pas izuzetne lepote. Kada stoji potpuno mirno mora svaki deo tela u celosti delovati skladno". Oblik glave je pri ocenjivanju od posebne važnosti. Glava ne sme biti tupa već kao lepo izrezan klin. Oči su bademastog oblika i daju psu ljupki izgled. Uši nosi uspravno, osim gornje trećine koja je povinuta napred. Rep je dug i bogato odlakan. Dlaka je duga, gusta i tvrda. Boja je žuto-bela, trobojna (crna sa smeđim mrljama) i srebrno plava (blue-merle). Visina do 61 cm, težina oko 30 kg. Sve opisano vredi i za kratkodlakog škotskog ovčara (smooth collie) samo je dlaka kratka i gusta. Živi do 15 godina. Dugodlaki škotski ovčar je prvi puta postao moderan pas na kraju preprošlog veka. Za toga prvaka u lepoti tada je trebalo izbrojati 20 000 maraka u zlatu. Nakon velikog zanimanja počeo je masovan uzgoj, a istovremeno sa tim nekontrolisana i nesistematična ukrštanja. Koli nije zahtjevna rasa. Psi lako uče, istrajni su, prirodno im je utisnut odbrambeni nagon i imaju potrebu za kretanjem. Nije pas za solitere i velike gradove. Najbolje se oseća dok kasom trči pored bicikla. Svom gospodaru rado služi. Odgajamo ga tako da se njime što više bavimo. Potrebno mu je puno ljubavi. Mora živeti u porodici, a ne u psetarnici! Ne podnosi silu. Može biti pas za početnika. Dobar je sa decom ali ne kao Lassie koji je pedesetih godina škotske ovčare ponovo učinio modernim psima. Potrebno je često čišćenje krzna. Vrlo rado laje iako to lako obuzdamo.

  Povratak na početak 

 


Dugodlaki vajmarski ptičar

 

Vrat je bez podvoljka, mišićav, skoro okrugao. Prsa su jaka, mada ne preširoka. Duga leđa su karakteristična. Rep je kod kratkodlakih kupiran na polovicu, a kod dugodlakih su odstranjena samo dva ili tri kralješka. Kod svih načina kretanja korak je dug, u galopu radi duge skokove, u kasu se ljulja. Dlaka je mekana i duga, s poddlakom ili bez nje. Može biti glatka ili valovita. Duža je na stražnjoj strani prednjih udova, a na zadnjim su udovima pantalone. Na repu je zastavica. Dlaka se potpuno razvije tek nakon dve godine. Visina mužjaka je od 62 cm do 67 cm, ženke od 59 cm do 63 cm. Vajmarski ptičar je posebnost među ptičarima ne samo zbog neobične boje, već i zato jer je hubertoidnog tipa a to je sličnost sa bloodhoundom. Izgledom ga možemo lako upoređivati sa još nekim pasminama goniča ili sa hanoverskim krvoslednikom. Njegova lepota je "kriva" što je u Americi to isključivo pas pratilac. Uzgajaju ga samo radi lepote dok je u Europi gotovo svaki vajmarski ptičar lovački pas. Njegov posao u lovu je posao nakon odstrela. Odličan je tragač na krvnom tragu. Nepogrešivo markira i radi i u vodi. Tamanitelj je glodara i prilično je oštar prema ljudima. Prema članovima svog "čopora" je nenasrtljiv. Njegove radne sposobnosti i sposobnost učenja su velike. Dugodlakog vajmarskog ptičara nije dozvoljeno ukrštati sa kratkodlakim. Jako je izdržljiv i otporan. Doživi starost oko 10 godina.

  Povratak na početak 

 


Engleski Buldog

 

Kompaktno građen, veoma jak i mišićav pas sa masivnom glavom. Vilica je široka, tupa i zavrnuta. Značajne su duboke bore koje obrazu daju tipičan izgled. Uši su kratke i tanke. Boja krzna je bela, crveno-crna, bledo žuta ili tigrasta. Zabranjena je crna, čak i onda kada se radi o štencima. Noge su ravne, šape okrugle i velike. Rep je kratak, nošen na dole. Visina nije propisana a idealna težina je 24 kg. Živi oko 10 godina. U standardu te pasmine veliku ulogu ima temperament. Agresivni ili lenji psi se diskvalifikuju. Buldog mora biti aktivan, dobrodušan, ljubazan prema deci. Kada je potrebno čuvati članove porodice posebno je oprezan. Kada zagrize teško pušta. Nije primeren za sport. Želite li poslušnog psa onda on nije pas za vas. Njegove duboke bore zahtevaju negu. Nije jako osetljiv na vrućine kao što većina misli. Tipično za njega je glasno njuškanje. Ima dobru probavu i dobar apetit. Sudeći po službenim zapisima pasmina je očuvana čitava dva veka. Poznavaoci tvrde da im je to uspelo zato jer su buldoga u pretprošlom veku nekoliko puta ukrštali sa mopsima, španjolskim dogama i engleskim mastifima. Ženke imaju probleme prilikom koćenja zbog velike glave mladih i stoga je potreban carski rez (visoke cene štenaca).

  Povratak na početak 

 


Engleski hrt

 

Tipičan je predstavnik porodice hrtova. Ima dugo telo, vidljivo razvijene mišiće, vitak je sa snažnim grudnim košem. Zadnji udovi su postavljeni daleko unazad tako da je sve na tom psu predviđeno za velike brzine. Dugim skokovima u galopu čak i veće udaljenosti prolazi nesmanjenom brzinom. U trku se nogama jako upire o tlo pa se njegovo trčanje čuje kao topot trkačkih konja. Glava je duga, čeoni deo lobanje plosnat, oči su tamne, pozornog pogleda. Nosni otvori su maleni. Rep je dug, postavljen na dole i lagano savijen. Dlaka je fina i gusta. Boja je crna, bela, crvena, plava, jelenje crvena ili žuto smeđa, prugasta ili sa belim znakovima. Visina do 76 cm, težina do 30 Kg. O njegovom imenu postoji puno pretpostavki. Najpre je bio lovac na zečeve i jelene a sada je već više od sto godina trkački pas. Najviše engleskih hrtova se uzgaja u blizini Sydneya u Australiji. U Evropi ih uzgajaju za rad i izložbe. Ova rasa nije samo sportska, već je i idealan za kućno čuvanje. Neverovatno je čist i bez mirisa. Tih je, oprezan i ne laje. Ima dobru osobinu da je umiljat i želi prisan odnos sa članovima porodice. Ne može živeti vani, mada je otporan na loše vreme. Uvijek mu se zna javiti snažan lovački nagon i tada voli progoniti mačke i kokoši. Potrebno mu je mnogo kretanja i najbolje je ako se takmiči. Rekorder je u brzini i dostiže do 61 km/h.

  Povratak na početak 

 


Engleski kratkodlaki ptičar

 

Skladno je građen, jak, istrajan i brz pas. Bez obzira da li stoji ili se kreće uvek je elegantan i lep. Ima markantnu glavu sa dobro izraženim čeonim kolenom i zatiljkom. Njuška i rub očiju su crni, a kod pasa limunske boje i kod belih pasa su svetliji. Smeđe oči deluju prijazno. Srednje duge uši postavljene su prilično visoko, tesno priljubljene uz glavu i na donjem delu šiljaste. Rep je srednje dug i postavljen ravno u visini leđne linije. Dlaka je kratka, glatka i sjajna. Boje su limunska, bela, naranđasto-bela, jetreno-bela i crno-bela. Može biti i jednobojan. Visina od 63 cm do 69 cm, težina od 20 Kg do 30 Kg. Doživi 10 do 12 godina starosti. Englezi su oplemenili starog španjolskog goniča. Poenter je specijalista za traženje, praćenje i ukazivanje. Kada stoji visoko diže glavu i intenzivno usisava miris. Traži izuzetno brzo po velikom prostoru i jako se udaljuje od lovca. Kada se postavi stvara jedinstvenu sliku i čini se kao bela tačka u polju (point - tačka). Poentera zanima samo topao telesni miris žive divljači. Označi (markira) svu pernatu divljač. Školovanje poentera je jako zahtevno i to može raditi samo stručnjak. U porodici je veran članovima svog "čopora", voli decu i jako je prilagodljiv. Po naravi je oprezan i ukazuje na približavanje stranih Ijudi. Ako znamo raditi sa njim prijatna je životinja. Potrebno mu je veoma puno kretanja inače ga osigura sam, bez gospodara i tako postane skitnica. Nije pas za štenaru niti za nelovce.

  Povratak na početak 

 

 
Engleski mastif

 

Velik je, masivan, moćan i skladno građen pas. Telo je široko i dugo sa dubokim prsima i dobro razvijenim mišićima. Širok čeoni i nosni deo lobanje je naboran. To se posebno primećuje u trenucima kada je pas pozoran. Uši su tanke, obešene i tesno prijanjaju uz glavu. Rep i uši se ne kupiraju. Oči bi trebale biti tamnije. Čeljusti, njuška i uši moraju biti potpuno crni. I oči su crno porubljene. Dlaka je kratka i priljubljena. Dlaka na plećima, vratu i leđima je tvrda. Boja dlake je od naglašeno žute preko boje marelice (apricot), do srebrne i prugaste. Ugriz je jak. Visina najmanje 76 cm (mužjaci). Težina najmanje 75 Kg. Doživi starost do 10 godina. Mastif je engleska rasa. Psi su uravnoteženi, dobrodušni i vole članove porodice. Potrebna im je čovekova blizina i stoga ih nije primereno držati u psetarnici. Kada žive izolovani mogu brzo postati opasni za sve, pa čak i za porodicu. Mastifa odgajamo bez prisile, mada dosledno. Ima tvrd karakter sa viskom pragom podražaja. Pre kupovine treba proveriti da pas poseduje unutrašnju čvrstoću. Postoji, naime, nekoliko engleskih uzgojnih linija s karakternim slabostima. Nije ga moguće školovati za odbrambenog psa. Mastif je prirodno sposoban proceniti opasnost zato odbrambeno školovanje nije ni potrebno. Kao i svi psi te skupine neosetljiv je na bolesti. Ne boji se udaraca i takvim tretmanom postaje agresivniji. Kupovina i održavanje je skupo a posebno u prvoj godini života kada mu je potrebno osigurati velike količine kvalitetne hrane.

  Povratak na početak 

 


Engleski seter

 

To je pas elegantnog izgleda, laganih kretnji, dobrodušan i dobar lovac. Glava je duga, srazmerno vitka, sa jasno izraženim čeonim kolenom. Čeoni deo lobanje među ušima je zaobljen (puno prostora za mozak), vidljivo je izražen zatiljak. Uši su srednje dugi i ovešeni. Vrhovi ušiju su jače obrasli. Nosni otvori su veliki. Rep je srednje dug i ima zastavicu sa najdužom dlakom na sredini repa. Dlaka je, osim na glavi, po celom telu lagano valovita i svilenkasta. Može biti kombinacija bele i crne boje, bele i boje citrona ili bele, crne i boje treseta. Uvek ima nešto bele boje. Telesna visina od 65 cm do 68 cm, težina od 27 Kg do 30 Kg. Doživi od 12 do 15 godina starosti. Ime setter potiče od engleske reči i znači onog koji nalazi i ukazuje na divljač. Tri pasmine engleskih dugodlakih ptičara bile su opisane i slikovno predstavljene već 1805. godine u delu "Cynographia Britannica". Predstavljeni su bili upotrebljivi psi. Među njima je engleski seter po brzini i istrajnosti upoređivan sa kratkodlakim ptičarom - poentrom koji ima drugačiji način traženja. Kreće se kao mačka, i kada nanjuši divljač, prišunja se kao mačka, skoro uz zemlju. Kada ukazuje na divljač (markira), postavi se uspravno, digne nos i okrene glavu prema divljači. To je pas koji ukazuje pre odstrela. Karakteristično je njegovo ošarano, dlakama različitih boja pokriveno telo. Upotrebljavaju ga lovci u Engleskoj. Potrebno mu je puno kretanja! Umiljat je i privrženiji porodici nego druge rase lovačkih pasa. Nije primeren za život u gradu.

  Povratak na početak 

 


Engleski springer španijel

 

Visokonog je, plemenit, simetrično građen i živahan pas. Tipično je njegovo polagano kretanje koje prelazi u dugi kas u kojem pas prednje noge stavlja napred tako da se čini kao da u plećima nisu povezane s telom. Deluje sportskije od kokera. Glava je masivna i okrugla, uši su tesno obešene uz glavu i ne preduge. Dlaka je ravna, gusta i otporna na vremenske neprilike. Nije pregruba i može, na prsima i prsnom košu, biti srednje duga. Česta je belo-smeđa ili belo-crna boja, ili i samo jedna boja s različitim oznakama. Visina oko 50 cm i manja odstupanja su dozvoljena. Težina oko 22,5 kg. Springer doživi 14 godina starosti. Ta pasmina spada među najstarije tragače, a sigurno je najstarija među španijelima. Iz nje su potekli skoro svi španijeli, osim klamberskog. Ime je dobio po karakterističnom načinu lova jer plen (pernatu divljač) preplaši i poskoči za njom. To je pre svega svestrano uporabljiv lovački pas, poseban tragač, brz i ima dobro razvijen nagon donošenja. Nemački mu lovci pripisuju nedostatke kao šunjkavac naime nije glasan na tragu. Kao porodični pas springer španijel ima slične osobine kao i koker, samo je nešto mirniji. Naginje neurozama i zato ga nikada nisu uzgajali masovno. Engleski springer ima telo radnog psa i potrebno mu je održavati radnu kondiciju dugim šetnjama ili trčanjem uz bicikl. Potrebna mu je svakodnevna nega i češljanje. Potrebno je odmah uklanjati svu mrtvu dlaku, a uz to i šišati dužu dlaku među prstima. Rasa je otporna.

  Povratak na početak 

 


Entlebuški planinski pas

 

Najmlađa je rasa među švajcarskim planinskim psima. Poznavaoci ga odmah prepoznaju, a laici ga smatraju mešancem. Spada među niže, srednje velike pse, jako je pokretljiv i okretan, dužina tela je veća od visine. Gornji deo lobanje je pljosnat sa lagano izraženim stopom. Ima jaku vilicu, koja se jasno odvaja od obraza i čeonog dela glave. Donji deo ušiju je zaobljen. Izraz lica je budan. Sve na tom psu je snažno, naočito i skladno. Rep je kratak i sa takvim se obično okoti. Dlaka je kratka, tvrda, jaka, sjajno crna sa sjajnim smeđe crvenim mrljama i belim oznakama kao i kod drugih "planinaca". Visine je ispod 50 cm, težina od 25 Kg do 30 Kg. Doživi visoku starost. Radi se o starom pastirskom psu, kojeg su ponovno otkrili i uzgajali nakon prvog svjetskog rata. Među radnim sposobnostima izrazite su teranje i čuvanje stada ali i čuvanje kuće. Postao je i omiljen, nezahtevan gradski pas, koji živi u stanu i pravi je porodišni pas. Vrlo je oprezan, mada obično nije agresivan. Spreman je hrabro braniti svog gospodara, pre svega decu. Jako je temperamentan iako nije na teret i odmah zna da li se to što je učinio gospodaru sviđa ili ne. Ne napada manje pse, jednostavno se okrene od njih. Vrlo se rado igra a kad ostari malo se smiri. Lajanje je podnošljivoi možemo ga po potrebi i ograničiti jer ima veliku sposobnost učenja. Najlepše kod entlebuškog planinskog psa je njegova povezanost "sa svojim ljudima". Telesno je robustan ali u duši je osjetljiv. Retko oboli.  Jednostavno ga je čistiti. Ima osrednju potrebu za kretanjem.

  Povratak na početak 

 


Erdel terijer

 

Skladno je građen, čvrst pas koji već na prvi pogled zrači snagom. Brz je i pozoran na sve što se događa oko njega. Glava je duga, lobanjski deo je pljosnat, lice glatko. To se može naglasiti trimanjem tako što na prednjoj trećini vilice ostavimo nešto dužu dlaku i tako nastane brada. Oči su malene i tamne, njuška je crna.Uši imaju oblik slova V i preklopljene su prema napred. Leđa su ravna, kratka i snažna. Rep je skraćen za dve trećine, nošen ravno gore. Krzno je sastavljeno od pokrovne dlake i kratke, mekane poddlake. Boja dlaka je crvenkasto smeđa sa crnim ili tamno sivim plaštom. Visina od 58 cm do 61 cm, težina oko 22,5 Kg. Pasmina je u današnjem obliku nastala sredinom XIX veka u dolini reke Aire u Yorkshiru. Starog engleskog Black and Tan terijera ukrštali su sa vidrašem (Otterhound). Potomke su koristili za poljski i vodeni lov. U vreme takozvanog bokserskog ustanka 1899. godine dobio je ime borbeni pas, a danas ga nazivaju i kraljem terijera. Erdel terijer priznat je kao službena rasa. Primeren je i za sportska takmičenja. Po naravi je neustrašiv, oprezan je i hrabar pas sa velikom dozom samopouzdanja. Dobro se slaže sa ostalim psima iako je veliki. Odličan je kućni pas, voli igru i decu. Potreban mu je veliki stan ili vrt kao i duge šetnje. Ne laje previše i bez potrebe. Trimati ga treba svakih 8 do 12 nedelja, a moramo ga i redovito četkati. Podložan je ekcemima, inače je po prirodi zdrav pas. Dočeka oko 14 godina starosti

  Povratak na početak 

 


Evroazijski pas

 

Srednje je veliki pas iz porodice špiceva. Dlaka je u različitim kombinacijama boja i može biti tako duga da se ne može odgonetnuti oblik tela. Glava je slična vučjoj, stop malo izražen. Uši su srednje velike, uspravne i stoje malo prema napred. Rep nosi preko leđne linije ili savijenog u stranu. Po čitavom telu ima gustu poddlaku i srednje dugu pokrovnu dlaku. Vilica, obrazni deo lobanje, uši i noge do kolena su kratko odlakani. Boja dlaka je od smeđe do bledo smeđe, vučje siva, crna ili crna sa ograničenim pegama druge boje. Korak je harmoničan, ne sme biti ukočen. Visina od 50 cm do 60 cm (mužjaci su viši), težina od 20 Kg do 32 Kg. Doživi približno 14 godina. Pasmina je nastala pre oko 70 godina u Weinheimu u Nemačkoj ukrštanjem čau-čau psa i vučjeg špica a kasnije su ukrstili i samojeda. Tvorci pasmine su dosegli svoj cilj jer pasmina se održala i drugačija je od ostalih pasa koji su bili podloga pasmini. Evroazijski pas voli svoju porodica i to ne samo jednog člana. Dobar je čuvar koji malo laje. Ima dobro razvijen lovački nagon i retko skita. Nepoverljiv je iako strancima nije neprijatelj. Klasičan je radni pas kojeg treba školovati, pri tome je izrazito pas za jednog čoveka - u tuđim rukama je neupotrebljiv. Po prirodi je prilagodljiv i lako uči. Rado izlazi u susret svom gospodaru, treba mu puno osećajne naklonjenosti, rado se igra i puno se kreće. Idealan je pas za porodice sa decom. Nije mu potreban veliki vrt, već redovna nega krzna. Nije zahtevan. Skloni su displaziji.

  Povratak na početak 

 


Faraonski hrt

 

Strastan je i oštar lovac koji lovi očima i nosom. Srednje je velik, plemenitog izgleda, sa jasnim telesnim linijama, nežan i ujedno snažan. Vrlo brz trkač. Čeoni deo glave je dug, suh. Nosni deo je duži od čeonog. Oblik glave određuju uši koje su, kada je pas pozoran, uspravne, vrlo pokretljive, u donjem delu široke i stvarno velike. Oči boje jantara su u skladu su sa bojom krzna. Dlaka je glatka, sjajna, meka i gusta. Boja je smeđa do tamnosmeđe. Poželjan je beli vrh repa. Dozvoljena je bela zvezda na prsima, bela boja na šapama i uska bela crta po srednjoj obraznoj liniji. Idealna visina mužjaka je od 56 cm do 63 cm, telesna težina od 20 Kg do 22 Kg. Prvi put sam opis ove pasmine malteških goniča primetio u jednoj od psećih enciklopedija, koja je izašla pre rata. Tamo piše da su ga od milja zvali kelpie. Krajem šezdesetih godina engleski su ga uzgajači prozvali faraonskim psom. FCI ga je priznao 1977. g. i tako je nastala zbrka oko sredozemnih pasmina goniča i hrtova. Pasmine Cirneco dell'Etna i Podenco Ibicenco. Potonjeg su dugo zvali faraonski pas zbog začuđujuće sličnosti sa staroegipatskim tesemskim hrtom. Sicilijski cirneco je toliko sličan kelpiju da ga čak i stručnjaci zamenjuju. Faraonski pas je odličan lovac na zečeve i čudesan skakač. Oprezan je, mada ne laje puno. Ima veliku želju za kretanjem i dostiže brzinu od oko 40 km/h.

  Povratak na početak 

 


Finski špic

 

To je pas srednje veličine sa gustom dlakom, trouglastim uspravnim ušima i svetlećim, lisičje smeđim krznom. Telo je kvadratično, noge su jake i suve. Nosni deo lobanje je uzak, njuška crna. Oči su velike, tamne i radoznale. Trouglaste uši su pokretne na sve strane. Finski špic ima vrlo jak vrat i duboka ovalna prsa. Ovratnik je izrazit sa nešto dužom dlakom. Rep je savijen na stranu prema bedru. Dlaka na glavi i na prednjim nogama je kratka i glatka, a po telu duga i nakostrešena. Poddlaka je kratka i gusta. Boja je lisičje ili tamno smeđa, nešto svijetlija na leđima. Visina od 44 cm do 50 cm, težina oko 20 Kg. Finski špic (suomenpystykorva) je bio spomenut već u finskom narodnom epu Kalevala i predstavlja nacionalni ponos. Prvi opisi pasminskih karakteristika poznati su iz 1812. godine, a od 1880. godine ga linijski uzgajaju. Finski špic je oduševljeni lovac na ptice (tetrebe i divlje petlove), neumoran je i okretan. Upotrebljiv je i za lov na medvede i losove. Pronađenu divljač naznači lajanjem. U Finskoj svake godine među tim psima izaberu "kralja lajanja" (Haukkukuningas). Užitak lajanja je kod finskog špica toliko velik da ga skoro nije moguće imati kao kućnog psa, iako je ljubazan, privržen, vrlo rado se igra i voli decu. Voli život vani i lako podnosi hladnoću. Potrebno im je ljubazno ponašanje, a pre svega puno rada i bavljenja sa njima. Nisu psi za život u velikim gradovima. Ime špic ne sme vas zavesti jer finski špic nije špic već lovački pas koji je dobio nadimak "pas koji laje na ptice".

  Povratak na početak 

 


Flandrijski govedar

 

Jak pas kratkog tela i jakih nogu. Deluje snažno ali ne i opasno. Ima izgled prevelikog šnaucera. Glava je naglašena dlakavom bradom koja daje psu posebnost. Oči moraju imati odlučan izraz i moraju po boji odgovarati krznu koje ima smeđi sjaj (između žute i svetlo smeđe boje). Dlaka može biti i siva ali poželjna je crna. Duga je i na leđima posebno gusta. Uši su u obliku trougla, rep kratak od dva do tri prsta. Kretanje (kas ili korak) je harmonično. Doživi oko 10 godina. Bouvier des Flandres je čuvar goveda, uspešan kao sportski pas i priznat kao službena rasa. Da doživi takav uspeh pomogli su mu inteligencija i uravnoteženost. Razborit je čuvar i ima vrlo visoki prag suzdržanosti. U vreme rata uspešno su ga koristili i kao psa vezista. Kod "brzih" instruktora prati ga glas teškog partnera. Pse te rase ne smemo školovati silom već razborito. Nije pas koji bi se vezao uz više ljudi. Potreban mu je jedan pravi gospodar koji će ga poštovati. Ubrajamo ga među "pse za jednog čoveka". Važno je redovno čišćenje krzna i skraćivanje dlake. To je potrebno pre svega na glavi. Posle svakog obroka treba mu očistiti bradu. Bouvier može živeti na slobodi. Nije "lajavac" i nema predispozicije za displaziju kukova.

  Povratak na početak 

 


Francuski Buldog

 

Jak, kratkonogi pas sa malim telom. Za njega je tipičan tupi obrazni deo lobanje i visoko nošene netopirske uši. Rep je prirodno kratak. Glava je široka i kratka. Na obrazu ima bore koje se pružaju do gornjih usana. Jezik i zubi se ne smeju videti iz zatvorene vilice. Oči su tamne, okrugle i malo izbočene. Ledja su široka i mišićava, a ledja blago padajuća. Dlaka mora biti kratka, gusta i sjajna sa malim pegama i kombinacijom boja - crne, smeđe i bele. Visina od 30 cm do 35 cm, težina od 8 Kg do 14 Kg. Životno doba oko 8 godina i retko dočekaju visoku starost. Francuski buldozi su nastali od starih seljačkih pasmina. Iako su kao rasa bili priznati već 1898. godine (prvi put bili su na izložbi 1870. godine) sporovima o njihovom poreklu još dan danas nema kraja. Englezi još uvek tvrde da je francuski buldog samo jedna podvrsta njihovog engleskog buldoga. Francuski buldog je čoveku privržen i ljubazan pas, prijazan prema članovima porodice, čak i prijateljima porodice. Vrlo je pametan i treba ga odgajati sa ljubavlju. Nije pas koji bi se podredio. Njegov izraz lica je rečit. Ljudi koji sa njim žive nauče se na njegovo glasno i nejednakomerno disanje. Jako voli porodicu i tesan kontakt sa čovekom. Po prirodi su francuski buldozi neustrašivi, uvek aktivni i jači nego što izgledaju na prvi pogled. Primereni su ljudima koji bi rado imali velikog psa, a imaju malo prostora. Pošto se lako udeblja potrebno je paziti na ishranu.

  Povratak na početak 

 


Goli Inka Pas

 

Vitak i elegantan pas nesvakidašnje spoljašnosti, bez dlaka je, brz i jak. Ima šiljastu njušku sa skoro nevidljivim čeonim kolenom. Tanki čuperak na glavi je dozvoljen. Oči imaju oblik badema i moraju biti što tamnije a iz njih mora "sevati" inteligencija. Makazast ugriz je jak a pretkutnjaka nema. Telo je glatko i gipko i žari toplinom. I rep mora biti po mogućnosti bez dlake. Koža je pegava, različite boje. Jednobojnost nije dozvoljena. Kretanje je elegantno. Idealna visina za mužjake je od 40,5 cm - 50 cm, težina od 9 Kg do 12,5 Kg. Živi dugo. Pasmina potiče iz Perua gde danas tih pasa više nema. Putnici i naučnici su nekoliko (ne jednakih) primeraka otkrili 1960 g. kod Indijanaca u zabačenim predelima Perua i odneli su ih u SAD. Ime orchid je dobio po orhidejama pod kojima je u vremenima Inka ležao u senci. Tipično za ovog psa je visoka telesna temperatura. Ima duge šape sa noktima koji su oblikovani kao prsti. Među prstima ima plivaću kožicu. Šape koriste kao i ljudi ruke - kucaju po vratima. Svoje porodične članove jako vole. Prijatni su i retko laju. Lagano se kreću kao da su bez težine. Ako su umorni koža im postane ružičasta. Nikada nemaju kožne parazite (vaši, buve i krpelje) i ljudima ne izazivaju alergije. Čudesni su i očaravajući psi. Postoje i odlakane podvrste iako su vrlo retke.

  Povratak na početak 

 


Gordon seter

 

To je pas sa najčvršćom postavom među svim engleskim dugodlakim ptičarima. Zbog elegantnosti i plemenitosti upoređuju ga sa plemenitim konjima koje su koristili u lovu. Njegova telesna građa omogućava mu galopiranje. Čeoni deo lobanje nešto je širi i kraći od nosnog. Stop je dobro izražen. Oči su tamno smeđe i žare razumnošću i živahnošću. Rep je prilično kratak, debeo u korenu i tanji prema kraju. I dlaka je prema kraju repa kraća nego uz koren. Poželjno je da dlaka ne bude kovrđava ili valovita. Po trbuhu je jako odlakan. Boja krzna je crna kao ugljen, sa kestenjasto smeđim mrljama i svetlim poljima oko očiju. Visina oko 66 cm, težina oko 30 Kg. Škotski seter je dobio ime po svom prvom pravom uzgajaču vojvodi Gordonskom, a škotski ga je pisac Markham već 1620. godine opisao kao psa koji je sposoban za svaki posao. Za svoju boju i krepko držanje mora zahvaliti ukrštanju sa bloodhoundom, i otuda najverovatnije škotski seter ima svoje tragačke sposobnosti. Od tog razmerno snažnog psa zahtevaju dobro traženje po zemljištu. U poredjenju sa engleskim seterom ne može pretražiti tako veliko područje. Na pernatu divljač ukazuje stojeći, sedeći ili ležeći, važno je samo to da je ukazivanje sigurno. Gordon setera uzgojili su u stenovitim i kamenitim predelima Škotske. Po osobinama se razlikuje od drugih setera zato je primeren kao porodični pas mnogo više nego irski seter. Dobar je čuvar, ne previše temperamentan, umiljat, miran, nešto otužne naravi. Između sva tri setera najotporniji je i najduže živi

  Povratak na početak 

 


Granični škotski ovčar

 

To je otporan, pokretan i neumoran pas sličan dugodlakom iako nije i tako elegantan i nešto je manji. Omiljeni je ovčarski i pastirski pas. Kao pasmina nije dugo bio priznat (to nisu hteli uzgajivači kako ne bi dospeo u pogrešne ruke). Dlaka je srednje duga i sjajna, često crna sa belim oznakama po glavi, na prsima, nogama i na kraju repa. Krzno im nije tako bogato kao kod srodnika. Glava je nešto šira i uši nisu elegantne kao kod dugodlakog kolija. Rep je dug i bogato odlakan. Visina od 43 cm do 50 cm, težina između 13 Kg i 22 Kg. Dočeka duboku starost. Granični koli potiče iz graničnih područja Engleske i Škotske (border = granica). Poznavaoci pasa kažu da su ga u Englesku doneli Vikinzi. To je radni pas i u Engleskoj i Americi još uvek čuva stada. Za njega je propisan zahtevan ovčarski ispit pa su granični koliji svake godine junaci takmičenja ovčarskih pasa koje se održava u Walesu. U Engleskoj je postao i porodični pas. Dobro se oseća u porodičnom krugu, a posebno na selu. Tog pametnog psa koji lako uči ne preporučujem ljudima u gradu. Pored puno kretanja potreban mu je i velik vrt ili ograda sa ovcama. Od 1990 g. započeli su ga, najprije u Engleskoj i Americi, a potom i drugde, koristiti kao psa za spašavanje. Posebno se iskazao pri spašavanju iz ruševina nakon potresa u Armeniji i Meksiku. Slovi kao najbrži i najokretniji.

  Povratak na početak 

 


Granični terijer

 

Taj radni terijer je veoma aktivan. Njegova glava je slična vidrinoj, koža je prilično krupna i mlitava, nekupiran rep je na kraju okrugao i debeo (vidrin rep). Njuška je kratka i snažna sa nešto tamnijom, oštrom bradom. Oči su živahnog pogleda, uši su u obliku slova V i padaju po strani niz glavu. Udovi su jaki kao da su pripremljeni za trke. Telo je pravougaono, duže je nego višlje. Duga dlaka je podvojena. Ima ravnu i tvrdu pokrovnu dlaku te mekanu i kratku poddlaku. Boja je crvena, kukuruzno žuta ili plava sa crvenkastim dlakama na udovima ili na glavi. Trimati ga moramo dvaput ili triput na godinu. Visina od 32 cm do 35 cm, telesna težina od 6 Kg do 7 Kg. Dočeka visoku starost. I ovaj pas potiče sa škotskoengleskog graničnog područja (border = granica). U čoporima su ga koristili za lov na lisice i vidre pa se zato i razume sa drugim psima. Još i danas ti psi rade u čoporima, ali se pojavljuju i na izložbama gde postižu šampionske rezultate. Border može pretrčati kilometre i kilometre pored konja jer to mu je u krvi. Njime se treba baviti i treba ga školovati. Potrebno mu je puno kretanja i zato ga ne može imati bilo ko. To svakako nije pas koji može živeti u stanu ili pas za penzionere iako je po veličini tome primeren. Border može živeti samo na selu. Ako mu je dosadno preskoči ogradu ili nađe rupu u mreži i tada će sused ostati bez kokoši, mačke ili kunića. Neumorno se igra sa decom, a dobro se razume i sa ostalim domaćim životinjama. Pored trimanja jednom godišnje potrebno mu je svaki dan češljanje i četkanje.

  Povratak na početak 

 


Grenlandski pas

 

Snažan je pas za vuču sa širokim grudnim košem, jakim nogama i mišićavim telom. Glava je široka i lagano zaobljena sa snažnim klinastim nosnim delom lobanje. Uši su malene, uspravne, trouglaste, blago zaobljene na vrhovima i prilično razmaknute. Njuška je crna a kod posebno niskih spoljnih temperatura dobije crvenkastu boju. Oči su malo nakrivljene a njihova boja je prilagođena boji krzna. Ima neustrašiv pogled. Rep je odlakan nešto dužom dlakom, visoko postavljen i jako savijen. Krzno ima dvostruki plašt, gustu poddlaku i ravnu dugu pokrovnu dlaku. Dozvoljene su skoro sve boje a i može biti jednobojan ili višebojan. Visina oko 60 cm, težina od 30 Kg do 50 Kg. Pretpostavlja se da su te pse za vuču na Grenland dovezli iz istočnog Sibira. Na Grenlandu još uvek žive kao prava prirodna pasmina u podneblju koje su imali u prošlosti. Upotrebljavaju ih kao pse za vuču i u rodu su sa kanadskim eskimskim psima kojima prieti izumiranje. FCI je priznala grenlandske pse tek 1967. godine. Skoro svi grenlandski psi koji žive u Evropi uveženi su iz Grenlanda. Psi te pasmine teško su vodljivi na uzici i rado napadaju. Treba voditi računa o tome da su oni otrgnuti iz divljine, gdje su živeli na potpuno različit način od našeg. Ako ih pravilno vodimo, užive se u porodični život mada za to treba puno strpljenja i znanja o ponašanju pasa. Mužjaci se neprestano bore za viši rang. Prema strancima i drugim psima su agresivni. Grenlandskog psa ne možemo držati u stanu. Problematičan je pas.

  Povratak na početak 

 


Havanski bišop

 

Visina mužjaka i ženke je od 25 cm do 35 cm. Masa do 6 Kg. Veoma je retka pasmina. Ovaj pas niskog rasta je potekao od bolonjskih bišona koji su uvezeni iz Argentine i ukršteni sa malim pudlama. Ime “Havanac“ dobija jer mu je rasa začeta na Kubi. Postoji mogućnost da je potekao od malteškog, kojeg su Španci preneli na Antile. Po svim osobinama je veoma blizak drugim bišonima i pokazuje iste kvalitete. Njegovo telo ima nešto veću dužinu od visine i ima veoma visoke bokove. Glava mu je ravna i široka sa izduženom vilicom na kraju koje se nalazi tamna njuška. Dosta velike oči su tamne boje ili, što je još poželjnije crne. Blago zašiljene uši padaju praveći obično blagi pregib. Pokrovna dlaka je najčešće od meke dlake, veoma dugačke, koja teži da pravi uvojke. Retko bele boje, havanac može biti riđ ili siv u raznim nijansama, ili beo sa istim bojama.

  Povratak na početak 

 


Hovawart

 

Srednje je velik, jak, okretan i dobar službeni pas. Ima dugu i tvrdu dlaku koja je otporna na sve vremenske neprilike. Dobar je trkač i skakač. Mužjak i ženka se razlikuju po obliku glave. Mužjak ima jaku, široku glavu drskog izgleda. Uši su trouglaste, opuštene i viseće. Vrat je jak i dobro odlakan bez podbratka. Leđa su kompaktna i ravna i nešto duža od visine. Rep je dug i dobro odlakan, a kad se hovawart razljuti podigne ga iznad leđne linije. Dlaka je duga, vunena i malo kovrđava. Boja krzna je svetlo smeđa ili crno smeđa sa svetlim pegama. Visina - do 70 cm kod mužjaka, težina - do 35 Kg. Hovawart je čuvar dvorišta a u prevodu to znači i njegovo ime. Uzgajivači su ga ponovo stvorili od ostataka ranijih hovawarta iz 1922. godine. Od tada se uzgaja. Hovawart je u mnogo čemu posebna pasmina. Sa njim je lako uspostaviti bliskost a uz to pored njega ćemo se osećati ugodno samo nas mora prihvatiti za vođu. Kao kućni pas je prijatan, miran i uravnotežen iako nije lenj i ne spava mu se. Dobar je promatrač, odlično proceni položaj i odluči se da li nešto treba preduzeti. Pre je dobrodušan nego nasrtljiv, i ima takozvanu socijalnu inteligenciju. To znači da neće ozlediti malu decu ili male životinje. Njegovo lajanje je potpuno i duboko, laje samo kada treba. Dosledno i sa osećajem možemo ga školovati do najvišeg stepena. Lako uči, voli rad i na treninzima se dobro oseća. Na žalost, ova rasa je dosta retka.

  Povratak na početak 

 


Hrvatski ovčar

 

To je pas srednje građe, niti teških, niti filigranskih kostiju. Telo mu je skladno, pravougaono i rustičnog izgleda. Glava je tupoklinastog oblika, paralelnih linija vilice i lobanje. Oči imaju oblik badema, dosta su velike, tamno smeđe boje, inteligentnog i živahnog pogleda. Klještastog ugriza. Ima trouglste, strčeće ili polustrčeće uši. Dlaka je crna, čvrsta, valovita do kovrđava i duga oko 10 cm. Kratka je na glavi, spoljnjem delu ušne školjke i donjim delovima nogu. Šape su kašikaste. Poddlaka je crna i gusta. Na prsima dozvoljene su bele oznake do 5 cm promera. Visina od 40 cm do 50 cm.

  Povratak na početak 

 


Ibički hrt

 

Srednje je velik, elegantan pas, snažnih kostiju, lagan u kasu i brz u galopiranju. Glava je duga, uska i mršava. Uši su krute, drži ih lagano napred, ukoso po strani ili unazad, uspravno samo onda kada je pozoran. Unutrašnjost ušiju nije odlakana. Malene oči jantarne boje postavljene su po strani. Pogled se čini bistar, čak malo lukav. Njuška je jednake boje kao krzno. Rep je dug i sabljast. Dlaka je glatka i kratka ili duga ali uvek gusta i tvrda. Boje mogu biti bela i crveno smeđa, bela i lavlje smeđa, jednobojan - beli, crveno-smeđ ili lavlje smeđ. Visina od 60 cm do 66 cm, telesna težina oko 22,5 kg. U domovini na španskim otstrvima Ibiza i Mallorca, gde ga zovu i balearski hrt, još ga uvek upotrebljavaju u lovu na zečeve. Lovi više njuhom nego vidom. Laje samo ako divljač čuje ili ugleda. U čoporu može loviti samo sa ženkama sa kojima se podnosi, mužjaci bi se naime potukli. Lovci sa Balearskih otoka tvrde da jednako dobro lovi noću i danju. U Nemačkoj su ih počeli uzgajati 1975. g. kada je i osnovan pasminski klub. Pre svega dobri su lovci koji sa lakoćom izvršavaju radne lovačke ispite. Takozvani veštački zec ih ne zanima. On je dobar porodični pas ako mu osiguramo dovoljno kretanja. Jednostavan je za negu,vrlo živahan, sa mesta skače neuobičajeno visoko. Brzo uči a pravilno odgojenog moguće ga je opozvati čak i sa traganja za divljači. Umiljat je prema deci a kažu da ima čak i nekakav smisao za humor. Dostiže brzinu od 40 km/h.

  Povratak na početak 

 


Irski modri terijer

 

Čvrst je i veliki terijer, mišićavog i skladnog tela, usklađenih pokreta. Pozornost izaziva njegova plava dlaka. Ima dugu glavu sa snažnom vilicom koju ističe i frizura odnosno obrve, duga dlaka na nosnoj ravni i brada. Njuška je crna. Prsa su duboka, vrat snažan, leđa ravna i razmerno kratka. Rep je i kupiran na dve trećine dužine i nošen uspravno. Dlaka je svilena, meka i bujna, lepo nakovrđana. Dozvoljene su sve nijanse plave boje. Dlaka na kraju može biti crna. Visina od 46 cm do 49 cm, telesna težina od 15 Kg do 17 Kg. Irci kažu da su posebno ponosni na dva simbola i to detelinu i modrog terijera. Ovaj terijer potiče sa planine Kerry na jugozapadu Irske. Tamo ga nazivaju "plavi kavalir" i cene ga kao lovačkog psa, tamanitelja pacova, čuvara stada i dvorišta, pa i kao policijskog psa. Kinološki savez Irske priznao ga je 1913. godine, a 1922. godine su ti psi uznemirili gledaoce Cruftove izložbi u Londonu ne zbog dlake koju onda nisu šišali već zbog divlje oštrine. Kod novijih kerrya je oštrina malo popustila. Nakon te izložbe počeli su ih šišati, ali brada u početku nije bila tako izrazita. Modra boja pojavila se nekoliko godina kasnije. Kerry je privržen i vrlo bistar pas. Dok je mlad treba ga naućiti da ne grize za vreme igre, jer kao odrastao pas može postati neprijatan "štipavac". Dobar je čuvar, veoma oštar i može raditi ispite odbrambenih pasa.

  Povratak na početak 

 


Irski seter

 

Njegovo vitko telo je mišićavo. Pravi je maratonski trkač sa izrazitim krznom. Ima prijatan izraz. Glava je ista kao i kod engleskog setera. Uši imaju lepo oblikovani nabor i ovešene su tesno uz glavu a na gornjem su delu obrasle dugom, svilenkastom dlakom. Vrat je mišićav, lagano sagnut i bez podvoljka. Dlaka je gusta i glatka na glavi i prednjim stranama nogu a na krajevima ušiju je kratka, inače je srednje duga. Resasti rubovi dlake pojavljuju se na trbuhu, prsima i na donjem delu vrata. I među prstima ima puno dlaka. Boja je kestenjasto crvena bez ijedne crne dlake. Dozvoljeni su male bele tačkice na prsima, prstima i čelu. Visina od 54 cm do 62 cm, težina od 18 Kg do 25 Kg. Crveni irski seteri na prvi pogled uopšte ne izgledaju radno već ostavljaju dojam razmaženih luksuznih pasa. Zbog elegancije, istrajnosti i svestrane lovačke upotrebljivosti najomiljeniji su među svim seterima iako su za školovanje, zbog svoje inteligencije, zahtevniji. U prirodi taj pas trči u galopu, divljač traži cikcak, a nađenu sigurno pokazuje i po potrebi oprezno digne. Taj uistinu lep pas može živeti i u porodici i kod nas je najčešće tako. Istrajni su u lovu i odlični za rad u vodi. Ako se irski seter premalo kreće postane svojeglav a uz dobar odgoj postane prijatan pas koji voli dodire sa ljudima. Po naravi je temperamentan i nije primeren za život u gradu. Dobro je ako vlasnik voli voziti bicikl. Telesno je puno tvrđi nego što se čini. Doživi duboku starost. Uz crvenog irskog setera postoji i crveno-beli koji je manje raširen.

  Povratak na početak 

 


Irski terijer

 

Vitak je i veliki pas. Nije čistog kvadratičnog oblika. Ima dobro uglovane udove. Brz je i pokretan pas. Bolji je trkač nego mišićast junak. Glava je duga, čeoni deo lobanje ravan, uši imaju oblik slova V i visoko su postavljen i nagnute napred. Pogled tamnih očiju je ispod kratkih obrvi vatren i bistar. Telo je srednje dugo, leđa su snažna a na leđima je pas malo izbočen. Rep je kupiran na tri četvrtine dužine i nošen je uspravno. Pokrovna dlaka je tvrda, oštra i duga. Poddlaka je fina, meka i kratka. Boje su crvena, crveno-pšenična ili kukuruzno žuta. Njuška je crna. Visine oko 46 cm, telesne težine oko 12 kg. U Irskoj, njihovoj domovini, nazivaju ih"devils" i stvarno su đavolji momci. U prošlosti su bili kućni čuvari i lovci na miševe i druge glodare. Britanska vojska ih je u prvom svjetskom ratu koristila kao kurire (1918. godine jedan je irski terijer dobio državno odličje). Kasnije su postali više porodični nego lovački psi iako se još uviek koriste u lovu. Nemiran temperament je postao nešto smireniji i danas je irski terijer prilagođen pas koji može živeti i u gradu. Važno je samo da stan bude nešto veći jer bi se inače mogao osećati ograničeno. Prema drugim psima nije uvek prijateljski raspoložen. Ako ga dosledno odgajamo onda je prijatan porodični član koji voli decu (izuzeci potvrđuju pravilo), ali nikad ne zaboravlja nepravdu. Neverojatno je hrabar i neosetljiv. Četiri puta godišnje mu treba kratiti dlaku. Otporan je na bolesti i doživi visoku starost. Rado se igra i potrebno mu je puno kretanja.

  Povratak na početak 

 


Irski vodeni španijel

 

Na prvi pogled liči na mešanca pudle i irskog setera. Čvrst je. Nezaboravno ga je promatrati dok se kreće jer kao da hoda po tlu punom užarenog uglja. Njegovo obeležje je duga, vitka glava sa izrazitim zadnjim delom lobanje i glatkom dlakom po obrazu. Inače njegova je dlaka duga i kovrđava a među očima pravi oblik poluostrva. Zanimljiv je i jedinstven njegov rep. Na početku je debeo a prema kraju se stanjuje i prvih deset centimetara je prekriveno gustim kovrđama a zatim je dlaka kratka, kao da je ošišana. Kovrđava dlaka je gusto priljubljena i crvenkasto smeđe boje. Visina do 58 cm, težina do 30 kg. Doživi oko 14 godina starosti. Taj čudesan pas veliki je ljubitelj vode i od 1860. godine bio je priznat kao lovačka pasmina. Prvi uzgajač bio je Irac Mc Carthy, što potvrđuje da pasmina potiče iz Irske. Vodeni španijel je bistar, pun mašte, žilav i prijatan. Zovu ga klavnom među španijelima. Odličan je lovac navođene ptice. Ni jedna mu voda nije prebrza ili prehladna. Nije primeren za sportskog psa i u Evropi je gotovo nepoznat. To je velika šteta. O njemu engleski kinolog Herbert Compton pisao je "Taj jako otporan pas voli živeti u kući, među decom i sa njima je uvek đentlmen". Neki stručnjaci tvrde da je to najinteligentnija rasa. Možda je njezino širenje sprečavala dlaka koja zahteva puno nege i komplikovano čišćenje. Po naravi irski vodni španijel je čio, bistar i poslušan. On je pas za ljude koji razumu pseću dušu.

  Povratak na početak 

 


Irski vučiji hrt

 

To je najveći pas na svetu. Deluje veličanstveno i vredno poštovanja. Snažan je, elegantan, neverovatno lagan i pokretljiv. Irski vučji hrt je neobična rasa. Glava je duga, oči su tamne, uši malene. Glavu ponosno drži na vrlo snažnom i mišićavom vratu. Prsa su jako duboka i široka, stomak je stegnut. Šape su velike i okrugle sa vrlo snažnim, zakrivljenim noktima. Dlaka je duga i tvrda po celom telu i nogama. Posebno tvrda i duga je na glavi gde seže preko očiju i donje čeljusti. Dozvoljene boje: siva, crvena, crna, potpuno bela, jelenje smeđa. Visina kod mužjaka od 81 cm do 86 cm, najmanja dozvoljena visina je 79 cm. Teži najmanje 55 kg. Sivi velikan sa zelenog otoka bio je namenjen za borbu sa vukovima koji su napadali konje na irskim pašnjacima. Plemići su ga imali za ukras. O irskom vučjem hrtu su govorili: "Ako ga maziš, pozdravi te, ako ga udariš, zadavi te". To vredi i danas. Vučji hrt je rado slobodan i potreban mu je uravnotežen gospodar koji u toku školovanja mora biti odlučan. Zajednički život je jedostavan mada vučji hrt nije pas za svakoga. Hrana za tog ogromnog psa je, posebno u prvih 18 meseci, vrlo skupa. Potrebno mu je puno prostora. Nije primeren životu u stanu, bolje se oseća u vrtu. Od desete nedelje potrebno ga je svaki dan šetati uz bicikl da se telesno razvije kako treba. Može nas pratiti kod jahanja. Retko reži, dobar je čuvar zbog svoje veličine. Prema strancima je suzdržan. Nije mu potreban poseban odgoj. Trči do 40 km/h

  Povratak na početak 

 


Istarski kratkodlaki gonič

 

Istarski kratkodlaki gonič je pas prefinjenog izgleda sa telom tipičnog goniča. Temeljna mu je snežno bela boja sa naranđastim oznakama na glavi, uhu i po telu. Te oznake moraju biti oštro ograničene kao ploče, tačkice ili trake. Nije dozvoljena treća boja ali je moguća varijanta potpuno belog psa bez oznaka. Glava mu je blagog i finoklinastog oblika. Nos i rubovi očnih kapaka su tamni do crni, oči su tamne, smirenog izraza. Visina od 44 cm do 56 cm. Za mužjaka najprimerenija visina je oko 50 cm, a za ženku oko 48 cm.

  Povratak na početak 

 


Istarski oštrodlaki gonič

 

Istarski oštrodlaki gonič za razliku od kratkodlakog ima robusniji izgled, nešto je krupnije glave i tela i odaje izgled poverljivog, strpljivog i snažnog psa. Kao i kod kratkodlakog istarskog goniča osnovna boja je bela sa naranđastim oznakama a može biti i potpuno bela bez oznaka. Trobojnost je diskvalifikacijska mana. Oštra dlaka je duga do 10 cm, strčeća i bez sjaja. Ispod nje se nalazi gusta i kratka poddlaka. Dužina i gustoća dlake različita je na pojedinim delovima tela i ne sme biti meka i kovrđava. Visina od 46 cm do 58 cm. Primerena visina mužjaka je 52 cm, a ženke 50 cm.

  Povratak na početak 

 


Izraelski ovčar

 

Srednje je velik, skladno građen i sličan divljem psu. Čeoni deo lobanje lagano je izbočen. Čeono koleno i srednja crta su lagano naznačene. Oči su nešto zakrivljene i tamne. Uši su nisko postavljene, nošene uspravno a vrhovi su u obliku slova V. Njuška mora biti crna. Pas smeđe boje ili svetlija njuška predstavljaju velike greške. Slabije pigmentiran pas manje je otporan i ne može preživjeti u pustinji. Rep je uzdignut nad leđnom linijom a kada je pas razdražen savijen je nad leđima. Dlaka je kratka do srednje duga a na donjem delu repa nešto duža. Boja: peščano siva do smeđa, može biti beli ili crn, crno-beli ili smeđe-beli. Visina od 50 cm do 60 cm, težina od 18 Kg do 25 Kg. Nekada je to bio pastirski pas. Već u starom Izraelu bio je sličan današnjem tipu psa. Zbog raseljenja Izraelaca podivljao je i živeo na rubovima čovekovih prebivališta. Dr. Menzel je izraelskog ovčara usmereno uzgajao i pripremio je rasni standard kojeg je Izraelski kinološki savez prihvatio 1960. godine. Ovaj pas ima izrazit osećaj za vlasništvo. Gospodarevo imanje brani odlučno, čak i onda kada je sam. Ima izvanredno razvijen sluh i strance primeti već na daljinu. U ratovima sa Arapima Izraelci su ga uspešno koristili kao sanitetskog psa za traženje ranjenika u pustinji i kao psa vezistu. Izraelski ovčar je odan i savestan. Gospodaru se nikada ne podredi do kraja već je njegov partner. Jake je i tvrde postave, živahan, pozoran i spreman na učenje, jednostavan za negu i čišćenje. Nije pas za veća urbana naselja.

  Povratak na početak 

 


Japanski Čin

 

Vrlo je živahan, elegantan, potpuno kvadratičan i snažan mali pas raskošne dlake. Pažnju privlači glava koju drži visoko. U poređenju sa veličinom glava je neskladno velika. Čeoni deo lobanje je izbočen a oči su postavljene bočno. Oči su tamne. Ako ga gledamo sa strane njuška je ravna sa čelom tako da je jedva moguće govoriti o nosnom delu lobanje. Dlaka je jako bogata, duga, svilenkasta i pod vratom kovrđava. Rep nosi savijen preko leđne linije i dlakaviji je od tela. Prednje noge imaju zastavicu, zadnje "pantalone". Čin je beli sa crnim ili smeđe žutim pegama. Visine je izmedu 18 cm i 28 cm, težina od 2 Kg do 4 Kg. U Japanu tu rasu zovu makura isin- pas koji je na jastuku. Japanci i inače vole minijaturne stvari te stoga tako minijaturne pse uzgajaju pažljivo sa puno Ijubavi. Pokušali su stvoriti što manjeg psa kako bi ga mogli nositi u rukavu od kimona. U Evropu su ga doneli u drugoj polovini pretprošlog veka. U sramežljivoj viktorijanskoj Engleskoj bio je vrlo omiljen. Danas po Evropi se nije još proširio. U Japanu ih ima puno. U standardu je zapisano da "tamo slovi kao ljubazan, pametan pas, živahan prijatelj posebno u važnim životnim trenucima jer zna razveseliti čoveka". Vrlo je oprezan, mada ne laje puno. Uvijek je spreman na igru, voli puno trčati. Dobro se oseća u malom stanu. Treba ga redovno i pažljivo čistiti. Često se kod pasa te pasmine pojavljuju oboljenja očiju. Neretko doživi i do 16 godina. Idealan pas za starije ljude pogotovo ako su sami.

  Povratak na početak 

 


Jezerski terijer

 

Laici ovog čvrstog i elegantnog oštrodlakog terijera zamenjuju sa malenim erdelom. Zamenjivali su ga i sa velškim terijerem iako sa njim nije u rodu. Jezerski terijer je manji i ima kraću glavu. Velški terijer je samo crne i crvenkaste boje (ta kombinacija boja pojavila se i kod jezerskog terijera). Glava je pravougaona zbog duge dlake na nosnom delu i na bradi. Malene uši imaju oblik slova V i preklopljene su napred. Rep je kupiran na dve trećine i nošen je uspravno. Dlaka je dvostruka. Boja: crno crvenkasta, plavo crvenkasta, crvena, pšenična, kukuruzno žuta, svetlo smeđa, plava ili crna. Visine oko 36 cm, telesne težine oko 6 Kg. To je stara pasmina koja je nastala na englesko-škotskoj granici i priznata je 1921. godine. Ime lakeland je novijeg datuma a pre su ih nazivali patterdalski terrier. Specijalnost tih pasa bila je šunjanjem loviti lisice u stenovitim pećinama. Lakeland terijeri su radili po načelu: kuda prođe glava tamo ide i telo. Još uviek ih koriste za lov. U Škotskoj priređuju takmičenja lepote tih pasa sa istovremenim testiranjem radnih sposobnosti. Kao kućni pas terijer je vrlo živahan, bistar i osećajan. Njegova sklonost lajanju može se ograničiti doslednim odgojem u ranoj mladosti. Svojeglav je ali istovremeno i osetljiv. Te pasminske značajke moramo uzeti u obzir kod odgoja. Nije posebno primeren za porodicu sa decom a neugodan je i za druge pse. Sve to ne smemo tretirati kao negativne osobine jer je inače jako umiljat pas. Dlaku mu trimamo četiri puta na godinu. Tvrd je i otporan. Živi približno 14 godina

  Povratak na početak 

 


Jorkširski terijer

 

Drag je, jako kompaktan pas uspravnog stava i skladnog tela. Njegova posebna osobina je duga dlaka koja se sa strane, od nosa do repa, vuče po podu. Glava je mala i draga. Oči su srednje velike i ne smeju biti izbuljene. Uši su male, uspravne i prekrivene kratkom dlakom. Telo ne sme biti slabo, leđa su ravna. Svilena dlaka bez poddlake je duga, glatka i ravna. Boja: čelično plava od zatiljka do korena repa, boje treseta na glavi sa ušima tamnije obojenim. Visina 22 cm, telesna težina do 3 Kg. Ti ljupki terijeri dočekaju do 12 godina starosti. U grofoviji York su rudari u XIX veku uzgojili malog terijera za jamarenje. Prvi puta se pojavio na izložbi pod imenom dugodlaki škotski terijer 1861 godine, a 1870 godine je dobio današnje ime zahvaljujući monahu koji je u časopisu "The Field" pohvalio uzgajivače Yorkshirea da su pasminu toliko poboljšali da stvarno može nositi njihovo ime. Kada je postao manji a dlake duže "yorki" je postao pomodni pas. Tada su započele svađe o veličini te pasmine jer su preprodavači pasa hteli što manje pse. Danas je slično - uzgajaju što manje pse jer donose "više novca". Ko ponudi jako male jorkširce treba mu reći da je varalica. U standardu je tačno određena visina. Yorki koji teži manje od dva kilograma nije pravi predstavnik svoje rase. Za ovu rasu je značajna živahnost, neustrašivost i osećajnost. Pored toga pas mora biti umiljat.

  Povratak na početak 

 


Jurski gonič

 

To je srednje veliki pas sa telom dužim od visine. Uzgojem se htelo posebno naglasiti jakost i istrajnost. Kod tipa svetog Huberta glava je teška, zaobljena sa izrazito velikim obešenim ušima. Kod lakšeg tipa glava je suvlja, duga i uska kao kod drugih goniča. Na gornjem delu glave je izrazito i dobro vidljivo teme a čeono koleno nije izraženo. Pažnju privlače prednje noge izrazito jakih kostiju. Dlaka je glatka i dobro priljubljena. Boja: jednobojan, žuto smeđ ili crveno smeđ sa crnim sedlom, crn sa žuto smeđim oznakama. Česta je bela pega na prsima. Visine od 40 cm do 46 cm. Težina od 27 Kg do 30 Kg. Doživi veliku starost. Taj pas je bliži rođak psa svetog Huberta od kojeg potiče i bloodhound. Jurski gonič je neustrašiv mada dobrodušan i ima izvrsno razvijen njuh. Jurskog goniča lakšeg tipa zovemo i bruno zbog njegove tipične boje (bruneau - smeđ). Ti psi imaju najjači glas među svim goničima.Njihovo lajanje je duboko i daleko se čuje a na tragu često tuli. Zbog toga ga zovu i "tulilac". U Švajcarskoj ga zbog njegove neumornosti i istrajnosti upotrebljavaju za lov u teško prohodnim predelima i to za sve vrste divljači. Odličan je u traganju za krvavim tragom. Privlačna lepota, miran karakter i činjenica da, osim u lovu, malo laje uzrok su tome da jurske goniče kupuju ljudi koji nisu lovci. Vrlo su vodljivi na uzici i ne stvaraju probleme. Oprez ako goniča pustimo u lovištu, glasno će i dugo tragati i neće se brzo vratiti!

  Povratak na početak 

 


Karelijski gonič medveda

 

Srednje je veliki pas, mišićav, pravougaonog je oblika, sa repom savijenim na gore. Telo je čvrsto i tvrdo. Jako je temperamentan i brz pas. Nosni deo lobanje je tup, klinast, sa izraženim čeonim kolenom i jakim makazastim ugrizom. Uspravne uši su srednje duge a na vrhovima malo zaobljene. U razmerno velikoj glavi ima male oči ognjenog pogleda. Bedra su jaka i zbog duge dlake u bedrenom delu deluje široko. Dlaka je ravna i strčeća. Nešto je duža na vratu i leđima. Poddlaka je gusta i mekana. Smeđkasto je crne boje sa belim oznakama na glavi, prsima, trbuhu i nogama. Visine od 54 cm do 60 cm, težine oko 30 Kg. U Finskoj i Kareliji, koja je južnija tačka ruskog Novgoroda, tu pasminu poznaju već dugo. Prvobitni psi te pasmine potiču od lajke. Kao čistu pasminu uzgajaju ih od sredine tridesetih godina. U toku finsko-ruskog rata skoro su ih istrebili. Spadaju među lovačke pse na visoku divljač kao što su medvede, lososi i risovi. Karelac je teško vodljiv pas i preporučujem ga samo iskusnim, doslednim ljudima koji moraju biti lovci. U Finskoj svake godine organizuju takmičenje tih pasa i proglašavaju kralja karelaca. U lovu ga upotrebljavaju tako da sledi divljač vezan remenom bez lajanja. Trag traži sam. Kad se približi divljači lovac ga pusti a pas zaustavi plen, napada ga i laje tako dugo dok lovac ne nanišani lovinu. Karelac nije pas za život u ograđenom vrtu i za besposlenost. U našim je krajevima za lov neupotrebljiv a njegovu borbenost i agresivnost možemo preusmeriti i dobiti odičnog psa čuvara.

  Povratak na početak 

 


Kavalirski španijel kralja Charlesa

 

Aktivan, graciozan i skladno građen pas. Glava i vilica su njegovi znakovi prepoznavanja. Čeono koleno je izrazito, nosni deo lobanje je dug do 4 cm. Čeoni deo lobanje je pljosnat i medju ušima nema izbočina. Uši su duge, visoko postavljene i bogate dlakama. Oči velike, tamne, okrugle i ne izlaze iz jamica. Dlaka je duga, svilena, bez kovrđa, dozvoljena je samo malo valovita. Rep i noge su bogato odlakani. Boje su bela i smeđa (kestenje smeđa), crna i smeđa, tamno smeđa, trobojna (crna i bela s crvenim oznakama). Visina oko 30 cm, težina od 4,5 Kg do 8 Kg. Žive jako dugo. Ova rasa je bila standardizirana 1928 godine u Londonu. Ponovo se htelo uzgojiti pređašnji tip toga psa sa dužom glavom i nastala je nova rasa koja je bila priznata 1944 godine. U Engleskoj su tog hrabrog psa u svakoj prilici upotrebljavali za lov mada je kavalir kućni pas. Svojom veličinom je između patuljastog (toy) španijela i normalno velikog španijela. Živahan je i posebno elegantan pas. Kavalir je jednostavan za odgoj, voli duge šetnje i možemo ga držati u malom stanu. U većem prostoru možemo imati i više tih pasa koji se međusobno dobro razumu i u istinu su čarobni. Imaju tvrdu narav i poverljivi su. Jako vole decu što je kod malih pasa retkost. Potrebno je redovno čišćenje krzna. Zadnjih godina su kavaliri u svetu ponovno postali popularni za šta je najzaslužnija britanska princeza Margareta i americki Ronald Reagan.

  Povratak na početak 

 


Kavkaski ovčar

 

Poreklom je iz oblasti po kojoj je dobio ime. Ovaj veliki pastirski pas sposoban je da se prilagodi veoma različitim klimatskim uslovima. Može da se sretne u celom bivšem Sovjetskom Savezu u Gruziji, Jermeniji, Azerbejdžanu, Kalmukiju na primer, kao i po severnim stepama kavkaza ili na prilazima Astrahana. Stepski pas je lakši od psa iz planinskih krajeva. Rustičan, malo zahtevan, veliki i efikasan je radnik a takođe i uravnotežen. To je veoma aktivan i hrabar pas koji dobro reaguje u odbrani. Njegovo nepoverenje prema strancima je takvo da je veoma opasno približiti mu se. Kreće se kratkim kasom koji mu daje karakterističan hod dok mu je galop malo teži. Kavkaski ovčar ima masivnu glavu sa širokim čelom, dosta kratku njušku, jaku vilicu i moćne makazaste zube. Uši su visoko postavljene i prirodno spuštene. Standard zahteva da one budu sečene. Kose oči su tamne. Sa svojim jakim i kratkim vratom, svojim širokim grudnim košem, jakim i mišićavim sapima, i svojim čvrstim šapama, ovaj ovčar ostavlja utisak moći. Njegov rep visoko postavljen u obliku srpa povija se do skočnog zgloba. Dlaka je prava, debela, dok je poddlaka svetlija i bujna. Postoje tri varijante kavkaskog ovčara. Jedna ima dugu dlaku koja stvara grivu, rese, pantalone, sa lepim bujnim repom poput perjanice. Druga varijanta je sa kratkom i debelom dlakom. Dok kod treće varijante pas ima dugu dlaku ali bez resa, bez grive i bez pantalona. Boja dlake ide od boje peska do riđe, često prošarane crnom, jednobojne ili dvobojne sa belim površinama.

  Povratak na početak 

 


Kernski terijer

 

Malen je pas tvrdog, čvrstog izgleda i pun veselog temperamenta. Posebno je čaroban izgled obraza kojeg određuju glava, oči i uši. Čeoni deo lobanje nije velik iako je poprilično širok i prekriven dugom dlakom. Oči su tamne, živahne i dosta odvojene. Uši su uspravne, šiljaste i prekrivene kratkom dlakom. Rep je dobro odlakan i nije krupiran. Krzno je bogato a dlaka tvrda iako ne gruba. Poddlaka je kratka i mekana. Dozvoljene su sve nijanse boja od crvene do peščane, od svetlo sive do skoro crne. Tamni moraju biti i krajevi ušiju i njuška. Telesna visina oko 28 cm, težina oko 6,5 Kg. Dočeka oko 12 godina starosti. Krzno tog psa kamene je boje a kameno je i područje na kom je lovio. Stoga nije čudno što je taj potomak starih škotskih terijera dobio svoje staro ime po gomilama kamenja. Još i danas ga u Škotskoj koriste za lov na lisice, jazavce, kuniće i vidre. Matični uzgojni klub se zalaže da po svojoj spoljašnjosti ostane sličan prvobitnom kernskom terijeru koji potiče sa ostrva Skye. Prijatan je, nije nervozan, uvek je spreman za igru i šetnju. Lako uči pa put do dobro odgojenog kernskog terijera nije težak. Spada među najbolje pse za decu koje možemo zamisliti a njihova nezavisnost gradi tesnu prijateljsku vezu. Pozoran je i oprezan, uvek oštar. Živahan je i nije dobro ako živi u velikom gradu. Jednostavno ga je negovati (češalj i četka). Telesno je otporan.

  Povratak na početak 

 


Kineski kukmasti goli pas

 

Vitak je pas sitnih kostiju. Veoma živahan i drag. Puno se kreće. Ima mekanu, toplu i glatku kožu bez dlaka. Dlaku nalazimo u čupercima na gornjem delu glave, na donjem delu repa i u obliku nekih vunenih nogavica na nogama. Neobično je gibak. Boja tela je od rozaste do crne, mahagonijeve, bakreno crvene, plave ili ljubičaste. Može biti jednobojan ili višebojan sa pegama. Uši su velike i uspravne. Kod dlakavog tipa te rase mogu biti i viseće. Što je manji pas onda ima svileniju dlaku. Težina od 2,2 Kg - 3 Kg, visina do 30 cm. Živi jako dugo. Radi se o jako staroj pasmini. Telesno jače pse upotrebljavali su za lov. Marco Polo ih je vidio i opisao. Sitni psi su živeli u mandarinskim kućama kao "dragoceni kućni čuvari" i u ograničenom broju u pretprošlom veku prešli su u Ameriku. Godine 1988 prvi su ih put pokazali u Munchenu na izložbi pasa. Te prijatne životinje su jače nego što izgledaju na prvi pogled. Vole sunce i brzo pocrne tako da ružičasta boja postane poput mahagonija. Nije loše imati ih pod suncobranom. Vole sneg a u vreme hladnoće treba ih više hraniti da mogu održati telesnu temperaturu. Strasno su privrženi svojoj porodici. U toplom domu se ponašaju kao verni čuvari koji osorno najave dolazak svakog stranca. Kad su pravilno odgojeni nisu agresivni. Primereni su pasjim zanesenjacima i dobro su rešenje onima koji su alergični na dlake.

  Povratak na početak 

 


Klamber španijel

 

To je pas krepkog tela koji ostavlja utisak nasilnika a ipak najmirniji je od svih španijela. Glava je velika, kvadratična i masivna. Čeoni deo lobanje je širok sa naglašenim zatiljkom, čeono koleno je duboko sa jakim obrvama. Oči su boje tamnog jantara. Velike obešene uši imaju oblik listova vinove loze gusto su prekrivene glatkom, priljubljenom dlakom. Noge su kratke, ravne i snažne. Šape su velike i okrugle. Bogato je odlakan gustom, svilenkastom i glatkom dlakom. Jednobojan je (beli), sa oznakama limunski žute boje. Visina od 42 cm do 45 cm, težina od 25 Kg do 32 Kg. Živi do 12 godina. Nepoznavaoci tog psa često zamenjuju sa bernardincem. Njemu je uistinu na prvi pogled sličan mada je prilično manji. Klamber španijel je najteži od svih španijela. Ime je dobio po zamku Clumber u Nottinghamshiru koji je bio vlasništvo plemića iz Newcastlea. Moguće je da potiče iz Francuske. Prvi put su ga pokazali 1859 godine na izložbi u Birminghamu. Klamber je uvek retka pasmina. Spor je pas koji tiho traži i ima odlično razvijen njuh. Njegova mirnoća omogućava korišćenje u traganju i u sredinama gdje postoji velik broj vidnih i slušnih podražaja. Te prijatne i dobre karakteristike klamberu omogućavaju da može biti i dobro porodični pas koji se na dugim šetnjama uvek drži uz čoveka i malo se udaljuje. Retke su prilike kada ga je potrebno držati na uzici. Čišćenje krzna isto je kao i kod drugih španijela. Otporan je.

  Povratak na početak 

 


Koker španijel

 

Daje utisak marljivog i jakog lovačkog psa. Telo je anatomski uravnoteženo i čvrsto. Od grebena do korena repa mora imati istu dužinu kao što je i visina grebena. Čeoni deo lobanje je dobro razvijen. Glava ne sme biti ni prefina ni pregruba. Američki tip koker španijela razlikuje se po okruglom obliku lobanje sa dobro izraženim obrvama a pored toga taj je pas nešto manji i ima i raskošnije krzno. Kod engleskog kokera dlaka je polegnuta i svilenkasta, ne valovita. Može biti crni ili smeđi, crn sa smeđim mrljama, crno-beli, narančastobeli, crno-beli sa oznakama različitih boja. Visina od 39 cm do 41 cm, težina od 12 Kg do 14,5 Kg. Doživi starost do 16 godina. Prvobitno je koker španijel bio namenjen za lov na pernatu i nisku divljač. Uzgojen je bio u Engleskoj gdje je i najviše tipova španijela u Evropi i važi za jednog od najstarijih španijela. Kod lovaca se u zadnje vreme opet povećalo zanimanje za te pse a koker je i omiljen i privlačan kućni odnosno porodični pas kojem je potrebno puno kretanja, neverovatno mnogo može jesti i naginje tuči. Privržen je ljudima, ljubak i osetIjiv. Prijatan je porodični pas. Voli lov, neumoran je i neosetljiv na vremenske neprilike. Jednostavno ga je odgojiti i vodljiv je. Nije preterano dobar čuvar i ne laje puno. Među kokerima su i neurotični psi zatoga pazite da ne kupite štene iz slabih, neurotičnih linija. Ako je iskvaren može bili vrlo neprijatan. Posebno upozoravam na pažljivo čišćenje unutrašnjosti ušiju. Naginje čestim upalama spoljnjeg ušnog kanala.

  Povratak na početak 

 


Komondor

 

Beli veliki pas sa dugom čvorastom dlakom. Za njega kažu da je "kralj među mađarskim pastirskim psima". Obilna dlaka mu prekriva glavu, uši, vrat, leđa i rep. Pokrivene su i oči stoga nije moguće znati kako je raspoložen. Po danu skoro da i ne laje dok je na nepoznatom terenu nepoverljiv. Glava i telo su skladni koliko je to uopšte moguće primetiti pod tim obilnim dlakama. Koža, njuška, usnice i desni su škriljasto sive boje. Krzno je belo - belu boju održavamo pranjem. Visina oko 80 cm, težina oko 60 kg. Dočeka starost od oko 12 godina. O postanku imena te pasmine ima više teorija. Nije jasno da li ime potiče iz mađarskog jezika, turskog ili nekog drugog. Izvan Mađarske su postali poznati tek 1920. godine. Komondor je dobar čuvar stada i dvorišta. Junački napadne vuka ili ljude koji ga ugrožavaju. Nije primeren za boravak u stanu. Po danu je miran i voli ležati na nečto mekano, dok je po noći, ako zatreba, brzo na nogama. Njegovo lajanje je puno i duboko i napada bez glasa. Ako zgrabi rođaka za krzno drži ga tako dugo dok ne dođe gospodar. Izrazito je nepoverljiv prema strancima i ne dozvoljava da netko pređe granice njegovog doma. Što ima veće područje za čuvanje to je ljubomorniji. Komondor nije posebno ljubazan pas i čak je i prema članovima porodice suzdržan. Lako uči iako je svojeglav. Moramo ga hvaliti rečima. Njegovo krzno je prava umetnost prirode.

  Povratak na početak 

 


Kontinentalni patuljasti španijel

 

To je srdačan mali španijel (kontinentalni - ne potiče iz Engleske), bogato odlakan, elegantan sa živahnim kretanjem. Uši podsećaju na krila leptira a drži ih uspravno i uvek u istom položaju. Varijetet ovešanih ušiju naziva se falen (phalene). Rep je visoko postavljen, jako pokretljiv i bogato ukrašen dlakom. Telo se skoro izgubi u gustoj, dugoj, lagano valovitoj i mekanoj dlaci. Boja - od crne do limunsko žute. Može biti i dvobojan (bela i smeđa) ili čak trobojan. Visine do 25 cm, težina ispod 4 Kg. Papillon je jako pametan, po prirodi zdrav i može doživeti do 17 godina. Papillon je stara rasa koja potiče iz Holandije i Francuske. Njeni preci su nacrtani već na Tizianovim slikama. Leptiraste uši nastale su potkraj pretprošlog veka. Srdačan je pas, lukavog i ukrasnog izgleda. Od brojnih kombinacija boja najviše mi se sviđa dvobojna kombinacija sa naranđastim pegama. Iako je malene veličine odlučan je, hrabar i jako oprezan. Članove porodice bezgranično voli, privržen im je i vrlo se rado igra. Pravi je pas za pratnju kojeg možemo imati i u najmanjem stanu. Voli kretanje, što ne znači da sa njim moramo ići na duge šetnje. Lepo krzno treba redovno i pažljivo negovati i čistiti. Potrebno mu je malo hrane ali mora biti kvalitetna. Papillonu je jako sličan kontinentalni patuljasti španijel - phalene (veštica), koji ima viseće uši i smatraju ga papillonovim pretkom. Oba su psa prijatna za razonodu.

  Povratak na početak 

 


Kovrdžavi bišon

 

Visina mužjaka i ženke je od 25 cm do 30 cm. Masa od 2,5 Kg do 3 Kg. Nastao je u doba italijanske renesanse ukrštanjem između malteškog bišona i drugih malih pasa među kojima je i pudla. Ovaj pas, čija kovrdžava dlaka podseća na krzno angorske koze, bio je omiljena životinja kralja Fransoa prvog. Smešna i veoma inteligentna ova pasmina potisnla je čak i pudlu u salonima u 17 veku. Od naziva ovog psa nastao je glagol bichonner čije je prvo značenje ’kovrdžati kosu’. Njegova popularnost u Španiji, pogotovu u 19 veku bila je tolika da su ga proglasili španskom rasom i da su ga dugo zvali Tenerife. Obzirom na njegovo poreklo međunarodna kinološka federacija je ovu rasu priznala kao francusko-belgijsku. Veseo razigran i živahan ovaj pas je ostao izrazito naklonjen životu na selu ali takođe se dobro prilagođava životu u stanu. Njegova dlaka iziskuje izuzetnu negu. Kovrdžavi bišon ima živahno držanje a glavu nosi ponosno uzdignutu. Pljosnata lobanja, duža od njuške, nije ni debela a ni teška. Stop je slabo izražen. Nos je okrugao, crn i sjajan. Okrugle, tamne i živahne oči, uokvirene tamnim kapcima, ne treba da budu ispupčene. Uši, ne previše široke i srednje dužine, padaju ravno i blago napred kada je pas na oprezu. Uši su prekrivene dugačkom i fino ukovrdžanom dlakom. Vrat je prilično dugačak, grudi prilično razvijene a krsta široka. Bokovi su podignuti, prednji udovi pravi a butine široke i mišićave. Rep nosi povijen ali ne i potpuno uvijen. Snežnobela dlaka je tanka, vunasta, ukovrdžana, veoma opuštena, ni ravna ni upletena i duga je 7 cm do 10 cm. Ne dopušta se nikakva mrlja, ali se prihvata malo boje slonovače na ušima.
Kvalitet dlake je najznačajniji.

  Povratak na početak 

 


Koton iz Tulera

 

Visina mužjaka najviše 32 cm a ženke najviše 28 cm. Masa mužjaka oko 4 Kg a ženke oko 3,5 Kg. Ovaj mali madagaskarski pas postoji već vekovima u oblasti Tuleara. Veoma liče na bišone kako morfološki tako i po konstituciji i po dlaci ali bilo bi nesigurno istraživati srodstvo izmedju njih. Koton je ljupki pratilac privržen gospodarima i dovoljno je miran i uravnotežen da bi živeo u kući. Napolju iskazuje svu svoju snagu jer tokom šetnji se nikada neće umoriti pre svog gospodara. Tek odnedavno je poznat široj javnosti u Evropi i počinje da biva cenjen zbog svih pomenutih vrlina ali i zbog estetike svog krzna. Najpopularniji je u Francuskoj. Glava sa ispupčenom lobanjom i naglašenom stopom se završava njuškom koja je duža nego šira sa malom tamnom pečurkom slabo otvorenih nozdrva. Živahne, dobro razmaknute oči su tamne i izražajne. Trouglaste uši su prelomljene u osnovi. Telo i šape su mišićavi. Dugačak rep, istanjen na vrhu, spušta se do skočnog zgloba. Struktura tanke,duge i talasaste dlake podseća na pamuk. Dlaka je bela ali je dopušteno nekoliko mrlja u manje ili više izraženim nijansama žute, posebno na ušima. Ozbiljnim nedostacima na taknmičenju se smatraju oči, nos ili usne koji su svetle ili bez pigmenata a takodje i prekratke uši ili prekratak ili predugačak rep. Zatim isto nedostatak i minus je nedovoljna dlakavost ušiju i repa, slaba građa, prekratka kovrdžava ili svilenkasta dlaka ili prisustvo crne dlake.

  Povratak na početak 

 


Kraški ovčar

 

Jak pas srednje visine. Glava je široka, plemenita, prijatnog izgleda, lobanja malo izbočena, čeono koleno slabo izraženo, vilica je duboka. Ovešene uši imaju oblik slova V. Vrat je jak bez podvoljka, trup krepko razvijen i srednje dug (10 posto je duži od visine) sa ravnom leđnom linijom. Rep je visoko postavljen, sabljast, srednje dug i spušten. Dlaka je duga i ravna sa gustom poddlakom. Na glavi i na prednjem delu nogu je kratka dlaka. Boja: metalno siva i malo tamnija na grebenu. Po trbuhu i na prednjem delu nogu je svetlija. Visina kod mužjaka oko 57 cm, težina od 30 Kg do 40 Kg. Kod ženki visina je oko 54 cm a težina od 25 Kg do 30 Kg. Dugo živi. Međunarodni kinološki savez je kraškog ovčara službeno priznao 1939 godine na skupštini u Stockholmu gde je njegov standard predstavio stručnjak slovenske kinologije Teodor T. Drenig. Tada su ga nazvali ilirski ovčar a pod istim imenom i jednakim standardom je FCI obradila šarplaninca. Službeno su te dve pasmine razdvojili i priznali ih kao dve različiti pasmine, odnosno sa jedne strane kao kraškog ovčara a sa druge kao šarplaninca 1968 godine. Kraški ovčar je miran, bistar, dobrodušan i ukoliko je potrebno oštar pas, jako privržen gospodaru. Još uvijek se koristi kao ovčarski pas i inače je dobar čuvar i prijatan pratilac. Koriišćen je ranije uglavnom za posao pastira u planinama ili kao čuvar većih ograđenih objekata i poseda.

  Povratak na početak 

 


Kratkodlaka mađarska vižla

 

To je skladno građen, srednje veliki pas, laganih pokreta koji podseća na korak trkaćeg konja. Telo je vitko i mišićavo. Na čeonom delu lobanje, koje je više uže nego šire, ima lagano izraženu brazdu. Nosni otvori su srazmerno veliki, njuška iste je boje kao i krzno i izvaredno je pokretljiva. Oči su tamne. Uši su prilično duge i ovešene. Rep drži malo niže nego druge lovačke pasmine. Trećina repa je kupirana ali dozvoljen je i nekupiran rep. Dlaka je kratka, gusta i sjajna. Krzno je smeđe boje a u Nemačkoj uzgajaju i vižle boje cigle. Visina od 57 cm do 64 cm, težina od 22 Kg do 30 Kg. Mađarsku vižlu su već od 1700 g. uzgajali čistokrvno. U drugoj polovini pretprošlog veka su je, slično kao i druge rase u Evropi, ukrštali sa drugim lovačkim psima (poenterima i nemačkim kratkodlakim ptičarima). Prvi rasni klub osnovan je 1920 godine i već je iste godine izdata prva rodovnica. U poslednje vreme vižlu najčešće koriste mađarski lovci. Od svih pasa ptičara samo je vižla smeđe do jelenje crvene boje. Vižla ima izrazito razvijen smisao za rad sa gospodarom. On je za nju vođa čopora kome je odana, podređena i spremna ga je braniti. Kod pasa takvih osobina školovanje na silu osuđeno je na neuspeh. Ako neko istovremeno traži porodičnog i lovačkog psa za njega je vižla pravi izbor. Prilagodljiva je, poslušna i ljubazna. U lovu nikada ne nestane iz vidnog polja svog gospodara. Vižla može biti oštra i prema čoveku.

  Povratak na početak 

 


Kratkodlaki Bernandinac

 

Snažan je, čvrst i mičićav pas sa moćnom glavom i pametnim pogledom. Obrazni deo lobanje je taman i zbog toga deluje ozbiljno iako ne oštro. Oči su mu okrugle, prijatnog pogleda i smeđe boje. Donji očni kapci su po pravilu otvoreni iako ne smeju biti previše ovešeni. Uši su srednje velike i ležeće. Kratka dlaka je vrlo gusta, rep kosmat bez zastavice. Može biti beli sa smeđim područjima ili smeđi sa belim područjima. Šape, prsa i kraj repa su uvijek bele boje. Visina je oko 75 cm, ženka oko 70 cm. Žive 10 godina. Kratkodlaki bernardinci su osim po dužini dlaka potpuno jednaki dugodlakima. Kod kratkodlakih bernardinaca više dolazi do izražaja mišićavo telo i lakše ih je negovati. Pre nego li kupite bernardinca dobro razmislite jer tako veliki pas promeni život svakoj porodici. Potrebno mu je puno prostora i dobro podnosi boravak na otvorenom. Glasan je iako ne laje puno. Nemirni psi u komsiluku mu ne smetaju. Nije gradski pas i njegova ogromna količina izmeta ne izgleda lepo. Štenci ne smeju hodati po stepenicama (posebno je opasno hodanje niz stepenice) jer može doći do izvlačenja mišića i veza. Sve to naglašavam zato što ljudi doživljavaju bernardinca kao statusnog psa. Ova rasa nije za sportiste koji žele školovati psa. Bernardinac koji postane oštar jako je opasan. Nije ga dobro brzo buditi! Ako je pravilno odgojen može biti prijatan.

  Povratak na početak 

 


Kratkodlaki foxterijer

 

Po eleganciji podseća na trkačkog konja. Leđa su kratka a udovi stabilni. Od oštrodlakog terijera razlikuje se samo po dužini dlake iako su to dve različite rase. Pročitajte sve o obe rase da biste dobili potpunu informaciju. Tipično za te pse je da ih i najmanje uzbuđenje dovede do najveće napetosti. Glava je duga i plosnata, skoro bez čeonog kolena. Oči su malene, tamne i duboko usađene. Uši su u obliku slova V i nagnute napred. Rep je kupiran na dve trećine dužine i uspravan. Kratka i glatka dlaka je tvrda i gusta. Mora prevladavati bela boja a na njoj su oznake drugih boja. Kratkodlaki foksterijer nije toliko raširen kao oštrodlaki. Postao je slavan kada ga je 1889 godine naslikao slikar Francis Barraud. Slika je postala slavna u celom svetu. Dok je pozirao, da bi bio miran, pas je s fonografa slušao "glas" svojeg gospodara. Tog živahnog i aktivnog psa prvi su put pokazali na izložbi u Engleskoj 1860 godine. Foksterijer je lovačka pasmina zato ima rep tako dug da ga lovac može čvrsto primiti kada napadne lisicu ili jazavca. Krakodlakog foksterijera je jednostavno negovati četkom i vlažnom krpom. Duže dlake iščupamo ili odrežemo. Oprezan je (rado laje), pametan (iskorišćava gospodareve slabosti) i neumoran. Veterinar ga vidi samo onda kada ga dovedu da zašije rane koje je zadobio u borbi sa divljim životinjama u lovu.

  Povratak na početak 

 


Kratkodlaki jazavičar

 

Rasni standard jednak je za sve tri vrste jazavičara. To je nizak pas sa dugim telom i čvrstim mišićima. Glava je uska i izgleda pametno. Jazavičar ne sme biti nepokretan ili mršav kao lisica. Uši su mu visoko postavljene, nisu preduge i na krajevima zaokružene. Dlaka je kratka, gusta, sjajna i glatka. Boje su različite od žute do smeđe ako je jednobojan a može biti i dvobojan: crni, smeđi, sivi ili beli sa smeđim pegama. Visine od 23 cm do 27 cm, težina ispod 9 Kg. Dočeka starost od 12 godina do 14 godina. Jazavičar je jedna od najomiljenijih i najraširenih pasmina. Još iz pradavnih vremena nalazi se na području Nemačke gdje je tokom godina rasa usavršena pa se Nemačka smatra matičnom zemljom te rase. Zaštitni znak jazavčara su krive noge odnosno ti psi postali su popularni zbog telesne mane. "Kobasičasti" oblik dobijao se vekovima strogom i planiranom selekcijom tako da je uzgajivačima uspelo dobiti dužeg i nižeg psa koji je sposoban uvući se u najmanju jazbinu. Širom sveta postao je poznat kada su u Americi izmislili viršle u dugim pecivima nazvanim "hotdog" pa su na prvim reklamnim plakatima umesto viršle nacrtali jazavičare. Jazavičar je samouveren pas karakterističnih osobina. Takve osobine su mu potrebne za borbu sa jazavcem ili lisicom u rovu. Iako je jazavičar omiljen i živi na urbanom području on je lovački pas i ako treba veoma je oštar. Rado laje i dobar je čuvar malih stanova.

  Povratak na početak 

 


Kratkodlaki vajmarski ptičar

 

Srednje je velik, lepo oblikovan i žilav lovački pas vrlo zanimljive boje krzna. Kratkodlaki i dugodlaki vajmarski ptičar razlikuju se samo po dlaci i zato preporučujem da pročitate opise oba psa. Glava je masivna sa dugim nosnim delom. Kod ženki je nežnija nego kod mužjaka. Vilica je skoro okrugla. Usnice su boje mesa a njuška tamnija koja prelazi u sivkastu. Oči su kod mladunčadi plavkaste a kasnije postanu svetle do boje jantara. Uši su široke i prilično duge. Dlaka je kratka, čvrsta, glatka i priljubljena. Poddlake ima malo ili je uopšte nema. Boja: srebrna, srnasto ili mišje siva, moguće su i nijanse. Visina od 59 cm do 70 cm, težina od 23 Kg do 28 Kg.Kratkodlakog vajmarskog ptičara su nekada uzgajali skoro isključivo u Thurengenu. Odličan je tragač, koristan i za traženje pogođene divljači. Sadašnje ime nastalo je u zadnjoj trećini XIX veka i dobijeno je po velikom knezu Karlu Augustu Weimarskom (1757-1828) koji je lovio sa kratkodlakim, svetlim psima, moguće i sivim. Prvo društvo za uzgoj čistokrvnih kratkodlakih vajmarskih ptičara srebrno sive boje bilo je utemeljeno 1897 godine. Vodljiv je, ima izrazito razvijen lovački nagon, temperamentan je i primeren za život u porodici. Dobro se oseća u kući. Ima razvijen i obrambeni nagon. To ne smemo razumeti pogrešno jer iako može živeti u kući, uz porodicu, kratkodlaki vajmarski ptičar nije porodični već lovački pas. Za uzgoj se koriste samo psi koji završe određene lovačke radne ispite i ispit za odbrambeni rad.

  Povratak na početak 

 


Kromforlander

 

Elegantan je i srednje velik pas. Leđni deo je malo duži od visine. Pas je beli i smeđ, različitih tonova smeđe boje. Ima dugi korak i rado galopira. Nosni deo lobanje je kratak, glava klinasta sa slabo izraženom stopom. Uši su visoko postavljene sa ovešenim gornjim delom. Uši i viseći rep nisu kupirani. Poželjna je srednje duga oštra dlaka. Kromforlander može biti čisto beli sa smeđim poljima različitih nijansi na ušima, očima, na gornjem delu glave i na leđima. Sedlo deli bela crta. Visina od 38 cm do 46 cm, težina od 12 Kg do 14 Kg. Doživi čak od 16 godina do 18 godina starosti. Kromforlander je jedna od najmlađih pasmina i zovu je pasmina XX veka a međunarodno je priznata tek 1955 godine. Njeni preci su oštrodlaki foksterijer i bretonski grifon. Od dvoje predaka pasmina je preuzela najbolje karakteristike. Radi se o temperamentnom psu koji vrlo rado trči, jako je oprezan i suzdržan prema neznancima. Prirodno je jako čista životinja. Lako se dobro oseća i u manjem stanu. Kromforlander slovi kao izvrstan čuvar koji se probudi iz dubokog sna na najmanji šum. Moramo mu osigurati puno šetnje za šta na selu nema poteškoća. Iako je nastao iz dveju rasa sa izrazitim lovačkim nagonom on ne goni divljač. Posebnost, a ujedno i prednost, je njegova dlaka. Naime nečistoća se sama čisti stoga ga nije potrebno kupati. Pametan je i marljiv učenik, izrazito vezan za gazdu. Robustan je i otporan pas.

  Povratak na početak 

 


Kuvas

 

Velik je i skladno građen pas privlačne spoljašnosti. Iz njega žari plemenitost i snaga. Kosti su masivne ali ne i grube. Glava je plemenita sa izrazitim čeonim delom i slabo izraženom stopom. Njuška, kapci i usnice su crne boje. Ugriz je jak. Oči su kose oblika badema i tamno smeđe boje. Uši su ovešene u obliku slova V. Rep je nisko postavljen i na kraju nešto dignut. Kuvas ima grubu, valovitu dlaku. Oko vrata ima okovratnik, na prednjim nogama i na zadnjem delu tela ima zastavice. Visina do 75 cm, težina do 40 kg. Dočekaju starost od oko 10 godina. Ime potiče od turske reči kawasz koja znači "pouzdan čuvar" ili od arapske reči kawwasz koja znači strelac. Koriste ga pre svega kao čuvara jer je neustrašiv i odgovori svakoj pretnji. Prijatan je sa domaćom decom i za njih brine. Drugu decu ne voli i prema njima je jako nepoverljiv. Čuvanje kuće i vrta mu je genecki i za to ga ne treba posebno školovati. Treba školovati da bi postao odbrambeni pas jer se nerado podredi. Živahan je i nije ga moguće imati u stanu. Primereno je da živi na otvorenom iako mora imati kontakt sa čovekom. Ako toga nema može podivljati i postati opasan. Kuvas je pas privržen čoveku iako se ne ulizuje. Ne podnosi nepravdu. Pas je za poznavaoce. Potrebno mu je puno kretanja i svaki dan je sposoban trčati u kasu i do 25 kilometara. Podložan je displaziji kukova.

  Povratak na početak 

 


Labrador

 

To je pas snažnog izgleda, aktivan i pun energije. Uprkos jakoj gradji lagano se kreće. Karakteristično za njega je jaka, kratka dlaka, ravna i bez kovrđi. Poddlaka odbija vodu. Dlaka na nogama i na repu nije duža. Za tog retrivera tipičan je tzv. vidrin rep. Čeono koleno je izraženo, vilica jaka i na krajevima nije bitnije sužena. Smeđe oči su prijatnog izgleda. Uši su obešene tesno uz glavu, srednje velike i postavljene prilično unazad. Boja je crna, čokoladno smeđa ili svetlo žuta. Žuti psi imaju najgušću dlaku. Visina od 55 cm do 62 cm, težina od 25 Kg do 31 Kg. Životni oko 12 godina. Prvi standard za labradore je napisan 1887 godine i u njemu su posebno isticali njegovu tvrdoću i vodljivost. Kao samostalna rasa bio je priznat 1905 godine. Najpre su bili samo crni a druge boje nisu bile dozvoljene. Labradorova prednost je odlična vodljivost. Sposoban je učenik i već u toku šetnje ili igre naučimo ga donošenju. Po naravi je prijatan i voli decu. Nije previše glasan i unutrašnje je stabilan pas (i u velikim gradovima gde ima puno saobraćaja). Dobro se razume sa drugim psima i ostalim domaćim životinjama. Neustrašiv je i dobar čuvar. Koristi se kao vodič za slepe a uzgaja se i za izložbe. Ne obazire se na vremenske promene, robustan je i otporan pa mu čak ni sneg i hladnoća ne smetaju. Ubrajaju se među najomiljenije porodične pse. Posebno je dobrodušan pas.

  Povratak na početak 

 


Lendsir

 

Velik je, snažan i skladno građen pas. Sličan njufaundlendu mada ima duže noge. Njegov je korak dug i odlučan. Glava je široka i masivna sa dobro razvijenim zatiljkom. Stop je dobro izražen mada prelaz iz čeonog u nosni dio lobanje nije tako strm kao kod bernardinca. Glava je plemenitog izgleda bez nabora. Pogled smeđih, tamnih očiju je prijatan. Rep je snažan i jako odlakan. Dlaka je duga, po mogućnosti priljubljena i gusta, bele boje sa tamnim pegama na leđima. Glava je tamna sa svetlim ustima. Svetle boje su i vrat, poprsje, trbuh, noge i rep. Visina do 80 cm, težina do 80 Kg. Doživi oko 10 godina. Pas je dobio ime po engleskom slikaru Edwinu Landseeru koji ga je naslikao 1837 godine. Veliki belo-crni pas sa Newfoundlanda je u početku bio popularniji od crnog njufaundlenda. Planski su ga uzgajali u Engleskoj. Kao samostalna pasmina landseer je priznat 1960 godine. Landseer je izrazito veran svome gospodaru i uvek je spreman umiljavati mu se. Iako je toliko veliki nadasve voli sediti u gospodarevom naručju. Sa decom je izvanredno strpljiv. Dobro se oseća u vodi a kupanje s njim na godišnjem odmoru može postati zabavno. Prevelik je za držanje u stanu. Pouzdan je čuvar. Iznenađujuće dobro zna pretiti strancima. Strpljiv je prema manjim psima koje ne napada čak i onda ako mu dosađuju. Živahniji je od njufaundlenda mada je i svojeglaviji. Treba ga svaki dan češljati i četkati što zahteva puno vremena.

  Povratak na početak 

 


Leonberger

 

Velik je, snažan, mišićav, elegantan skladno građen pas. Vrlo je samouvren i miran iako ima živahan temperament. Čeoni deo lobanje je izrazito nadsvođen i uži nego kod bernardinca. I obrazi su manje razvijeni. Na čelu nema nabora i pod vratom nema podvoljak. Rep je bogato odlakan i nešto savijen. Dlaka je duga, priljubljena i po mogućnosti glatka. Na vratu i prsima ima bogatu grivu. Lavlje je ili zlatno žute do crveno žute boje sa crnim licem. Vrhovi dlaka mogu biti tamni. Visina od 72 cm do 80 cm (mužjaci), težina od 60 Kg do , 80 Kg. Živi srednje dugo. Gradski sveštenik Essigg iz Leonberga 1860 godine želeo je uzgojiti psa sličnog lavu na gradskom grbu. Ukrštao je bernardinca i njufaundlenda. Dok je nastajala ta pasmina bernardinac je bio omiljen u svetu i svi su hteli imati velikog psa. Leonbergera su u kinološkim krugovima dugo samo kritikovali. Richard Strebel je 1901 godine u reviji "Nemački psi" ("Die deutsche Hunde") napisao da su leonbergeri čudna mešavina pasa. Bez obzira na sve leonberger se kasnije kao pasmina održao. Leonberger je dobrodušan, pouzdan pas i voli decu. Nije agresivan mada je dobar i nepotkupljiv čuvar. Može živeti napolje ali mora imati dodir sa ljudima. Posebno voli vodu i dobar je retriver. Jako je privržen gospodaru a prema strancima je nepouzdan. Otporan je na vremenske neprilike i zdrava je životinja. Pasminski je podložan displaziji kukova.

  Povratak na početak 

 


Lhasa apso

 

Nizak je pas sa lepim, teškim i gustim krznom mnogobojnih kombinacija boja. Glava je nežna sa izraženim čeonim kolenom skrivena pod plaštom dlaka koje padaju preko očiju. Ima izrazitu bradu. Uši su ovešene i odlakane dugom dlakom a na vrhovima su crne i dodatan su ukras toj pasmini. Rep je savijen, postavljen preko leđa i jako odlakan. Mačje šape zbog velike odlakanosti nije moguće videti a kada stoji šape se potpuno izgube među dlakama. Dlaka je dvostruka, viseća i tvrda. Ima ga u svim bojama od zlatne preko sive do crne ili bele. Može biti i višebojan. Visina od 24 cm do 28 cm, težina od 5 Kg do 8 Kg. Njegova domovina je krov sveta na nadmorskoj visini većoj od 3 000 metara gde vladaju ekstremne temperature i teške vremenske prilike. Štiti ga bujna dlaka. Psi te stare pasmine su živeli po samostanima i u dvorištima plemića. Bili su čuvari a ujedno i simboli sreće. Prve je pse u Englesku donela 1928 godine supruga pukovnika Baileya koji je radio u Tibetu. Psi su se brzo aklimatizovali i raširili. Prvi klub ljubitelja te rase osnovan je 1933 g. Na nevreme je neosetljiv pas. Kada laje daleko se čuje. U evropskim krajevima postao je sobni pas. Svojeglav je, oprezan i pametan. Tesan odnos sa porodicom za njega je posebno važan. Umiljat je. Redovno čišćenje preduslov je za lepu dlaku. Raznolikost boja i njihovo menjanje glavni je uzgojni cilj. Dva ista psa te pasmine ne postoje. Lhasa apso živi dugo, prijatan je i veran pas.

  Povratak na početak 

 


Mađarska oštrodlaka vižla

 

To je pas srednje veličine sa jedva vidljivim mišićima, jakim kostima i jakim žilama. Boja krzna je smeđa. Telo je vitko i plemenito. Čeoni deo lobanje je visok i plosnat i stop je dobro izražen. Njuška je tupa, kratka, gruba i na donjem delu ima 2 cm dugu bradu. Oči su nešto tamnije od dlake. Uši su postavljene srednje visoko, završavaju se u obliku slova V i dobro su odlakane. Jak rep je kupiran na trećinu. Na vratu i na leđima je dlaka duga od 3 cm do 4 cm i lagano polegnuta, krhka, bez sjaja a na zadnjim delovima udova je nešto duža. Obrve su guste. Visina od 57 cm do 64 cm, telesna težina od 22 Kg do 30 Kg. Između 1930 godine i 1940 godine mađarski su lugari ukrštali nemačkog oštrodlakog sa mađarskim kratkodlakim ptičarom i dobili na loše vreme neosetljivog psa koji je bio, osim u boji, jednak nemačkom oštrodlakom ptičaru. Oštrodlaka vižla je primerena pre svega lovcu. Izvrstan je pas za rad na polju i u vodi, istrajan je i neverovatno voli rad. Pametan je pas koji dobro sarađuje sa svojim gospodarom tako da lovac koji je jednom imao vižlu sa drugim psima ne zna i ne može raditi. U Mađarskoj ih lovci puno koriste a izvan domovine oštrodlaka vižla je skoro nepoznata.Vižla aportira pernatu divljač i iz ledeno hladne vode. Sate i sate može mokra biti u čamcu i osušimo je tek kući. Dakle istinski je otporna životinja ali ne podnosi grubo ponašanje. Potreban joj je rad i lov. Može živeti napolje. Doživi oko 12 godina starosti.

  Povratak na početak 

 


Majmunski pinč

 

Malen je, dugodlak nizak pas. Ime je dobio po licu koje liči majmunskom. Glava je više okrugla nego istegnuta, jako izbočena sa izrazitim čeonim delom lobanje. Njuška je kratka mada ne toliko kao kod briselskog grifona i savijena je na gore sa predgriznim zubima. Okrugle, tamne oči nisu izbuljene i obrubljene su vencem tvrdih dlaka. Rep je kupiran na tri pršljena i postavljen preko leđa. Leđa su lagano polegnuta. Dlaka je tvrda i gusta a naročito duga na glavi. Izrazit je venac dlaka oko očiju. Ima lepu bradu. Dlaka se na obrazima spušta preko donje čeljusti. Potpuno je crn. Visina od 25 cm do 30 cm, težina oko 4 Kg. Doživi oko 15 godina starosti. Slavni slikari Jan Van Eyck i Albrecht Durer su majmunskom pinču slične pse naslikali već u XV i XVI veku. Napisao je 1890 g. veliki nemački poznavalac životinja Brehm sledeće "taj pas je tako ružan da je lep i privlačan i zato ga mnogi ljudi cene i ljubomorno čuvaju". Moram naglasiti da je ružan samo na prvi pogled ali je po drugim osobinama daleko ispred mnogih rasa. Od 1870 godine je majumunski pinč kao porodični pas počeo izguravati špica pre svega zbog svoje svežine i bistrine. Neustrašiv je, jako dobar i ne preglasan čuvar. Kuću energično brani od stranaca. Što se tiče prehrane nije zahtevan, nije mu potrebno puno šetnji i treba mu malo prostora. Možemo ga imati u najmanjem stanu i uz njega nam nikada neće biti dosadno. To je odličan pas za samce. Njegova privrženost ljudima je izuzetna.

  Povratak na početak 

 


Mali engleski hrt-vipet

 

Taj mali pas daje utisak uravnoteženosti mišića i telesne građe a i ujedno nežnosti i eleganciju. Vipet je građen za brzinu i rad. Njegovo je kretanje dugo i elastično. Glava je duga i prilično široka među sjajnim očima prodornog pogleda. Ima malene uši boje slonovače koje čuju sve. Ima vrlo duboka prsa sa puno prostora za srce. Leđa su mišićava, izbočena u jasno vidljivom luku. Dlaka treba biti fina, kratka i što gušća. Dozvoljene su sve boje i mešavine boja. Njuška mora biti prilagođena boji krzna. Kod belih i vrlo svetlih životinja njuška može biti i druge boje. Visina oko 47 cm, telesna težina oko 9,5 Kg.U severnoj Engleskoj su do sredine XIX veka tog psa nazivali "konjem vrednih ljudi". Rudari su se kladili na vipete koji su se sa pacovima borili u ringu. Kada je taj "sport" bio zabranjen pacove su zamenili posebnim krpama koje su se povlačile po tlu. Vipet je jedan od retkih hrtova kojeg možemo držati i u stanu ili manjem vrtu. Potrebno mu je puno kretanja a u stanu tj. u automobilu zauzima malo prostora. Negovanje je vrlo jednostavno tako što zadovoljava navlažena krpa. Laje malo i nije čuvar. Pokazuje toplu privrženost ljudima. Potrebna mu je stalna veza sa članovima porodice i želi uvek biti sa njima. Duge sate može preležati na svom mestu koje mora biti nešto uzdignuto. Traži toplinu i zato vrlo rado odlazi u krevet a leti se voli izležavati na suncu. Izvan kuće doslovno podivlja. Dostiže brzinu oko 52 km/h.

  Povratak na početak 

 


Mali minsterlender

 

Elegantan je, srednje velik i čvrst pas. Glava je duga i vitka a čeono koleno je samo malo izraženo. Ima jak nosni deo lobanje. Njuška mora biti smeđe boje. Uši su visoko postavljene, jake i sa kovrđama. Prednji udovi imaju sa stražnje strane dlaku oblikovanu u uvojke a zadnji udovi imaju pantalone. Rep, koji ima zastavicu, srednje je dug i postavljen ravno. Nije kupiran. Boja je belo-smeđa sa većim oznakama ili plaštom smeđe boje. Svetlije oznake mogu biti i na njušci, oko očiju i stražnjice. Dlaka je srednje duga, ravna ili lagano valovita. Visina od 52 cm do 56 cm, težina oko 20 Kg. Doživi oko 10 godina starosti. Mali munsterlander je stara pasmina koja je na početkom prošlog veka ponovo dobila veću vrednost zbog svojih specifičnih sposobnosti. Drže ga za bližeg rođaka holandskog drentskog prepeličara a pretpostavlja se da u sebi ima i krvi španijela i nemačkog dugodlakog ptičara. Mali minsterlandski ptičar je pas koji se rano razvije i igrajući se uči. Uz to ima i sposobnost, koju moraju imati svi lovački psi, da prepoznaje trag bolesne i trag zdrave životinje. Slediti može samo obolelu (naravno i ranjenu) divljač jer niti jedan lovački pas ne sme biti štetočina. Psi te pasmine mogu biti u svim godišnjim dobima napolje u psećoj kućici. I pored vodljivosti nije pas za nelovce već je čisto lovački pas a kod lovaca se ponaša i kao dobar čuvar. Nije ga dobro imati kao porodičnog psa iako se to zadnjih desetak godina događa sve češće. Potrebno mu je puno kretanja jer ima jak lovački nagon.

  Povratak na početak 

 


Mali špic i patuljasti špic

 

Ti špicevi, što je njihova posebnost, imaju pre svega na vratu i plećima ravnu i labavu strčeću dlaku koja ne sme biti valovita, kovrđava ili nalik koncu. Razdeljak na leđima nije dozvoljen. Najduža dlaka je pod vratom i na repu. Njuška je potpuno crna osim kod smeđeg špica gdje je tamno smeđe boje. Usnice i rubovi oko očiju su kod belih pasa crne a kod smeđih smeđe boje. Mali špic može biti crn, beli, smeđ, naranđast ili metalno siv. Patuljasti špic je jednakih boja i to plave ili boje vrhnja ili paprene. Mali je špic visok od 23 cm do 28 cm, težak od 4 Kg do 5 Kg, patuljasti je visok do 22 cm i teži od 2 Kg do 3 Kg. Mali i patuljasti špicevi su osim po veličini posve jednaki velikoj braći. Malog špica su navodno u patuljastog smanjili Englezi u prošlom stoleću. Mali su špicevi idealni za malene i najmanje stanove. Samo im treba omogućiti dovoljno kretanja i sa njima se puno igrati. Ako se puno igramo duge šetnje nisu potrebne. I mali špicevi imaju sve dobre osobine većih. Zavisno od odgoja je koliko i kako glasno laju. Ako neprestano štekću radi se o smetnji u ponašanju a ne o pasminskoj karakteristici. Zvonki glas tih malih pasa može biti dobar pomagač starijim nagluhim osobama. Kada zazvoni telefon ili kućno zvono pas počne lajati i upozori ih. Krzno je kod špiceva lepo tek nakon dve godine. Potrebno ga je svaki dan četkati i češljati. Četka mora biti od konjske dlake a ne plastična. Češljati moramo uvek od nazad prema napred da dlake stoje uspravno. Potrebno je naučiti pravilnu tehniku češljanja.

  Povratak na početak 

 


Mali italijanski hrt

 

Malen je, visokonogi pas kvadratičnog tela i jako elegantan. Glava je duga i iznosi gotovo četiri desetine visine u ramenima. Čeono koleno je samo naznačeno. Koža na obrazu je glatka i napeta ali je zato deo ispod očiju izraženiji. Na kraju šiljate njuške mora biti nos crne boje a tamno pigmentisani moraju biti i rubovi usnica. Oči su velike, ne smeju biti izbočene. Rep je nisko postavljen i nošen među stražnjim nogama. Dlaka je kratka, fina i polegnuta. Boja krzna je crna ili kameno siva u različitim nijansama. Bela pega na prsima i bela boja na udovima su dozovoljene. Ramena visina od 32 cm do 38 cm, težina do 5 Kg. Živi 15 i više godina. Italijanski kinolozi tvrde da je životinja, čije su ostatke našli u egipatskom grobu iz IV stoljeća p.n.e., neposredni predak talijanskog hrta. Piccolo lovriero bio je najbrži patuljasti pas na svetu. Bio je ljubimac Frederika Velikog koji je u svojim psetarnicama imao više od 40 pasa te pasmine a dva najomiljenija psa su sa vladarom delila postelju. Od 1971 godine Italijanskim hrtovima dozvoljena su i brzinska takmičenja. To je minijaturna vrsta hrta koja dostiže spomena vredne brzine. Među hrtovima dočeka najveću starost a ujedno spada među najotpornije pasmine. Italijanski hrt je uvek dobro raspoložen, oprezan, temperamentan mada ne laje puno. Nije pas za decu ali možemo ga držati i u manjim stanovima. Za razliku od drugih hrtova poslušan je. Potrebni su mu sati dugih šetnji radi održavanja telesne kondicije. Potrebno je paziti na susrete sa drugim psima jer mogu biti vrlo neprijatni. Dostiže brzinu do 42 km/h.

  Povratak na početak 

 


Maltezer

 

Mali pas kod koga je dužina tela veća od visine. Od glave do vrha rep je obrastao svilenkastom, dugom i svetlom dlakom. Glava ima naglašeno čeono koleno. Čeoni deo lobanje je izrazit, takođe i trepavice. Njuška i vilica su crne boje, oči velike, tamne, živahne i pametne. Telo je u pasminskom standardu detaljno opisano. Rep je u korenu jak, na vrhu tanak i prekriven je dugom dlakom koja pravi lepezu. Pojedine dlake tog gustog krzna duge su i do 22 cm. Boja krzna je potpuno bela. Visina mužjaka je od 21 cm do 25 cm, težina od 3 Kg do 4 Kg. Dožive veliku starost. Pas ne potiče sa Malte već je njegova domovina dalmatinska obala - otok Melitaea koji se danas zove Mljet. Maltezer je bio opisan još u starogrčkoj literaturi a ti psi bili su ljubimci već i starogrčkim damama. Maltezerova dlaka podseća na staklenu vunu. Na krznu se često oblikuje razdjeljak, posebno na leđima. Dlaka se potpuno razvije tek u trećoj godini života i mora biti jako bogata. Treba je negovati četkom (ne metalnom!) i češljem (također ne metalnim). Redovno treba čistiti iscedak iz očiju jer inače dlaka na tom mestu postane žućkasta. Maltezer je privržen čoveku, vrlo je oprezan, mada nije nervozan i osoran. Živahan je i rado se kreće. Kao i svi drugi bišoni tipičan je damski pas. Dobrog je zdravlja i retko oboli. Šteta je što su jako skupi i zato prilično nedostupni.

  Povratak na početak 

 


Mančesterski terijer

 

Srednje veliki, elegantan a istovremeno čvrst, kratkodlaki pas snažnih kostiju. Po kostima ne sme biti sličan engleskom malom hrtu (whippetu). Moguče ga je zameniti sa pinčem, posebno ako pinč nema kupirane uši. U poređenju sa pinčem mančesterski terijer je manji i već po spoljašnosti je tipičan terijer. U uskoj, dugoj glavi usađene su male i tamne oči. Prsa su uska i duboka, leđa kratka i u predelu bubrega malo zaobljena. Rep je deblji u korenu i tanji na kraju - nije kupiran. Glatka dlaka je gusta, mekana i sjajna. Boja: crna sa pečatima boje mahagonija na udovima i njuški. Visina oko 40 cm, težina oko 8kg. Dočeka oko 12 godina starosti. Rasu u sadašnjem obliku poznajemo od sredine preprošlog stoleća. O njoj su se vodile svađe jer su neki tvrdili da su 1879 godine pasminu English Black and Tan Terrier preimenovali u mančesterski terijer. Obe pasmine inače nemaju ništa zajedničkog. Svađa je završena tek 1920 godine a mančesterski terijer je verovatno stoga skoro nestao. Nerazumljivo je da tih prijatnih porodičnih pasa ima tako malo. Privrženi su u porodici, suzdržani prema strancima i jako osećajni. Lajanje možemo ograničiti doslednim odgojem. Mančesterskog terijera možemo imati i u manjim stanovima. Jednostavano ga je negovati (koristimo samo vlažnu krpu i četku). Bistar je, samouveren i vrlo prijatan pas. Odličan je lovac na miševe i pacove. Ako taj pas živi u seoskom dvorištu u blizini nema štetnih glodara. Po prirodi je zdrav.

  Povratak na početak 

 


Mekodlaki pšenićnobojni terijer

 

Srednje je velik, kratak i čvrst pas. Izražava veliku snagu. Njegovu dugu, svilenu dlaku ne skraćujemo. Dlakom više podseća na pastirskog psa nego na terijera. Glava je duga u skladu sa telom. Po licu možemo psa malo ošišati a nad očima i nad bradom mu pustimo dugu dlaku. Njuška je crna, oči su tamne boje. Uši su spuštene napred i lagano su osenčane tamnijom dlakom. Rep je kupiran na dve trećine dužine i nošen je uspravno. Dlaka je meka i svilena bez poddlake, valovita iako ne kovrđava. Boja: od svetlo pšenične do crveno zlatne. Visina od 47,5 cm do 48,5 cm, telesna težina od 16 Kg do 18 Kg.Ovaj pas je rođak irskog plavog terijera i crvenog irskog terijera. Irskim seljacima je "četveronožna devojka za sve". Koriste ga za lov, čuvanje stada i kao kućnog čuvara. Engleski kinološki savez priznao ga je 1943 godine. Neko vreme je bio popularan u Americi što za pasminu nije bilo dobro - pokvarili su joj osobine. Kada su ga poboljšali Soft coated whea-ten terijeri su postali prijatni, osećajni i ljubazni psi. U većem su delu Evrope retki možda zato što na prvi pogled nisu previše privlačni i nalikuju mešancima. Uzgajivačica Margret Moller-Sieber ovako je opisala ovog terijera: "Stopostotni je porodični pas kome je potreban stalni kontakt sa čovekom". Dobar je pas za decu. Za njega je karakteristična mirna osećajnost bez nepotrebnog lajanja. Dlaka "sazre" tek nakon dve godine a treba je barem tri puta nedljno češljati i četkati. Dočeka visoku starost.

  Povratak na početak 

 


Meksički goli pas

 

Elegantan pas sa nežnim vratom poput gazele i istovremeno je i snažan tako da ga možemo upoređivati i sa mančesterskim terijerom. Uprkos vitkosti i gracioznosti ovaj pas ima široku glavu. Usnice su mršave, gubica duga, nos crn ili mesnato crvene boje. Izgleda pametno i neshvatljivo. Uši kao kod šišmiša duge su do 10 cm tako da mu daju izraziti izgled. Leđa su savijena a rep je dug sa kratkim i jakim dlakama na kraju. Pas je inače bez dlaka osim po glavi gde ima čuperak. Boja dlake je sivo crvena a može biti i slonovski siva koja prelazi u crnu. Visina je od 33 cm do 50 cm, prosečna težina oko 8 Kg. Dočekaju visoku starost do 20 godina.  Xolotl je bio čovek koji je postao junački bog nekadašnjih meksičkih Tolteka. Bezdlaki meksički psi dobili su ime po tom božanstvu i veličali su ih kao bogove. To su bile prve svete domaće životinje. Po spoljašnosti nisu slični psima techichis iz meksičke pokrajine Colime koji su bili kratkonogi i prljavi psi koje su jeli Indijanci. Xoloitzcuintle je prijatan porodični pas koji se voli igrati i privržen je porodici. Rado spava u naručju savijen kao klupko i čudno nas greje. Istrajan je trkač koji uživa u dugim šetnjama. Ne laje previše ali je oprezan i nepoverljiv prema neznancima. Manji pas te pasmine teži samo 2,5 Kg i zove se tepeitzquintle - to je takode asteško ime. Nega meksičkog golog psa je jednostavna - povremeno ga okupamo i premažemo dečjim uljem. Zdrava je i otporna pasmina koja nije osetljiva na bolesti.

  Povratak na početak 

 


Mešanci

 

Svaki četvrti pas u Nemačkoj je mešanac. Postoji više od milion pasa bez rodovnice, bez potvrde o precima.U Nemačkoj je takav odnos i kod odbačenih pasa pa je u domovima za životinje 80% pasa bez rodovnika. Iz iskustva zapadnih država poznato je da se psi najčešće napuštaju ako je pas poklonjen. Što jeftinije neko plati psa veća je mogućnost da će ga u određenim okolnostima i odbaciti. Zato nikada ne poklanjajte psa! U kinološki razvijenim državama većina odbačenih pasa na sreću ipak završi u toplim domovima. Biološki gledano izraz mešanac za pse nije baš odgovarajući. Mešancima nazivamo pse koji su nastali kao rezultat parenja bez nadzora. To mogu biti dva psa sa rodovnicima ili dva "mešanca". Zoolozi smatraju da je mešanac onaj plod koji nastane parenjem dveju različitih životinjskih vrsta, vuka i psa, magarca i konja. Stoga bi pravilan stručni izraz za te pse bio plod ukrštanja pasa različitih rasa. Dok šetate sa mešancem u urbanoj sredini često vas ljudi pitaju koje je rase vaš pas. Pitanje je glupo i može vas zbuniti. Kakvo je bilo pitanje takav neka bude i vaš odgovor. Izmislite neku rasu, budite što uvjerljiviji i prolaznik će biti zadovoljan. U kraju gdje živim svi poznaju tošnjaškog (ha ha a takva rasa i ne postoji) terijera koji je prelepi mešanac dvadeset i jedne rase. Na gornjoj slici je mešanac između dobermana i erdel terijera. Mešanci su vredni poštovanja. Često su otporniji na bolesti, iznutra su tvrdi i bistriji od čistokrvnih pasa. To, naravno, ne možemo uopšteno primeniti. Kupovina mešanca uglavnom je kupovina mačka u đaku i nikada ne možemo već na početku znati što će se iz te male prijatne životinje razviti. Kod pasa sa rodovnicom to je u velikoj meri jasno. Ako uzimamo u obzir statistiku veterinarske službe psi bez rodovnice predstavljaju tek 10% njihovih pacijenata. Ne znači da su mešanci zdraviji već da vlasnici na njih ne misle dovoljno. Američki stručnjaci su došli do zaključka da mešanac nije otporniji od čistokrvnog psa. Važni su njihovi roditelji koji su u mnogim slučajevima ipak psi sa rodovnicom. U ostalom, nove su rase i nastajale ukrštanjem različitih pasa. Ako su roditelji dobrih osobina i ako imaju harmoničnu nasednu liniju mogu njihovi potomci biti bolji od roditelja. Naučno se ta pojava naziva heterosis efekt (promena). Zato mogu sa sigurnošću reći da su neki mešanci zaista bistri psi.

  Povratak na početak 

 


Mops

 

To je stasit patuljast pas koji potiče od malo poznatih linija molosoidnih pasa. Glava mu je velika i okrugla sa dubokim poprečnim kožnim naborima na čelu. Nosni deo lobanje je kratak, ravan, širok, napred tup, sa izrazito crnim licem i širokom crnom njuškom. Mopsu je u standardu predviđen predgriz. Oči su tamne, skoro crne, okrugle i postavljene tako da svako gleda na svoju stranu. Pogled je vrlo pozoran. Uši su crne, malene i tanke. Vrat je kratak i snažan sa jako izraženim podvratnikom. Rep je po mogućnosti dvostruko savijen i držan iznad leđa. Dlaka je kratka i svetleća boje od srebrno sive do boje marelice. Visina do 32 cm, težina do 8 Kg. Doživi i 15 godina. Mopsovo poreklo nije potpuno jasno. Preci su možda bili engleski buldozi ili kineske pasmine. Ime mops, kojeg i mi upotrebljavamo, je nemačkog porekla (staronemački mup znači natmuren). Spada u pse za pratnju. Nekada je bio modni pas ali sada je redak. Upravo je šteta da ti psi nisu više rašireni. Mops je stvarno nezahtevna, pristupačna rasa i može živeti u malom stanu. Iako je malen on je hrabar čuvar i baš u tome se ogleda njegova molosoidna prošlost. Potreban mu je dosledan odgoj. Moramo biti odlučni i kada odraste. Naime, izvanredno je pametan, sposoban brzo otkriti sve slabosti svojeg gospodara i dobro ih iskoristiti. Može postati pravi tiranin. Još jedna slaba osobina je kada diše glasno sopće a dok spava hrče. Po naravi je tvrd. Moramo paziti na nabore među kojima se mogu pojaviti upale.

  Povratak na početak 

 


Napuljski mastif

 

Izrazito je težak pas sa snažnom glavom na kojoj je koža jako naborana. Uši su kupirane kratko a ukoliko nisu obešene su i moraju tesno prijanjati uz glavu. Nosna kost je ravna, vilica velika i jaka a klještast ugriz snažan. Tipičan je veliki dvostruki podvoljak pokriven mekanom dlakom. Pas deluje ozbiljno, veličanstveno i preteće. Dlaka je kratka, svilenkasta i svetleća. Boja: siva u svim nijansama, sa pegama. Retko je potpuno crn ili peščane boje. Snažan rep je kupiran na trećinu.Visina do 75 cm, težina između 50 Kg i 80 Kg. Doživi starost do 10 godina. Rasa je ponovno otkrivena 1949 godine kada ju je priznao i Međunarodni kinološki savez. Te pse uzgajaju prvenstveno u njihovoj domovini Italiji i u Nemačkoj. Mastino je miran, samouveren pas svestan svoje snage. Ne laje puno i ne napada druge pse. Nije mu potrebno puno kretanja samo redovite šetnje kako mu mišići ne bi oslabili. Njegove glavne osobine su pouzdanost, hrabrost i dobar odnos sa članovima porodice. Prema deci je dobroćudan i pažljiv. Veoma je smrtno opasno čistokrvnog napuljskog mastifa odgajati da postane oštar borac kako za okolinu, pse, ljude tako i za gazdu jer postaje zver. Mastinu nije mesto na vežbalištu gde se školuju odbrambeni psi. Za statusni simbol je malo pretežak. Potreban mu je dosledan odgoj i vlasnik koji razume pseće ponašanje. Sa pravilnim odgojem biće dobar i prijatan partner. Kupovina i održavanje napuljskog mastifa je skupo. Paziti moramo na displaziju.

  Povratak na početak 

 


Norfolški terijer

 

Malen je, čvrst i živahan pas niskih ali snažnih nogu pa su ga koristili za lov na lisice. Norfolški terijer je u celosti sličan norvičkom terijeru jedino različite su im samo uši stoga predlažemo da pročitate oba opisa. Glava je srednje velika, čeoni dio lobanje je malo zaokružen. Njuška je snažna, lisičjeg oblika, čeono koleno je jasno izraženo. Ugriz je snažan, njegovi zubi su poštovanja vredni. Oči su tamne, pogled bistar i oprezan. Uši su male, imaju oblik slova V i padaju na lice. Dlaka je tvrda, duga i prilegnuta. Dozvoljene su sve nijanse između crvenkaste i kukuruzno žute boje a može biti i tigrast. Visina oko 25,5 cm, telesna težina od 5 Kg do 6 Kg. Neki je trgovac psima 1870 godine u Cambridgeu prodavao male crvenkaste terijere koji su se koristili za lov na miševe. Nazvali su ih thrumpingtonski terijeri. Na prelazu preprošlog i prošlog veka ovom se pasminom počeo baviti uzgajivač konja za lov Frank Jones i po njemu su preimenovani u Jonesove terijere. Engleski kinološki savez ih je 1932 godine priznao kao norvičke terijere koji su po standardu imali spuštene ili uspravne uši. Do odvajanja pasmine na norfološkog (spuštenih ušiju) i na norvičkog (uspravnih ušiju) došlo je tek krajem šesdesetih godina. Ti psi su posebno privrženi ljudima i sa njima spontano ali selektivno sklapaju prijateljstva. Po prirodi su prijatni, osećajni i nisu agresivni. Dobro se razumu sa drugim psima. Skoro su idealni gradski psi jedino moramo zadovoljiti njihovu želju za kretanjem i aktivnošću.

  Povratak na početak 

 


Norveški lovački špic

 

Nije tako čvrst i oštar kao druge nordijske rase. Njegovo pravougaono telo je pokretljivo i lagano. Sposoban je glavu saviti skoro potpuno unazad i prednje noge može izvrnuti za 90°. Klinasta glava ima srednje dug i suvi nosni deo. Svetle oči postavljene su malo na stranu. Uši su uspravne i trouglaste. Šape su zaobljene sa neskladno velikim jastučićima sa šest noktiju a samo su pet funkcionalni. Krzno je dvostruko i sastavljeno od tanke poddlake i guste, tvrđe, mada glatke gornje dlake. Zadnji deo nogu obrastao je dužom dlakom. I po repu je dlaka duža. Boja krzna je crvenkasto smeđa sa belim oznakama a može biti i crna ili siva. Visina od 32 cm do 36 cm, težina oko 12 Kg. Izvoz tih specijalizovanih pasa dugo je godina bio zabranjen. I Norveški kinološki savez se nije zanimao za njih i lundehund se održao samo na jednom od severnih norveških otstrva. Usmereni uzgoj tih zanimljivih pasa počeo je 1937 godine a već 1943 godine ta pasmina bila priznata. Sada ih u Norveškoj ima samo 500, oko 50 ih je u Švedskoj a samo pojedini primerci se nalaze u Evropi. Uloga toga psa je lov na njorke koje se norveški zovu lunde a žive u rupama iskopanim u zemlji. Ptice se često nalaze i u stenovitim rupama na obali pa pas mora puzati zato ima tako snažne nokte. Sposoban je nepropusno zatvoriti nosnice i ušne kanale tako da u njih ne ulazi ni zemlja ni voda. U ustima može nositi ptičja jaja da ih ne razbije. Živahan je i prijatan pas. Izvanredno je privržen gospodaru i zato je omiljeni pratilac posebno ljudima koji vole odlazak u planine.

  Povratak na početak 

 


Norveški sivi gonič

 

Kad pogledamo tog psa čini nam se da se radi o mešancu između vučjeg špica i nemačkog ovčara. Kvadratičnog je oblika (visina je jednaka dužini tela). Glava je klinasta, uši uspravne i visoko postavIjene, oči tamno smeđe sa pretećim odlučnim pogledom. Na vratu ima dobro izražen okovratnik. Odlakan je jednako kao i psi za vuču to jest ima dvobojan plašt sa gustom poddlakom. Siv je sa tamnim mestima posebno na leđima i ustimai. Toj rasi jako je sličan i švedski pas za lov na losove jemtlandski pas. Razlikujemo ih samo po visini. Norveški je visok 52 cm a švedski 63 cm. Telesna težina između 23 Kg i 30 Kg. Elkhund je stara lovačka pasmina. Prvi sistematično uzgojeni primerci poznati su iz 1865 godine kada su ih upisali u rodovnicu. Švedski jemtlandski pas bio je priznat 1946 godine. U srednjoj Evropi je jako redak a Šveđani su na njega jako ponosni i smatraju ga svojim psećim simbolom. "Losovce" upotrebljavaju i za lov na medvede. Po prirodi su istrajni, brzi i samostalni. Lako slede divljač. Ne odustaju dok je ne dostignu. Elkhund je primeren za naše krajeve i naše podneblje. Lov mu je veliko veselje i neumoran je trkač. To u svakidašnjem životu znači da dok šetamo neprestano traži trag divljači a kada ga nađe istrajno ga slijedi. Ti psi se dobro osećaju samo zimi. Kupovinu preporučujem samo doslednim ljudima koji se razumu u pse. Ti psi nisu sretni trčeći uz bicikl niti na vežbalištu za pse kao ni u sportskom traganju.

  Povratak na početak 

 


Norvički terijer

 

Ima potpuno jednaku telesnu građu kao norfolški terijer. Vrat kod obe rase je kratak i snažan, kratko je i telo, leđa su ravna. Prsni koš je gledano spreda zaobljen. Na mršavim plećima su postavljeni ravni prednji udovi. Zadnje noge su snažne i mišićave što govori da se radi o izvrsnom trkaču. Zadnji udovi svojom građom omogućavaju veliku "potisnu" snagu. Šape su okrugle, nokti snažni. Rep je kupiran na trećinu i nije nošen potpuno uspravno. Uši imaju oblik slova V, uspravne su, prekrivene kratkom dlakom a na krajevima su zaobljene. Kod obe rase je dlaka na plećima duža. Dočeka 14 godina starosti. Za vreme prvog svetskog rata ova je pasmina skoro izumrla iako su je istrajni uzgajivači obnovili pri čemu su se koristili bedlingtonskim i irskim terijerom. Najmanji je među terijerima tako da u stvari pripada patuljastim pasminama. Nestašan je pa mnogim ljudima donosi pravo veselje. Jako je pažljiv i voli članove svoje porodice. Nije pas kojeg lako možemo nositi u naručju. Marljiv je, okretan i spretan lovac. U šetnji love i pokušavaju slediti svaki zečji trag. Kod kuće je norvički terijer živahan i zato stan mora biti velik. Osećajnost pokazuje lajanjem a po nekad osetljivost i odbrambeni nagon iskaže tako da ugrize svojeg gospodara ako mu on previše preti. Paziti treba na debljinu jer se radi o životinji koja voli puno jesti. Sa decom se dobro razumeju oba terijera. Četiri puta na godinu mu treba podrezati dlaku. Dobrog je zdravlja.

  Povratak na početak 

 


Nemačka doga

 

Njegova slika sjedinjuje veličinu, moć, punoću tela i eleganciju. Ogroman pas kupiranih ušiju (to mu daje harmoničan izgled). Nemačka doga je skladno građen pas koji se puno i elastično kreće. Ima izrazitu glavu. Strašljivost i neurotičnost teške su greške. Dlaka je kratka, glatka i sjajna u šest različitih boja: žuta, tigrasta, crna i bela, harlekin boje te crna i plava. Visina najmanje 80 cm, težina najmanje 85 kg. Dočeka starost od oko 7 godina. Na starogrčkom novčiću već 36 godine pre nove ere nalazimo psa koji je neverovatno sličan današnjim dogama. Pretpostavlja se da je nemačka doga starogrčkog porekla i odatle proizlazi današnje poređenje sa lepotanom Apolonom. Prvi predstavnici najveće evropske pasmine pojavili su se 1876 godine na izložbi pasa u Hamburgu. Mnogim ljudima je taj pasji velikan nedostižan jer za dogu treba mnogo novaca (hrana) i mnogo prostora premda može živeti i u stanu. Nemačka doga se oseća neprijatno ako je oko nje mnogo ljudi. Po prirodi je prijatna i nije oštra. Među dogama nema nasilnika. Kada je dobro odgojena i živi uz porodicu prijatna je, ljupka i privržena životinja. Deci u razvoju izvrstan je prijatelj i odličan čuvar. Potreban je odlučan i dosledan odgoj. Sa neodgojenom dogom život je nemoguć. Sazre tek u drugoj godini starosti.

  Povratak na početak 

 


Nemački bokser

 

Srednje velik pas, lepe postave, kvadratičnog izgleda (dužina tela je jednaka visini tela) sa jakim kostima. Brz je i elegantan. Ne sme biti krut ili premršav. Glava je dobro izražena: široka vilica i uski stop. Bore na koži se mogu pojaviti između dugih i kupiranih ušiju koje su tesno povezane. Donja čeljust je duža od gornje (predgriz) a prekrivaju ih usnice. Izraz lica ne sme biti tužan već veran i ne oštar. Dlaka je kratka i sjajna od tamno jelenje do žute boje a najtraženija je boja između te dve. Tamna maska je ograničena na područje vilice. Visina 63 cm, težina nešto iznad 30 Kg. Bokser doživi od 8 do 10 godina starosti. U standardu je posebno naglašen pravilan nosni deo lobanje. Precizno je opisana i narav. Po mišljenju ljubitelja tih pasa vilica je od velike važnosti i potrebna joj je brižna nega. Što to znači? Bokser je agresivan i oprezan pas zato potreban mu je nežan ali odlučan i dosledan odgoj. Možemo reći da je mek za učenje (ne uvek) a prema gospodaru je osetljiv. Potiče od borbenih pasa pa se neustrašivo zna suprotstaviti protivniku i jak napad ga ne može prestrašiti. Pogrešnim odgojem može postati opasan nasilnik. Iako se ubraja među službene pasmine pre svega je kućni i porodičnii pas. Živahan je, razigran, izvanredno pažljiv prema djeci i ostalim članovima porodice. Tipično je da se gura njuškom u ukućane kako bi dokazao svoju naklonost. Njegovu kratku dlaku je lako negovati. Skroman je i zadovoljan boravkom u stanu gde ne laje previše. Njegova živahnost i potreba za kretanjem zahtijevaju redovne i duge šetnje. Preporučljivo ga je školovati. Bokseri moraju biti temperamentni, tvrde konstitucije, unutrašnje čvrsti, jaki i izdržljivi. Za dozvolu uzgoja treba imati negativan rengenski snimak kukova (ne sme biti displazije). Bokseri mogu biti svojeglavi a posebno ih dobro treba naučiti da se odazivaju na poziv. Klub koji brine za razvoj pasmine ustanovljen je 1886 godine u Munchenu. Odakle potiče ime bokser nije poznato, možda je to ime dobio zbog agresivnosti a možda je poreklom iz Velike Britanije odakle su njegovi preci. Otac prvog nemačkog boksera bio je engleski buldog. Po njima imaju bokseri veće ili manje bele pege. Bela boja je u početku bila dozvoljena ali od 1925 godine čisto beli bokseri više nisu bili priznati. Nešto bele boje još se uvek toleriše na prsima, trbuhu i nogama. Pored naravi kod boksera pozornost privlači i njegova skladnost kao i mršavo i mišićavo telo koje odaje hrabrost. Stariji bokseri imaju često problema sa kičmom što se primećuje kada pas ne može više galopirati i ne maše više tako intezivno zadnjim delom tela (to radi jer ima kupirani rep). Nemački bokseri su više nego ostale pasmine skloni bolestima.

  Povratak na početak 

 


Nemački dugodlaki ptičar

 

Snažan je, elegantan, mišićav i živahan pas. Rep je dug, ne previsoko postavljen a na repu je lepa zastavica. Posebno je lepa njegova glava, plemenita je, duga, odnos među čeonim i nosnim delom je 1:1, uši su obešene i resasto odlakane. Smeđe oči moraju biti što tamnije. Njuška mora biti skladna sa bojom krzna što tamnije smeđe boje. Prsa su široka i duboka i nije vitak kao seter. Trbuh mora biti stegnut da zadnje noge imaju dovoljno prostora za dug korak pri galopiranju. Dlaka je srednje duga (od 3 cm do 5 cm), ravna ili lagano valovita i priljubljena. Boja: od jednobojno smeđe do smeđobele. Dozvoljene su pege u nijansama smeđe boje. Visina izmedju 58 cm i 70 cm. U žilama dugodlakog ptičara teče krv starih goniča, pasa za lov na ptice, vodenih pasa i engleskih specijalista za rad u polju. Krv tih predaka dala mu je svestranost. Dugodlaki ptičar dugo je bio šumarski pas i "Kratica za sve" nemačkim lovcima. Pasminske karakteristike su prvi put opisali 1879 godine i do danas gotovo nisu promenjene. Nemački dugodlaki ptičar je uistinu lep. Kad ukazuje na divljač stoji sa repom izravnatim sa leđnom linijom. Elegantan je i napet a ako se još i vetar igra zastavicom na repu uistinu je prelep. Taj robustan pas je vodljiv posluša na najmanji mig svog gospodara. Duga dlaka čuva ga od hladnoće i vlage posebno u radu u vodi. Kao i druge lovačke pse i nemačkog dugodlakog ptičara uzgajivači preporučuju lovcima. Nije pogodan za porodičnog psa. Teži oko 25 Kg. Živi približno 12 godina.

  Povratak na početak 

 


Nemački gonič

 

Lagan je, visokonogi lovački pas elegantnog oblika iako jak sa neobično velikim repom. Ima dugu i mršavu glavu sa visećim ušima koje su u donjem delu zakružene. Njuška kod tamnih pasa ima u sredini svetlu prugu boje svežeg mesa. Oči su svetle i daju mu dobroćudan izgled. Ugriz je jak sa posebno dobro izraženim očnjacima. Kratke je dlake ali ipak nešto duže nego što je kod ostalih kratkodlakih pasa. Dlaka je oštra i gusta a na repu nešto duža. Boja krzna je smeđa do žuta sa crnim sedlom i belim oznakama. Po ustima i vratu je bela dlaka. Oko vrata obično ima beli venac. Visina od 35 cm do 45 cm, težina 15 Kg. Životno doba oko 10 godina. U grupu goniča pripada i brak jazavčar. Nešto je niži, mišićastiji i čvršći. Visina mu je od 30 cm do 40 cm. Nemački gonič i brak jazavčar pokazuju svoju vrednost pre svega za lov u šumi i to na zečeve, lisice i divlje svinje. Pri traganju celo vreme štekću. Zbog njihove vernosti i izdržljivosti koriste ih i na teže prohodnim gorskim predelima. Trebaju biti u rukama stručnih lovaca. Najbolje se osećaju u prostranoj psetarnici iako su i dobri kućni prijatelji. Po naravi veseli i prijazni. Love sami ali i sa drugim psima. Suprotno od engleskih lisičara (foxhound) i francuskih pasa za lov u čoporu (francuski crno beli gonič) nemački gonič i brak jazavčar su tipični psi za brakade. U Nemačkoj ga zovu i olpenski gonič (Olper Brake) po području gde su mu 1955 godine odredili pasminski standard.

  Povratak na početak 

 


Nemački igličastodlaki ptičar

 

Srednje je velik pas snažnog izgleda. Njegov pogled se čini ozbiljnim čak i pretećim zbog dugih i strčećih obrva. Oči su smeđe. Kod svetlijeg psa mogu biti svetlije oči. Nosni deo lobanje je širok, nosni otvori su dobro otvoreni, njuška je u skladu sa bojom dlake tamno ili svetlo smeđa. Rep je srednje dug i ravan. Dozvoljeno je kupiranje na polovinu. Dlaka je ravna i četinjasta. Položena je labavo i na leđima je duga oko 4 cm. Po celom telu jedva da vidimo poddlaku koja je zimi gušća. Na prednjem delu trbuha i po sredini prsiju na krznu je lagano naznačen razdeljak. Osnovne boje su smeđa i bela sa mrljama jedne boje ili bez njih. Visina od 60 cm do 66 cm, težina od 25 Kg do 30 Kg. Ta je rasa najređa među ptičarima. Oštrodlaki je potomak nekadašnjeg nemačkog kokošara. Nemački igličastodlaki ptičar svakako nije pas modernog uzgoja kao što je recimo nemački oštrodlaki ptičar. To je stara pasmina. Neki ga zovu i dugobradar. Raširen je bio u Češkoj i Moravskoj pa i u Brandenburgu. I danas ga još uvek uzgajaju u istočnoj Friziji gde su za osveženje pasmine upotrebili pse čeških ptičara (česky fousek). Nepoznavaoci teško razlikuju nemačkog igličastodlakog ptičara i češkog ptičara. Nemački igličastodlaki ptičar ne mari za loše vremenske prilike. Oštar je prema plenu a i uopšte je oštriji od drugih nemačkih ptičara. Vrlo je nepoverljiv prema strancima iako je inače vodljiv pas koji se pušta voditi samo svojem gospodaru. Pravi je lovački pas koji mora živeti na otvorenom. Na bolesti je otporan, robustan je i doživi oko 12 godina starosti. Bolje bi bilo kad bi bio rašireniji.

  Povratak na početak 

 


Nemački kratkodlaki ptičar

 

Plemenit je, lepo oblikovan pas sa elegantno građenim telom. Kupiran rep i vitka, mada jaka glava, dopunjuju njegovu plemenitost. Uši su visoko postavljene, ne preduge i leže tesno uz glavu. Pokrivene su finom dlakom. Usnice su tesne i naglašavaju izgled njuške. Zatiljak je mišićav, koža na vratu napeta i prsa su više dublja nego šira. Kao i za sve druge nemačke ptičare i za njega je karakteristično da visina odgovara telesnoj dužini. Dlaka je po celom telu kratka, gusta i čvrsta. Osnovna boja je smeđa sa belim ili bolje rečeno belim tačkastim oznakama. Visina od 60 cm do 65 cm, težina od 25 Kg do 28 Kg. To je najstarija pasmina među nemačkim ptičarima. Put joj je napravio dr. Paul Kleemann po kojem se zove i Pravilnik o uzgojnoj selekciji. Pas koji odgovara zahtevima tog pravilnika je vrhunski kratkodlaki ptičar. I kod te pasmine naziv ptičar nije odgovarajući. Odličan je naime u drugim aktivnostima, na primer dobar je tragač na krvnom tragu a zna i uloviti neke manje životinje. Moglo bi se reći da je mnogostrano koristan lovački pas. Pre rata su ga uspešno učili odbrani i napadu. Njegovo kratkodlako krzno je jednostavno negovati. Nakon lova skoro da i ne zaprlja automobil i brzo se osuši kada ga koristimo za rad u vodi. Među lovačkim psima nema ni jednog psa koji je vodljiviji i sposobniji učenju od nemačkog kratkodlakog ptičara. Svom gospodaru uistinu čita želje iz očiju. Pravi je lovački pas kojeg možemo držati u stanu ili u kući. Potrebno mu je puno kretanja. Ima dobar apetit. Gotovo da nema displazije.

  Povratak na početak 

 


Nemački lovni terijer

 

To je čisto lovački pas poznat u oštrodlakoj i kratkodlakoj varijanti. Ima pljosnatu glavu koja je izmedju ušiju šira kao i kod foksterijera. Njuška je snažna, lica su izrazita. Njuška je crna a ako je dominantna smeđa boja može biti i smeđa. Oči su odlučnog i pozornog izgleda. Uši imaju oblik slova V a u donjem delu su nagnute napred i prilično su velike. Leđa su snažna i ravna iako ne tako kratka kao kod foksterijera. Rep je kratak i jak. Dlaka je ravna, debela, tvrda i duga. Kod kratkodlakog lovnog terijera je čvrsta i debela. Boja: crna, crno siva ili smeđa sa svetlijim oznakama. Na slici je crna sa smeđim pegama. Visina do 40 cm, težina do 10 Kg.To je nemačka pasmina koja je nastala ukrštanjem različitih engleskih kratkodlakih i oštrodlakih terijera a započelo se sa staroengleskim "brokenhair" terijerom. Dobiven je pas koji sa svom svojom srditošću uništava štetočine. To ne može biti pas za pratnju i ne može živeti zajedno sa decom. Pripada samo u lovačke ruke. Njegov glavni posao je jamarenje tjo jest lov na lisice i jazavce po tunelima. Zbog izuzetne oštrine koriste ga i lovci za zaustavljanje čopora divljači. Koriste ga i kao krvoslednika pa i kao psa za lov na veliku divljač (medvede). Dok sledi posebno je oprezan.To je pas koji može imati samo jednog gospodara. Uslov je da gospodar bude dobar vođa čopora. Robustan je i otporan. Doživi visoku starost.

  Povratak na početak 

 


Nemački oštrodlaki ptičar

 

Taj je ptičar plemenitog izgleda. Deluje pozorno i odlučno. Nešto duža, oštra i gusta dlaka dobro mu štiti telo. Skladno kretanje izražava moć. Mužjak ima dužu, jaču i širu vilicu nego ženka. Oči moraju biti jasne. Uši su srednje velike i široko postavljene. Srednje visoko postavljen rep je kupiran. Koža je bez nabora. Dlaka je oštra, priljubljena i gusta. Gornja dlaka je duga od 2 cm do 4 cm, poddlaka je gusta. Boje: tamno smeđa do srednje smeđa, može biti i svetla sa smeđim oznakama i pegama. Visina od 60 cm do 67 cm, težina od 25 Kg do 30 Kg. Doživi veliku starost. Nemački oštrodlaki ptičar je najbrojniji među ptičarima a po mišljenju vlasnika i najupotrebljiviji. Taj svestrani pas plod je osamdesetogodišnje pažljive selekcije. Nastao je od najboljih kratkodlakih i dugodlakih ptičara. Duga, gusta dlaka štiti ga od ozleda do kojih može doći u lovu pa i od lošeg vremena. Iako je dlaka duža dobro su vidljive anatomske karakteristike psa. To je inteligentan pas sa odličnim pamćenjem. Nešto pre sazre od drugih rasa. Jednostavno ga je odgojiti. Nije nametljiv. Nije osvetnik. Bolje se razume sa decom nego sa drugim psima. Dobar je čuvar. Može živeti vani u psetarnici ili u kući. Moramo voditi računa da ima izvanredno razvijen lovački nagon. Prirodno je zdrav i otporan

  Povratak na početak 

 


Nemački ovčar

 

Pravougaonog je telesnog oblika, jak i mišićav. Isijava moć svojih predaka, inteligenciju i pokretljivost. Telo mora biti građeno funkcionalno, harmonično i skladno. Već na prvi pogled mora biti vidljiva razlika među polovima. Kreće se kasom zato su kod nemačkog ovčara posebno važni pravilni uglovi među udovima. Glava je suva sa jakom klinastom vilicom. Uši moraju biti uspravne i postavljene tako da su ušne školjke usmerene napred. Na repu je dlaka nešto duža. Rep mora biti u visini skočnog zgloba. Dlaka je oštra a poddlaka gusta. Osnovna boja je crna sa odgovarajućim oznakama pšenično smeđe do sive boje. Visina mužjaka je od 61 cm do 65 cm, ženki od 55 cm do 60 cm. Nemački ovčar je najomiljenija službena rasa na svetu. Uzgajivači i ljubitelji su udruženi u WUSV (Svetski savez nemačkih ovčara). Samo u Nemačkoj je 150 000 članova društva nemačkih ovčara i oko 15 000 prijavljenih uzgajivača. Nemačkih ovčara na svetu ima 1,5 milion. Prvi pas koji je bio upisan u knjigu nemačkih ovčara bio je Horand von Grafrath koji se prvobitno zvao Hektor Linksrhein i postao je otac svih ovčara. Njegov vlasnik konjanički satnik Max von Stephanitz ovako ga je opisao: "Horandu von Grafrathu je sudbina namenila upis pod brojem jedan u rodovnu knjigu nemačkih ovčara". Za tadašnje kinološke zanesenjake to je bio pas koji je ostvario njihove snove. Bio je dovoljno veliki, jakih kostiju, lepih telesnih linija, sa plemenitom glavom, suvim i žilavim telom i izvanredno skladno građen. Imao je i primerne osobine

  Povratak na početak 

 


Njufaundlend

 

Veliki je i snažan, uvek okretan pas koji se lagano kreće. Dok hoda zadnji mu se deo leđa ljulja levo i desno. Pametan je pas. Glava je snažna i široka sa jako razvijenim temenom. Stop je izrazit mada prelaz iz čeonog u nosni deo lobanje nije strm. Usne su suve. Pogled je miran, pozoran i dobrodušan. Njufaundlend ima dugu, ravnu i gustu dlaku. Dlaka je na dodir tvrda skoro gruba. Na ledjima je često vidljiv razdeljak. Crne je boje a dozvoljena je i zarđalo smedja. Visina mužjaka od 68 cm do 75 cm, težina od 50 Kg do 62 Kg. Živi srednje dugo. Prvobitni njufaundlend je u Newfoundlandu pomagao ribarima vući mreže na kopno i bio je nešto drukčiji od sadašnjeg. Njufaundlend je srodan eskimskim psima za vuču a u literaturi ga često spominju zajedno sa labradorom. Današnja pasmina je nastala oko 1860 godine. Bila je omiljena zbog dobrog karaktera a kasnije i zbog prijatnog izgleda. Njufaundlend je prijatan porodični pas sa razvijenim porodičnim nagonom. Izvrstan je pas za decu. Ne tuče se i može živeti zajedno sa malim psom. Ima uravnoteženu narav a potreban mu je i uravnoteženi gospodar. Rado se potčinjava i po naravi je oprezan. Laje malo, više reži, što obično ljudima sa lošim iskustvima presedne. Nije mu potrebno puno kretanja. Vrlo rado ide u vodu ako za to ima priliku. Masna donja dlaka sprečava vodu da prodre do kože. Sklon displaziji.

  Povratak na početak 

 


Oštrodlaki foksterijer

 

Izuzrtno je aktivan pas što je vidljivo već u njegovim opreznim i pozornim očima kao i u držanju ušiju i repa. Glava zbog počešljane brade izgleda nešto duža nego kod kratkodlakog foksterijera. Čeljust izražava snagu. Vrat je vitak, mišićav i dug. Prsa su duboka a leđa ravna i čvrsta. Udovi su snažni i sa svih strana ravni. Dlaka je kovrđava i tvrda tako gusta da prstom ne možemo doći do kože. Poddlaka je mekana. Visina najviše 39,5 cm. Telesna težina oko 8 Kg. Za oštrodlakog foksterijera kažu da "na svet donosi veselje". Nakon prvog svetskog rata postao je ljubimac po čitavom svetu, pravi moderni pas, što nije dobro ni za jednu pasminu. U Nemačkoj je 1949 godine bilo 10 000 legala. To je za čudo pozitivno uticalo na rasu. Psi su postali psihički i fizički tvrdi, odlučni, aktivni ali ne i nezaustavljivi. Oštrodlaki foksterijer je privržen porodici. Ljubomoran je ako ga po njegovoj oceni zanemarimo. Kada ga dobro zaposlimo i vodimo na duge šetnje zajednički je život puno jednostavniji. Dobar je čuvar i u automobilu. Preporučujem dosljedan odgoj. Dlaku mu treba skraćivati četiri puta godišnje (električne makaze za šišanje, obične makaze i nož za trimanje). Nekoliko nedlja nakon trimanja potrebno je temeljito odstraniti mrtvu poddlaku

  Povratak na početak 

 


Oštrodlaki Jazavičar

 

Kao što je već rečeno, telesna grada kod sve tri vrste jazavičara je jednaka. Prednje noge su mišićave i nešto krive. Primeren je za lov u rovu koji mora biti visok barem jednu trećinu visine jazavičara. Zadnji deo tela je mišićav i kosti su debele i jake. Gofjenične kosti su kratke i stvaraju sa bedrom pravi ugao. Pas je dlakav po celom telu, oči su smeđe a uši priležeće. Jako je razvijena poddlaka i zajedno sa gornjom (krovnom) dlakom čini gusto krzno. Pod vilicom ima bradu sa dužim dlakama. Trepavice su kosmate. Dozvoljene su sve boje krzna ali bele pege nisu poželjne. Jazavčare nalazimo u gradovima i na selu, kod siromašnih i bogatih. Njegova kolevka je šuma. Pomoć pri lovu čini mu veselje. Lovio je sa plemićima i bio je samostalan. Razmaženi jazavičari koji danas žive po gradovima nemaju puno zajedničkog sa svojim precima koji su bili odlični kopači jama. Danas su jazavičari omiljeni porodični psi. Godine 1811 lovni stručnjak Hartig je o oštrodlakom jazavičaru zapisao da obično nije tako kratkonog i da nema tako zakrivljene noge kao što ih imaju kratkodlaki. Godinu dana kasnije je o tome pisao dr. Walther: "Oštrodlaki jazavičari napadaju svakog psa kojeg sretnu bez obzira koliko je veliki". Taj problem se pojavljuje još i danas, naime, oštrodlaki jazavičar je spreman u svakom trenutku napasti suparnika čak i kada je mnogo veći. Zato još dok je mlad jazavičara moramo naviknuti na sustrete sa drugim psima. Jazavičari su svojeglavi, rado se udaljuju od gospodara i ne žele slušati njihove pozive. Neki vlasnici pogrešno zaključuju da "jazavičari nisu pokorni" i da se od njih ne može ništa napraviti. Misle da su jazavičari neodgojeni i da kao vodje čopora (alfa životinje) postaju neurotični napadači kojih se boje i porodični članovi. Istina je potpuno drugačija. Lovci ih koriste u lovu i svestrani su lovački psi. Odlično kopaju jame i glasno gone divljač. Sposobni su da se probiju kroz najveći gustiš i uvek pronađu lovinu. Love polako i poslušaju lovca od prve. Rado ih koriste u potrazi za medvedima. Čak i krvoslednici će zbog straha napustiti trag medveda dok se jazavičaru to ne može dogoditi. Postoji i manji tip jazavičara koji se naziva patuljasti jazavičar kunićar čiji opseg prsja iznosi 35 cm. Ta vrsta je namenjena za kopanje jama u vrlo tesnim rovovima. Po telesnim merama taj je jazavičar jednak većem tipu. Težina i veličina su okvirni. Najmanji medju jazavičarima teži 2 Kg a najteži do 10 Kg. Sa svim jazavičarima treba obaviti lovačke ispite ako želimo da ih koristimo za lov. Jazavičar je jedan od najkorisnijih lovačkih pasa iako se većina jazavičara ne nalazi u rukama lovaca. Jedna je od najraširenijih pasmina u Nemačkoj i Austriji gde ih ima približno milion. Primeren je za manje stanove kao i za velike vrtove, takodje podjednako i za velika urbana naselja ili za sela. Ne odgovara ljudima koji ne vole svojeglavost ili su previše mekoga srca.

  Povratak na početak 

 


Oštrodlaki vendenski baset

 

Živahan je, jak pas pravougaonog oblika. Rep drži uspravno i ponosno. Prijatan je. Oba tipa (veliki i mali) imaju sličan standard i razlikuju se samo po veličini, dužini vilice i ušiju. Ima jake kosti i skladno telo. Kretanje je lagano i puno. Dlaka je oštra, tvrda i ne preduga. Jednobojan je - zemljasto smedj, zečje boje ili belo siv. Može biti i dvobojan - beli i naranđast ili crn i siv. Trobojni psi te pasmine su bele, crne i smedje boje. Visina od 38 cm do 42 cm, težina oko 15 Kg. Otporan je i doživi veliku starost. Oštrodlaki vendenski baset potiče od oštrodlakog vendenskog goniča koga su vekovima u lovu upotrebljavali francuski kraljevi i zato još uvek ima nadimak "beli kraljevski pas". U srednjem veku bio je poznat i "sivi kraljevsk pas" čiji je potomak današnji niverneški oštrodlaki gonič. Laicima oštrodlaki vendenski baset jedva liči basetu. Pripadnost toj pasmini dokazuju samo tipičan obraz, ponosna brada, grmaste obrve i tople i pametne oči. Oštrodlaki vendenski baset je hrabar i odlučan pas mekane duše. U porodici se oseća dobro i prijateljstvu sa članovima porodice nema granica. Ni jedan baset ne zna pozdravljati tako veselo sa celim telom kao vendenski. Voli se igrati sa decom i nikada ih ne napadne. Zbog toga je osim za lov, najčešće na nisku divljač, omiljen i kao porodični pas. U odnosu na druge basete prijatan je, živahan i brz

  Povratak na početak 

 


Pas sv Huberta

 

Težak, jak pas impozantne veličine sa laganim i punim korakom. Tipična je i uočljiva njegova mršava i duga glava sa ovešenom kožom i borama. I usnice su mu duge i viseće. Uši su duge i nisko postavljene pomaknute malo napred i prekrivene kratkom svilenom dlakom. Uši mu mogu prekriti čitavu njušku. Donji očni kapci su otvoreni i može se videti crvena sluznica. Grudni koš je snažan i dubok, noge jake i mišićave. Rep je elegantno zakrivljen. Crne je i smedje boje. Visine je oko 67 cm a težine oko 48 Kg. Živi odprilike od 8 do 12 godina. Pasmina potiče od crnog psa svetog Huberta koji je uzgojen u jednom od ardenskih samostana. Verovatno su ga Normani doneli u Englesku. Tamo su ga lovci koristili za traganje jer tu pasminu odlikuje izuzetan njuh. U Engleskoj i Americi ih još uvek koriste za traganje dok su na drugim mestima postali pre svega porodični psi. Nisu čuvari iako deluju strašno zbog svoje veličine. Ljubitelji te pasmine govore: "Njegove prirodne vrednosti su osobine đentlmena iako voli zadirkivati druge pse ali nikada ih ne napada. Zbog svoje veličine potrebno mu je puno prostora. Preporučujem ga ljudima koji imaju mogućnosti udomiti bloodhounda. Robustan je. Postoji mogućnost da dodje do torzije želuca. Sa njim je lako napraviti ispit za tragača krvoslednika. Zbog izuzetnog čula njuha u Americi ga koristi policija

  Povratak na početak 

 


Patuljasti pinč

 

To je skladno gradjen mali pas. Telesne karakteristike kao što su glava, njuška, rep, vrat, ledja, dlaka i boja jednake su kao i kod pinča. Oznake koje se razlikuju od osnovne boje pojavljuju se iznad očiju, na vratu i prsima u obliku dva međusobno odvojena, ograničena trougla, pa na sredini prednjih nogu, na šapama, na unutrašnjoj strani zadnjih nogu i oko stražnjice. U greške spadaju: težak i zaobljeni čeoni deo lobanje, vrapčasto lice sa glavom oblika jabuke, nabor na čelu, tanka dlaka, jeguljasta crta po ledjima ili tamno sedlo. Visina od 25 cm do 30 cm, težina od 3 Kg do 4 Kg. Doživi do 15 godina starosti. Pisac pseće istorije Strebel nije bio prijatelj te pasmine. Napisao je: "Po ceo se dan smrzava i ima podvučene zadnje noge". To se odnosilo na patuljastog pinča kojeg su tada zvali srnasti pinč. Kada ga je Strebel tako opisao patuljasti je pinč bio prilično omiIjen. 1895 godine kada su ga prvi puta upisali u nemačku rodovnu knjigu bila su upisana 83 patuljasta pinča. Teškoće su se pojavile kada su uzgajali premalene pse koje su umesto nogu imali "olovke" i visinu 20 cm. To više nisu bili pinčevi. Pravi patuljasti pinč je jako temperamentan, barem toliko koliko i njegov veći brat pinč. Voli igru i oprezan je ali previše glasan. Njegova privrženost porodici je neizmerna. Lako se neguje i ima sve prednosti malenog psa. Kod kupovine pazite da vam ne prodaju premalenog psa. Minijaturna kopija tog psa potiče iz premalo nadgledanih uzgajivačnica.

  Povratak na početak 

 


Patuljasti šnaucer

 

To je smanjeni oblik srednjeg šnaucera i nema ni jednog znaka patuljatosti. Spada medju skladno gradjene malene pse. Pojedine karakteristike pasminskog standarda, kao što su glava, ugriz, uši, rep i šape odgovaraju opisu kod drugih šnaucera a isto važi i za boju dlake. Može biti potpuno crn, boje papar i sol, crno-srebrnkast ili beli. Kod pasa boje papar i sol uzgojni je cilj srednji ton - jednakomerno razdeljena i dobro pigmentirana paprena boja sa sivom poddlakom. Za pse srebrno crne boje je karakteristična crna pokrovna dlaka sa crnom poddlakom i belim oznakama iznad očiju, ispod vrata i na drugim delovima tela koju propisuje pasminski standard. Osnivanjem Kluba za pinčeve i šnaucere su već 1890 godine patuljastkog šnaucera razdvojili od majmunskog pinča. Prvi predsednik kluba Josef Berta tada je zapisao: "Već sada ih je moguće jasno razlikovati. Što je bilo karakteristično za patuljastog šnaucera nije dolazilo u obzir kod majmunskog pinča". Patuljasti šnaucer je i po svojim osobinama kopija većih rodjaka samo je nešto živahniji i isto tako neustrašiv i oprezan. Inteligencija mu omogućava prepoznavanje čovekovih slabosti. Iako je tako malen sposoban je preuzeti vlast nad vlasnikom i celom porodicom. To naravno nije dopustivo jer je posebno sposoban za učenje. Možemo ga držati i u malom stanu i moguće ga je nositi u košari. Otporan je i doživi veliku starost. U starijim ga godinama mogu zadesiti degenerativne promene zgloba kuka (displazija) što u mladosti i zrelom dobu nije slučaj

  Povratak na početak 

 


Pekinezer

 

Malen je i živahan pas. Odlučan je i samouveren. Bogato odlakan. Dok hoda čini se kao da se valja po tlu. Glava je masivna, široka, pljosnata u čeonom delu i čak je i lice pljosnatog izgleda. Uši su nisko postavljene i prilično razmaknute kao i oči. Dlaka na vratu je grivasta slična dvostrukom krznu. Poddlaka je gusta obrasla ravnom krovnom dlakom. Dozvoljene su sve boje krzna. Što je pekinezer manji to je cjenjeniji. Visine je od 15 cm do 25 cm, težine od 1,5 Kg do 6 Kg. Pekinezere su uzgajali i u kineskoj carskoj palati i pažljivo su ih negovali. Pasminu je opisala careva udovica Tsze-Hi i time je postavila prvi standard. Prve primerke su u Englesku doveli 1860 godine. A 1898 godine nastao je evropski standard za pekinezera o kojem su govorili da je "pas za fine Ijude". Jako je pametan i samouveren tako da je sposoban da postane porodicni tiranin. Toliko je malen da ga možemo nositi u naručju. Oprezan je, neustrašiv, robustan i odlučan, dakle nije razmaženko ili pas za decu. Štenetu treba puno ljubavi a odrastao pas je uvek malo suzdržan. Potrebna mu je pažljiva nega i kvalitetna prehrana. U takvim okolnostima može doživeti veliku starost. Pas je za individualiste. Pekinezer je pas za razonodu i zabavu a istovremeno je dobar čuvar. Potrebno mu je puno nege i treba mu čistiti i zube kako bi sprečili ispadanje.

  Povratak na početak 

 


Persijski hrt

 

Ljubak je i skladno građen pas koji izgledom po malo podseća na punokrvnog konja. Izgled dopunjuje svilenkasta dlaka, plemenito držanje i mirne u daljinu uperene oči. Već njegov izgled upozorava da se radi o vrlo brzom psu koji je nekada u prošlosti lovio gazele po peščanim dinama i grebenima. Glava je duga i suva a njen oblik izražavaju ovešene uši pokrivene valovitom svilenkastom dlakom. Prsa su duboka a šape vrlo snažne i gipke. Rep je dug i odlakan sa nešto dužom dlakom nego po telu (postoje i kratkodlaki salukiji). Boja: od bele preko zlatne do sive sa smedjim pegama a može biti i trobojan. Visina 59 cm do 71 cm a težina od 14 Kg do 25 Kg. Tog hrta od Turske do istočnog Turkistana nazivaju tazi što znači Persijanac. Njegov se način trčanja razlikuje od greyhoundovog (napeta snaga). Saluki trči lako kao pero i skoro da pliva kroz prostor. Ima veliku sposobnost učenja, bistar je i možemo ga vrlo dobro odgojiti uz doslednost i ljubav. Saluki žudi za pohvalama koje prima dostojanstveno. U porodici obično odabere osobu koju drži za vodju. To nije uvek porodični član koji ga hrani već onaj koji ga razume, vodi u šetnje i sa njim trči. Prema deci je suzdržan. Miran je pas a čuvar postane tek onda kada kuću i vrt shvati kao svoje vlasništvo. Kao i svi drugi hrtovi potrebno mu je puno kretanja. U svojoj domovini je još uvek lovac. U Guinnesovoj knjizi rekorda je sa 69 km/h zapisan kao najbrži pas na svetu. Na trkama dostiže brzine od 50 do 55 km/h.

  Povratak na početak 

 


Pikardijski ovčar

 

Srednje veliki ali jak pas sa raskuštranom dlakom i bogatim krznom. Izgleda rustikalno i elegantno. Ima jaka prsa i jepu skladnu glavu sa kosmatim obrvama koje ne smeju prekrivati oči. Nekupirane uši su uspravne i na krajevima pomalo zaokružene. Oči moraju biti tamne a rep i telo bogato odlakani. Jaki udovi. Šape su savijene i dozvoljeni su čaporci. Dlaka je srednje duga, tvrda i nije kovrđava. Od 5 cm do 6 cm duga dlaka mora biti jako tvrda da se to i pod prstima oseti. Boja krzna je siva, sivo crna, siva sa crnim pegama, sivo plava, sivo bakreno crvena ili smeđkasta. Visina mužjaka je do 65 cm a težina do 23 Kg. Dočeka visoku starost. Pasmina potiče iz severne Francuske i posle drugog svetskog rata ponovo su je uzgojili iz "ostataka živih pasa" sakupljenih sa različitih krajeva. Kažu da je pikard najstarija francuska ovčarska pasmina i da potiče još iz keltskih vremena. Današnji pikadijski ovčar je tvrd pas sa čelično jakim mišićima. Može baciti na pod i odraslog muškarca. Tipičan je radni pas, jako pametan i lako uči iako nije uvek spreman za učenje i može biti svojeglav i uporan. Svog gospodara poštuje kao boga iako nikad nije nametljiv. Posebno je dobar prema deci jer ih voli, igra se s njima i pri tome kontroliše svoju snagu. Pošto je privržen čoveku trpi ako mu se učini nepravda. Kada bismo ga dali od kuće to bi ga moglo uništiti i duševno i telesno. To je pas koji želi čoveka. Nepotkupljiv je čuvar. Pogodan je za službenog psa a može biti i miran kućni pas.

  Povratak na početak 

 


Pinč

 

Ceo njegov spoljni izgled izražava plemenitost. Kvadratičan je kao i šnaucer mada zbog kratke dlake deluje elegantnije i laganije. Laici ga ponekad zamenjuju sa dobermanom. Ima dugu i jaku glavu a njuška je klinasta. Uši i rep su isti kao i kod šnaucera. Dužina tela jednaka je visini u ramenima. Dlaka je kratka, gusta, glatka, priljubljena i sjajna. Može biti jednobojan od smedje u različitim nijansama do jelenje crvene, ili dvobojan crn sa crvenkasto smedjim mrljama. Mrlje moraju biti što tamnije i oštrije. Visine od 43 cm do 48 cm, težina od 12 Kg do 16 Kg. Doživi oko 14 godina starosti. "Glatki pinč" je 1836 godine bio opisan u delu "Pas u svojim glavnim i sporednim pasminama" ("Der Hund in seinen Haput und Nebenrassen") kao pas koji je u Nemačku došao iz Engleske. Navedeno je bilo da je preuzeo položaj mopsova. Ime pinč je za tog psa neodgovarajuće i netačno. Nastao je naime od velikih i malih, kratkodlakih i dugodlakih pasa i od terijera. Prijatan je kućni pas i dobar pratilac. Vlasnici ga hvale i kao pouzdanog čuvara u automobilu. Žalosno je da kod ljudi preovladava sve što je veliko pa je tako pinč ostao u senci dobermana i šnaucera i zato je razmerno retka rasa. Po naravi je oštar mada nije napadački nastrojen. Dobrodušan je i jako se voli igrati. Oprezan je i ne laje previše. Privržen je čoveku i jako je umiljat. Negovanje je jednostavno i zato je primeren životu u stanu. Ima veliku sposobnost učenja i lako se školuje. Sklon je bolestima.

  Povratak na početak 

 


Pirinejski ovčarski pas

 

To je malen pas sa neverovatnom energijom. U pasminskom standardu su dozvoljeni velika odstupanja po pitanju veličine, težine, dužine dlake i boje. Telo je u poređenju sa visinom nešto duže. Tipičan je visokogorski pas koji je sposoban i puzati. Njegov prirodan pokret je kas sa podignutom glavom pa naizgled se čini da pliva. Uši su kratke i kupirane, rep je različit pa može biti srednje dug ili kupiran. Dlaka je duga i uvek gusta. Na ustima i na licu je raščupana. Jednobojan je. Visine od 38 cm do 48 cm a težine od 8 Kg do 12 Kg. Dočeka visoku starost. Kod opisanog pirinejskog ovčara postoji još i podvrsta sa kratkom dlakom na obrazu (ta vrsta ima dužu glavu i šiljastiju vilicu, dlaka po glavi i po prednjem delu nogu je kratka). Za obe podvrste je značajno elegantno kretanje i posebno lukav, pozoran izraz obraza sa odanim očima. Po prirodi je nepoverljiv prema svim strancima ali je izuzetno privržen porodici i deci. Čuvanje kuće, vrta, automobila i ljudi mu je prirodno. Samouveren je i zato ga treba što je moguće doslednije odgajati inače tog psa vrele krvi sa niskim pragom uzdržanosti nećemo savladati. Održavanje krzna nije zahtevno, treba mu malo hrane a puno kretanja. Može živeti na otvorenom ali ne u psetarnici jer mu je potreban kontakt sa čovekom. Pirinejski ovčarski pas je najraširenija rasa u francuskom delu Pirineja ali na izložbama se retko vida

  Povratak na početak 

 


Pirinejski planinski pas

 

To je pas kao iz bajke jak i skladan. Takvoj slici ide u prilog puna, duga i meka dlaka koja ne sme biti kovrđava a na zadnjim nogama moraju biti izražene "pantalone". Bele je boje a samo na glavi, ušima i početku repa su dozvoljena siva mesta. Njegovo srodstvo sa kuvasom je očigledno jer i pirinejac ima dug, spušten rep sa dugom dlakom koja obrazuje zastavicu. Na zadnjim nogama ima odvojene čaporke sa izrazitim jastučićima. Jastučići su tvrdi i jaki. Visina je oko 66 cm kod ženki a kod mužjaka do 80 cm. Težina je od 40 Kg do 50 Kg. Doživi 10 godina. Radi se o staroj pasmini koja je srodna mađarskom kuvasu čiji su preci čuvali stada i dvorišta u planinama. Svoj posao su delili sa drugim, pre svega ovčarskim, psima. Izraziti su čuvari iako nisu agresivni. Pametni su, lako uče i vodljivi su iako samouvereni i gospodaru se nikad ne podrede. Može živeti na slobodnom ali ne u psetarnici. Ako živi u kući jako je dobar čuvar. Voli decu. Jednom godišnje menja dlaku a mrtvu dlaku moramo smesta uklanjati. Ako ga kupamo moramo to činiti postupno od repa na gore. Nakon kupanja moramo ga dobro osušiti toplim peškirom. Ne treba ga šišati. Tvrd je i po prirodi zdrav. Retko se kod te pasmine pojavi displazija kukova. Pirinejski planinski pas bio je u svetu nepoznat do kraja šesdesetih godina prošlog veka kada su Francuzi snimili uspešnu televizijsku seriju o ženki Belli i dečku Sebastijanu.

  Povratak na početak 

 


Plavi Gaskonski Baset

 

Izrazit je predstavnik kratkonogih goniča, masivan mada ne pretežak. Glava je suva, nosni deo lobanje je dug i lagano izbočen. Čeoni deo lobanje je lagano izbočen a zatiljak naglašen. Oči su tamno smedje i vrlo prijatnog pogleda. Od artezijsko normandskog baseta razlikuju ga ravne prednje noge. Koža je crna ili bela sa crnim mrljama. Iznad očiju ima smeđe mrlje. Smeđe mrlje nalazimo i na obrazima, usnama, na unutrašnjoj stani ušiju i na nogama. Visine je od 34 cm do 42 cm a težina oko 15 Kg. Po francuskim zapisima preci gaskonskih goniča došli su u Evropu još sa Feničanima. Kasnije su ih ukrštali sa psima svetog Huberta. Poznajemo tri tipa gaskonaca. Veliki plavi gaskonac doseže visinu od 72 cm (zovu ga "najplemenitiji gonič u Francuskoj i na svetu") a mali plavi gaskonac je visok 58 cm. Nastao je krajem pretprošlog veka i u početku je bio teži. Današnji mali plavi gaskonac je laganiji i visokonog zato ga nepoznavaoci zamjenjuju sa lucernskim niskonogim goničem. Prijatnog je karaktera, ljubazan i uravnotežen. Koža na donjem delu vrata je opuštena. Njegovo lajanje je duboko i jako. Gaskonski plavi baset je izvrstan lovac na pernatu i nisku divljač. Pošto je strastveni tragač upotrebljavaju ga za traganje i u najzahtjevnijim uslovima. Pripada samo lovačkim rukama. Vrlo je svojeglav i zato redak.

  Povratak na početak 

 


Poljski nizinski ovčar

 

Zbog duge dlake i brade njegova glava izgleda veća nego što je u stvarnosti. Njuška je tupa i crna, nosni otvori su veći od onih kod drugih rasa. Uši su obešene i srcolikog oblika. Oči su smedje poput lešnika a na rubovima dobro pigmentirane. Pogled je živahan. Tog temperamentnog i izdržljivog psa sa otpornim jastučićima počeli su uzgajati i pokazivati na seljačkim izložbama nakon prvog svetskog rata u severnoj Poljskoj. U toku drugog svetskog rata rasa je skoro u potpunosti nestala. Ponovni uzgoj posle rata sprečio je njeno izumiranje i FCI ju je 1963 godine priznao. U Poljskoj su tog veselog i dobrodušnog psa cenili kao ovčarskog psa i kao čuvara a zadnjih desetina godina postepeno postaje kućni pas. Omiljen je i u gradovima kao pratilac. Ima dobre odbrambene sposobnosti iako nije od onih koji prvi napadaju. Voli decu. Lako uči, ima izvrsno pamćenje i dobro zapamti svaku grešku. Ako mu omogućimo dosta kretanja može živeti i u gradu, u stanu ili napolju. Barem dva puta nedeljno potrebno ga je očetkati i očešljati.

  Povratak na početak 

 


Posavski gonič

 

To je srednje veliki gonič VI FCI skupine. Čvrstog je tela temeljne pšenično rumene boje u svim nijansama. Bele oznake trebaju biti do 1/3 temeljne boje. Na glavi su u obliku cveta, pruge ili lise. Obično ima beli okovratnik, bele grudi, trbuh donje dijelove nogu i vrh repa. Glava duga i lobanjski je deo zaobljen sa izraženom zatiljnom kosti. Nos i oči su tamne do smeđe. Uši priljubljene, tanke i dosežu do usta. Leđa ravna, sapi blago zaobljene i hod ravnomeran. Dlaka čvrsta i gusta a na donjoj strani bedara, trbuha i repa neznatno duža. Visina 46 cm-58 cm. Primerena visina mužjaka je 50 cm a ženke 48 cm.

  Povratak na početak 

 


Prepeličar

 

Srednje je veliki, mišićav pas snažnih kostiju. Uši su duge i prekrivene kovrđavom dlakom kao i rep kojeg kratimo za trećinu. Glava je vitka, duga i ne sme biti previše nežna. Oči su velike i smeđe. Jaki vrat je bez podvoljka i posebno je razvijen zatiljak. Leđa su nešto duža od ramene visine. Dlaka je jaka, sjajna a na vratu i leđima jako kovrđava. Po prednjim udovima, bedrima i repu je nešto duža. Boja: jednobojni prepeličari su lisičje ili jelenje crveni ili tamno smeđi (sa belim oznakama i smeđim mrljama) a višebojni su belo-smeđi pri čemu glava i plašt mogu biti potpuno smeđi. Visine je od 42 cm do 54 cm i težine oko 18 Kg. Prepeličar je stara lovačka pasmina koju koriste za traženje. Potiče iz vremena kada se lovilo sokolima. Uloga prepeličara je bila da pronađu i dignu u vazduh ptice koje su tada postajale lovina sokola. Prepeličar je svestran lovački pas primeren samo veštom lovcu. Kada sa prepeličarom malo radimo svojim će unutarnjim potrebama za lovom udovoljiti sam. Potući će se, loviti sam i više dana ga neće biti kući. Idealan je za porodicu u kojoj živi vredan lovac. Prednosti su mu te što je njemu potrebno malo prostora i dobro se razume sa decom. Najprimernije je ako živi delimično u psećoj kućici a delomično u kući. Na nepoznate ljude se ne obazire ili je prema njima prijatan. Dobroćudan je pas ali nadaren i za odbrambeni posao. Prepeličar je pas koji će spretno iskoristiti svaku pa i najmanju gospodarevu pogrešku. Nije za ljude "meka" srca. Odličan je za dobre, strastvene lovce i za njih je pravi pogodak.

  Povratak na početak 

 


Pudla

 

POREKLO
Pudle su poreklom iz Nemačke, Francuske i Rusije. U početku je gajena kao veliki lovački pas za donošenje lovine iz vode (na primer prilikom lova na divlje patke). Vremenom pudla je “smanjivana” i postajala je sve popularaniji ljubimac na dvorovima u Evropi. Slike i literatura iz ranog XVI veka dokumentuju postojanje rase čiji je izgled veoma sličan današnjoj pudli a do XVIII veka rasa je već čvrsto formirana ne samo kao izvrstan lovački pas već i kao moderno psetance za krilo. Iako je bila poznata kao pas za lov u kontinentalnoj Evropi u Engleskoj, i pored jakog rivala spanijela, bila je “fancy” pas kroz ceo devetnaesti vek. Do sredine XX veka pudla je šarmom učinila da postane jedna od omiljenih rasa u svetu. Vinston Čerčil je doprineo popularnosti pudle pogotovo u Britaniji javnom privrženošću svojim ljubimcima Rufusu i njegovom sledbeniku Rufusu II. U Americi toy pudla na rukama holivudskih starleta postala im je statusni simbol. U modernim vremenima pudla je ostala jedna od najpopularnijih rasa pasa. Do skora je cenjena kao izvodjač cirkuskih tačaka zbog lakoće kojom je savlađivala nove trikove. Preci pudle bili su nemački lovni psi za vodu (pudeln-pljuskati po vodi) korišćeni za lov na patke i francuski retriver (Barbet). Iako postoji slika iz XIX veka na kojoj su prikazani šišači pudle u Parizu ipak sve do 1876 godine pudla nije definisana kao posebna rasa. Rođaci moderne pudle su i neki španski, irski i portugalski psi za vodu kao i mađarski puli. Bliski rođaci toy i patuljastih pudli su i manje rase kao što su kovrdžavi bišon i bolonjezer. Pažljiviji odgoj kroz vekove kreirao je nekoliko veličina pudle kao što su toy, patuljaste, srednje i velike pudle. Pudle, obzirom na raznovrsnost njihove veličine, mogu da ispune mnoštvo uloga na primer od malog psa za pratnju koji je izvrsno prilagođen gradskom okruženju do velikih radnih pasa koji brzo uče veštine kao što su praćenje traga, poslušnost kao i vođenje slepih osoba. Jedinstvena dlaka pudle koja se ne linja može biti ošišana na bezbroj načina što je uz postojanje više boja pudli čini izuzetno atraktivnom i odličnom za držanje u stanu. Graciozni pokreti, aristokratski izgled i nežan karakter samo su neke od karakteristika zbog kojih je pudla među najzastupljenijim rasama. Pudla je prirodno “zvonce” jer uvek je spremna da upozori vlasnike na goste što je čini dobrim čuvarom. Ima urođenu ljubav prema vodi i odličan je plivač pa ako izvedete pudlu u prirodu budite spremni na čišćenje mokre i uprljane dlake! Pudle vole da budu članovi porodice i potrebna im je svakodnevna kako fizička tako i psihička stimulacija. Izuzetno su inteligentne i uvek spremne da uče posebno kroz igru i zato su dobri partneri za igru deci. Veoma su dugovečne i odličnog su zdravlja. Mogu da dožive 14 godina a čak i više uz pažljivu negu. Često zadržavaju spremnost na igru i fizičku kondiciju u poznijim godinama tako da će vam pudla biti veran pratilac kroz mnogo godina. Standard br.172 -Francuska (Kod velike, srednje i patuljaste pudle, bela, crna i braon konkurišu za jedan CACIB, a siva i apriko za drugi. Kod toj pudle sve boje konkurišu za jedan CACIB). Danas pudla pripada psima za pratnju i društvo. Pudla ima igrajuće i lagano kretanje. Ne sme imati pritajen i razvučen korak. Glava mora biti ravnog profila a veličina da joj je oko 2/5 visine grebena i ne sme biti teška, masivna ali ni premala. Forma glave mora se jasno uočavati ispod kože koja je prekriva. Nos gledan iz profila treba biti pravougaon. Nozdrve dobro otvorene. Kod crnih, belih i srebrnih pudli nosna pečurka je crna a kod braon pudli je braon pri čemu raspon boje može biti od tamno braon do crne ali bez da je crna u potpunosti mada se prihvata. Ako je pudla apriko boje nedostatak pigmenata na nosu se toleriše. Gornja profilna linija njuške je ravna a duga je oko 9/10 dužine lobanje. Obe donje vilične kosti su gotovo paralelne. Njuška ne treba biti šiljata. Donja profilna linija određena je vilicom a ne rubom gornje usne. Usne trebaju biti slabo razvijene, više suve, srednje debljine. Gornja usna leži na donjoj bez prevazilaženja. Kod crnih, belih i srebrnih usne su crne. Kod braon su dobro pigmentisane pri čemu raspon boja ide od tamno braon do crne bez prednosti za crnu boju. Kod apriko boje se prihvata manjkavost pigmenta. Ugao usne ne sme biti izražen. Pudla mora imati snažne zube a nedostatak jednog M2 ili jednog M3 biće ili od sudije ili još od vođe uzgoja kažnjeno. Obrazi ne smeju biti ispupčeni, kostima oblikovani. Očne duplja mora biti dobro oblikovana i neznatno ispupčena. Žvakaći mišići su malo razvijeni a jagodice blago izražene. Stop veoma blago izražen. Lobanja mora biti dobro formirana. Širina joj je manja od polovine dužine glave (postrana linije čini sa uzdužnom osom ugao od 16 do 19 stepeni). Posmatrana odozgo lobanja je u uzdužnoj osi ovalna u profilu blago konveksna. Postrane linje se blago razilaze. Nadočnjaci su srednje naglašeni, prekrivene dugom dlakom. Čeona brazda široka između očiju i prostire se do jako izražene potiljne kvrge (kod patuljastih pudli čeona kvrga sme biti manje izražena). Oči trebaju biti postavljene blago koso u visini čeonog preloma (stopa). Rubovi kapaka bademastog oblika. Kod crnih, belih, srebrnih i apriko pudli oči treba da su crne ili tamno braon. Braon pudle mogu imati oči boje ćilibara. Uši trebaju biti prilično duge i pored guše padajuće. Koren uva nalazi se na produžetku linije koja ide od vrha nosne pečurke i prolazi kroz spoljašni očni ugao. Uši su ravne, ispod korena široke, završavaju zaobljenim vrhom i pokrivene dugom talasastom dlakom. Pudla čija ušna školjka ne dopire do ugla usana ne sme dobiti ocenu odličan. Vrat je blago zaobljen, srednje dug, dobro proporcionalan, nosi glavu visoko i ponosno bez fanona. U preseku vrat je ovalan. Dužina treba da mu je približna dužini glave. Dužina tela treba da je veća od visine grebena. Vrh grudne kosti treba da je blago isturen i visoko postavljen da odgovara visokom i gracioznom nošenju glave. Grudni koš dopire do laktova i širina mu je 2/3 visine (mereno od kičme do grudne kosti). Obim grudnog koša mereno iza lopatica treba da je najmanje za 10cm veći od visine grebena. Rebra ovalna a u području leđa široka. Leđa kratka, harmoničnih linija. Niti šaranasta niti sedlasta. Greben i sapi su na približno istoj visini. Slabine čvrste i mišićave. Stomak prikupljen ali ipak ne hrtolik. Sapi zaobljene ali ipak ne strme. Rep usađen prilično visoko u visini slabina i mora biti za 1/3 kupiran a kod pudli sa vunastom dlakom mora biti kupiran na 1/2 prirodne dužine. Ipak dug dobro nošen rep nije greška. Kod pudli sa uvijenom dlakom rep može ostati u svojoj prirodnij veličini. U kretanju rep je koso na gore nošen. Lopatice trebaju biti koso postavljene, dobro mišićave. Plećka treba da sa nadlakticom zaklapa ugao od 90 do 110 stepeni. Dužina nadlaktice približno je jednaka dužini lopatice. Prednje noge treba da su postavljene potpuno ravno i paralelno i trebaju biti dobro mišićave. Rastojanje od vrha lakatne kosti do zemlje je 5/9 visine grebena. Šape trebaju biti više male, čvrsto zatvorene, slične kratkom ovalu. Prsti dobro zaobljeni, jaki kompaktni, povezani plivajućim kožicama, stoje vertikalno na čvrstim i debelim jastučićima. Nokti su kod crnih i srebrno sivih pudli crni, kod braon su crni ili braon, kod belih pudli mogu biti boje roga ili različitog pigmenta do gotovo crnih a da odgovaraju opštoj pigmentaciji. Beli nokti su greška. Kod apriko pudli nokti su braon i to u svim tonovima od tamno braon do gotovo crnih, pri čemu crna nema prednost ali se toleriše. Zadnje noge trebaju biti dobro mišićave i snažne. Posmatrano od pozadi noge treba da su paralelne. Treba da bude prilično izražen koleni ugao. Različiti uglovi (karlični, koleni, skočni zglob) moraju biti tako izraženi da svaka strmost zadnje noge kao posledicu ima padajuće sapi. Pudla mora biti rođena bez zaperaka. Dlaka treba da bude vunasta ili vitičasta. Boja dlake može biti crna, bela, braon, srebrnosiva i apriko. a) Braon - čista, prilično tamna, od ravnomerno i tople boje, tonovi ne smeju da naginju niti pšeničnoj niti svetlijoj boji. Dlaka ne sme biti ni tako tamno kestenjasta da podseća na crnu. b) Srebrnosiva - ravnomerna, dijapazon boja ne sme da ide niti u crnu niti u belu. c) Apriko - ravnomerna, dijapazon boja ne sme ići u pšeničnu ili krem boju, kao ni u crvenu ili kestenjastu, takođe ne u braon ili braon tonove.

PRIZNATE IZLOŽBENE FRIZURE
LAVLJA: Istovremeno važi za uvijenu ili vitičastu dlaku. Ošišana je na zadnjim nogama do rebara. Takođe šišaju se njuška gornji i donji deo, ispod oka, guša, prednje i zadnje noge do manžetni ili mufova koji u određenom obliku mogu da ostanu na zadnjem delu. Šiša se rep osim okruglog ili duguljastog pombona. Kod vitičaste dlake dopušteno je na prednjim nogama ostaviti dlaku u obliku pantalona.
MODERNA: Na prednjim i zadnjim nogama sme se ostaviti dlaka ako su ispunjeni sledeći uslovi:
1. Šiša se:
a) Donji delovi prednjih nogu od noktiju do vrha zaperka, donji delovi zadnjih nogu do visine koja odgovara ošišanim delovima prednjih nogu. Dopušteno je da se prsti mašinom samo podšišaju.
b) Glava i rep šišaju se: U ovoj frizuri dopuštena je kraća brada na donjoj vilici koja ne treba da je duža od 1cm. Njena donja linija šiša se paralelno sa donjom vilicom. Nije dopuštena "jareća brada". Na repu može da nedostaje pompon (kićanka), ali se kod ocene dlake to može oceniti.
2. Skraćena dlaka: Na trupu da bi se na liniji leđa pokazalo talasasto presijavanje dlake, koja može da bude duža ili kraća, ali najmanje dužine 1 cm. Dužina dlake se postepeno povećava oko rebara i na gornjim delovima nogu.
3. Uređenje dlake:
a) Na glavi se ostavlja dlaka u vidu šlema, umerene dužine, a takođe i na vratu očešljana, idući sve do grebena, a na prednjoj strani nije ošišana, i bez prekida u vidu kose linije, ide od gornjeg dela grudi sve do šapa. Na ušima do najviše jedne trećine njihove dužine može se dlaka skratiti makazama ili ošišati u smeru dlake. Na donjoj strani ušiju ostavljaju se dlake, čija se dužina postepeno povećaa odozgo na dole, koje se završavaju u vidu resa i koje se makazama poravnaju.
b) Na nogama su pantalone koje ocrtavaju jasan prelaz ka ošišanim delovima nogu. Dužina dlake se postepeno povećava na gore, tako da je na plećkama i butinama duga 4-7 cm. Dužina dlake zavisi od veličine svakog psa ponaosob - pas ne sme da izgleda žbunasto. Pantalone na zadnjim nogama treba da istaknu tipičnu građu pudle. Svaka druga frizura koja ne odgovara navedenom vodi u diskvalifikaciju. Nezavisno od toga o kojoj frizuri je reč one su na izložbi ravnopravne. Sve privedene pudle u jednom razredu, trebaju biti ocenjene bez razdvajanja.
ENGLESKA: Pri ovoj frizuri nadopunjavaju se motivi kod lavljeg šišanja, npr. "mufovi" ili manžete na zadnjim nogama ili se na glavi ostavlja jedan čuperak. Za ovu frizuru nije obavezno propisana vitičasta breda ili ćuba. Dozvoljen je nedostatak oštre granice na dlaci zadnje noge.

DLAKA: Sa kovrdžavom (uvijenom) dlakom: bujna, fine vunaste strukture, dobro ukovrdžana, elastična, na pritisak ruke ponovo se vraća. Treba da je vrlo gusta, raskošna i ravnomerne dužine. Kovrdže su jednake, češalj može da prođe kroz dlaku. Nepoželjna je dlaka koja je oštra ili slična konjskoj dlaci, to je u odnosu na tačno propisan kvalitet dlake korak nazad. Sa usukanom (upredenom) dlakom: Bujna dlaka vunasta i gusta, koja stvara karakteristične izdvojene male vitice jednakih dužina. One moraju biti duge najmanje 20cm. Ukoliko su duže više se cene. Vitice sa obe strane glave mogu se povezati vrpcoom iznad ušiju, a i vitice sa svake strane trupa posebno, ali da to ne utiče da dlaka bude u neredu.

KOŽA: Gipka, bez mlitavosti, pigmentisana. Kod crnih, braon, srebrnosivih i apriko pudli pigment mora odgovarati boji dlake. Kod belih pudli koža je srebrnosiva, ali to ne sme imati uticaj na boju dlake. Kod nekih belih pudli na koži se sreću pigmentisane fleke, ne samo na unutrašnjim delovima tela (čto se često sreće), već preko celog tela. Ovo ne treba uzimati za manu. Generalno pigmentacija treba da je što jača. Kapci, nozdrve, usne, zubno meso, nepce, sluzokože prirodnih otvora, skrotum i jastučići, kod crnih, belih i sivih pudli moraju biti crni, kod braon moraju biti tamno braon, kod apriko treba da je ujednačeni taman koliko je moguće u svim nijansama od tamno braon da crnog, pri čemu crna nije u prednosti. Kod ovih se toleriše i gubitak pigmenta.

VELIČINA:
1. Velika pudla - preko 45 do 60 cm sa tolerancijom od 2 cm. Velika pudla je kao uvećana srednja pudla sa svim tipičnim osobinama.
2. Srednja pudla - preko 35 do 45 cm.
3. Patuljasta pudla - preko 28 do 35 cm. Ona treba da je kao umanjena srednja pudla, i po mogućnosti sa istim proporcijama uz isključenje svakog nanizma.
4. Toj pudla - ispod 28 cm. (poželjan idealan tip 25 cm). U celokupnom izgledu je ista kao patuljasta pudla koja zadovaljava sve proporcije propisane standardom. Svi znaci nanizma su za isključenje samo je potiljna kvrga manje naglašena.

GREŠKE:
Anatomija i tip: Kratka ili špicasta njuška, ispupčen nosnik, male nedovoljno otvorene ili prevelike nozdrve, nedostajući ili prejako izražen čeoni prelaz, prevelike ili premale, nedovoljno tamne ili crvenkasto svetlucave oči. Prekatke, preuske ili unazad nošene uši, predgriz je greška i mora se u odnosu na stepen izraženosti kazniti. Štenećakovo zubalo nije greška ako je korektan položaj zuba. Nepravilno postavljeni zubi kao i zubi koji nedostju su greška čija težina stoji u odnosu sa nepravilnošću. Svi sekutići, očnjaci i kutnjaci moraju postojati. Nedostatak 1xP1 ne uzima se u obzir, kod 2xP1 najveća ocena je odličan. Ako nema tri premolara (3xP1 ili 2xP1 i 1xP2) ocena je vrlo dobar. Padajuće sapi, nedovoljna uglovanost zadnje noge, visokonogost. Iznad leđa, zavijeno nošen, predebeo ili nisko usađen rep. Meki i plivajući hodovi, svetla ili tačkasta nosna pečurka, veće depigmentacije na usnama, nedovoljna opšta pigmentisanost, na očnim kapcima nedovoljo pigmenta, obostrano beli očni kapci ili nedostatak dlake oko očiju. Oskudna ili meka dlaka, nejasno i neujednačeno raspoređena boja. Na grudima je dozvoljeno nekoliko belih dlaka. Ljutiti, agresivni ili preterano nervozni primerci. Psi sa znacima nanizma ne smeju dobiti odličnu ocenu. Takvi znaci su: lubeničasta lobanja, nedostatak potiljne kvrge, prenaglašen stop, buljave oči, šiljata njuška, kratka ili povijena njuška, podvučena donja vilica, nedostatak brade.
DISKVALIFIKACIONE GREŠKE: Bele fleke, bele dlake na šapama, psi koji nisu jednobojni, monorhizam, kriptorhizam, bezrepost, zaperci ili ožiljak od njihovog odstranjivanja na zadnjim nogama, jasno izražen podgriz, nedostatak jednog sekutića, atipičan izraz u glavi i telu, psi viši od 62 cm.
Pudle koje nisu ošišane shodno odredbama standarda, imaju pravo na ocenu ali pri tome, nemogu kokurisati za zvanične kandidature CAC, CACIB itd. U isto vreme oni se mogu koristiti u uzgoju.
N.B. Mužijaci moraju imati dva testisa potpuno spuštena u skrotum.

  Povratak na početak 

 


Puli

 

Bistar je i srednje velik. Veoma je gibak pas sa dobro razvijenim mišićima po čitavom telu. To možemo ustanoviti dodirivanjem. Naime, njegovo telo je pokriveno dugom valovitom dlakom. Na prvi pogled je veoma sličan komondoru iako je puno manji. Dugi rep nosi savijen nad leđnom linijom. Puli ima svetli samo jezik a sve ostalo je tamno pigmentirano. Krzno je crno ili sivo ali dozvoljen je i beli. Poželjna je duga, zauzlana dlaka. Visine je od 37 cm do 47 cm a težine od 13 Kg do 15 Kg. Robustan je i zdrav pas koji bez problema doživi 14 godina. Puli je najmanji pastirski pas. Iako je veoma dlakav dlake mu ne otpadaju. Inteligentan je, prijatan na prvi pogled, obožava igru i zbog svega toga je omiljeni porodični član. Nije tiha životinja jer na sve psihičke podražaje reaguje tako da se oglasi. Na svakog stranca upozorava lajanjem a može i munjevito zgrabiti. Na stvorenu nepravdu odgovara tako da "se razboli". Takvo bolesno stanje može trajati nekoliko dana. Lako uči a podučavati ga treba sa ljubavlju. Puli je ljupka životinja. Nije pas koji bi mogao živeti na slobodi već mora biti što više sa svojom porodicom. Dobro se razume sa decom. Drugim psima se približava po svim pravilima istraživača o ponašanju pasa i uglavnom iz tih susreta izvuče kraći kraj. Krzno treba negovati inače "dobije miris". Jednako dobro kao o kući brine se i o autu. Rado pliva zato pretpostavljaju da su ga u prošlosti koristili za lov na močvarnim područjima. Rado skita.

  Povratak na početak 

 


Pumi

 

Na prvi pogled izgleda poput brojne družine pasa terijera. Ima nešto dužu uglatu glavu sa jedva vidljivim čeonim kolenom i sa izdignutim, nazad postavljenim ušima. Kvadratnog je oblika i zato deluje visoko. Tipična je njegova odlakanost - ima pokrovnu dlaku i poddlaku, čitavo telo je prekriveno gustim čupercima valovite dlake ili pužasto savijenom dlakom. Pužasto savijena dlaka nije poželjna. Dlaka na ušima je ravna i stoji uspravno. Uvek je jednobojan - crn ili smeđ. Rep nosi visoko dignut, kupiran ili prirodno kratak. Visok je od 35 cm do 40 cm, a težine je od 8 Kg do 13 Kg. Dočeka visoku starost. Puli i pumi su u prošlosti bili ista pasmina. Počeli su se razlikovali tek 1900 godine. Tada je pumi izašao iz mode i ostao je kod pastira za čuvanje stada. Stoga je taj veseli i živahan pas izvan Mađarske malo poznat. Svoju terijersku krv pokazuje sa temperamentom, željom za lajanjem i lovom na miševe i pacove. Ta osobina nije tipična kod pastirskih pasa. Pumi je nadasve spreman na učenje i odličan je čuvar. Kada čuva stan ne laje i time izbegne neugodnosti. Može živeti u stanu ali bolje se oseća u vrtu gde treba biti barem povremeno. Kraća dlaka zahteva manje čišćenja za razliku od drugih mađarskih pasmina. Potrebno mu je puno šetnje. Pumi koji boravi u psetarnici postane svojim lajanjem dosadan. U Mađarskoj ih školuju kao sportske pse i povremeno sa njima nastupaju na međunarodnim takmičenjima službenih pasa.

  Povratak na početak 

 


Ravnodlaki retriver

 

Flatcoated retriever pripada VIII FCI skupini gde uz Golden, Labrador, Curly-coated, Chesapeake bay retriever, Novia Scotia Duck tolling retrievera spada u sekciju retrievera. Po mišljenju mnogih to je najatraktivniji pas iz skupine retrievera. Svojom elegancijom, prefinjenošću i gracioznošću jednostavno pleni poglede. To je snažan, elegantan pas, visine oko 60 cm, crne ili jetreno smeđe sjajne dlake. Rep i ekstremiteti obrasli su nešto dužom dlakom. Dlaka je gusta, sjajna i zbog svog kvalitete ne zahteva poseban tretman. Gustoća i kvalitet dlake ovog psa omogućava mu boravak vani i u vodi u najhladnijim zimskim danima. Flatcoated retriever izvanredan je lovački pas za donošenje sa ravnog i iz šume te zbog svoje velike ljubavi prema vodi izvanredan aporter iz vode. To je inteligentan i brz pas sa izvanrednim njuhom, poslušan, odan svom gospodaru i jako privržen deci. Uprkos izraženom lovnom nagonu dobar je pas za pratnju. Upotrbljivost i svestranost ovog psa prelazi sva moguća očekivanja. Osim kao izvrsnog kućnog ljubimca, srtastvenog ljubitelja dece i porodice, izvanrednog lovačkog psa, uspešnog izložbenog psa u svetu se upotrebljava i za spašavanje i traženje (Search and Rescue)  ali i kao policijski pas za droge i trag (Sniffer dogs for drugs) , za trženje i spašavanje ljudi stradalih u potresima ( za primjer 1995 g su Flatcoated retrieveri iz Švajcarske tražili ljude pod ruševinama potresa u Japanu ) . Zbog svoje velike privrženosti ljudima koriste ih kao pratioce gluvih, slepih i hendikepiranih osoba (Therapy dogs). Tu su i Obedience, Agility, Flyball. Ukratko Flatcoated retriever je spoj lepote i inteligencije, pas u kojem će svako naći barem jedan deo sebe.

  Povratak na početak 

 


Retriver kovrđave dlake

 

Matična zemlja ove pasmine je Engleska. Pretpostavlja se da su stvoreni oko 1800 godine ukrštanjem irskog vodenog španijela, pudle, labrador retrievera i nekih vrsta setera. Godine 1896 u Engleskoj je osnovan Curly retriever Club sa zadatkom da standardizuje i usavrši tu rasu. Retriver kovrđave dlake izvanredan je aporter koji sa lakoćom pronalazi i donosi ubijenu ili ranjenu divljač. Odlično radi po najtežim terenima i po vodi. Gusta kovrđava dlaka štiti ga od vlage i trnja. Taj pas stabilne naravi ugodan je i kao kućni ljubimac, inteligentan, privržen, veran i lako odgojiv. Potrebno mu je kao i svim retriverima dosta kretanja. On je okretan, elegantan, dugačke glave sa umereno širokom lobanjom, dugačkom vilicom koja nije zašiljena dok čeonog prelaza gotovo i nema. Vilica je snažna a oči crne ili smeđe. Uši malene, priljubljene uz glavu i prekrivene gustim kovrđama. Vrat umereno dugačak, trup kratak, noge umereno dugačke mišićave sa čvrstim kostima, šape okrugle a rep ne predugačak. Dlaka kao karakteristika glavna ovog psa gusta je sa kratkim kovrđama svuda osim po licu. Boja je crna ili jetreno smeđa. Visine je od 62,5 cm do 67,5 cm a težine od 31,5 Kg do 36,2 Kg.

  Povratak na početak 

 


Retriver Nova scotia

 

Matična zemlja ovih retrievera je Kanada. Ovi retrieveri su ugodni kućni psi koji se dobro slažu sa drugim psima i kućnim životinjama. U prisutnosti dece izuzetno su strpljivi. U opasnosti laju. Lako su odgojivi, dobri su učenici i lako usvajaju nove naredbe. Vole raditi za svog gospodara. Potrebno im je puno istrčavanja. Zaljubljeni su u plivanje i aportiranje. Ovaj pas je ljubazan, pažljiv, inteligentan, živahan, bistar i društven. Visina mužjaka iznosi između 48 cm i 51 cm a visina ženke od 45 cm do 48 cm. Pokrovna dlaka ovog retrievera je dvostruka i vodootporna srednje dužine sa mekom poddlakom. Boja je između crvene i naranđaste i većinom sa malim belim mrljama na šapama, prsima, vrhu repa i na njušci.

  Povratak na početak 

 


Retriver zaljeva Chesapeake

 

Matična zemlja ove pasmine su Sjedinjene Američke države. Ovi psi su ljubazni, inteligentni , nesebični i hrabri, tvrdoglavi, oprezni, puni energije i nestašni. Zaljubljeni su u vodu. Ovi psi su dosta dominantni i tvrdoglavi ( naročito mužjaci) pa ako nemate puno iskustva sa psima ovaj pas i nije za vas. Vlasnik ovog psa mora pokazati ko je gazda a odgoj mora biti dosledan i pun ljubavi. Ovoj rasi treba dosta kretanja. Naročito vole plivati, aportirati i naravno loviti i to pogotovo u vodi. Sposobnost plivanja je kod njih povećana zbog kožica između prstiju.
Visina mužjaka iznosi od 58cm do 66 cm a visina ženke od 53 cm do 61 cm. Na izložbama se međutim više gleda na uravnoteženu telesnu građu nego na visinu. Karakteristična dlaka za ove retrievere kratka je i gruba sa gustom vunenom poddlakom . Može biti valovita ali ne i kovrđava. Vodootporna mu je dlaka. Boja dlake je između žuto smeđe i tamnosmeđe. Tamne nijanse su češće.

  Povratak na početak 

 


Rodezijski gonič-grebenar

 

To je stasit, mišićav i samouveren pas koji isijava snagom, brzinom i istrajnošću. Posebnost te pasmine, po čemu je dobila i ime, je leđni greben - ridge. Čini je dlaka koja strči u suprotnom pravcu. Glava je pljosnata, prilično široka sa izrazitim nosnim delom lobanje. Očnjaci su posebno snažni. Oči su čiste i živahne. Uši su srednje velike i priljubljene tesno uz glavu. Vrat je jak i bez podbratka. Koren repa je snažan i čvrst. Dlaka je kratka, gusta i sjajna ali ne svilenkasta. Boje od svetlo pšenične do crvenkaste ali dozvoljene su bele mrlje na prsima i donjem delu udova. Visina mužjaka je od 64 cm do 69 cm a ženki od 61 cm do 66 cm. Težine oko 35 Kg. Doživi oko 10 godina. Izreka: "Ako donosite dijamant iz Južne Afrike budite bez brige čuva ga grebenar". Pasmina potiče iz Južne Afrike, jako je stara i prvobitno pleme Hotentota koristilo ih je za lov na lavove. Buri su tog psa ukrštali sa krvoslednikom i erdel terijerom i tako su stvorili izvrsnog lovačkog psa i nepotkupljivog čuvara. U Rodeziji su 1922 godine osnovali pasminski klub i 2 godine kasnije rasa je bila standardizovana. Sada u Južnoj Africi ima nekoliko hiljada grebenara. Koriste ih u lovu, za čuvanje, u policiji i kao vodiče slepih osoba. Pas je po naravi stabilan, izvanredno borben i oštar. Ima posebno čulo za otkrivanje opasnosti. Nije pas za svakoga. Sazre nešto kasnije nakon dve godine i ima dobru sposobnost učenja. Nije ga dobro učiti da bude oštar jer može postati opasan i za gospodara. Uz pravilan odgoj odličan je pratilac.

  Povratak na početak 

 


Rotvajler

 

Krepak je i stasit i nije nezgrapan pas. Jaka postava žari snagom, okretnošću i ustrajnošću. Na okolinu i na gospodara reaguje vrlo osetljivo. Ima velike radne sposobnosti i zahteva poseban način ophođenja. Glava je srednje duga, čeoni deo lobanje je vrlo naglašen. Ima izrazite jagodice i stop. Ima škarast ugriz. Vrat je snažan i mišićav i bez podvratnika. Rep je kratko kupiran a neki se psi i okote bezrepi. Dlaka je kratka, gruba, oštra i priljubljena sa gustom poddlakom. Crn je sa smeđim mrljama po jagodicama, ustima, prsima i udovima. Visine je do oko 68 cm a težina oko 50 Kg. Doživi oko 10 godina starosti. Najpre se pojavio u nemačkom mestu Rottweilu gdje su održavali velike životinjske sajmove. Koristili su ga čak i za kroćenje bikova kao i za vuču kolica. Za službenog je psa priznat 1910 godine. Pravilnim odgojem postane poslušan i dobar čuvar. Ima dobru sposobnost učenja mada ga je bez stručnog znanja o školovanju teško odgojiti. Sazre tek nakon dve godine. Jako je borben i kod vežbi ne obazire se na udarce. U nekim zemljama spada u pasmine kojima nije dozvoljeno izvoditi vežbe odbrane. Jako voli porodične članove iako pokušava postati vođa čopora. U tom slučaju moramo ga udaljiti iz kuće. Nije mu potrebno puno kretanja mada nije pas za stan. Živeti mora u vrtu ili psetarnici a uz to mu je potrebno puno dodira sa ljudima. Rotvajler nije pas za početnike već samo za ljude koji imaju iskustva sa psima. Otporan je i robustan.

  Povratak na početak 

 


Ruski hrt barzoj

 

To je pas vredan poštovanja jer nikad mu ni jedna divljač koju goni ne umakne. Izuzetne je visine, bogate dlake, lepih boja, elegantan, skladnih oblika i kretnji. Ima dugi čeoni deo lubanje i duge udove. Gledano spreda prsa su uska a po boku izvanredno duboka. Glava je nežna, suva i skladna. Velika njuška je uvek crna. Oči su velike oblika badema i kestenjasto smeđe boje. Leđa su lagano izbočena i na bubrežnom delu posebno mišićasta. Dlaka je duga, svilenkasta, valovita ili nakovrđana. Oko vrata ima raskošan okovratnik. Duža dlaka je i na vratu, na poprsju, udovima, bedrima i na srpasto savijenom repu. Boje: bela, zlatna u svim nijansama do sive. Jednobojan je ili šaren. Visine je od 70 cm do 82 cm a težine od 35 Kg do 45 Kg. Borzoj, ponos ruskog uzgoja pasa, dobio je ime po reči borzij što znači brz. Najrašireniji je od četiri ruske pasmine hrtova. Lovac je koji trag lovine traži u kasu a kada je pronađe prelazi u galop. Divljač uporno goni i na kraju je uvek dostigne i uhvati. Ta sklonost je najosnovnija osobina tog psa. Pogrešno mišljenje da su borzoji glupi i agresivni potiče iz vremena kada su ih dame imale kao ukras. Treba mu osigurati puno kretanja, boravak u porodici i na otvorenom pa će biti drag četveronožac. Miran je, osećajan i skoro nikada ne laje. Prema strancima je suzdržan i nepoverljiv mada nije posebno dobar čuvar. Sa puno ljubavi moguće ga je lepo odgojiti ali kada oseti divljač zaboravi na sve i ne čuje ništa. Lakše podnosti hladnoću nego vrućine. Zahteva redovno češljanje i četkanje. Najbolje ga je razgibati trčanjem uz bicikl. Dostiže do 50 km/h.

  Povratak na početak 

 


Rusko evropska lajka

 

Srednje je veliki, kvadratast, mišićav, dugodlaki pas sa širokom glavom koja je više tupa nego klinasta. Oči su postavljene na stranu i tamne, uspravne uši su trokutaste i svako gleda na svoju stranu. Rep je savijen i držan bočno preko ledjne linije. Dlaka je gusta i gruba kao i kod drugih nordijskih pasmina. Ima dvostruki plašt sastavljen iz gornje dlake i poddlake. Crn je, beli, sivi ili smeđ. Visine od oko 58 cm a težine do 23 Kg. Karelijsko-finska lajka je slična samo niža (do 48 cm, težina do 21 Kg). Ta je lajka žuta u različitim nijansama. Zapadnosibiriska lajka je visoka do 60 cm a severnosibirska do 65 cm i predstavlja najvišu izmedju brojnih vrsta lajki. Lajke su svestrani ruski lovački psi a istočnosibirsku lajku koriste i kao psa za vuču. Ime lajka nastalo je od reči lajati. Kako već ime govori lajke vole lajati. Glasom ukazuju na pernatu ili drugu divljač. Kada ptica odleti sledi je bez glasa a čim stane opet počne lajati. Rusko-finsku lajku upotrebljavaju i za ribolov, karelijsko-finsku za lov na sobove, hermeline, kune i tvorove. Sve lajke su izvanredno živahni psi, odlučni i otporni na loše vremenske prilike. Nalazimo ih na teritoriji bivšeg Soveckog saveza i Finskoj a drugdje po Evropi pojavljuju se tek pojedini primerci. Najpoznatija je crno bela rusko evropska lajka (imenom Lajka) koja je kao prvo visoko razvijeno biće poletela 1957 godine satelitom Sputnik. Možemo ih upotrebiti kao pse čuvare. Lako uče mada nisu primereni za evropske stanove ili vrtove kao i za lov kod nas. Lajke nisu izložbeni psi.

  Povratak na početak 

 


Samojed

 

To je veliki beli pas sa prijatnim "smešećim" izrazom, stasitim i mišićavim telom i jakim udovima. Već i telesna gradja ukazuje na brzog i istrajnog psa. Na čvrsti vrat nasadjena je jaka klinasta glava. Srednje duga usta su tupa. Kad ima otvorena usta izgleda kao da se smeje zbog izrazito crno obojenih usnica. Tamne oči su bademastog oblika i crno porubljene. Uspravne uši su malene, trouglaste, jako odlakane i na vrhovima blago zaobljene. Srednje dug i dosta odlakan rep kad je razdražen drži iznad leđa. Samojed je bele boje koja može varirati u nijansama. Visine je između 50 cm i 55 cm (u SAD-u do 59 cm), težina od 20 Kg do 30 Kg. Poreklo samojeda vezuje se uz nomadsko pleme Samojeda koje je živelo uz najveću sibirsku reku Jenisej. Samojedi se ubrajaju medju najstarije rase na svetu. U Englesku su ih prvi put doneli 1889 godine i počeli su ih uzgajati i uskoro su ih priznali kao rasu. Samojedi važe za jedne od najlepših pasa na svetu. Izuzetno su privrženi ljudima. Možemo ih imati samo u području gde se mogu puno kretati jer bez kretanja ne mogu. Moraju živeti vani a zimi se vole valjati po snegu. Dolazak stranca najavljuju iako samojedi nisu agresivni i nisu posebno dobri čuvari. Laju malo a vole pozdravljati tuljenjem. Naginju samostalnim "izletima" pri čemu vrlo rado love pernatu živinu. Nije pas za grad. Potrebno je svakodnevno raščešljavanje lepe dlake. Zbog visoke cene štenadi nisu baš pristupačni.

  Povratak na početak 

 


Sibirski haski

 

Srednje je veliki, mišićav i jak pas, pokretljiv i lakonog. Njegov obraz je sličan vučjem i nezaboravan je. Čeono koleno je dobro izraženo, njuška je crne do mesnate boje. Po njušci su dozvoljene i pruge svetlije boje. Oči su smedje ili plave, pogled živahan i prijatan. Srednje velike uspravne uši stoje prilično odmaknuto. Po ušima, čak i u unutrašnjosti, je svetla, gusta dlaka a rubovi na unutrašnjoj strani su crni. Gornja dlaka, pod kojom je mekana poddlaka, je ravna, srednje duga i priljubljena. Boje: od potpuno bele do crne a najčešća je kombinacija tih dveju boja. Visine je od 53 cm do 59 cm a kod ženki samo 50 cm. Težin je do 27 Kg. Sibirski haskiji postali su najomiljeniji medju svim psima za vuču kada su 1909 godine došli na Aljasku i počeli pobeđivati na takmičenjima u trkama sanki iako su bili lakše telesne građe od svojih suparnika. FCI je rasu priznao tek 1966 godine. Husky je specijalist za vuču sanki. Sposoban je dobro rasporediti svoju snagu. Tu karakteristiku i izvanrednu aktivnost, istrajnost i žilavost moramo uzeti u obzir ako se odlučimo za kupovinu tog psa. Treba mu omogućiti neverovatno puno kretanja. Husky je posebno ljubazan pas i moguće ga je držati u čoporu sa drugim psima. Možemo ga koristiti za vuču sanki i posebnih, samo za to, izradjenih kolica. Vuča kolica ili sanki najbolji je način za trošenje silne haskijeve energije. Ako u psetarnici boravi više pasa mora biti građena tvrdo i pouzdano jer ako vam pobegne čopor haskija teško da će te ih posle uhvatiti. Ti psi su jako inteligentni. Znaju biti dosta svojeglavi. Nisu previše otporni na bolesti.

  Povratak na početak 

 


Silihemski terijer

 

Niskonog je i vrlo krepak pas duge glave. Od škotskog terijera se razlikuje već na prvi pogled jer ima spuštene uši i drugačiju frizuru. Čeoni deo lobanje je nešto zaokružen, uši su nisko postavljene i imaju zaokružene krajeve i prekrivene su dlakom. Njuška je snažna, oči su okrugle, tamne i srednje velike. Telo je veoma mišićavo a prsa duboka. Rep mora biti kupiran tačno na dve petine dužine i nošen uspravno. Pokrovna dlaka je ravna, tvrda i prilegnuta. Poddlaka je gusta, meka i kratka. Boja: potpuno bela sa žuto smeđim ili čađavim oznakama na glavi i na ušima. Visine je oko 28 cm, telesna težina od 10 Kg do 11 Kg. Engleski satnik Edwards je u XIX veku na svom velškom posedu Sealyham uzgajao male oštre i bele terijere za lov na lisice i jazavčare. O ukrštanju nije vodio zabeleške pa se pretpostavlja da je upotrebio dinmontovog terijera, francuskog baseta, korgija i zapadno škotskog belog terijera. Bila mu je važna bela boja jer je više puta ustrelio smedje crvenkastog terijera zamenivši ga sa lisicom. Pasmina je priznata 1910 godine i dobila je svoje sadašnje ime. Ovaj čvrst, ako treba i vrlo oštar terijer je prijatan porodični pas. U odgoju je potrebna snažna i odlučna ruka. Svaki silihemski terijer nije za decu. Taj pas je kombinacija mirnoće i živahnosti. Šteta da je pasmina tako retka. Češkom uzgajivaču Františeku Horaku je silihemski terijer bio osnova za češkog terijera.

  Povratak na početak 

 


Skaj terijer

 

Nizak, dug i snažan je pas. Obraz mu pokrivaju duge dlake koje padaju sa čela. Dlake su tako duge da se vuku po podu što iz nerazumljivih razloga prouzrokuje smeh, možda zato što dok hoda izgleda poput metle koja mete ulicu. Ima snažnu čeljust sa dobro razvijenim zubima koji upozoravaju na oprez. Uši su uspravne a duga dlaka stvara rese koje ne sakrivaju oblik ušiju. Vrat je dug, leđa ravna, snažno odlakan rep nije kupiran. Pokrovna dlaka je tvrda, ravna i duga oko 15 cm a poddlaka je kratka i meka. Boja: od tamno sive do svetlo plave a na ušima i oko usta crna. Visina od 26 cm do 28 cm, tjelesna težina od 9 Kg do 12 Kg. Ova pasmina potiče iz Škotske a ime je dobila po ostrvu Skye. Rasu je opisao dr. Cajus već 1600 godine. Dugu dlaku je dobila tek krajem XIX veka. Prvi je od svih terijera postao modni pas. Do XX veka visoki plemići nisu mogli biti bez jednog ili više skye terijera. Sada je taj privlačni pas, koji je četiri puta duži od svoje visine, veoma redak, najverojatnije ne toliko zbog krzna kojeg treba svaki dan temeljito negovati već zbog njegovih osobina. Priznaje samo jednog gospodara kojem je bezgranično odan. Veoma je samouveren zato prilikom odgoja morate biti dosledni i osećajni. Nepoverljiv je prema strancima ali nepravedno mu je pripisana agresivnost. To znači da nije pas za početnike već za ljude koji znaju raditi sa psima i koji su spremni psu posvetiti puno vremena onda će to biti izuzetan pas.

  Povratak na početak 

 


Srednjeazijski ovčar

 

Ovaj pas može da se sretne u svim republikama srednje Azije i u nekim susednim oblastima. To je veliki i snažan pas, ne zahteva mnogo a posebno se dobro prilagođava svim vrstama klime. Smeo, uravnotežen i miran ovčar centalne Azije ipak poseduje značajne odbrmbene kvalitete. Njegovo nepoverenje prema strancima čini ga opasnim i teško mu je tada prići. Mužijaci su moćni i teški. Ženke su manje i lakše. Glava je krupna, uši male u obliku trougla, kratko sečene i nisko postavljene. Dlaka je gruba, prava a poddlaka razvijena. Boja dlake je bela, crna, bledo riđa do riđe prošarane crnim. Jednobojna je ili dvobojna.

  Povratak na početak 

 


Srednji šnaucer

 

Oštrodlak je, srednje veliki, više snažan nego vitak pas kvadratičnog izgleda tela. Ujedno je oštar, promišljen i miran. Glava je srazmjerno duga, jaka i deluje energično. Čeono koleno je naglašeno obrvama. Ukoliko su uši kupirane drži ih uspravno inače su trouglaste i obešene. Rep drži ravno i kupiran je na tri kralješka. Dlaka je duga, tvrda i gusta. Tipično za šnaucere je tvrda brada i duge obrve. Dlaka može biti crna ili boje papar iili soli sa tamnijim licem. Visina je od 45 cm do 50 cm a težina od 15 Kg do 18 Kg. Doživi oko 14 godina. Šnaucera su prvobitno nazvali oštrodlaki pinč a službeno su mu promenili ime tek 1917 godine. Poznato je da je to ime upotrebio već i Jeremias Gotthelf 1842 godine a ime šnaucer su ti psi imali i 1879 godine na trećoj međunarodnoj izložbi pasa. Najslavniji prvi šnauceri sa besprekornim obrvama i bradombili su psi "Ullili" i "Pfefferle Pfeff' (papreni papar). U tim vremenima su u modi bili psi boje papar i soli koji su bili "čupavi" i zanemareni. Trimanje su smatrali nepotrebnim i modnim hirom. Sada šnaucere trimaju svaka tri do četiri meseca. Nega je jednostavna. Telo je potrebno samo četkati a bradu i obrve dobro pročešljati. Šnaucer se voli igrati do kasne starosti. Ima dobar karakter, privržen je porodici i oprezan ali nije agresivan. Voli decu. Ako ga pustimo sam osigura dovoljno kretanja. Možemo ga držati i u gradu. Ima izvanredan smisao za čuvanje. Zna biti jako svojeglav.

  Povratak na početak 

 


Stafordski bul terijer

 

U odnosu na svoju telesnu visinu mora na prvi pogled delovati mišićavo a pri tome mora biti pokretan. Glava je kratka sa izraženim stopom. Gornji deo glave je širok i vrlo su naglašeni obrazni mišići. Njuška je kratka a nos crn. Oči su okrugle, tamne i srednje velike. Uši nisu prevelike, prelomljene su nešto iznad polovine. Telo je kratko i nisko. Prsa su široka i duboka a zajedno sa snažnim kostima i mišićima na udovima pokazuju izvanrednu snagu tog psa. Rep je srednje dug i podosta debeo. Dlaka je glatka. Boja: od crvene preko bele do plave sa belim oznakama. Može biti i tigraste boje sa belim oznakama. Visina do 40 cm, telesna težina do 17 Kg. Njegovo srodstvo sa bul terijerom primećuju samo stručnjaci. Kad su kod bul terijera 1860 godine konačno postigli belu boju došlo je do raskola u rasi. Psi drugih boja ostali su u rukama engleskih rudara u okolini Birminghama kao borbeni psi dok su beli postali psi za izložbe. U sledećih sedamdeset godina borbenim su psima promenili ime u stafordski terijer i oni su postali zvezde ilegalnih borbi pasa do pre nekoliko godina. Taj je terijer uvek spreman na borbu sa suparnikom do kraja ako mu strani pas ili njegov gospodar prete. Razvije tesan kontakt sa porodicom koja ga čuva. Voli decu ali ne voli druge pse što je vlasnicima glavni problem. Mlade treba od rane mladosti dosledno odgajati inače postanu nemogući. Ti su psi vodljivi, jednostavno ih je održavati, rado se igraju i jako su srdačni prema ljudima. Robusni su i mogu dočekati visoku starost.

  Povratak na početak 

 


Stari engleski ovčar-bobtail

 

Snažan, skladan i zdepast je pas. Po čitavom telu jednakomerno je prekriven dlakom. Tipično je njegovo neobično kretanje poput kamile i muklo duboko lajanje. Prirodena kratkorepost ipak nije česta pojava pa mnogim mladim psima kupiraju rep. Na glavi ima izrazit stop kojeg zbog duge dlake ne možemo videti već samo napipati. Tvrda dlaka mora biti pramenasta ali ne kovrđava. Poddlaka odbija vodu. Krzno ima različite nijanse boje od sive do plave sa belim pegama ili bez nijh. Visina je kod mužjaka iznad 56 cm a kod ženki ispod te mere. Težina izmedu 34 Kg i 40 Kg. Bobtaili su poželjni u crnoj-beloj kombinaciji i tek kad navrše dve godine dobiju konačnu boju. Kod mladih je važno da su na bočnim delovima tela i na trbuhu potpuno crni. Dobrodušnost i prilagodljivost su prednosti ove pasmine a skoro ništa manje nisu samouvereni i samostalni. Bobtail nije pas koji bi bio unaprijed spreman slušati zapovesti. Prilikom odgoja traži dosta strpljenja i puno šetanja ili barem dva sata dnevno. Svaki dan za češljanje treba potrošiti barem dva sata i to vam mora biti jasno pre nego se odlučite za njega. Stari engleski ovčar je prijatan pas i lepotan kojeg nikako ne kupujte zbog prestiža. Kao dobar pastirski pas voli stalno biti u grupi i voli svoju porodicu. Bobtailu su važni kontakti sa ljudima i dovoljno veliki prostor za odmor. Postoji opasnost od displazije! Bobtail može dočekati visoku starost.

  Povratak na početak 

 


Šar-pej

 

Ko ga jednom vidi zapamti ga zauvek. Pas ima opuštenu, vrlo naboranu kožu na glavi i to posebno mužjak. Nakon osmog meseca koža se malo napne. Nije dobro ako ima previše bora. Na glavi je debela vilica, oči su malene i skoro sakrivene u kožnoj bori i čeono koleno je neizraženo. Šar pej podseća na morža bez brkova. Uši su kratke i trouglaste, jezik plavo crne ili plavo crvene boje. Može imati kratak rep (kao da je kupiran), srednje dug ili savijen. Dlaka je strunasta ili četkasta, priljubljena ili strči i duga je oko 2,5 cm. Uvek je jednobojan. Visina od 45 cm do 50 cm, težina do 24 Kg. Životno doba je nepoznato. U Guinnessovoj knjizi rekorda 1977 godine je Šar Pej opisan kao najređi pas na svetu. Pasminu su sačuvala dva uzgajivača, jedan iz Hong Konga i drugi iz Amerike. Godine 1978 u Americi je bilo već 100 Šar Peja. Broj pasa se posle povećao tako da su se otvorili i klubovi te pasmine. Šar Pej je bio poznat kao kineski borbeni pas. Uzgajan je za borbe pasa pa zato ima kratke uši, krzno sa otpornom dlakom i nazad okrenute očnjake. Za borbe su ga odgajali još od rane mladosti. Po prirodi je uravnotežen, suzdržan i nepouzdan, kao i njegov dugodlaki daljnji rođak čau-čau. Prema članovima svog čopora je ljubazan i susretljiv. Ostavlja žalostan utisak, drži se ozbiljno iako je veseo i uvek spreman na igru ako se sa njim dobro postupa. Veoma je čist i skoro bez našeg truda postane sobno čist. Dobar je čuvar. Crne je do smeđe sive boje zastrašujućeg izgleda. Može biti smeđe ili boje srne.

  Povratak na početak 

 


Šarplaninac

 

Prvo nazvan ilirski ovčar ovaj impresivni pas je poreklom sa Šarplanine na jugoistoku Srbije. Veruje se da su njegovi preci došli iz Azije sa velikim migracijama naroda. Veoma je jak, naoružan izuzetno moćnim zubima, ovaj pastirac, nesvakidašnje hrabrosti, neustrašiv je protivnik vukova. Najjači primerci ove rase, kojima se seku rep i uši kako ih se neprijatelji nebi dočepali, napadaju čak i medvede. Tri šarplaninca su sposobna kažu da savladaju hordu vukova i tako zaštite stado koje čini više od petsto ovaca. U oblastima gde su pašnjaci ovi psi su još uvek čuvari i branioci stada. Danas mogu da se sretnu u celoj bivšoj Jugoslaviji. Koriste se za čuvanje kuća a neki se uvežbavaju kao vojni psi. Inteligentan i živahan šarplaninac brzo shvata šta se od njega očekuje i rado sluša. Miran je, blag, uravnotežen i to je najcenjeniji kućni ljubimac. Nepoverljiv prema satrancu ne dozvoljava im da kroče na njegovu teritoriju ali napada isključivo po naređenju svog gospodara. Rasa je priznata 1939 godine od strane F.C.I. To je impresivan pas , čvrsto građen, ima široka i mišićava prsa i čvrste šape. Glava mu je simpatična. Njegove lepe bademaste oči imaju dubok i miran pogled pomalo melanholičan. Dlaka mu je udvostručena bujnom i načičkanom poddlakom. Kratka je na glavi i na prednjem delu nogu. Debeo rep je povijen ali se ispravlja tokom akcije. Metalno siva i tamno siva su najtraženije boje mada dlaka može da bude i potpuno bela pa čak i crna.

  Povratak na početak 

 


Šetlandski ovčar

 

Malen je, snažan i pokretljiv pas. Telo nije mlitavo ni grubo. Posebno je dobar u čuvanju i teranju ovaca. Isto kao i dugodlakog škotskog ovčara i šetlandskog ovčara odlikuje skladnost glave i prednjeg dela lobanje, veličina, oblik, boja i ravnoteža očiju kao i lepo postavljene i nošene uši. Sve zajedno je mešavina ljupkosti, pozornosti i prijatne inteligencije. Kreće se brzo, okretan je i elegantan. Izrazito su mu jaki skočni zglobovi. Sheltijeve boje moraju biti potpune. Može biti trobojan ili žuto-beli (do boje mahagonija). Dozvoljena je i srebrno plava boja (blue-merle). Visina mužjaka je 36,8 cm, a težina od 12 Kg do 18 Kg. Potiče sa Shetlandskog ostrva gdje žive patuljasta goveda, shetlandski poniji i minijaturne ovce. Njih sheltie čuva i danas. Kada su stvorili rasu uzgajivači su govorili da je to najlepši pas među svim kolijima i da se na daleko ne može naći lepši. Idealni su kućni psi i sa lakoćom se prilagodavaju gospodaru. Mogu biti prijazni ili suzdržani ali uvijek su razumni. Često se taj živahan pas ponaša kao veseli klovn. Najbolje se oseća kada mu se neko smeje ili je u središtu pažnje. Ljupki pas jepas i ljubitelj dece. Rado ugadja. Uzgoj sheltiea je jednostavan i sve naučeno radi sa oduševljenjem i elanom. Prema neznancima je nepoverljiv i oprezan. Iako živahan može živeti i u manjem stanu. Nega mu je jednaka kao kod dugodlakog kolija koji mu je vrlo sličan. Otporan je i dočeka visoku starost.

  Povratak na početak 

 


Škotski jelenski hrt

 

Pod dugom dlakom se skriva tipična hrtovska pojava greyhoounda koji mu je u akciji i trčanju najsličniji. Nepoznavaoci ga često zamjenjuju sa irskim vučjim hrtom. Glava mora biti duga, njuška šiljasta, nos crn i lagano izbočen. Poželjna je brada i svilena duga dlaka oko njuške. Uši Qednakog oblika kao i kod greyhounda moraju biti što manje. Telo je snažno. Njegovo elegantno kretanje vredno je divljenja. Dlaka je po telu, na vratu i na udovima duga (do 10 cm) i oštra. Na glavi, prsima i na trbuhu je puno mekša. Dozvoljeno je puno boja a prednost se daje modro sivoj. Visinom ne sme biti niži od 76 cm a telesna težina oko 48 Kg. Kao što njegovo ime kaže u Škotskoj je bio namenjen lovu na jelene. To je jedna od najstarijih pasmina na Britanskom ostrvu. Divljač uvek gone dva jelenska hrta koji na prvi pogled love isto kao i drugi hrtovi mada više nego ostali koriste nos. Prvi jelenski hrt je u kontinentalni dio Evrope došao 1863 godine gdje ga je zasenio puno privlačniji borzoj. Tipičan je hrt, veran kući a svoj temperament oslobađa u trkama. U Nemačkoj ne sme učestvovati u trkama i zato je preporučljivo trčanje uz bicikl. Sat trčanja uz bicikl znači četiri sata šetnje. Bicikl ima prednost i zato jer pas uz njega može trčati u kasu. Jelenski hrt nije primeren životu u gradskom stanu. Moramo imati dvorište jer ovaj pas ne može živeti u boksu. Malo laje a svojom veličinom pobuduje poštovanje. U Americi škotske jelenske hrtove još uvek koriste za lov na jelene i kojote. Brzina mu je veća od 50 km/h

  Povratak na početak 

 


Škotski terijer

 

To je pas snažnih kostiju i širokog tela na kratkim udovima. Prednji deo prsiju je jasno izražen a glava je neobično duga. Laici misle da boja tog psa mora biti crna a pored toga ga zbog preširokih prsiju ocenjuju kao "predebelog". Odnos dužine čeonog i nosnog dela lobanje je 1:1. Oči su sitne, tamne i leže duboko. Uši su male, nošene uspravno, šiljaste i prekrivene dlakom. Rep je kratak i nekupiran. Leđa su ravna kao i prednji udovi a šape su velike i dobro odlakane. Pod dugom, ravnom, glatkom i tvrdom pokrovnom dlakom je meka poddlaka. Dozvoljene su sve nijanse od kukuruzno žute do crno sive boje. Visine je od 26 cm do 28 cm, težine od 9 Kg do 12 Kg. Dočeka visoku starost. Za škotskog terijera kažu da je "đentleman" medju terijerima. Prvi puta se pojavio na engleskim izložbama 1879 godine kada je bio ocenjen u posebnom razredu. Do onda su ga svrstavali u skupinu zajedno sa Skye terijerom.Tridesetih godina prošlog veka bio je pravi modni pas pozorišnih i filmskih glumaca a kasnije je postao redak i imali su ga samo ljubitelji te rase. Još danas vrede reči grofice von Hagen:"... on je mešavina samostalnosti, privrženosti i osećajnosti u najboljem smislu". Ta grofičina misao je pomogla da je škotski terijer postao jedan od najprijatnijih porodičnih pasa. Voli decu ako sa njima odrasta. Dobro se oseća u velikoj porodici ili kod jednog čoveka. Rado odlazi u duge šetnje ali se isto tako voli satima izležavati. Nepoverljiv je, osećajan i neustrašiv. Sa drugim psima se dobro razume a ako zatreba zna se braniti od većeg psa.

  Povratak na početak 

 


Španijel kralja charlesa

 

Malen je i jak pas aristokratskog izgleda. Glava i usta razlikuju se od pasmine zvane kavalir (Cavalier King Charles Spaniel). Masivna glava ima izbočeno i kupolasto oblikovano čelo pri čemu čeoni deo lobanje seže preko očiju. Nosni deo lobanje se skoro dodiruje sa čeonim. Nosni deo je kratak i sa dobro izraženim stopom prelazi u čeoni deo lobanje. Izraz lica je nekako nadut. Dlakavost i boja dlake isti su kao i kod kavalira. Visine je do 32 cm a težine od 3 Kg do 5 Kg. Dožive veliku starost. King Charles Spaniel dobio je ime po engleskom kralju Karlu II (1630-1685). Slični psi sa drugačije obojenim krznom dobili su ime po princu Charlesu Stuartu i po gradu Blenheimu. Treći uži srodnik je ruby koji ima jednostavne obojane oznake. U Nemačkoj su sva četiri tipa opisani u jednoj zajedničkoj rasi zvanoj toy spaniel. Međusobno se mogu ukrštati King Charles i ruby pa čak i princ Charles i blenheim. Španijel kralja Charlesa je šarmantan, ljubazan i strpljiv pas. Čak i kada ih ima puno u jednoj psetarnici među njima retko dolazi do dvoboja. Ovaj pas može bez poteškoća živeti zajedno sa drugim domaćim kućnim životinjama. Uvek je budan, živahan i privržen. U odgoju nema teškoća, voli duge šetnje i istrajno se kreće. Iako je to jedna od najmanje problematičnih rasa jako je retka. Osetljivi su i ne podnose hladnoću.

  Povratak na početak 

 


Španski hrt

 

To je visok pas dubokih prsa sa mišićavim zadnjim udovima. Nepoznavaoci ga zamjenjuju greyhoundom. Glava je duga sa lagano izraženim čeonim kolenom. Čeljusti su jake, suve, sa stegnutim usnicama jakog ugriza. Oči su velike, tamne i pozornog pogleda. Uši su tanke, fine, postavljene nešto unazad i do polovine ovešene. Rep je dug, tanak i nekupiran. Leđa su jaka, mišićava i izbočena što mu omogućava duži korak zadnjih udova i time veću brzinu. Dlaka je kratka i fina a dozvoljena je i duga i deblja. Boja može biti cimetasta, kestenjasto smedja, crvena, crna ili bela sa tamnim prugama. Visine je od 65 cm do 69 cm, težine od 25 Kg do 30 Kg. Ta priznata i samostalna pasmina je, upravo kao i njeno ime, keltskog porekla. Drugi tvrde da je pas nastao iz sloughija koji je u doba arapske vladavine u Španiji došao iz Arabije. Špansko ga je plemstvo vekovima koristilo u lovu. FCI ga je priznala tek 1971 godine. Iako je redak na psećim trkama postiže neverovatno dobre rezultate. Skoro je neosetljiv na ozlede koje su kod trkača česte, odnosno najčešće dolazi do loma prednje leve noge jer je u trku ona najviše opterećena. Galgo je i prijatan i nezahtevan porodični pas koji se dobro razume sa decom. Izvan Španije nije toliko poznat a nepoznavaoci ga zamenjuju sa engleskim hrtom. Negovanje je jednostavno. Potrebno mu je puno šetnje i intenzivnog kretanja. Dostiže do 54 km/h.

  Povratak na početak 

 


Švajcarski gonič

 

Srednje je veliki, pravougaonastog spoljnjeg izgleda (telo je duže od visine grebena). Uzgojem naglašavaju njegovu snagu, istrajnost, plemenitost i skladnost. Glava je suva, usta srazmerno duga. Uši su nisko postavljane sa uzdužnim borama što psu daje plemenit izgled. Prednje noge su ravne a zadnje mišićaste i jake. Ledja su ravna i jaka, prsa duboka, pleća su postavljena na stranu što dokazuje da se radi o radnom psu. Švajcarski gonič se od lucernskog razlikuje po boji. Švajcarski je beli sa velikim ili malim smedjim pegama a lucernski je sivo beli sa crnim pegama a bernski gonič je trobojan. Visine je preko 40 cm, težine oko 25 Kg. Švajcarski kinolozi tvrde da je na freski katedrale u Ziirichu, za koju tvrde da je iz XII veka, prikazan pas koji je predak švajcarskog goniča. Takodje tvrde da su se iz sadašnjeg švajcarskog goniča razvili jurski, bernski i lucernski gonič. U Švajcarskoj imaju pse najlepših boja na primer bernardinca, planinske pse i goniče. Goniči su zbog promenjenih uslova lova na prelazu prošlog i pretprošlog veka skoro izumrli ali sada je njihova sudbina opet sigurnija iako je lov sa njima teži. Švajcarski goniči, bez obzira o tipu, nisu primereni za pse pratioce. To su visoko specijalizovani lovački psi odani radu. Nisu čuvari ili gradski psi pa ni psi za decu. Na područjima gde ne smeju biti slobodni i ne smeju glasno goniti koriste ih kao tragače po krvnom tragu. Srazmerno ih je lako naučiti da slede divljač. Još jednom goniči pripadaju lovčevim rukama! Goniči žele loviti!

  Povratak na početak 

 


Tibetski mastif

 

Velik, snažan, skladan je pas sa jako izraženim odbrambenim nagonom. Jako mu je odlakan rep kao i većina azijskih pasa i drži ga iznad leđa. Čeoni deo glave je masivan, širok i snažan. Snažan utisak naglašava i gusti okovratnik od dugih strčećih dlaka koje na gornjem delu lobanje prelaze u krunu. Nosni deo lobanje je širok i tup. Oči su malene, vrlo jasne i tamno smedje boje. Pogled je prodoran i pozoran. Rep je srednje dug u labavom luku nošen iznad leđa. Obrazni deo lobanje je obrastao kratkom dlakom. Ostala dlaka je duga sa gustom poddlakom. Crn je sa belom pegom na prsima a može biti i zlatno smedj ili kameno siv. Visine je najmanje 65 cm a težina oko 50 Kg. Tibetska doga važi za "psa svih pasa" i najverojatnije je najstarija pasmina na svetu. Nije pas za svakoga ili za početnike. U svojoj domovini je čuvar ili odbrambeni pas a nikada borbeni pas. U Evropi tibetskih doga gotovo da i nema. Prirodna selekcija u negostoljubivom okolišu pomogla je da taj pas postane fizički snažan a unutrašnje tvrd. Kod tih se pasa displazija zgloba kuka gotovo i ne pojavljuje. Uzgajivači tibetskih mastifa u Evropi pokušavaju održati sve dobre osobine te pasmine. Tibetski mastif je samouveren i pametan pas sa izvanrednim sećanjem. Sa decom je strpljiv i prema njima se ne ponaša kao vođa čopora. Jako je oprezan, dobro zna proceniti opasne situacije i ima visok prag tolerancije. Prema strancima je uzdržan ako oceni da od njih ne preti nikakva opasnost. Kada mu posvetimo puno pažnje postaje pravi član porodice. Najbolje se oseća ako živi negde na selu ili u kući sa velikim vrtom.

  Povratak na početak 

 


Tibetski španijel

 

To je ljupki pas skladnog tela. Ime španijel nije odgovarajuće jer se ne radi o lovačkom psu već o psu za pratnju i razonodu. Glava je u odnosu na telo malena a čelo je lagano izbočeno. Poželjan je predgriz. Oči su tamno smedje boje, uočljive i postavljene bočno. Uši su visoko postavljene, ovešene i dobro odlakane. Bogato odlakan rep pri kretanju podigne iznad leđa. Dlaka je dvostruka, svilenkasta, kratka na obraznom delu lobanje i srednje duga po telu. Najčešće je zlatne boje a dozvoljene su i skoro sve ostale boje. Visine je od 24 cm do 28 cm, težine od 4 Kg do 7 Kg. Doživi 12 godina starosti. Taj tzv. monaški pas živeo je u tibetskim samostanima. Sedeo je na zidanim ogradama sa kojih je sveštenike i svoje rođake tibetske mastife upozoravao na sve što mu se učinilo sumnjivo. Još i dan danas se ti psi dobro osećaju na klupama pod prozorima. Najmanji su od svih tibetskih pasmina.U Evropi su se prvi put pojavili 1905 godine u Engleskoj a u ostalom delu Evrope su još uvek retki. Pasminski standard sastavio je Kinološki savez Indije. Nezahtevni su, pametni, verni, oprezni psi koji ne štekću. Za čišćenje je potrebna dobra četka. Možemo ih držati i u manjim stanovima. Prilagođavaju se svakoj životnoj okolini pa ih možemo bilo gde voditi sa sobom. Potrebno im je puno kretanja. Loše vreme i vetar im ne smetaju. Tibetski španijel je mirniji nego Ihasa apso. Otporan je na bolesti.

  Povratak na početak 

 


Tibetski terijer

 

To je srednje veliki pas koji podseća na smanjenog bobtaila. Ime terijer su mu dali u Evropi i ne odgovara njegovom karakteru. Čeoni deo lobanje je srednje dug, ne širok, dobro odlakan dugim dlakama koje padaju preko očiju i čine bradu. Uši ne leže pretesno uz glavu i u obliku su slova V, dobro su odlakane. Ledja su jaka i čvrsta. Telesna visina i dužina su jednake. Srednje dug rep nosi savijen iznad ledja. Rep je bogato odlakan. Krzno je dvostruko, sastavljeno od fine poddlake i duge ravne ili lagano valovite mada ne svilenkaste pokrovne dlake. Dozvoljene su sve boje a prevladavaju crna i zlatna. Visina od 33 cm do 40 cm, težina oko 14 Kg. Doživi 16 godina starosti i više. Ime tibetski apso (apso znači potpuno prekriven dlakom) bilo bi za ovu pasminu puno primerenije. Nalazimo ih po celom Tibetu. Odlučni su čuvari, nepoverljivi prema strancima ali ne i divlji i napadački. Tibetski terijeri su čili i živahni, ugodni pratioci i umiljati porodični psi. Pametni su kao svi tibetski psi i odani su svom gospodaru. Kao pojedinci nisu zahtevni i lagano ih je negovati. Već na samom početku odgoja moramo ga naučiti na češljanje i kupanje (to je preporučljivo za sve pse). Nega krzna kod odraslog psa traje približno jedan sat. U starosti od 12 do 18 meseci čistimo ga jedan sat dnevno a kasnije jednom nedeljno. Svake tri nedelje potrebno ga je očistiti suvim šamponom. Kupamo ga u preparatu sa dodatkom ulja (vredi samo za izložbene pse). Šape moraju ostati bogato odlakane i na tom mestu dlaku nikada ne šišamo. Tibetski terijeri nisu osetljivi i dugo žive.

  Povratak na početak 

 


Tirolski gonič

 

Srednje je veliki, lagan, pokretan, jak i elegantan pas. Tirolski goniči su smedji sa crnim plaštem (sedlom) ili smedji (jelenje crveni, tamno smedji ili smedji poput srne). Poželjno je da na prsima imaju male bele oznake. Krzno je kompaktno, dlaka gusta i kratka sa jakom poddlakom. Pogled tamno smedjih očiju mora delovati oštro. Uši su visoko postavljene, srednje duge i tanke. Vrat je elegantan bez podvoljka. Šape moraju biti dobro skupljene. Visina oko 48 cm, težina oko 20 Kg. Dočeka 12 godina. Tirolski gonič je neposredni potomak stare lovačke rase pasa koju je još car Maksimilijan koristio pre 500 godina. Odličan je krvoslednik u nisko obraslim planinskim predelima. To je pas za lovce a potpuno je neprimeren za kućnog psa. Zato tog privlačnog psa skoro nikada ne vidimo na izložbama pasa. Njega u Austriji izjednačavaju sa sličnim koroškim goničem. Pokušavaju ih poistovetiti. Gonič je privržen čoveku, jako je osetljiv i potreban mu je neposredan kontakt sa lovcem. Njegova uloga je da nalazi mrtvu i sledi ranjenu divljač. Krupniju divljač označi lajanjem dok nisku divljač čak i donese. Richard Saurwein stariji uzgajivač goniča je zapisao: "Tirolski lovci moraju loviti sa visoko kvalitetnim i čistokrvnim lovačkim psima a isto tako pažljivo kao što paze na svoju pušku moraju paziti i na svog tirolskog goniča".

  Povratak na početak 

 


Veliki minsterlender

 

To je dugodlaki, crno beli pas sa jakim mišićavim telom. Živahan je i plemenitog izgleda. Visina bi trebala biti jednaka telesnoj dužini. Glava je plemenita, duga i čeono koleno je samo malo izraženo. Izrazito su razvijeni mišići na gornjem delu leđa. Glava izražava bistrinu. Nosna kost je ravna, njuška izrazito crna i oči tamne. Dlaka je duga i gusta, ravna bez kovrđa. Mužjaci imaju dužu dlaku na zadnjem delu udova i na repu (zastavica). Kod ženki to nije tako izrazito. Na ušima je dlaka resasta i rese su duže od ušiju. Prevladava bela boja sa crnim mrljama ili tačkama različitih veličina. Glava je crna a može imati i belu pegu. Visine je od 60 cm do 65 cm, težine oko 25 Kg. Do sedamdesetih godina pretprošlog veka ptičarima nisu određivali boju. Kada je 1879 godine napisan standard za ovog nemačkog dugodlakog ptičara bila je dozvoljena i crna boja. Godine 1908 tu su boju zabranili jer je navodno bila rezultat ukrštanja sa škotskim gordonovim seterom i njufaundlendom. To je bilo pogrešno jer su seljaci iz Munsterlanda godinama za lov koristili crno bele pse i nisu ni pomišljali da bi ih ukrštaju sa engleskim psima. Tek 1919 godine je veliki minsterlandski ptičar, čiji je predak bio mali munsterlander, dobio svoj pasminski standard i uzgojni klub. Pouzdan je i svestran a posebno je sposoban tražiti pogođenu divljač. Više ih živi u kućama nego u psetarnicama. Munsterlander je i čuvar i porodišni pas mada pre svega odličan pomagač u lovu. Među njima ima puno osetljivih pasa. Skloni su displaziji.

  Povratak na početak 

 


Veliki šnaucer

 

To je veća i snažnija podvrsta srednjeg šnaucera. Nešto je tvrdoglaviji i agresivniji sa izgledom koji budi strahopoštovanje. Naročito glava šnaucera mora zbog brade delovati četverougaono. Zubi su sa škarastim ugrizom jako razvijeni. Usnice su kod obe kombinacije crne boje. Uši i rep su jednaki kao i kod srednjeg šnaucera. Šape su kratke, okrugle i imaju dobro zatvorene na gore zaobljene nokte. Dlaka je duga, oštra, tvrda i gusta. Krzno je potpuno crno ili boje papar i so. Dozvoljeni su metalno siva i srebrno siva nijansa. Najpoželjnija je srednja nijansa jednolične paprene boje sa sivom poddlakom. Visine je od 60 cm do 70 cm a tjelesna težina oko 40 Kg. Njegova domovina je gornja Bavarska gde su uzgojili puno generacija tih pasa pre nego što su se pojavili 1909 godine na izložbi u Munchenu kao čadjavi medvedi šnauceri. Izloženo je bilo trideset pasa te pasmine i svi su bili crni. Ime veliki šnaucer pasmina je dobila tek kasnije. Kao službena pasmina bila je priznata 1925 godine. Ti psi su čvrsti i nadasve dobri čuvari. Izvanredna sposobnost učenja olakšava odgoj i školovanje što nije tako jednostavno jer pas kasno sazre i prilično se voli igrati. Zato se njime treba dosledno i strpljivo baviti. Šnaucer je čvrst pre svega telesno.Veliki šnaucer nije pas za život u malom stanu ali to ne znači da ne može živeti u stanu. Psetarnica i vrt su primerenija prebivališta. Potrebno mu je puno šetnje što je uslov za dobro njegovo školovanje. Po prirodi je otporan i doživi oko 12 godina.

  Povratak na početak 

 


Veliki špic i srednji špic

 

Rasna obeležja jednaka su za sve pet veličine špiceva i zato treba da pročitate sve opise jer se nadopunjuju. Špiceve odlikuje lepo krzno sa izrazitim okovratnikom. Glava je slična lisičjoj. Pogled je bistar i razuman. Uši su šiljate, malene i uspravne. Rep je bogato odlakan. Svi špicevi su drski što je uvek povezano sa nepoverljivošću. Veliki špicevi su crni, beli i smedji, a srednji su crni, beli, smedji, naranđasti i metalno sivi. Beli špicevi moraju biti čisto bele boje. Veliki špic ima visinu od 40 cm do 50 cm i težine je oko 25 Kg a srednji špic je visok 32 cm (idealna visina) i teži od 6 Kg do 7 Kg. Ako neko želi imati nepotkupljivog čuvara koji zgrabi svakog stranca za pantalone ili čak za grlo sa špicom će biti sasvim zadovoIjan tvrde poznavaoci te stare pasmine. Što je kuća praznija to špic mora biti veći. Čuva pored ograde ili vratima a sposoban je čuvati i bicikl, automobil ili torbu za kupovinu. Špic se poistovećuje sa gospodarevim vlasništvom pa svaku opasnost najavi lajanjem. Koliko dugo i kako glasno će to činiti zavisi o odgoju. Samo u krajnjoj nuždi koristi i zube. U tom slučaju lajući ugrize, odmakne se i ponovo napadne sa boka. Kada špic nešto čuva lopovi će se povući u trenutku kad ga ugledaju ili čuju. Svaki je špic posebno privržen gospodaru i domu. Savestan je i obično napravi ono što mu se kaže. Ta stara pasmina je izuzetno otporna. Špicevi žive dugo.

  Povratak na početak 

 


Veliki švajcarski planinski pas

 

Velik je, krepak, pokretljiv pas sa crnom osnovnom bojom, sjajnim smedjim mrljama i belim pegama. Dlaka je kratka. Težak je ali nije mlitav. Ima lagalno izražen stop i srednje dugu i jaku njušku. Malo podseća na mastife mada ima zategnutu vilicu i nema podvoljak. Oči su srednje velike boje lešnika do kestenasto smedje sa nadasve opreznim, razumnim i svesnim pogledom. Trouglaste uši su polegnute uz glavu a kada je uznemiren nosi ih nešto napred. Prsa su duboka i široka a noge jake i ravne. Rep je težak. Oštra dlaka je duga oko 4 cm. Visine je oko 70 cm, težine oko 40 Kg. Njegovi preci su najverovatnije bili rimski borbeni psi i srednjovekovni mesarski psi. Ponovo su ga 1908 godine otkrili u Langenthalu i počeli su ga planski uzgajati. Veliki švajcarski planinski pas je klasičan primer čuvara i zaštitnika. Za njega govore da nikada ne spava tj. da je uvek budan. I najmanji šum kog uzrokuje stranac probudi ga i reaguje. Pri tome je miran, ne laje previše i zgrabi samo onda kad je potrebno. Strancu je obično dosta i da ga ugleda a pas ne mora ni režati. Posebno ljubomorno čuva decu i žene. Nikakva pretnja ga neće zaustaviti. Moguće ga je dobro školovati i pravom se gospodaru hoće lepo podredi. Koriste ga i kao spasilačkog psa. Najmirniji je i najređi među svim švajcarskim planinskim psima. Jedan je od najlepših pasa na svetu. Nije pas za grad kao ni za duži život u psećoj kućici. Jako je odan domu. Voli kretanje.

  Povratak na početak 

 


Velški ovčar-Cardigan

 

Na prvi pogled podseća na lisicu. Pas je kratkih nogu kao jazavičar i ima uspravne uši. Velški ovčar pojavljuje se u dve pasmine koje se razlikuju po repu - kod cardigana je rep kosmat kao kod lisice a pembroke ga skoro nema. Rep mu je kratak produžetak ledja. Izraz obraza je oprezan i pametan, vilica je zašiljena a njuška crna. Prednje noge su kratke i pomalo savijene a kosti nogu su jake. Telo je dugo (oko 91 cm) i jako sa dubokim prsima. Dlaka je kratka, gusta i otporna na vremenske promene. Dozvoljeno je puno boja i kombinacija boja samo ne čisto bela. Visina oko 30 cm, težina od 10 Kg do 20 Kg. Dočeka oko 15 godina starosti. Ime corgi je velškog porekla. Cor znači patuljast a gi pas. Corgi znači patuljast pas. Dugorepom corgiju dali su ime po velškoj grofoviji Cardigan gdje su ga prvi uzgajali. Ovaj tip psa je vrlo star patuljasti terač stada. Neposlušna je goveda grizao za noge koja su da bi izbegla bol morala slušati. Slično su radili i neki planinski psi. Današnji corgi takodje imaju smisao za čuvanje goveda, vrlo su temperamentni, rado trče i laju.Corgi je nasledio od svojih predaka i samostalnost. Rado tera divljač. Obe rase corgija standarizovane su tridesetih godina prošlog veka iako su ih i ranije uzgajali posebno. Po prirodnim osobinama su cardigan i perribroke jednaki naime oboje su svojeglavi i oštri. Od ponude na tržištu i ukusa - volite li radije psa sa dugim ili kratkim repom - zavisi će za kojeg ćete se odlučiti.

  Povratak na početak 

 


Velški ovčar-Pembroke

 

Izgleda poput ovčarskog jazavičara sa obrazom lisice i pomalo zašiljenim uspravnim ušima. Od cardigana ga možemo razlikovati po repu koji je kod pembroka jako kratak. Različiti su i po boji jer je pembroke smedj, crvenkasto smedj, crn ili je u kombinaciji tih boja sa belim pegama po nogama, prsima i zatiljku. Izraz obraza je oprezan i pametan, vilica zašiljena a njuška crna. Prednje noge su kratke i koliko je moguće ravne. Telo je srednje dugo sa elastičnim rebrima. Prsni koš je dubok i dolazi skoro do polovine prednjih nogu. Dlaka je gusta, srednje duga ali ne oštra. Ne sme biti preduga i kovrđava. Visine je od 25 cm do 30 cm, telesna težina od 8 Kg do 11 Kg. Mnogi misle da je velški ovčar kratkih nogu mešanac i u engleskoj ta pasmina nije bila posebno cenjena sve dok nije yorkširski knez 1933 godine svojoj kćerki (tadašnjoj kraljici) Elizabeti poklonio velšku ovčarku Dookie. Elizabeta je bila tako oduševljena da je corgi ostala njena rasa. Kraljičini psi bili su popularni i privlačni uzgajivačima. U Nemačkoj nisu bili nikada rašireni iako je corgi u današnje vreme primeren i skoro idealan pas. Jedino je oprezan i uvek spreman za odbranu. Pas je kojeg možemo držati u naručju. Nega je jednostavna jer corgi je otporan na vremenske promene. Voli se puno kretati. Prilagodljiv je i lako ga je odgajati. Možemo ga imati u stanu ako nije premalen stan. Najsretniji je kada se može nečim baviti. Treba mu potražiti neki "posao" ili se treba sa njim puno igrati. Dočeka starost od oko 15 godina.

  Povratak na početak 

 


Velški terijer

 

Skladan je, srednje veliki i kvadratičan pas. Gradja tela izražava snagu. Laici ga često zamenjuju sa erdel terijerom a neki ga zamjenjuju sa jezerskim terijerom. Glava je poprilično duga iako ne tako nežna kao kod oštrodlakog foksterijera. Oči su male i tamne, uši imaju oblik slova V i visoko su postavljene i spuštene napred. Rep je kratak i nošen uspravno. Vrat je dug i masivan, telo kratko sa uskim ali dubokim prsima. Udovi su ravni sa snažnim kostima i razvijenim mišićima. Duga dlaka je gusta i ravna. Poddlaka je meka i kratka. Boja je crna i cvenkasta. Telesna visina je do 39 cm a telesna težina oko 9 Kg. Dočeka visoku starost. Velškog su terijera do sredine pretprošlog veka nazivali staroengleski terijer ili mrki oštrodlaki terijer. Današnje ime dobio je 1886 godine. To je stara terijerska pasmina iz Walesa. Dužu glavu je dobio kasnijim ukrštanjem sa foksterijerom. Živahan je a po naravi je pravi terijer koji može zbog svoje veličine živeti i u malom stanu. Potrebno ga je nešto manje čistiti odnosno negujemo ga kao bele terijere. Spreman je braniti sebe i članove porodice. Nešto je manje agresivan od foksterijera. Osećajan je i rado laje što moramo sprečavati od rane mladosti. Strance ne voli ali je zato dobar prijatelj deci. Potreban mu je dosledan odgoj i dosta kretanja. Ako mu to osiguramo imaćemo lepog, izvornog i oštrog psa koji može živeti i u velikom gradu.

  Povratak na početak 

 


Vučji špic

 

Najveći je i najstariji među špicevima. Uvek je metalno sive boje. Njegovo telo je jako, leđa kratka i potpuno ravna i napred je nešto viši. Prsa su duboka. Udovi su srednje dugi i ravni a zadnje noge su lagano savijene samo u predelu skočnog zgloba. Rep je srednje dug i već u korenu dignut, postavljen na gore i okruglo savijen na desno ili levo. Drži ga iznad ledja. Vučje je siv sa tamnijim mrljama. Svetlija dlaka je na ustima, oko očiju, na udovima, trbuhu i repu. Visine je oko55 cm, težine od 25 Kg do 28 Kg. Vučjeg špica je FCI priznao kao nemačku pasminu a Holandjani ga drže za svoju nacionalnu pasminu sa imenom keeshond. Vučji špic nije sklon degenerativnim obolenjima. Jako je otporan. Preporučljiv je kao čuvar na usamljenim mestima iako ne spada u divlje i agresivne pse. Kratka leđa i iznad njega položen rep brane ga od ugriza drugih pasa. Izuzetno je odan kući. Ako se odlučite za kupovinu vučjeg špica neka bude čistokrvni. Pošto je dovoljno veliki možemo ga lako školovati po sportskom programu i upotrebljavati ga kao odbrambenog psa. Među špicevima postoje i oni koji su obavili sva tri radna ispita. Zaključci: veliki špic je siguran čuvar i pratilac, maleni su primerni životu u gradu a patuljasti su odlični kućni ljubimci. Manjima je potrebno više nege i nisu tako otporni kao veliki ali su čoveku verniji.

  Povratak na početak 

 


Zapadno škotski beli terijer westi

 

Malen je i robustan pas, dubokih prsiju, kratkih nogu, bele dlake i drskog pogleda. Čeoni deo lobanje je srednje veliki, malo zaobljen i prekriven gustom dlakom. Njuška je srazmerno kratka a čeono koleno je dobro izraženo. Ne sme biti sličan škotskom terijeru. Oči su srednje velike, tamne i približene. Male uši su uspravne, zašiljene i prekrivene dlakom. Telo je kompaktno, leđa kratka kao i rep koji je nošen uspravno. Ima dugu dlaku sa ravnom i tvrdom pokrovnom dlakom koja je duga 5 cm, poddlaka je kratka i mekanija, krzno je potpuno belo, nokti, jastučići i njuška su crne boje. Visine je oko 28 cm, težina oko 8 Kg. Zapadno škotski beli terijer je nastao iz sličnih razloga kao i silihemski terijer. Želeli su imati belog jamara koji bi se razlikovao od lisice ili jazavičara da ga lovac slučajno ne ustreli. Zapadno škotske bele terijere je slikar Lanser prikazao na slici već 1839 godine. Naslikao je krvoslednika i "westija" koji gledaju iz pasje kućice. Westi je naravno najpoznatiji kao bela polovina reklamnog simbola za whisky "Black and White". U tu je svrhu vlasnik škotskih destilerija Buchanan dao naslikati svoga psa već 1892 godine. Zapadno škotski beli terijer je izuzetno umiljat, veseo i očaravajući pas. Od njega nije dobro napraviti modnu lutku jer to nije pas koji bi bio zadovoljan u naručju. Samostalan je, prirodan, voli decu, osećajan je i istrajan. Tome možemo dodati još i neosetljivost i nezahtevnost. Idealan je pas. Svaka tri meseca treba mu skratiti dlaku. Dočeka visoku starost

  Povratak na početak 

 


Zlatni retriver

 

Simpatičan je, živahan i jak pas. Već iz daleka se vidi da je istrajan trkač. Jako je umiljat. Za njega je karakteristična duga, zlatna, glatka i lagano valovita dlaka. Čeoni i nosni deo lobanje su jako razvijeni mada ne grubi. Zlatni retriver ne sme delovati grubo. Oči i veđe su tamno obojane i imaju mekan izraz. Rep je ravan, obrastao dugom dlakom i pravi zastavicu. Ne sme biti držan visoko a uopšte ne preko leđa. Gornja dlaka ne sme biti kovrđava a pod njom je gusta poddlaka koja ne propušta vodu. Boje: svi tonovi izmedju zlatne i boje vrhnja, krzno ne sme biti smedje ili boje mahagonija. Visine je od 56 cm do 62 cm, težine od 29 Kg do 32 Kg. Dugo živi. Zlatni retriver je priznat kao rasa u Engleskoj 1913 godine. Nastao je ukrštanjem zlatno žutog Wavy Coat Retrievera (retrivera valovite dlake) sa vodenim španijelom, irskim seterom i žutim goničem. Nije poznato kako je teklo ukrštanje. Rasu je stvarao lort Tweedmouth sredinom pretprošlog veka. Zlatni retriver je zbog svoje lepote postao omiljena rasa. U toku lova donosi ustreljenu pernatu divljač. Pošto odlično pliva koriste ga i u obraslim močvarnim predelima. Aktivan je i u hladnoj vodi jer njegova poddlaka ostaje suva i topla. Kao porodični pas je nadasve strpljiv, miran i privržen članovima porodice. Jako voli decu. Nije agresivan a po naravi je oprezan. Ukrasan je pas i potrebno mu je puno slobode i bavljenja sa njim. U većoj starosti ponekad se javlja siva mrena na očima. Inače je otporan.

  Povratak na početak 

 

 

 

 

 

 

Osnovi teorije dresure (Opšti prikaz)

Dresirati znači naučiti životinju da izvršava različite izdate zapovesti. Da bi to uspeo dreser mora da poznaje fizičke i psihičke genecke predispozicije pasmine koju obučava ali i same kokretne životinje. Što se dreser manje pridržava priznatih metoda i tehnika dresure mogućnost za neuspeh u dresuri se uvećava. Dresura je uspešno završena kad pas na precizne komande izvršava precizne radnje koje su planirane za tu komandu i to uvek bez greške. Objasnimo to na primeru. Da bismo naučili psa da na komandu sedne potrebno mu je pokazati šta se od njega zahteva. To se radi na sledeći način: dreser izgovara komandu SEDI (malo povišenim tonom) pa neposredno posle toga (podvučeno je jer obavezno ide prvo uzvik naredbe pa tek onda rukom pritiskamo psa, TO JE BITNO JAKO) jednom rukom pritiska slabine psa terajući ga da savije zadnje noge i da sedne. To se više puta ponavlja sve dok pas sam ne izvrši tu radnju sedenja na komandu SEDI, i to uvek bez dvoumljenja ili greške. Naredba u obliku zvučnog signala (u ovom našem slučaju to je uzvik SEDI) još jednom napominjem uvek treba da neposredno prethodi signalu (signal u našem slučaju je pritiskanje slabine psa terajući ga da sedne). Da bismo proverili je li uslovni refleks izgrađen i da li je uspostavljena potrebna veza između komande i izvršenja radnje isprobaćemo samo dejstvo naredbe izgovarajući komandu SEDI. Ako je uslovni refleks izgrađen pas će izvršiti komandu bez da dreser pritiska rukom psa da sedne. Ako na komandu pas bez pritiskom ruke ne odgovori izvršenjem zahtevane radnje to znači da se uslovni refleks još nije obrazovao, te je i dreser dužan da i dalje koristi i neposredan i posredan nadražaj (neposredan nadražaj je uzvik to jest naredba SEDI a posredan nadražaj je rukom pritiskanje psa da sedne).

  Povratak na početak 

 

 

Dominantne reakcije i njihov značaj za dresuru

Odrasli psi već imaju izgradjene odredjene šablone ponašanja. Te šablone ponašanja koji su već izgradjeni u toku dosadašnjeg života psa nazivamo dominantnim reakcijama psa. Pre svake dresure odraslog psa moramo najpre uočiti koje su to njegove dominantne reakcije, jer one će se koristiti prilikom dresure. Tako na primer kod nekih pasa je izraženija proždrljivost, kod nekih reakcija orijentacije itd. Svaka posebna izražena reakcija zahteva drugačije, posebno, ophođenje sa psom. Na primer dresiranje psa sa izrazitom proždrljivošću treba zasnovati na bezuslovnim nadražajima hrane. Praktični rad sa psima je pokazao da se na gotovo sve dominantne reakcije može uticati. Ponekad je dovoljno izmeniti uslove sredine u kojoj pas živi pa da se donekle izmeni i karakter dominantne reakcije. Na primer, pas se nalazi u uslovima gde se sa njim loše postupa, gde ga tuku i zastrašuju. Kod takvog psa će se obavezno razvijati odbrambena reakcija pasivnog oblika. Kad bude video nepoznatog čoveka, takav pas će pokazati kukavičluk, bežaće od ljudi podavijenim repom. I obrnutno, kada se sa psom lepo postupa, kod njega se stalno razvijaju hrabrost i bes. Takav pas se neće plašiti ljudi i karakter njegove odbambene reakcije će biti aktivan. Njegovo ponašanje uvek će biti ponašanje hrabrog psa. Dakle, ako se u procesu obučavanja primenjuju prikladna tehnika i metoda dresiranja kod psa će se moći razviti određene vrste dominantnih reakcija i odgovarajuće ponašanje. Od psa kukavice je moguće napraviti hrabrog i aktivnog psa ali se dešava i suprotno. Ima i pasa kod kojih je nemoguće bilo šta izmeniti bez obzira na metod i tehniku dresiranja. Ovde se u prvom redu misli na uzrast psa. Kod starog psa sa odbrambenom reakcijom pasivnog oblika nemoguće je izgraditi oktivan oblik odbrane. Kada je pas star i zreo, kada je već prilično formirao svoju ličnost, jako je teško savladati postojeće stanje. Nasuprot tome, mlade životinje lako reaguju na promene sredine. Kao što je poznato psi se, kao i druge životinje, rađaju sa određenim sistemom reakcija koji se sa rastom sve više obogaćuje uslovnim refleksima. To bogaćenje je kod pasa naročito izraženo za vreme dresiranja kada se pored prirodnih nadražaja koriste i veštački. Sa psom koji ima izraženu odbrambenu reakciju aktivnog oblika treba postupati odvažno prilikom dresure a sa psom koji je ima u pasivnom obliku mnogo blaže i nežnije treba postupati  itd . . . Uvek, naime, treba imati u vidu koja reakcija dominira kod psa. 

Povratak na početak 

 

 

Metode dresiranja

U praktičnom radu sa psima primenjuju se sledeće metode dresure:
1) Takozvane mehaničke metode. Kada se one koriste na psa se deluje nadražajima koji kod njega izazivaju neprijatne (bolne) osećaje. 2) Metoda podsticanja ukusa. Kod njih je dresura zasnovana samo na nagrađivanju poslasticama kada je naredba uspesno izvršena bez ikakve prinude. 3) Metoda podražavanja koja se oslanja na sposobnost psa da oponaša ponašanje drugih pasa. 4) Kontrastni metod. Na psa se deluje i mehanički i hranom kao nadražajem.
Kao što je poznato istih pasa nema. Kod jednih uslovni refleksi nastaju brzo kod drugih sporije. Ponekad se dreser dugo i bezuspešno trudi da psa natera da laje na komandu. Ovde se može koristiti metoda oponašanja povezujući treniranje pasa koji teško „uče" sa psima koji dobro rade. Već smo pomenuli takozvanu kontrastnu metodu dresiranja, koja se sastoji u smenjivanju prinude i podsticanja. Ova je metoda u praktičnom radu mnogo efikasnija od ostalih. U njoj se redom smenjuju nadražaji bola kao prinuda i nadražaji hrane kao podsticaj (nagrada). Ako pas na komandu nije ispunio određenu radnju primenjuje se bol koji psa tera da izvrši ono što se od njega traži. Ako je pak pas ispunio ono što je dreser od njega zahtevao odmah dobija komadić mesa i pohvalu „dobro". Kada se taj postupak više puta ponovi kod psa se brzo razvije uslovna veza; on počinje da razlikuje signale koji izazivaju bol od signala koji donose nagradu. Ova metoda pomaže da se skrati vreme dresiranja i omogućuje besprekorno izvršavanje zadataka u različitim sredinama i pri različitim uslovima. Psa je moguće izdresirati i bez korišćenja kontrasta sa samo nadražajem bola ili sa samo nadražajem hrane. Metoda dresiranja zasnovana samo na bolu kao nadražaju naziva se mehaničkom, a ona zasnovana samo na hrani metodom podsticanja ukusa.
Kod psa koji je treniran samo putem nadražaja bola može doći do povlačenja i do gubljenja neophodnog kontakta sa dreserom. Psi koji su istrenirani samo putem nadražaja hrane postaju pokatkad nesigurni u ispunjavanju komandi dresera. Pri dodiru sa nadražajem koji psima može odvući pažnju, kod njih dolazi do blokade uslovnog refleksa i zapovest ostaje ne ispunjena. Pas može da se oslobodi uticaja dresera. Osim toga, veoma je teško dresirati sitog psa jer on tada prestaje da ispoljava posebno interesovanje za hranu a time se produžava vreme dresiranja. Kao što je već rečeno, najsigurnija i najbolja metoda je metoda kontrasta odnosno metoda koja se zasniva na upotrebi i nadražaja bola i nadražaja hrane.

  Povratak na početak 

 

 

Oblici nadražaja

Nadražajem se smatra svaki kontakt, bilo rečima ili dodirom, dresera prema psu ali i osećaji koji se javljaju u samom organizmu psa. Za vreme dresiranja koriste se različiti nadražaji koji se kao i refleksi dele na bezuslovne i uslovne. U bezuslovne nadražaje ubrajamo hranu, trzaj povodnikom i slično. Stepen korišćenja nadražaja zavisi od individualnih osobina psa. U uslovne nadražaje spadaju sve izgovorene komande, pokreti rukom i drugi zvučni i vizuelni signali. Komande se dele na osnovne i pomoćne. U osnovne komande spadaju one koje kod psa izgrađuju osnovne navike. Pomoćne komande se koriste samo za usmeravanje ka osnovnim to jest glavnim komandama. Na primer, kada se pred psa iznese više predmeta i zapovedi se „miriši", kod njega treba na tu zapovest izgraditi naviku da po mirisu odabere samo potrebne predmete.Taj uzvik MIRIŠI je osnovna komanda. Pomoćne komande u ovom primeru mogu biti reči „dobro" ili „fuj". Komanda „dobro" koristi se kada je pas odabrao pravilan predmet. Komanda „fuj" se blago izgovara kada je pas pogrešio. Po svom značenju sve su osnovne (glavne) komande stalne (nepromenljive). Potrebno je reći nešto o stalnosti i standardnosti izgovorenih zapovesti. Ako zbog nečega pas ne reaguje na komandu „aport", ne hvata ukazan mu predmet, neiskusan dreser u želji da pojača zapovest „aport" počeće da izgovara nove reči kao „daj", „donesi" itd. koje su psu nepoznate. Ove nove reči neće pomoći psu već će ga one zbuniti jer neće razumeti šta se od njega traži. U datom primeru jedino što može da pomogne jeste energično i uporno ponavljanje komande „aport" jer je uslovni refleks izgrađen samo na tu reč. Svaka nova reč za psa koji se dresira nerazumljiva je. Pokret ili vizuelni signal nije kao uslovni nadražaj istovetan sa zapovešću glasom. Pri istovremenom izgrađivanju uslovnog refleksa na zvučnu komandu i na pokret uslovni refleks na pokret može brže da se stvori. Međutim, pravilan redosled tehnika dresiranja zahtevaju da se prvo izgradi navika na zvučne signale a tek onda navika na pokrete. Pored nabrojanih uslovnih nadražaja DRESER je osnovni i najjači nadražaj za psa. U početku dresiranja kada se izgrađuju navike opšteg tipa koriste se nadražaji srednje jačine sem u izuzetnim slučajevima kada je potrebno iskoreniti neku nepoželjnu naviku. Ali u svim slučajevima komanda dresera mora biti izgovorena strogim tonom i treba da prethodi prinudi. Kasnije će biti dovoljno da komanda dresera bude izgovorena strogim glasom i pas će odmah ispuniti zapovest dresera. Komanda je zamenila nadražaj bola. Hrana kao bezuslovni nadražaj ima više funkcija u dresuri. Nekad se koristi za izgradnju osnovnog uslovnog refleksa na određenu komandu a nekad da bi se ubrzala putem kontrasta (nagrađivanje kada je komanda izvršena i nenagrađivanje kada se ne izvrši). Da bi se pojačao refleks hrane i njegove veze sa zahtevima komande koristi se meso. Podsticanje izvršenja zapovesti stimuliše se malim komadima mesa. Nagrađivanje treba uvek propratiti komandom „dobro". Ponavljanjem tog postupka će se kod psa izgraditi uslovni refleks na komandu „dobro", pa će komanda vremenom zameniti poslastice. Ovde treba naglasiti i o načinu davanja poslastica: iskusan dreser malim komadom mesa nadražiće životinju mnogo više od neiskusnog. Ne treba davati mnogo mesa jer će se tako pas zasititi i neće mu više  biti zanimljiva hrana, samim tim hrana nema više funkciju nagrade.   

  Povratak na početak 

 

 

Nadražaji koji ometaju

Nadražaji koji ometaju mogu da se jave u okolnoj sredini ili pak osećaji koji se javljaju unutar samog organizma psa: glad, žeđ i drugi. Oni mogu da deluju na psa jače od nadražaja koje koristi dreser. Da se pas ne bi oslobodio uticaja dresera nužno je kod njega izgraditi bezlično ponašanje na ometajuće nadražaje. Da bi se to postiglo potrebno je da nadražaji koje primenjuje dreser budu jači od onih koji ometaju pošto jači nadražaji daleko više odvlače pažnju psu. U vreme dresure treba psa smestiti u takve uslove u kojima je uticaj dresera najveći. To se postiže na sledeći način: u prvim danima obuke pas se izoluje i trenira se sam dok ne stekne osnovne navike i dok se ne uspostavi čvrsta veza između njega i dresera. Zatim se dresiranje nastavlja u sredini koja se približava stvarnoj sredini to jest onoj sredini gde postoje faktori ometanja (kretanje ljudi i kola, itd.). Što je uticaj dresera veći to se na psa deluje sa sve složenijim faktorima ometanja. Zatim se od psa zahteva izvršenje zadataka u uslovima velikog broja ometajućih faktora i tek posle toga se može preći na dresiranje u uslovima takozvanih, fizičkih smetnji (gladovanja, hladnoće, vrućine itd.). Naravno za vreme obuke treba stalno voditi računa o tipu psa. Ako se pas boji faktora smetnji treba ga umiriti milovanjem i pokušati da na bilo koji način taj ometajući faktor otklonimo bilo uklanjanjem tog faktora ,bilo premeštanje psa u neku drugu sredinu. Na kraju kad je proces dresure završen izdresirani pas mora besprekorno da izvršava sve naredbe bez obzira na jačinu ometajućih nadražaja.

  Povratak na početak 

 

 

Intonacija glasa i njen značaj za dresuru

Zvučne komande je potrebno izgovarati odsečno i dovoljne glasno upotrebljavajući različitu intonaciju glasa. Ne sme se dozvoliti da glas dresera bude monoton. Preterano visoka ili niska visina glasa su takođe nepogodne ukoliko se stalne koristi samo jedna od njih. Psi imaju izvanredno razvijen sluh i reaguju na boju glasa i to kako na jačinu glasa tako i na dužinu trajanja glasa. Na to treba obratiti posebnu pažnju jer zvučni signali predstavljaju sredstvo opštenja dresera sa psom, to je „jezik" kojim čovek zapoveda i zahteva izvršenje određenih radnji. Glas je važan elemenat jer pomoću njega čovek utiče na životinju koju dresira potčinjavajući je svojoj volji. Pogrešna komanda i nepravilno korišćenje glasa može da dovede u pitanje uspeh same dresure jer zbunjuje psa. U praktičnom radu je od samog početka, a naročito i u vreme kad se kod psa razvijaju osnovne navike, potrebno izgovoriti komande što je moguće razgovetnije i različitom intonacijom glasa. Na primer komande pretnje se izgovaraju odsečnim, strogim i povišenim glasom a komande pohvale otegnuto i nežno. Pravilnom primenom intonacije kod psa se razvija sposobnost pravilnog reagovanja na glas dresera. Uz pretnju ide strogi glas, uz nagradu blag i miran glas. Kada se radi sa psima dreser treba da pamti da ako pas ne ispunjava njegove zahteve mora odmah ponoviti zapovest i to povišenim tonom u kojem se naslućuje pretnja o mogućnosti kazne. Nasuprot tome kada je zapovest ispunjena komanda pohvale se izgovara sa prizvukom odobrenja i blagim glasom. Kod pasa se razvija uslovni refleks na boju i visinu glasa. Oni znaju da preteći glas prethodi neprijatnostima od strane dresera a ljubazan i prijatan glas prethodi obaveznim nagradama. Na jednom primeru ćemo da objasnimo važnost intonacije. Psa treba naučiti da ide pored dresera. Ako pas istrčava ili zaostaje iza dresera onda ga trzajem povodnika vraćamo pored noge. Uz to izgovaramo komandu „pored" povišenim i pretećim glasom (ali naravno prvo izgovorimo PORED pa odma zatim povučemo uzicu). Ako se pas nalazi pored noge (pravilan položaj) upotrebljava se ista komanda „pored" ali sada izgovorena mekim i prijatnim glasom. Ponavljanjem tog postupka se kod psa obrazuje novi uslovni refleks na intonaciju glasa: komanda „pored" izgovorena pretećim glasom znači će za psa moguću kaznu. Da bi kaznu izbegao pas će se na taj signal odmah vratiti uz levu nogu dresera. Posle ovoga pas neće želeti da napušta mesto pored noge osim u slučaju nove zapovesti. On oseća da samo nalazeći se pored noge dresera može da bude miran i da blagi glas svog gospodara može da čuje samo onda kada je na tom mestu ili da dobije nagradu u vidu komada mesa. Napuštanje mesta pored noge treba da se proprati pretećom komandom kojoj sledi jak trzaj povodnikom. U zavisnosti od brzine navikavanja psa na intonaciju glasa zavisi i brzina dresiranje. Ne sme se dozvoliti izgovaranje neprirodnih i nepoznatih glasova, ili ako nije dosledne i iste komande jer pas kad primeti lažnost postaje nepoverljiv prema komandama dresera i to je vrlo otežavajuće i može dovesti do totalnog neuspeha dresiranja. Pravilne i u pravo vreme upotrebljene intonacije postaju navika samog dresera, koji se koristi njima pravovremeno i tačno.

  Povratak na početak 

 

 

Primena prinude

Faktor prinude igra značajnu ulogu u dresuri pasa. Prinuda omogućuje da se izgradi mehanizam bezpogovornog ispunjavanja zadataka bez obzira na to da li su ometajući nadražaji prisutni ili ne. Pod faktorom prinude podrazumeva se način ophođenja koji primorava psa da izvrši naređenje.. Faktor prinude koči sve akcije psa koje nisu potrebne dreseru. Primena prinude je potrebna zato što su mnogi naši zahtevi neprijatni psu i što ih on ne bi ispunjavao dobrovoljno. Prinuda se koristi čak i u onim slučajevima kada se pas doučava u najprostijim navikama: sedeti, ležati i slično. Ako pas odbija da izvrši naučenu komandu dreser ga mora prinuditi na poslušnost. Kad god je potrebno psa na nešto prisiliti ne smeju mu se činiti ustupci jer će u protivnom dreser izgubiti uticaj. Kao način prinude koriste se: trzaj povodnikom, izazivanje bola nazubljenom ogrlicom, lagan udarac malim prutom itd. . . Neki dreseri odbijaju primenu laganim udarcem tankim prutom kao prinudu, ali nama se čini da ta metoda nije loša. Prutić je kao način prinude u rukama iskusnog dresera nezamenljiva stvar ako su u pitanju psi kod kojih prevladavaju aktivne odbrambene reakcije. Ali primena prutića mora biti vezana za momenat odbijanja poslušnosti psa. Treba ga primeniti samo kao poslednju meru i to onda pošto je pas odbio da se povinuje ponovljenoj komandi izgovorenoj pretećim glasom. Samo u tom slučaju treba odmah upotrebiti prutić ili jak trzaj ogrlice. U ovom slučaju preteća zapovest, pojačana bolom, postaje signal koji opominje i koji sili na momentalno izvršenje zapovesti. Ali onog trenutka kad pas izvrši zapovest treba ga odmah nagraditi poslasticom i komandom zahvale. Metoda kontrasta se sastoji u naizmeničnoj primeni bola i nagrađivanja. Ovde se psu jasno nudi izbor da izvrši zadatak i bude nagrađen ili da ga ne izvrši i bude kažnjen. Ali kod pasa kod kojih je jako izražena velika agresivnost i razdražljivost nemoguće ga je obuzdavati sa polumerama i popuštati im već je potrebno primeniti sve načine, uključujući i prut da bi se ostvarila poslušnost. Korišćenje faktora prinude je od velike koristi za dresera kada je kod psa potrebno ugušiti urođeni instinkt. Na primer napad psa koga dresiramo na druge pse. U takvim slučajevima polumera nije dovoljna. Protiv instinkta razdražljivosti moguće je delovati samo jakim sredstvima prinude.
Ako se prinuda koristi pravilno i pravovremeno ona neće imati štetno dejstvo i dresiranje će biti uspešno. Psa je moguće izdresirati i bez prinude ali se tada ne može od njega očekivati da uvek izvršava sve zapovesti bez pogovora a i dresura će biti jako duga i naporna.

  Povratak na početak 

 

 

Pohvale i zabrane

Razmatrajući suštinu i značaj faktora prinude kao sastavnog dela dresure pasa ne možemo a da se ne osvrnemo i na pohvale i zabrane koji su usko povezani sa prinudom. Pod pohvalom podrazumevamo sledeće postupke: dopunska komanda „dobro", milovanje i sve vrste poslastica Da bismo psu pokazali da je dobro izvršio zapovest pohvaljujemo ga izgovarajući komandu DOBRO i/ili milovanjem i davanjem poslastice. Komandu „dobro" uvek treba izgovarati mekim i prijatnim glasom. Da bi se nešto zabranilo psu izgovara se komanda FUJ koja se obavezno izgovara strogim glasom a ponekad je praćena i laganim udarcem tankog prutića ili trzajem povodnika. Potrebno je istaći da neiskusni dreseri često upotrebljavaj komandu zabrane „fuj" i koriste je i kad je to potrebno i kad nije. To je jako loše za dresuru jer ako se suviše često upotrebljava ona kao faktor zabrane gubi svoju vrednost. Da bi se otklonile manje važne nepravilnosti u izvršenju zadatka umesto komande „fuj" može se upotrebiti odgovarajuća osnovna komanda ali izgovorena strožim glasom. Na primer ako dreser primeti da pas dok čuva stvari obraća pažnju na nešto drugo onda se umesto komande „fuj" ponavlja komanda ČUVAJ govorena povišenim glasom. Treba shvatiti da komanda zabrane predstavlja suprotne dodatnoj komandi „dobro". Komanda zabrane „fuj" je potpuno samostalna komanda koja predstavlja signal za kočenje svih neželjenih akcija ona je jak uslovni nadražaj koji izaziva izraženu pasivno odbrambenu reakciju.

  Povratak na početak 

 

 

Uticaj spoljašnjih faktora na dresuru

Dresura pasa se može obavljati na različitim mestima i u različito doba godine ili dana. Spoljašnji uslovi pod kojima se odvija obuka različito utiču na dresuru i njene rezultate. Izvesni činioci i uslovi sredine ubrzavaju dresuru dok ih drugi koče. Ako na mestu gde se odvija dresura ima mnogo stvari koje odvlače pažnju psu (faktori ometanja) obuka će biti otežana. Uslovni refleksi će pod uticajem jakih nadražaja koji odvlače pažnju psa biti blokirani i on će odbiti da se pokorava dreseru. Nadražaji koji odvlače pažnju mogu biti spoljašnjeg ili utrašnjeg porekla ali su i podjednako uticajni. Na primer buka domaće životinje koje se nalaze u blizini mesta dresiranja, zdravlje psa koji se dresira,  sve to odvlači njegovu pažnju. Stepen delovanja tih faktora zavisi od toga u kojoj su meri razvijeni uslovni refleksi, odnosno stepen izdresiranosti psa. Vrućina i hladnoća su jaki faktori ometanja jer deluju na fiziološko stanje čime se smanjuje stepen zainteresovanosti za obuku. Kad vlada velika vrućina pas se brže zamara i gubi radnu sposobnost. Zbog toga je za vreme letnjih vrućina potrebno počinjati rano ujutro. U to vreme je porast temperature postepen i pas se lakše navikava na vrućinu. Niska zimska temperatura je takođe negativna na radnu sposobnost psa jer on vrlo teško podnosi hladnoću i često odbija da izvrši zapovest. Na dresiranje negativno utiču i faktori ometanja fiziološke prirode — zamor, glad, blizina kuje u vreme parenja, itd .. . Vrlo je teško boriti se protiv ovih faktora pošto su oni fiziološkog karaktera. Njihov uticaj se može odstraniti samo izuzetno jakim nadražajima. Dejstvo uslova spoljašnje sredine je naročito značajno u dresiranju pasa tragača. Jak vetar može da oduva ostavljeni miris koji služi kao trag ali ako duva u pravcu njuške psa olakšava traganje. Vlažna i travnata zemlja duže zadržava ostavljeni miris od suve i kamenite podloge, itd ... Prilikom dresure psa tragača potrebno je voditi računa o reljefu tla, o dobu godine, temperaturi vazduha i drugim prirodnim uslovima. Prohladno vreme i svež atmosferski vazduh smatraju se najpogodnijim vremenskim uslovima za obuku pasa. Da bi se u dresuri dobili što bolji rezultati potrebno je često menjati mesto obuke. Nova mesta pojačavaju pažnju psu i doživljaj. U drugom delu obuke se razvijaju složenije navike pomoćnog karaktera koje će kasnije služiti kao činilac povezivanja različitih specijalnih navika za neku od službi. Za vreme trećeg, završnog, perioda, pas se priprema za strogo određenu namenu, na primer za psa čuvara, psa tragača, itd .. . Ipak nemoguće je povući oštru granicu između pojedinih perioda jer se za vreme cele obuke paralelno sa složenim navikama usavršavaju i ponavljaju navike osnovnog kursa. U praksi se pokazalo da uspeh dresiranja u mnogome zavisi od toga da li su rešeni sledeći problemi: a) da li je obuka dobro organizovana i da li se ona u praksi dobro primenjuje; b) da li dreser poznaje teoriju i ume li pravilno da analizira svoje postupke i ponašanje psa; c) da li dreser pravilno primenjuje tehniku obuke; d)
da li su dobro odabrani psi za specijalne vidove službe u zavisnosti od rase, e) do koje su mere uslovi za dresuru pogodni. Za vreme obuke uvek je potrebno držati se principa sistematičnosti i povezanosti. Ako se ne držimo principa povezanosti uspeh će izostati. Dobro organizovan i povezan sistem dresure omogućiće nam da bolje i pravilnije kod psa izgradimo potrebne navike i da te navike povežemo u jednu celinu. Novonastale navike je uvek potrebno povezivati sa ranijim navikama.

  Povratak na početak 

 

 

Uzajamni odnos dresera i psa i uloga pomoćnika

Dobar dreser je gospodar i prijatelj psa. Pas ga odlično razlikuje od drugih ljudi i bezgranično mu veruje. Stepen poslušnosti zavisi od toga do koje mere je pas vezan za svog gospodara. Nepoverenje u dresera loše će se odraziti na rezultate obuke. Normalan uzajamni odnos između dresera i psa se postiže sistematičnim kontaktom. Nežno obraćanje, pažljivo ophođenje i dobra ishrana su najbolji način za uspostavljanje dobrog kontakta. Kao što je poznato psi imaju različite karaktere, različit stepen nadražljivosti i zbog toga će se način ponašanja dresera preneti i na psa. Nekoliko puta smo imali prilike da vidimo kako tromo ponašanje dresera koči živost pokreta kod psa. Dreser mora dobro da poznaje psa, da ga neprestano posmatra kako bi zapazio sve promene u njegovom ponašanju. Dreser mora da bude energičan, čio, strpljiv, uvek da pazi na svoj glas, da ne zaboravi da komandu pohvale i pretnje izgovara jasnim glasom kako bi se one mogle razlikovati. Potrebno je znati postupati sa psima, voditi računa o tipu njihove nervne aktivnosti. Na primer sa plašljivim psom treba postupati obazrivije nego sa hrabrim. Za vreme obuke može doći do napetih odnosa između dresera i psa i tada se javljaju izvesne negativne odlike kod psa a to je nepoželjno. U tim slučajevima dreser mora odmah da koristi preteći glas zahtevajući od psa da ispuni zapovest. Ako se pas inati dreser mora odmah da upotrebi najenergičnije mere, uključujući i lagani udarac prutićem kako bi pas ispunio ono što se od njega traži. A pošto pas to izvrši iz usta dresera treba da se čuju komande odobravanja i pohvale izgovorene mekim i prijatnim glasom. To čini osnovu uzajamnog odnosa psa i dresera. Taj odnos mora uvek biti protkan nečim lepim i dobrim. Kad se dreser upoznaje sa psom mora biti svestan činjenice da zao pas može napasti a da pas kukavica može pobeći. Ponekad pas neće ni napasti ni pobeći nego jednostavno dozvoliti da mu se priđe ali stalno će biti na oprezu, sa nepoverenjem će pratiti pokrete nepoznatog čoveka i režati. U takvim slučajevima dreser mora da ispolji snalažljivost i opreznosti i najmanja neopreznost može da izazove velike neprilike. Nesnalažljiv i plašljiv dreser će se naći u nedoumici ili će čak pokušati da se povuče a tada ga pas može napasti. U takvim situacijama potrebno je nazvati psa po imenu, hrabro mu prići i uhvatiti ga za ogrlicu, i dalje mu tepati, pomilovati ga slobodnom rukom a drugom rukom zakačiti povodnik i labavo vezati njušku pantljikom, zatim izaći iz sobe i malo ga prošetati. Ako je pas bojažljiv treba sa njim nežno i pažljivo postupati. Za vreme razvijanja navike tokom pomoćnog i specijalnog kursa dreser ima pomoćnika koji poznaje tehniku i teoriju dresure. I pomoćnik mora pravilno oceniti ponašanje psa, biti hrabar, vešt i tačno ispunjavati sve zahteve dresera. Kada je cilj da se kod psa razvije neprijateljski stav, u obuci pasa čuvara i graničara, uloga pomoćnika je veoma značajna. U dresuri pasa tragača, graničara i čuvara, potrebno je stalno menjati pomoćnika da se psi ne bi na njih navikli. U dresuri pasa tragača osnovni zadaci pomoćnika su ostavljanje tragova i pretraživanje mesta i prostorija. Veoma važnu ulogu pomoćnik ima i u dresuri pasa za vezu. Tada je pomoćnik u stvari i sam dreser i mora da psa pazi i hrani. U svakom slučaju dreser je taj koji rukovodi radom pomoćnika i podseća ih na njihove obaveze.

  Povratak na početak 

 

 

O načinu rada i navikama

Za obučavanje pasa se koristi određeni, u praksi proveren, način rada. Način rada se može definisati kao sistem ophođenja i tehnika delovanja na psa za vreme razvijanja navika bilo koje vrste. Za razvijanje svake pojedine navike potrebno je primenjivati poseban način rada. Na primer da bismo psa naučili da na komandu sedne postupamo na sledeći način: desnom rukom držimo povodnik i neposredno posle izgovaranja komande ,,sedi" levom rukom pritiskamo slabine psa terajući ga da sedne. Tako postupajući dreser će kod psa razviti uslovni refleks na zvučni signal, odnosno na komandu ,,sedi". Ali nije to jedini način na koji se može razviti navika reagovanja na komandu „sedi". Postoji još jedna metoda tako što se povodnik nagazi nogom a iznad glave psa drži se parče mesa i pas će svakako podići njušku na gore i biće prinuđen da sedne. Za trenutak kad pas seda reći ćemo komandu ,,sedi". Za svaki poseban slučaj, u zavisnosti od uslova, koristi se najracionalniji način rada. Uvek je, nezavisno od posebnog cilja dresera, potrebno proučiti koja je najbolja i najracionalnija tehnika za dresuru određenog psa. Što je stvaralačka inicijativa dresera u pogledu tehnike rada veća to će brži i veći biti i postignuti uspeh. Navika se definiše kao sposobnost psa da ispuni ono za što je bio treniran. Navika je rezultat primene određene tehnike rada. Izgrađene navike se po svom karakteru dele na proste i složene. U proste navike spadaju uslovni refleksi tipa kada pas na komandu SEDI sedne a u složene navike spadaju one koje se sastoje od nekoliko uslovnih refleksa. Na primer izbor nekog predmeta na osnovu mirisa jer na komandu dresera pas mora da priđe predmetima, da među njima odabere potrebnu stvar, da je donese do drsera i sedne pored njega. U ovoj navici se jasno vidi veći broj akcija.

  Povratak na početak 

 

 

Osnovni pojmovi o tragu i komponentama mirisa

Dreser mora dobro shvatiti pojam traga i da zna kako i zašto individualni miris čoveka deluje kao trag. Ako prolijemo kolonjsku vodu ljudi koji se nalaze iza zida i susednoj sobi neće osetiti miris. Miris koji se širi prostorijom stići će do njih tek posle izvesnog vremena. Što je veća prostorija to će se miris slabije osećati a što je prostorija manja i što je vazuh svežiji miris će se jače osećati. Miris se širi kroz vazduh. Mirisne stvari se razlikuju po jačini mirisa i po dužini njegovog emitovanja. Neki mirisi traju duže a drugi se brže gube. Poznato je da jači miris ,,guta" slabiji. Na primer mnogi neprijatni mirisi u prostoriji se gube kad sobu poprskamo drugom tečnošću prijatnijeg mirisa. I miris čoveka koji je ostao na predmetima ili na tragu može da bude ugušen drugim mirisima koji se nalaze na putu kretanja. Pod pojmom traga se u dresuri pasa podrazumevaju male čestice mirisne stvari. Čovekov organizam stalno luči znoj koji se širi u okolnu sredinu u obliku malih čestica. Miris znoja jednog istog čoveka može biti različitog intenziteta. Na primer uzbuđen čovek luči znoj jačeg mirisa od mirnog čoveka. Koncentracija mirisa znojenja je najveća među nožnim prstima i ispod pazuha pa zbog toge ti delovi tela mirišu jače od drugih. Miris koji čovek luči prolazi kroz obuću, odelo, dospeva u vazduh i zadržava se na tlu i predmetima sa kojima je čovek bio u dodiru. Miris svakog čoveka je specifičan a psi su ( naročito tragači ) zahvaljujući svom veoma razvijenom čulu mirisa sposobni da razlikuju individualne mirise ljudi i životinja. Tu sposobnost psa je moguće iskoristiti samo ako je on od samog početka dobro upamtio neki miris i ako može da ga razlikuje od ostalih mirisa na koje nailazi za vreme praćenja. Jer za vreme praćenja tragova na osnovni miris mogu se nadovezati i drugi koji ga menjaju (mada i medju njima postoji neka veza). Događa se da se za vreme puta miris koji se prati potpuno izgubi u smesi drugih mirisa. Ako djonove cipela protrljamo mesom tragovi će dobit nov komponentu koja će za psa dobiti novo značenje: miris mesa će postati dominantan i biće signal koji za psa znači zadovoljenj gladi. Ali i miris mesa će postepeno slabiti i konačno izgubi svoja prvobitna svojstva. Dok psa tragača učimo da prati trag potrebno je stalno usavršavati njegovu sposobnost da razlikuje različite mirise.

  Povratak na početak 

 

 

Opšti kurs dresiranja (praktične vežbe)

Za vreme opšteg kursa dresiranja kod psa se stvaraju takozvane proste navike koje ih čine poslušnim. Opšti kurs je u isto vreme i osnov za specijalno dresiranje. Za vreme opšteg kursa pas treba da razvije sledeće navike: - odazivanje na ime, - navika na nošenje ogrlice i povodnika, - navika na brnjicu, - hodanje pored čoveka, - „slobodno stanje", - prilazak čoveku na komandu, - izvršenje komande zabrane „fuj", - sedanje, - poleganje, - stajanje, - nepomičnost, - povratak na mesto, - aport (donošenje stvari), - puzanje, - preskok preko ograde,
- hodanje po gredi, - penjanje uz stepenice, - lajanje na komandu, - plivanje, Ovde isto spada i grupno dresiranje pasa a i tehnika određivanja dominantnih osobina kod psa.

  Povratak na početak 

 

 

Način navikavanja psa da se odaziva na ime, nosi ogrlicu povodak i brnjicu

Ne treba misliti da je lako prići nepoznatom psu i staviti mi oko vrata ogrlicu, na njušku brnjicu, prikačiti mu povodnik i poći sa njim na rad. To nije tako jednostavno. Pre početka obuke dreser mora da navikne psa na svoje prisustvo, da stekne njegovo poverenje, da ga „upozna" sa predmetima i opremom za dresuru. Obično se pas navikava na odazivanje, na ogrlicu i povodnik dok je još štene. Ali ako pas još nema imena i nije naučen na ogrlicu i povodnik onda obuku treba time započeti. Treba se držati datog reda jer u protivnom nećemo dobiti željeni rezultate. Navikavanje psa da se odaziva na ime vrši se u zatvorenoj prostoriji. Dreser pažljivo otvara vrata, blagim i mirnim glasor zove psa i nagradi ga parčetom mesa čim ovaj pogleda u njegovom pravcu. Dajući psu meso ponavlja mu ime. Ukoliko pas ne reaguje na ime dreser sve ponavlja izpočetka. Ako je pas ranije dobijao meso on će brzo prići dreseru. Tada dreser opet mori ponavljati ime psa, dati mu meso, gladiti ga i tepati mu. Ubuduće treba psa kad god mu se prilazi ili kad se doziva zvati njegovim imenom. Prvih dana će dreser nastojati da mu pas priđe dok mu pokazuje meso. Zatim će ga navikavati da priđe samo na komandu „dođi". Ukoliko se uvek pre komande ,,dođi" doziva imenom pas će se brzo navići na to ime. Pas se na ogrlicu, povodnik brnjicu navikava za vreme šetnje i igre. Pre nego što priđe psu dreser mora da spremi ogrlicu zakačenim dugačkim povodnikom, da zovne psa po imenu, da ga miluje i da mu istovremeno veoma pažljivo stavlja ogrlicu na vrat. Ako pas pokaže znake nemira ili pokušava da smakne ogrlicu dreser će ga terajući odmah izvesti napolje i odvući mu pažnju igrom. Ponesen igrom za vreme šetnje pas zaboravlja ogrlicu. Za vreme šetnje potrebno je nekoliko puta skinuti i ponovo staviti ogrlicu. Pošto se pas navikne na ogrlicu i ne bude više pokušavao da je skine može se početi sa šetnjom psa na povodniku. Dužinu povodnika treba polako skraćivati i navikavati psa da hoda pored dreserove noge. Povodnik treba prikačiti za ogrlicu u trenutku kada pas napušta zatvorenu prostoriju i na taj način će on stavljanje ogrlice početi da vezuje za šetnju. Za jedan do dva dana pas će se priviknuti na povodnik i postati mu ravnodušan. Posle završene obuke ili šetnje preporučuje se skidanje ogrlice da se dlake na vratu ne bi oštetila. Brnjica se stavlja zato da bi se pas sprečio da ujede čoveka ili neku životinju. Dreser mora znati da brzo i pravilno natakne brnjicu na njušku psa. Najbolje je psa priviknuti na brnjicu za vreme šetnji ili čišćenja. Brnjica se natacinje na sledeći način: levom rukom se drži kaiš blizu ogrlice a desnom rukom se brnjica pažljivo navlači i zatim prikopčava kaišem. Ako pas pokuša da zbaci brnjicu, što je najčešće slučaj, treba mu pažnju privući nečim drugim. Ako je suviše uzbuđen i pokušava da skine šapama dreser mora pretećim glasom da izgovori komandu „fuj" i jakim trzajem povuče povodnik. Dok pokušavaju da smaknu brnjicu neki psi reže i čak pokušavaju da skoče na dresera. U takvim slučajevima neophodno je upotrebiti prutić. Dobro vladanje sa brnjicom treba pak nagraditi milovanjem i poslasticama. Da se pas ne bi plašio brnjice i da bi se na nju što brže ravikao po nekad ga treba hraniti mesom dok mu je brnjica zataknuta. Što se više pas navikava na brnjicu to ga više treba terati da je duže nosi. Pas obavezno mora nositi brnjicu za vreme šetnje ulicom u mestima gde ima mnogo ljudi, za vreme prevoza železnicom, kolima ili plovnim objektima, itd..

    Povratak na početak 

 

 

Navikavanje psa da ide pored noge

U ovom slučaju cilj nam je da kod psa razvijemo naviku da na komandu „pored" zauzme mesto pored leve noge dresera. Treba ga naviknuti da na tom mestu bude kad god je sa čovekom bez obzira da li tada miruje ili je u pokretu. Navika hodanja pored dresera je prvi uslov za razvijanje pokornosti kod psa. Zahtev da pas uvek bude na određenom mestu bez komande je jako važan element discipline u daljem sistemu obuke. Ni jednom se komandom ne koristimo tako često. Odnos čoveka i psa nameće stalno korišćenje komande „pored". Za vreme obuke i razvijanja drugih navika, za vreme šetnji itd. stalno sde koristi ta komanda PORED. Uslovni refleks na tu komandu treba metodično razvijati i učiniti da to bude najbolje učvršćen refleks kod psa. Naviku hodanja pored dresera treba mo početi da razvijamo pošto se pas navikne na ogrlicu i povodnik i na to da hrabro i slobodno trči i kada je vezan za povodnik. Najbolje mesto za razvijanje navike da ide pas pored noge jeste poljana odnosno sva mesta na otvorenom prostoru gde je delovanje drugih faktora svedeno na minimum. Uslovni nadražaj je u ovom slučaju komanda „pored" a bezuslovni je trzaj povodnikom. Naviku treba razvijati na sledeći način: Dreser drži psa na kratkom povodniku a pas se nalazi pored dreserove leve noge. Povodnik treba držti slobodno, kako bi pas, krećući se, mogao da menja mesto pored, iza ili sa strane dreserove noge. Odabravši pravac dreser sitnim koracima kreće napred dozvoljavajući psu u početku da trči pored noge gde mu je volja. Stim kada se pas bude našao ispred dreser će pretećim glasom izgovoriti komandu „pored" i trzajem povodnika ga prinuditi da zauzme pravilan položaj pored noge. Ako pas zauzme pravilan položaj pored leve noge dreser će ga slobodnom rukom pomilovati i izgovoriti komandu „dobro" i „pored". Ako je pas otišao previše u stranu sleduje takodje trzaj povodnikom i preteća komanda „pored". Kada pas zaostane povdnik se trza u pravcu kretanja. Kada se radnja ponovi više puta za vreme šetnje uz komandu „pored" i trzaje povodnika pas će steći naviku da se brzo vraća na mesto pored leve noge i to isto na komandu. Da bi se proverilo do koje se mere razvio uslovni refleks na komandu „pored" dreser u momerntu kad se pas istrčao ispred ili zaostao iza dresera, ne vukče povodnik već samo izgovara pretećim glasom komandu ,,pored". Ako se na tu komandu pas vrati na mesto pored leve noge može se smatrati da se uslovni refleks razvio. U protivnom treba nastaviti kao na početku. Pas će dosta brzo uvideti da svako odstupanje od noge dresera povlači za sobam osećaj bola a da je hodanje pored noge dresera u potpunosti bezopasno. To će ga vremenom navesti da se stalno kreće pored leve noge dresera. Smatramo da je to najbolji način da se razvije ova navika. Tako će se takodje kod psa razvitjati i navika da pazi na pokrete dresera i da se na njih privikava. U kasnijem radu se radnja „hodanje pored" postepeno kombinuje. U početku obuke se koriste samo pravolinijski i spori pokreti a u daljoj se obuci pas obučava za zaokrete pod različitim uglovima i brzom hodu. Držeći psa na remenu u položaju pored noge dreser se iznenada okreće na desno i izgovara komandu „pored" i vuče povodnik. Ponavljanjem ove radnje na levu i desnu stranu kod psa se obrazuje uslovni refleks na pokrete dresera. Tada za psa sam momenat pokreta postaje signal i on se žuri da se okrene kako bi izbegao neprijatan trzaj povodnika. Za vreme okretanja na desno treba biti obazriv jer se psu lako može nagaziti na šapu što je veoma nepoželjno. Pored toga pas ne sme da se odvaja od gospodara za vreme brzog hoda ili trka. Zvučnu komandu „pored" treba vezivati za pokret psa u trenutku kada se pas nalazi pored noge. Dreser uz komandu „pored" udara sebe levom šakom po butini. Čestim ponavljanjem, ovaj pokret postaje za psa znak koji je zamenio zvučnu komandu. Kada je pas naučio da ide pored dresera na povodniku onda se uči da ide pored ali bez povodnika. To se radi postepeno za vreme šetnje neprimetno se povodnik ispusti na zemlju na taj način pas odmah oseti punu slobodu kretanja. Ako pas istrči napred ili u stranu ne treba povodnik uzimati u ruku dovoljno je samo nagaziti ga što će ga naterati da se vrati na put. Treba naglasiti da dreseri često veoma rano prelaze na razvijanje navike hodanja bez remena odmah pošto je kod psa izgrađena veza između komande „pored" i odgovora. Međutim iako je tada kod psa možda i izgrađen uslovni refleks i iako on možda ispunjava zahteve ipak je neophodno produžiti obuku sa povodnikom kako bi se postigao potpuni automatizam odgovora. Povodnik po pravilu pomaže da se navike izvršavaju bez pogovora. Uspeh u radu sa psima u mnogome zavisi od razgovetnosti komande i pravilnog korišćenja intonacije. Ako preteća komanda „pored" bude prethodila svakom trzaju povodnika a pohvala i milovanje usledili svaki put kad je pas na svome mestu rezultati neće izostati. Psi neverovatno tačno reaguju na intonaciju glasa. Koristeći za svaku komandu pravilnu intonaciju kroz izvesno vreme će se primetiti da je dovoljna samo komanda izgovorena pretećim glasom bez trzaja povodnika pa da pas uradi ono što se od njega traži. Pas će još bolje izvršavati zapovest „pored" ako svaki put kad zauzme pravilno mesto pored leve noge bude nagrađen mesom i komandom „dobro" i milovanjem. Ubuduće će, zahvaljujući dresiranju metodom kontrasta, pas besprekorno izvršavati komandu „pored" i bez trzaja povodnika.

  Povratak na početak 

 

 

Slobodno vreme psa

Takozvano slobodno vreme ili pauza u dresuri koristi se za opuštanje nervne napetosti u kojoj se pas nalazi za vreme obuke. Komanda za početak pauze je „šetaj". Držeći psa pored sebe na dugom povodniku dreser izgovara komandu „šetaj" i pokazavši pruženom desnom rukom pravac „ispred" šalje psa u šetnju. U početku pas ne pokazuje veliku želju da se odvoji od gospodara ali kasnije kada je više puta ponovljena komanda „šetaj" on će rado trčati okolo i igrati se. Pas se drži na dugom povodniku samo prvih nekoliko nedelja dresure dok se kod njega ne razvije odgovor na komandu zabrane „fuj". Kada se kod psa razvije veća disciplina on se oslobađa povodnika za vreme šetnje i dozvoljava mu se puna sloboda kretanja. Međutim ako se na zemljištu gde se vrši dresura pojavi neki jaki nadražaj psu se odmah prikači povodnik, da bi se izbegle neprijatnosti. Češće davanje slobodnog vremena psu se naročito preporučuje za vreme prvog perioda obuke kada se pas obučava da hoda pored dresera. U to vreme je pas veoma nervno napregnut, brzo se zamara i lako se oslobađa uticaja dresera. Na takvo stanje treba naročito obratiti pažnju i psu treba dati odmora.

  Povratak na početak 

 

 

Dozivanje psa

Prilikom dozivanja psa (na primer posle pauze) osnovna komanda je „dođi". Cilj ove vežbe je da pas nauči da brzo priđe dreseru (vlasniku) kad ga ovaj pozove ma gde god se on nalazio. Za razvijanje ove navike se najčešće koriste reakcija psa na hranu i njegova privrženost vlasniku. Momenat kad pas prilazi dreseru ne sme nikad da bude vezan za neku neprijatnost jer će u protivnom pas početi da ispoljava strah i odbijati da prilazi. Komanda „dođi" se uvek izgovara prijatnim i tepajućim glasom. Kad pas priđe dreser ga obavezno nagrađuje nekom poslasticom i milovanjem. Kad dreser izgovori komandu „dođi" povišenim tonom pas ili neće hteti da priđe ili će prići sa jasno ispoljenim strahom. To je rezultat pogrešne upotrebe intonacije i zvučnih signala. U vreme samog razvijanja uslovnog refleksa na komandu „dođi" pas ne sme da se kažnjava za neizvršenje ovog zadataka. Tehnika stvaranja ove navike sastoji se u sledećem: kada se pas u svoje „slobodno vreme" nalazi na izvesnoj udaljenosti dreser će ga zovnuti po imenu, izgovoriti komandu „dođi" i pokazati poslasticu u ruci. Pošto pas čuje miran glas dresera i oseti prijatan miris hrane on će rado prići čoveku. Za to ga treba nagraditi poslasticom i pomilovati. U prvo vreme se pas doziva dok se nalazi blizu, a zatim se, što je navika jače razvijena rastojanje uvećava i tako najviše do dvadeset metara. Ako komandu „dođi" pas izvršava bezvoljno dreser mora malo da utiče na njega svojim postupcima. Na primer da trči ispred njega, da se igra sa njim i na taj način se kod psa razvija živost i želja da priđe dreseru. Kad pas priđe dreser se udara levom šakom po butini i tera psa da sedne pored njegove leve noge. Pošto pas počne da pravilno reaguje na komandu „dođi" vežba se postepeno proširuje tako što se uvode nadražaji koji odvlače pažnju ali na koje pas nesme da reaguje u prisustvu dresera. Kada pas stečenu naviku počne da izvršava bez pogovora skida mu se povodnik i vežba se nastavlja bez povodnika. Ako pas preterano reaguje na druge nadražaje treba ga trzajem povodnika i zvučnim signalom „dođi" privući nozi i dati mu poslasticu. Kasnije se komanda „dođi" vezuje za pokret ruke koji dobija isto značenje koje ima zvučni signal. Leva ruka se pruža u visini ramena pa se zatim spušta na butinu. Posle izvesnog vremena pas će prilaziti dreseru samo na taj pokret rukom. Pokret i zvučni signal treba kombinovati i ceo postupak ponavljati više puta na različitom odstojanju. Navika da se prilazi dreseru može se početi razvijati od prvog dana obuke. Za to se koristi svaka pogodna prilika na primer, otvaranje vrata prostorije u kojoj se pas nalazi kad dreser dođe da bi mu dao hranu i tada se izgovara komanda „dođi" i slične situacije. Kad god se prinosi hrana da pas jede takodje se uzvikuje naredba DODJI. Kasnije se ta navika upotpunjuje tokom rada u grupi.

  Povratak na početak 

 

 

Komanda zabrane “FUJ”

Da bi se sprečila ili predupredila neka nepoželjna radnja kod obuke ili kasnije u životu psa kod njega se razvija uslovni refleks na komandu „fuj" koja označava zabranu. Bezuslovni nadražaj za razvijanje ovog uslovnog refleksa je bol izazvan trzajem povodnika ili udarcem prutića po butinama zadnjih nogu. Komandu „fuj" i bezuslovni nadražaj bola treba sinhronizovano primeniti onog trenutka kad je pas spreman da uradi nešto što je nedopušteno. Komanda „fuj" se izgovara oštrim i pretećim glasom i samo onda kada je to neophodno. Ovu komandu ne treba koristiti bez naročite potrebe jer će u protivnom ona izgubiti svoj značaj. Za mesto obuke se odabira mesto gde ima dosta različitih spoljašnjih nadražaja. Psu se oko vrata stavlja ogrlica i pušta se na pola dužine povodnika. Ako pas samovoljno pokuša da se baci na neku životinju ili na nekog prolaznika izgovara se komanda „fuj" i istovremeno se naglim trzajem povodnika pas zaustavlja. U slučaju da se pas u takvom trenutku nalazi u neposrednoj blizini dresera ovaj uz komandu „fuj" mora upotrebiti prutić. Kad pas izvrši zapovest treba ga nagraditi.
Kada se izdresira da reaguje na komandu „fuj" bez primene bola prelazi se na složeniji vid obuke. Dužina povodnika se sve više produžava a na kraju se pas pušta da se potpuno oslobodi. Svaki put kad pas pokuša da uradi nepoželjno dreser koristi povodnik ili prutić. Komanda „fuj" se koristi i kad pas bez dozvole dresera uzima hranu iz ruku nepoznatog čoveka ili sa zemlje. Može se smatrati da je uslovni refleks na komandu „fuj" dobro razvijen tek onda kada pas koji se slobodno šeta i koji vidi nadražaj koji ga je ranije nadraživao odmah trči ka dreseru ili se baca na čoveka koji mu nudi hranu.

  Povratak na početak 

 

 

Navika sedenja

Uslovni nadražaj u ovom je slučaju komanda „sedi" i desna ruka se pruža napred sa šakom okrenutom na dole. Ovaj uslovni refleks se razvija na sledeći način, pas se nalazi sa leve strane dresera na kratkom povodniku i zatim se do pola okrene u pravcu psa, desnom rukom drži povodnik na 10 do 15 santimetara odstojanja od ogrlice, izgovara komandu SEDI i levom rukom pritiska slabinski deo životinje terajući je da sedne. Istovremeno se povodnik povlači malo nagore i unazad i pomaže se psu da sedne. Ako se pas suprotstavlja treba ga pritiskom ruke držati u sedećem položaju. Svako pravilno izvršenje zapovesti treba nagraditi poslasticom i komandom „dobro". Ako pas pokuša da ustane treba ponavljati komandu „sedi" i pritiskati slabinski deo rukom. Komandu „sedi" treba izgovarati uvek pre nego što se rukom pritisnu slabine i povuče povodnik. Kada se to više puta ponovi, pas će naučiti da seda samo na izgovorenu komandu SEDI. Ako pas ne sedne samo na izgovorenu komandu SEDI postupak se ponavlja kao na početku dok se ne postigne taj cilj. Kada se ovaj uslovni refleks dobro razvije dreser prelazi na usavršavanje navike odnosno na obučavanje psa za nepokretnost. Te se radi ovako: pošto pas sedne dreser držeći jednom rukom kraj dugačkog povodnika, pazeći da ne povuče povodnik, polako odlazi u stranu ponavljajući povišenim glasom komandu „sedi". Dok se vežba ponavlja dreser se udaljuje od psa na različite strane na daljinu koju mu povodnik dopušta i komandom „sedi" sprečava psa da napusti svoje mesto. U samom početku ne obraća se pažnja na pravilnost sedenja psa i cilj je jedino da on ostane nepokretan a kasnije, sa razvitkom ovog uslovnog refleksa, prelazi se na ispravljanje nedostataka za vreme sedenja: pravilan položaj glave i slabina, itd . . . Kada se dreser udaljuje od psa koji sedi treba da pazi da slučajno ne povuče povodnik jer će pas to shvatiti kao znak da može da napusti mesto. Zato je potrebno unapred razmrsiti povodnik i položiti ga na zemlju a u ruci zadržati jedan njegov kraj. Vreme ostajanja u nepokretnom položaju se postepeno uvećava i najviše do pet minuta. Da bi se što bolje učvrstila ta navika dreser se krije iza nekog zaklona. Ako pas postane nemiran i pokuša da ustane sa mesta odmah se pretećim glasom izgovara komanda „sedi" a kada životinja ostaje na mestu pohvaljuje se komandom „dobro" i daje joj se poslastica propraćena blagim milovanjem. Razvijanje refleksa drugog reda odnosno sedanje na pokret ruke izvodi se na sledeći način: dreser se nalazi na udaljenosti od 4 do 5 metara od psa koji je u ležećem stavu, dreser izgovara komandu SEDI i istovremeno pruža desnu ruku napred sa šakom okrenutom nadole. Čim pas sedne ruka se spušta. Pokrete je potrebno izvoditi odsečno i jednoobrazno. Samo je u tim uslovima moguće od psa očekivati tačan i bezprekoran odgovor. Dobri rezultati se mogu postići samo upornim vežbanjem, stalnim ponavljanjem, usklađivanjem pokreta i komande i nagrađivanjem kad se zadatak izvrši. U slučaju da pas odbije da sedne na zapovest dat pokretom ruke treba ponoviti komandu, a ako i to ne pomogne treba koristiti neposredni nadražaj — pritisak rukom na slabinu. Tokom dalje dresure potrebno je ovu naviku usavršiti kako za vreme individualne tako i za vreme grupne obuke. Obuka se kasnije usložnjava tako što se vrši na mestima gde ima nadražaja i koji odvlače pažnju, u različito doba dana i u različitim vremenskim uslovima. Usavršavanje navike sedenja se sastoji u tome da pas sedne kad god dreser to od njega zahteva i to da sedne u pravilnom položaju, odnosno da mu zadnji deo tela ne bude izbačen na stranu i da mu glava bude okrenuta prema dreseru.

  Povratak na početak 

 

 

Poleganje psa

Osnovna komanda je „lezi". Ova navika se razvija pošto je pas naučio da reaguje na komandu „sedi". Uslovni nadražaji su komanda „lezi" i pokret rukom (desna ruka spuštena uz pognuto telo) a bezuslovni nadražaji je guranje rukama psa da legne. Dresura se izvodi na sledeći način: pas se drži na kratkom povodniku u sedećem stavu pored leve noge. Pošto se okrene psu dreser se spušta na desno koleno izgovara komandu „lezi" i levom rukom pritiska leđa psa u visini lopatica i istovremeno vuče povodnik naniže i napred (umesto povlačenja povodnika može i pažljivo vući prednje šape psa prema napred). Posle toga dreser dozvoljava psu da malo prošeta. Pošto se pas prošetao sve se ponavlja iz početka. Pas se može naterati da legne i blagim „podsećanjem" prednjih udova dok se nalazi u sedećem stavu. Levom rukom se pritiskuju leđa a desna se ruka podvlači ispod stomaka i blago se „podsećaju" prednje šape. Prvo se izgovara komanda LEZI a neposredno zatim levom rukom se životinju izvesno vreme pritiskati. Dok se pas nalazi u ležećem položaju nagrađuje se poslasticom, miluje se i ponavlja se komanda „lezi". Pošto se kod psa razvio uslovni refleks na komandu “lezi" dreser se od njega udaljuje na 2 do 3 metra ne povlačeći povodnik a zatim mu ponovo prilazi (pas leži), miluje ga, izgovara komande “lezi" i „dobro" i ponovo se udaljuje na rastojanje od 5 do 6 metara. Posle toga doziva psa. Ako pas pokuša da bez komande priđe dreser izgovara komandu „lezi" povišenim glasom a ako pokuša da skoči dreser ga odmah ga odma vraća na mesto. Odgovor na komandu „lezi" se kod psa razvije dosta brzo već posle dve ili tri vežbe. Posle toga dresiranje možemo nastaviti na dugačkom povodniku i sa odstojanja. Pošto je pas stekao naviku da reaguje na zvučnu komandu, prelazi se na naredbom sa pokretom ruke. Dreser koji se nalazi na 5 do 6 metara odstojanja od psa koji sedi izgovara komandu „lezi" i istovremeno spušta svoju podignutu desnu ruku. Naravno, što je dreser na većem odstojanju to je njegov uticaj na psa slabiji i zbog toga se komande izgovaraju oštrim i jačim glasom. Ako pas ustane ili sedne bez dozvole dreser treba odmah da natera psa da ponovo legne vukući povodnik naniže levom rukom. U slučaju da pas ne reaguje na zvučnu komandu i pokret treba mu prići i ponoviti nekoliko puta istu radnju primenjujući neposredan nadražaj. Kad god pas ispuni zadatak treba ga nagraditi milovanjem i poslasticom. Kad pas ne izvrši zapovest izgovorenu povišenim glasom (treba mu prići) izgovoriti komandu „lezi" i povući povodnik naniže. Obično je to dovoljno. Kada pas nauči da reaguje na zvučnu komandu i pokret sa većeg odstojanja može se preći na obuku bez povodnika. Za to vreme se otklanjaju i drugi sitni nedostaci kod psa kao što su pokušaji da se priđe dreseru bez komande, ispravljanje zadnjeg dela tela zabačenog u stranu itd ... Navike se postepeno usavršavaju, bezuslovni nadražaji prestaju da se koriste a vreme ostajanja u ležećem stavu se produžava do pet minuta.

  Povratak na početak 

 

 

Stajanje na mesto

Osnovna komanda je „stoj". Često je potrebno da pas neko vreme stoji mirno u pravilnom položaju. Od njega se to zahteva za vreme veterinarskog pregleda, kupanja i za vreme davanja ocene na izložbi. Uslovni nadražaj za stvaranje ove navike su komanda „stoj" i pokret, a bezuslovni nadražaj je pritisak rukom na stomak. Navika da se stoji mirno razvija se paralelno sa ostalim vežbama. Dreser se nalazi sa desne strane psa koji sedi i izgovara komandu „stoj" povišenim glasom i neposredno posle toga desnom rukom vuče povodnik napred i nagore a levom pritiska životinju na gore po stomaku kao da želi da je digne. Zatim nastavlja da blagim glasom izgovara komandu „stoj". Čim pas zauzme pravilan položaj miluje ga, daje mu poslasticu, izgovara komandu „dobro" i posle kraćeg zadržavanja u tom položaju izdaje komandu „šetaj". Vežbu treba ponoviti nekoliko puta. Pas se na komandu „stoj" može lako navići za vreme čišćenja. Ako dreser izgovori komandu „stoj" kad god pas pokuša da ustane i ako pritiska rukom njegov stomak kroz izvesno vreme će se stvoriti čvrsta navika na tu komandu. Izvršenje komande se postepeno usavršava. Pošto pas nauči da dobro reaguje na zvučnu komandu prelazi se na razvijanje uslovnog refleksa drugog stepena — na naredbu pokretom ruke. Vežba počinje tako da dreser, koji se nalazi na rastojanju 3 do 5 metara zahteva od psa koji sedi da izvrši komandu „stoj" na pokret levom rukom. Ruka se sa šakom okrenutom nagore pruža do visine ramena. Posle ponovljenih povezivanja zvučne komande i pokreta rukom kod psa će se razviti refleks na pokret tako da više neće biti potrebno izgovarati samu komandu „stoj". Kasnije se ta navika, kao i sve ostale usavršavaju.

  Povratak na početak 

 

 

Navika na mesto

Za vreme opšteg kursa dresure se paralelno sa razvijanjem uslovnih refleksa na dosad pominjane komande razvija i navika da pas bude nepokretan to jest da stoji mirno. Ova navika se razvija paralelno sa razvijanjem nekih drugih navika. Na primer, kad dreser razvija kod psa naviku da sedi on polako počinje da ga navikava i na nepokretnost. To se radi tako što se dreser udalji, pas će naravno u većini slučajeva pokušati da ga prati ali tada treba strogim glasom izgovoriti komandu „na mesto" i naterati psa da se vrati na mesto. Ako pas, pošto ga je dreser napustio, ostane na svom mestu, treba se kroz minut ili dva vratiti natrag, pomilovati ga i nagraditi ga nekom poslasticom. Na taj način se postepeno kod psa stvara navika da sedi na jednom mestu bez gazde pet minuta, pa i više. Naviku da bude nepokretan treba kod psa razvijati tokom cele obuke to jest dok stoji, pre nego što ga pošaljemo da donese bačeni predmet, pre preskoka ograde itd.. . Po pravilu se ova navika razvija uz pomoć dugačkog povodnika. Neki neiskusni dreseri to zaboravljaju i prve vežbe izvode na kratkom povodniku. To je nedozvoljiva greška koja ne dovodi do dobrih rezultata. Kada se dreser udaljuje od psa i najmanji trzaj povodnika će učiniti da životinja skoči sa mesta. Dugačak povodnik, ako nije zamršen, omogućuje slobodu delovanja dresera dok se udaljuje od psa jer povodnik se postepeno odmotava i pas ga ne oseća. Navika „na mesto" se razvija na mestima gde nema nadražaja koji psu odvlače pažnju.

  Povratak na početak 

 

 

Navika vraćanja na mesto

Razvijanje uslovnog refleksa na komandu „na mesto" se vrši" tokom same obuke. Pas će često u toku učenja da sedi, mirno stoji ili leži, napustiti svoje mesto i prići dreseru. Zbog toga je potrebno razviti naviku da se na komandu vrati na mesto. Ta se navika razvija na sledeći način: dreser se nalazi pored psa, izgovara komandu „sedi" i ostavlja pored njega svoje stvari na primer kapu, maramicu ili rukavice i zatim se udaljuje dok pas ne potrči za njim. Čim pas stigne dresera dreser se zaustavlja i komandom „na mesto" primorava psa da se vrati ostavljenim stvarima. Ako pas ne reaguje na komandu „na mesto" (što se uvek u početku i dešava) onda ga dreser trzajem povodnika vraća ostavljenim stvarima izgovara komandu „sedi" i posle izvesnog vremena se ponovo udaljuje. Ako pas ponovo pokuša da napusti mesto dreser jakim glasom izgovara komandu „na mesto". U toku razvijanja uslovnog refleksa na komandu „na mesto" rastojanje između psa i dresera se povećava. Dreser sam zove psa da dođe i komandom „na mesto" ga vraća natrag. Ta vežba se ponavlja nekoliko puta dok se uslovni refleks u potpunosti ne razvije. Ponekad se dešava da kad se dreser udalji pas ne potrči za njim. U tom slučaju dreser ostavlja stvari i udaljava se od psa sve dok on ne potrči za njim. Tada ga dreser komandom vraća na mesto. Refleks na komandu „na mesto" može se razviti i na drugi prostiji način. Kad god se pas vraća u prostoriju treba izgovoriti komandu „na mesto". I tako se pas navikne brzo na tu naredbu.

  Povratak na početak 

 

 

Donošenje stvari

Osnovna komanda je „aport". Očekuje se da na dreserovu izgovorenu komandu APORT bačenu stvar pas uzme u usta i vrati dreseru. Predmeti za donošenje mogu biti specijalno za te svrhe napravljeni na primer štap ili razni drugi laki predmeti različitog oblika naprimer rukavica, torbica, itd ... Donošenje predmeta je važna karika u dresiranju psa jer ona povezuje različite stepene obuke tako da predstavlja osnovu za specijalni kurs. Ako dreser uspe da kod psa razvije „ljubav" za donošenje predmeta kasnije će mu biti mnogo lakše da razvije ceo niz specijalnih složenih navika. Pas će aktivno čuvati stvari svog vlasnika i sa interesovanjem će tražiti sakriveni predmet ili stvar koju je odneo neki nepoznati čovek. Tehnika dresiranja se ovde zasniva više na urođenom „talentu" psa nego na prinudi. Da bi razvio uslovni refleks dreser mora da na neki način kod psa izazove želju da hvata bačene predmete. Najbolji način za to je „oživljavanje" predmeta pred psom to jest svaki predmet koji je bačen se brzo kreće i time predstavlja dovoljno jak nadražaj koji će kod psa izazvati ispoljavanje urođene reakcije (instinkta) hvatanja jer ga asocira na yivotinju koju lovi. Da bi se razvio refleks na komandu „aport" koristi se sledeći postupak: dreser u desnoj ruci drži neki predmet, maše njime ispred psa i svoj pokret prati komandom „aport". To nadražuje psa i on pokušava da uhvati predmet koji mu igra pred očima. Čim pas ima želju da ga uhvati treba izgovoriti komande „aport" i „dobro" i posle pola minuta pustiti predmet da ga pas drži u čeljustima neko vreme. Kada je pas već naučio da na komandu uzme predmet iz ruke i da ga neko vreme drži u čeljustima, predmet se može poneti i baciti u početku bliže a kasnije dalje sa tim da ga pas donese. Pre nego što se predmet baci psa treba malo nadražiti mašući predmetom pred njegovim očima. Ako pas komandu ne izvrši odmah dreser mu baca dotični predmet pred noge izazivajući na taj način želju kod psa da se predmet uhvati. Kad pas donese predmet treba se malo poigrati sa njim pomilovati ga i nagraditi poslasticom. Da pas ne bi ispuštao predmet iz usta bez komande „daj" dreser mu žuri u susret, tera ga da sedne sa predmetom i dalje u zubima i nešto kasnije izgovara komandu „daj", uzima mu predmet iz usta i nagrađuje ga. Ako pas pokuša da ispusti predmet pre nego što je dreser izgovorio naredbu DAJ treba pretećim glasom izgovoriti komandu „aport" da pas taj predmet ponovo uzme u usta. Tokom daljeg dresiranja navika donošenja predmeta se usavršava. Pas se ne šalje odmah za bačenim predmetom već pošto je neko vreme proveo nepokretan. Predmet se baci, izgovara se komanda „sedi" povišenim glasom i ako je nužno povuče se povodnikom. Zatim se pas vežba da sedi sa donesenim predmetom i da ga nosi u zubima dok ide pored dresera. Međutim naviku donošenja predmeta moguće je razviti i metodom prinude. Dreser drži predmet u desnoj ruci a palcem leve ruke jako pritiska na donju vilicu psa prisiljavajući ga da otvori čeljust. Čim pas otvori čeljust u nju se pažljivo stavlja predmet i odmah se prestaje sa pritiskivanjem palca na donju vilicu kako bi prestao osećaj bola. Istovremeno se izgovaraju komande „aport" i „dobro" i pas se miluje. Posle izvesnog vremena kad pas bude čuo komandu „aport" sam će zgrabiti predmet da bi izbegao bol. Ipak treba dodati da obuka psa metodom prinude retko daje dobre rezultate. Kod pasa obučenih na taj način interesovanje za bačenim predmetom se gubi brže nego kod pasa koji su obučeni prirodnim načinom. Dešava se da pas drži predmet u zubima, da trči sa njim ali da neće da priđe na poziv. U tom slučaju je potrebno izdati komandu „sedi" prići psu i uzeti mu predmet iz čeljusti.
Ima pasa koji se vrlo teško navikavaju na ovaj način dresiranja. Tada je potrebno koristiti najrazličitije metode kako bi se pronašao pravi način. U takvim slučajevima kao predmeti za hvatanje služe razne krpice, lopte, sveže kosti, i slične stvari. Nekad se koristi i metoda „oponašanja" . Naime pas koji se teško dresira sedi i gleda dobro istreniranog psa kako trči za bačenim predmetom i za to dobija nagradu.
Da pas ne bi ispuštao predmet koji nosi dok ide pored dresera dreser menja brzinu hodanja — čas ide brže, čas sporije. Na taj način se pas navikava da nosi predmet u zubimo po terenu. Sa daljim treningom se ova navika sve više usavršava. Pas se uči da sa predmetom u zubima stoji i sedi i kad dreser nije prisutan. Međutim ne preporučuje se često ponavljanje ovih vežbi da pas ne bi izgubio zainteresovanost za donošenje i držanje predmeta. Za vreme opšte obuke vežbanje donošenja predmeta predstavlja jedan od najvažnijih elemenata. Na osnovi te navike se kasnije razvijaju mnoge druge specijalne navike. Zbog toga je važno tokom treninga predmete bacati na različite strane i terati psa da ih traži. Kad god se pas pošalje da traži bačeni predmet treba izgovarati komandu „traži" i pokazivati rukom u pravcu bačenog predmeta. Ova vežba je važan preduslov za uspeh kasnijeg dresiranja lovačkih pasa da pretražuje okolinu. Tokom vežbi je kod psa potrebno razviti „ljubav" za predmet koji traži. Da bi se to postiglo treba se držati osnovne metode obuke zasnovane na zainteresovanosti a ne na metodi prinude.

  Povratak na početak 

 

 

Puzanje

Osnovna komanda je „puzi". Uslovni nadražaj za razvijanje navike puzanja su komanda (zvučni signal) „puzi" i ponašanje samog dresera. Neposredni ili bezuslovni nadražaj je pritisak rukom na leđa i zatezanje povodnika. Obuka treba da se odvija na ravnom, čistom, i suvom terenu. Navika puzanja se uvežbava na sledeći način: dreser legne na zemlju (okrenut na desni bok i gleda prema psu) i izgovara komandu „lezi" i istovremeno poleže psa pored sebe i to tako da glava psa bude u visini njegovog ramena. Dok pas leže treba ga milovati i dati mu malo poslastica. Kad se pas umiri dreser drži u desnoj ruci povodnik, bliže ogrlici, levom rukom blago pritiska leđa psa, izgovara komandu „puzi" i neposredno posle toga i sam čini pokret napred i povlači uzicom i psa da puzi. Ako pas za vreme prvih vežbi pokuša da ustane dreser izgovara komandu „lezi" i ponovo pritiska rukom na leđa psa ne dozvoljavajući mu da ustane. Kada pas pravilno puzi dreser mu tepa komandom „dobro", miluje ga i daje mu poslasticu. Pošto se pređe 10 do 12 metara pravi se pauza od jedne minute za koje vreme se psu daju poslastice. Zatim dreser nastavlja da puzi izgovarajući komandu „puzi", „dobro", „puzi", i vukući povodnik prisiljava psa da puzi za njim.
Čim se kod psa razvije uslovni refleks na komandu „puzi" prelazi se na navikavanje na puzanje bez povodnika. Povodnik se odlaže na zemlju, dreser se stavlja u položaj za puzanje, izgovara komandu „puzi" i zajedno sa psom prelazi određeno rastojanje. Ako pas bez povodnika pokuša da pobegne potrebno je početi vežbu nanovo sa povodnikom. Kasnije se navika puzanja usavršava naime pas se navikava da puzi na različitom zemljištu a rastojanje se povećava do 25 metara. Zatim se pas tera da sam prepuzi neki otvoreni prostor bez povodnika samo na komandu „puzi" i bez puzanja dresera. U toku tih vežbi se kod psa uslovni refleks razvija na osnovu oponašanja dresera. Ako dreser legne, leći će i pas.

  Povratak na početak 

 

 

Preskakanje preko ograde

Obuka za savladavanje raznih prepreka (ograda, živica, kanala, stepenice, greda....) pomaže fizičkom razvoju psa i razvoju njegove umešnosti, hrabrosti i elastičnosti. Zbog toga se mladi psi treniraju za savladavanje malih prepreka. Te vežbe kod psa izgrađuju sigurnost i stremljenje da se dostigne cilj. Osnovna komanda „barijera". U razvijanju ove navike učestvuje prvenstveno urođena sposobnost psa da skače. Zato za vreme planirane obuke dreser mora sam da pronađe najbolji način da ta urođena sposobnost dođe do svog punog izražaja.
Uslovni nadražaj su komanda „barijera" i pokret rukom u pravcu prepreke a bezuslovni nadražaj je poslastica kao nagrada za ispunjenu zapovest. Obuka se vrši na specijalno pripremljenim terenima, odnosno na terenima gde već postoje izgrađene barijere, kanali, živice, stepenice, grede i slično odnosno u specijalizovanim dresarnicama. Da se pas ne bi bojao prepreka treba ga prethodno upoznati sa njima. Zbog toga se psi nekoliko dana pre obuke šetaju među preprekama koje treba da savladaju. Nakon toga dreser mora da pronađe odgovarajući nadražaj koji će kod psa izazvati prirodnu želju da skoči. Taj zadatak se rešava na više načina. Na primer pas se dovede na dva koraka ispred ograde koji treba da preskoči a koji nesme biti viši od jednog metra. Dreser ostavlja psa da sedi, a sam ide iza ograde i prebacuje preko njega dugi povodnik kojim je pas vezan. Zatim izgovara komandu „dođi" i u trenutku neposredno pre nego pas preskoči ogradu dreser izgovara komandu „barijera". Ta se vežba ponavlja tri do četiri puta u toku časa. Kad god pas samostalno i pravilno savlada prepreku daje mu se poslastica. Drugi efikasniji način je sledeći: dreser trči u pravcu prepreke zajedno sa psom na povodniku i izgovarajući komandu „barijera" preskače preko ograde a pas za njim. Tu radnju treba ponoviti nekoliko puta i svaki put treba psa nagraditi. Posle izvesnog vremena dreser zajedno sa psom pritrčava prepreci, ali je ne preskače već tera psa da sam izvrši skok na komandu „barijera".
Dok pas preskače nisku prepreku dreser povišenim glasom izgovara komandu „barijera" i posle dobrog skoka nagrađuje psa komandom „dobro" i parčetom mesa. Ponavljanje ove vežbe i vezivanjem momenta preskoka za komandu „barijera" kod psa će se razviti jaka navika da na tu komandu skače preko prepreka. Kad god pas preskače ogradu ponavlja se komanda „barijera" a posle pravilnog preskoka sledi milovanje i davanje pospastica. Po pravilu pas preskače niske prepreke. Što je visina ograde veća to pas više gubi hrabrost. U tom slučaju dreser mora da pomogne psu da savlada prepreku. To se čini na sledeći način: pošto pas sedne na dva metra pred ogradu izgovara se komanda „barijera" i istovremeno se desna ruka pruža u pravcu prepreke. U trenutku kad pas skače treba mu malo pomoći, podići ga odpozadi da bi se lakše zaskočio prednjim šapama za gornji kraj ograde. Istog trenutka se povišenim glasom ponavlja komanda „barijera". Pošto se zakači prednjim šapamana na vrh ograde pas će preskočiti na drugu stranu. U slučaju da odbije da preskoči visoku ogradu prepreku treba smanjiti na očigled psu i posle manjeg odmora ponoviti vežbu. Da bi pas preskočio ogradu visoku do dva metra nije mu potreban veliki zalet. Pas obično čini skok posle petog koraka. Ako je zalet suviše veliki on gubi potreban tempo i ritam pokreta pred skok. Psima koji su „zainteresovani" za hvatanje predmeta se preko prepreke bacaju poznati im predmeti uz komandu „barijera". Ta radnja predstavlja jak nadražaj za psa i tera ga na skok. Ako je pas zao i reži na nepoznatog čoveka kao nadražaj za preskakanje prepreke može da posluži pomoćnik koji će stati iza ograde i izazivati životinju. Dreser pak drži psa na povodniku zatim ga pušta i momenat preskoka preko prepreke vezuje za komandu „barijera". Psa kod koga je izražena proždrljivost najlakše je naučit da skače ako se iza prepreke baci kost ili meso. Nagon za hranom će kod takvog psa svakako izazvati veliki trud i zalaganje da se preskoči ograda. Često se koristi i metod oponašanja. Grupa pasa se dovede na rastojanje pet do šest metara od prepreke i zatim se puštaju da jedan po jedan preskaču na komandu „barijera". Pri tome prvo skaču dobro dresirani psi a tek zatim ostali. Pošto se kod psa razvije uslovni refleks na zvučnu komandu „barijera" prelazi se na dresiranje putem pokreta. Psu se naredi da sedne na dva metra od prepreke (ograde, rova), izdaje se komanda „barijera" i istovremeno se ruka pruža u pravcu prepreke. U trenutku kad pas preskoči prepreku ponavlja se komanda „barijera". Ako je pas dobro izvršio zapovest dreser mu prilazi, miluje ga i daje poslastice. Uporedo sa ovim dreser koristi komandu „fuj" i razvija kod psa stav nepokretnosti pred preskok. To se radi postepeno počev od jedne sekunde do 2 minuta. Sa učvršćenjem refleksa na zvučni signal i pokret kad pas počne da sa lakoćom preskače niske prepreke visina ograde se postepeno povećava do dva metra. Prepreka čija visina dostiže dva metra smatra se sasvim dovoljnom jer veća visina nepovoljno deluje na organizam psa. Ako se pas za vreme preskoka povredi on će se dugo plašiti da ponovo skače preko visokih prepreka. Preskoke ne treba trenirati neposredno po uzimanju hrane. Zemlja oko prepreke mora biti preriljana, bez kamenja i drugih tvrdih predmeta. Sama ograda mora biti dovoljno jaka da se ne bi srušila kad pas skoči i počne da se vere uz nju. Po nekad će pas umesto da preskoči ogradu pokušati da je oidje i da bi se to sprečilo potrebno je na krajevima prepreke izgraditi pomoćnu ogradu. Obučavanje psa da preskače druge prepreke kao što su rovovi, živice i druge prepreke vrši se istim redosledom na isti gore opisani način. Obuke počinje tako što dreser prvi preskače rov a pas za njim a pr tome dreser uvek izgovara već poznatu komandu BARIJERA. Momenat preskoka se vezuje za istu komandu. Ubuduće će pa samostalno i samo na komandu BARIJERA da izvršava naređenja i da preskače različite prepreke. Ako pas treba da pređe rov preko brvna ili uzanim mostom ne izdaje se komanda „barijera" već komanda „napred" (komanda koja se primenjuje za hodanje po gredi).

  Povratak na početak 

 

 

Hodanje po gredi

Osnovna komanda je „napred". Hodanje po gredi razvija kod psa hrabrost i koordinaciju pokreta. Potreba za razvijanjem te navike proizilazi iz toga što pas u praksi često nailazi na takvu vrstu prepreka. Uslovni nadražaj je zvučna komanda „napred" i pružanje desne ruke u pravcu kretanja. Greda treba da bude dugačka deset metara i da bude postavljena na jedan metar visine od zemlje. Da bi se pas popeo i spustio sa grede treba na krajevima da budu dodate koso postavljene daske. Navika se razvija na sledeći način: dreser dovodi psa na kratkom povodniku ispred grede. Izdavši komandu „napred" on desnu ruku pruža u pravcu grede a levom rukom lakim trzajem povodnika navodi psa da se popne na gredu. Čim pas učini prve korake po gredi treba ga odmah pomilovati izgovoriti komandu DOBRO i istovremeno držeći ruku na povodniku bliže ogrlici blago vući psa i doći sa njim do kraja grede. Prvog dana obuke pas će pokušati da skoči sa grede. Da se to ne bi dogodilo potrebno je desnom rukom držati povodnik a levom pridržavati psa za stomak. Dok pas ide gredom treba ga stalno umirivati, milovati ga i ponavljati komandu „napred". Kad pas dođe na kraj grede i skoči sa nje treba ga nagraditi poslasticom i odmorom. Posle izvesnog vremena kod psa se razvija navika da hrabro i mirno ide po gredi i to ne samo na komandu „napred" već i na pokret rukom.
Što pas postaje sigurniji u izvršavanju zapovesti zadaci postaju komplikovaniji. Tako pas se uči da prelazi preko brvna, rova napunjenog vodom, da se kreće preko močvarnog tla, itd. Kad pas prelazi mostić koji podseća na gredu dreser ide iza njega i ponavlja komandu „napred".
Ako pas, dok prelazi preko brvna ili daske, pokazuje znake straha dreser može da prvi pređe prepreku i da zatim pozove psa komandom „dođi". U prvim danima obuke kada se trenira prelaz preko dubokih rovova ili kanala sa vodom daska ili brvno treba da budu široki. Ali vremenom, pošto pas stekne izvesnu sigurnost, širina grede se sužava. Obuka za hodanje po gredi se odvija paralelno sa obukom savlađivanja ostalih prepreka.

  Povratak na početak 

 

 

Hodanje po stepenicama

Osnovna komanda je „stepenice". Najbolje je psa učiti da se penje uz stepenice dok je još i štene. Stepenice koje se koriste za dresuru moraju biti kratke i sa širokim stepenikom. Stimulans za penjanje jesu hrana i dozivanje. Na terenu gde se odvija obuka nalaze se specijalno napravljene stepenice sa dve male platforme na vrhu. Stepenice su sa jedne strane kraće, podsećaju na stepenice potkrovlja, a sa druge strane imaju oblik stepeništa u kućama. Osnovni cilj obuke hodanja po stepenicama jeste da se, kod psa razviju snaga, hrabrost i sposobnost koordinacije pokreta. Uslovni nadražaji su komanda „stepenice" i pokret desnom rukom u pravcu stepenica. Bezuslovni nadražaji su trzaj povodnika i nagrada po izvršenju zadatka. Da bi se razvio uslovni refleks na zvučni signal „stepenice" koriste se urođene reakcije psa.
Da bismo psa naterali da se popne uz stepenice potrebno je izabrati odgovarajuće nadražaje koji će kasnije postati onaj činilac koji će terati psa da savladava prepreke te vrste. Tehnika dresiranja sastoji se u sledećem: dreser držeći psa za povodnik sa leve strane počinje da se penje uz stepenice blago pognut. Pošto učini prvi korak izgovara komandu „stepenice" i držeći psa za ogrlicu polako počinje da se penje uz stepenice. U prvo vreme osnovni stimulans za psa predstavljaju kretanje samog dresera, pokazivanje i davanje poslastica. U slučaju da pas ispolji kukavičluk dreser će mu pažljivo premeštati šape sa jednog na drugi stepenik, milovati ga, umirivati ga i izgovarati poznatu komandu „stepenice" i „dobro". Kada se dođe do vrha daje mu se minut odmora i poslastica. Ako pas pokuša da siđe igrom mu se odvraća pažnja od tog pokušaja, izgovara se komanda „dobro", miluje se i daje poslastica. Spuštanje niz stepenice je za psa mnogo teže negoli penjanje. Zbog toga se ta navika u početku razvija tako što dreser prvi silazi i komandom „dođi" poziva psa da ga sledi pri tom pažljivo prateći njegove pokrete. Potrebno je paziti na povodnik da se pas ne bi sapleo. Kad pas siđe niz stepenice, daje mu se nagrada. Neki psi se brzo penju i spuštaju niz stepenice a to može da dovede do pada i povrede. Da bi se to izbeglo dreser more da obučava psa. Sa razvijenim instinktom za donošenje stvari možemo učiti da se penje uz stepenice i na sledeći način: daje mu se neki predmet da se sa njime poigra a zatim se taj predmet baca ne prvu platformu i komandom „aport" se pas šalje da ga donese. Prilazak stepenicama treba da prati komanda „stepenica". Može se koristiti i vezanost psa za gospodara: dreser gospodar se popne uz stepenice i doziva psa. Može se koristiti i metoda oponašanja, odnosno, pustiti da se uz stepenice prvo popne pas koj već dobro ispunjava komandu. Pošto se pas navikne da se bez straha penje i spušta stepenicama sa dreserom prelazi se na samostalno obučavanje bez povodnika. Tada dreser zapoveda sa daljine komandom i pokretom. To se čini na sledeći način: psu se zapovedi da sedne ispred stepenica, skida mu se povodnik, čini se korak napred i istovremeno se glasom i pokretom pružanja desne ruke u pravcu stepenica pas šalje uz stepenice komandom STEPENICE. Dok se pas penje, dreser pažljivo prati njegove pokrete. Kad pas stigne do vrha, dreser brzo prelazi na stranu kojom pas treba da se spušta, i komandom „dođi" i pokretom ga zove ka sebi i nagrađuje ga. Ako se pas nerado spušta niz stepenice dreser počinje da se spušta niz stepenice. Pas će obavezno početi da se spušta za njim niz stepenice. Pas koji se spušta sam niz stepenice nikako ne sme da ima povodac oko vrata pošto će mu on smetati da održi ravnotežu. Iznenadni trzaj ili zakačinjanje za nešto može izazvati gubljenje ravnoteže a time i pad. Za vreme usavršavanja navike penjanja uz stepenice pas se komandom „sedi" tera da neko vreme ostane na vrhu platforme. U početku se obuka vrši na širokim stepenicama a kasnije na stepenicama složenijeg tipa odnosno na uzanim i kružnim (vatrogasnim) stepenicama. Za vreme dresiranja treba biti jako pažljiv, naročito kada se pas nalazi na stepenicama. Ako se pas samo jednom povredi na stepenicama, počeće da ih se plaši.

  Povratak na početak 

 

 

Usporavanje pokreta

Osnovna komanda „lagano". U ovom slučaju cilj obuke je da pas na komandu „lagano" uspori kretanja. Razvijanje te navike je potrebno posebno u radu sa psima tragačima. Komanda „lagano" se veoma uspešno primenjuje za vreme obuke hodanja po gredi i po stepenicama.
Uslovni nadražaj je komanda „lagano" a bezuslovni lagano zatezanje povodnika. Usporavanje tempa kretanja se obučava u sklopu drugih vežbi. Ako se pas brzo kreće dreser izgovori komandu „lagano", zateže povodnik tako da ogrlica stegne psa oko vrata i prinudi ga da uspori pokrete. Kad pas uspori pokrete dreser ponavlja komandu „lagano" i slabi zatezanje povodnika. Ako pas ne bude reagovao na komandu „lagano" i ne oseti zatezanje povodnika dreser mora ponoviti komandu povišenim tonom i naglim trzajem povodnika usporiti kretanje psa.
Pošto se kod psa razvija refleks na komandu „lagano" kontrola pokreta se nadalje vrši samo pomoću zvučnog signala.

  Povratak na početak 

 

 

Lajanje na komandu

Osnovna komanda je „glas". Priličan broj navika stvarno treba razviti putem prinude ali u slučaju o kojem sada govorimo ta je metoda potpuno neprikladna i bio bi kontraproduktivan. Lajanje je samo jedan od mnogih načina na koji pas reaguje na nadražaje i izražava svoja osećanja. Lajanje naime može biti izazvano uzrocima najraznovrsnije prirode. Zadatak dresera se sastoji u tome da dovede psa u uslove u kojima će lajanje biti uvek ispoljeno a naredbom GLAS on treba da zaustavi lajanje. Za razvijanje ove navike koriste se sledeći postupci, na primer, pas se dovode u nepoznatu sredinu, veže se za neko drvo a dreser se pravi da odlazi. Nepoznata sredina i odlazak gospodara će po pravilu jako uzbuditi psa tako da će on početi da cvili a zatim i da laje. Čim pas počne da laje dreser treba brzo da mu pritrči izgovarajući komandu „glas" milujući ga. Ova metoda daje veoma dobre rezultate. Obično se već posle par vežbi kod psa razvija uslovni refleks na komandu „glas". Drugi mogući postupak je izazivanje lajanja pomoću hrane. Dreser naredi psu da sedne ispred njega, spušta povodnik na zemlju, stane nogom na njega, u desnu ruku uzme parče mesa i maše njime ponavljajući komandu „glas". Pas će početi da skače da bi dohvatio meso ali ga neće moći dohvatiti pošto je povodnik suviše kratak. Na kraju se pas iznervira što nije u stanju da dohvati meso i počinje da laje. Dreser za taj momenat vezuje komandu „glas" i nagrađuje psa poslasticom. Kasnije će kod psa izgraditi uslovni refleks drugog reda — lajaće samo na komandu „glas" i pucketanje prstima. Lajanje se može izazvati korišćenjem odbrambenog refleksa naime dreser drži psa na kratkom povodniku, zatim se iznenada pojavljuje pomoćnik i počinje da draži životinju. Čim pas počne da laje dreser izgovara komandu „glas" i ponavlja je nekoliko puta a pomoćnik tada odlazi. Svaki put kad komandi usledi lajanje psa treba nagraditi poslasticom i milovanjem. Ponekad pas laje i na samo šuštanje i za te trenutke treba vezivati komandu „glas". Lajanje je moguće izvoditi i visećim predmetom. Pas će pokušati da ga dohvati i pošto ne može počeće da laje. Ako je psa teško izazvati da laje uz pomoć pomenutih nadražaja treba se poslužiti metodom oponašanja — stavljati ne dresiranog psa u grupu dobro dresiranih pasa. Tako će se najverovatnije postići željeni cilj. U prvim danima obuke lajanje na komandu dreser mora nagrađivati poslasticom i sam pokušaj lajanja. Kasnije se poslasticom nagrađuje samo glasno i razgovetno lajanje. U slučaju da pas ne reaguje lajanjem u jednoj od gore navedenih tehnika nadraživanja preporučujemo da se neki obični nadražitelji pojačaju. Pošto pas nauči da laje na komandu i pokret dresera prelazi se na obuku lajanja na rastojanje. Tada dreser mora da naredi psu da sedne a da se sam udalji na rastojanje od 8 do 10 metara. Okrenuvši se licem prema psu izgovara komandu „glas" i pucketa prstima malo podignute desne ruke zahtevajući lajanje. U početku treba biti zadovoljan i samim pokušajem lajanja i treba ga obavezno nagraditi poslasticom i milovanjem. Obično će posle nekoliko dana obuke pas početi da dobro laje na komandu koja se izdaje sa rastojanja.

  Povratak na početak 

 

 

Navikavanje na pucanj

Privikavanje psa na pucanj ne spada u posebno složene obuke ali može doći do izvesnih teškoća. Te teškoće se najčešće javljaju prilikom obuke plašljivih pasa. Najbolji način da se pas navikne na pucanj jeste postepeno približavanje zvuka pucnja. Naime u početku pas se šeta daleko od mesta gde se puca. Ako pas ne pokazuje znake straha ili uzbudjenosti postepeno se sve više i više približava sve dok na kraju se ne približi neposredno pored čoveka koji puca.U tu svrhu je vrlo pogodno strelište. Za vreme gađanja pas se dovodi u blizinu strelišta na dugom povodniku i tamo se dreser sa njim šeta. Ako dreser primeti da se pas plaši on će odmah posle pucnja početi da se sa njim igra i time mu odvući pažnju. Kod psa koji je izuzetno plašljiv moguće je pažnju odvući i huškanjem protiv pomoćnika. Pas se može navići na pucnjavu i na samom mestu dresiranja. U početku se puca na velikoj daljini od mesta obuke, a zatim se, zavisno od ponašanja psa paljba približava. Paljba se vrši i za vreme prekida obuke. Čim pas pokaže i najmanji znak straha dreser počinje da se igra sa njim i da mu odvlači pažnju. Pošto jaki i iznenadni pucnji nisu propraćeni nikakvom rekcijom psa, pas će prestati da ih se plaši. Nezainteresovanost za pucanj je kod psa moguće razviti i za vreme dok on boravi u zatvorenoj prostoriji. Dok pas jede u susednoj prostoriji se puca. Ako se pas uplaši dreser ga umiruje, miluje ga i odvlači mu pažnju hranom. Kada se pas navikne na udaljeni pucanj, prelazi se na pucanje u neposrednoj blizini. To se ponavlja nekoliko puta u toku dana. Kod psa se mora razviti potpuna ravnodušnost na pucan bez obzira na doba dana i okolinu. Treba imati u vidu činjenicu da kod nekih jako zlih pasa pucnjava može razviti nepoželjan uslovni refleks. Naime kad čuje pucanj pas može potrčati u tom pravcu i skočiti na onog ko puca. Ako za vreme obuke dođe do takvih pokušaja treba ih odmah zaustaviti komandom „fuj" i jakim trzajem povodnika. Pošto pas nauči da ne reaguje na pucnjavu obuka se nastavlja noću da bi se pas navikao na bljesak koji izaziva pucanj.

  Povratak na početak 

 

 

Učenje psa da pliva

Osnovna komanda je „plivaj". Plivanje koristi fizičkom razvitku i učvršćivanju organizma psa. Za vreme kupanja on se navikava na vodu, prestaje da je se plaši a ponekad i samostalno rado ide u vodu. Mi psa ne učimo ustvari da pliva jer kad on jednom dospe u vodu instinktivno će pokretati udove, zadržavati se na vodi i plivati. Obuka plivanja se svodi na suzbijanje straha od vode. Privikavanje psa da se ne plaši vode i da slobodno pliva po njoj odvija se za vreme vrućina i u plitkim vodama sa blagim obalama. Psa ne smemo jednostavno baciti u vodu jer ga takav postupak može uplašiti i samo uvećati njegov strah od vode. Dreser mora da pronađe takav nadražaj koji će psa naterati da sam uđe u vodu i u njoj ostane neko vreme. Iskustvo je pokazalo da je najbolji nadražaj za skakanje u vodu neki predmet sa kojim se pas prethodno igrao. Možemo koristiti i sledeći način: dreser ulazi sam u vodu, preplivava na drugu stranu i zove psa da dođe. Plašeći se da ne zaostane za dreserom pas sam ulazi u vodu i pliva za njim. Još jedan od dobrih načina da se pas natera u vodu jeste igranje. Dreser, igrajući se sa psom, neprimetno ulazi u vodu za njim i tu nastavlja da se igra neko vreme, miluje ga i nagrađuje. Obično će pas posle nekoliko dana potpuno prestati da se boji vode i kada je izuzetno toplo sam će poći u nju. Kad prvi put dospe u vodu pas pliva veoma čudno odnosno kruži na jednom mestu, gubi pravac, ali posle izvesnog vremena počinje normalno da se orijentiše i pliva u potrebnom pravcu. Pošto se pas navikne da na komandu „plivaj" hrabro ulazi u vodu i slobodno pliva treba od njega zahtevati da ispunjava i druge zadatke: da iz vode donese bačeni predmet i da hrabro ide preko vodenih prepreka kako bi zadržao begunca itd. Ako je pas prethodno trčao ne treba mu dozvoliti da odmah uđe u vodu da ne bi došlo do grčeva i davljenja. Posle izlaska iz vode psu se mora dozvoliti da se prosuši na suncu.

  Povratak na početak